(P)likovi

Srbija neće postati slobodna dok se ne ičšupa iz kandži kriminala a pravdi ne privedu simboli te nesreće na čelu sa Vučićem i njegovim kartelima

Ko će koga maljem, a ko metkom

Država je objavila rat mafiji. Ta vest bi bila značajna kad bi iza nje stajao predstavnik demokratske vlasti, a ne šef naprednjačkog kartela. Ovako, Aleksandar Vučić preti samo svojim nepodobnim ortacima, koji su se otrgli kontroli. U samoodbrani, uplašeni vladar priprema udar na Zvonka Veselinovića, šefa kosovskog ganga. Vučić je zapretio udarcima "maljem u glavu", ali i on zna da Veselinović neće mirno, podvijenog repa, čekati likvidaciju. Naprotiv. U tom sukobu mafijaških bosova, običan svet navija za obojicu, neka obračun bude što žešći. Pobeda, bilo čija, neće uticati samo na odnose u podzemlju, nego i na političke procese u Srbiji, tvrdi Predrag Popović, zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid i bivši urednik dnevnika Dnevni Telegraf, Nacional i Pravde i bivši Vučićev prijatelj

Predrag Popović

Kad dođe do sukoba konkurentskih mafijaških klanova ili do podele unutar kartela, logika upućuje da se motivi traže u neraščišćenim računima, najčešće oko podele plena. Uzroci obračuna Aleksandra Vučića i Zvonka Veselinovića su kompleksniji i ozbiljniji. Takve će biti i posledice.

Saradnja šefa naprednjačkog kartela i njegovog najjačeg mafijaškog partnera okončana je istim povodom na kome je i nastala. Na problemu Kosova i Metohije. Vučić za kontrolu severa Kosmeta nije mogao da angažuje nekog političara ili intelektualca, niko takav ne bi pristao da podrži njegovu trgovinu "svetom srpskom zemljom". Tražene kvalifikacije imao je Veselinović, sitni diler heroina, odavno krivično gonjen i osuđivan. Vučić mu je dozvolio da se razmahne, da napravi poslovnu imperiju i moćan kriminalni gang. U zamenu, dobio je kerbera, koji je uterao strah u kosti preostalim Srbima na Kosovu. Ko god bi se suprotstavio Vučićevim planovima našao bi se na Veselinovićevom udaru, kao što se vidi na primeru Olivera Ivanovića.

Posle devet godina, saradnji je došao kraj. Odluku da se upusti u tu avanturu, najopasniju u njegovom životu, Vučić nije doneo iz privatnih i poslovnih, nego iz političkih razloga. Sukob s Veselinovićem može da znači samo jedno - Vučić je definitivno prelomio, ispuniće obaveze koje ima prema stranim mentorima i priznaće nezavisnost albanske lažne države Kosovo.

U takvim okolnostima, Veselinović ne samo da mu više nije potreban, nego je teško i nezgodno opterećenje, neprijatan i nelojalan svedok zajedničkih zločinačkih akcija.

Vučić je svestan opasnosti koju nosi taj obračun, zato priznaje da je "spreman na lične i političke posledice". Nije objasnio na koje "lične posledice" misli, ali to je lako pretpostaviti. Tom izjavom, po ko zna koji put, pokušao je da se identifikuje sa Zoranom Đinđićem, kako bi i sebe predstavio kao borca, pa i moguću žrtvu u borbi protiv organizovanog kriminala.

Zaboravio je na svoje tvrdnje, posle 12. marta 2003, da je "zemunska mafija ubila svog premijera, svoje čedo". Osim Vučićeve nekrofilske želje da stekne taj imdidž, jedina sličnost sa Đinđićem odnosi se na izbor istog konsiljerea, Vladimira Bebu Popovića, koji ih je obojicu kriminalizovao na isti ili sličan način.

Priznanjem da se brine za "lične posledice", koje može da pretrpi u sukobu s mafijom, Vučić je po hiljaditi put primenio isti patološki scenario, u kome se svi otimaju za njegovu glavu, hoće da ga obese, streljaju, spale, šta sve ne... Višedecenijskom tradicijom izmišljanja atentata, Vučić je dokazao sklonost ka kulturi drevnih Grka.

Pored Sofokla, sa čijim junakom Edipom deli mnogo toga, Vučić se uživeo u ulogu dečaka iz Ezopove basne, koji je uporno lagao meštane svog sela da stiže zli vuk. Mladi pastir je prekraćivao dosadne dane tako što je lažima uzbunjivao ljude. Svaki put kad bi vikao "vuk, stiže vuk", oni su prekidali posao i pritrčavali u pomoć. Kad se vuk zaista pojavio i počeo da kolje ovce, dečak je uzalud prizivao, niko mu nije verovao. Ezopovu pouku - laganje je opasno, Vučić nikad nije shvatio i prihvatio.

U poslednjih sedam godina, više puta je najavljivao rat protiv mafije. Sve je ostalo na praznim pričama, kojima je garnirao svoje propagandne kampanje. U stvarnosti, mafijaši su uživali u njegovom okruženju. Ugrađivali su se u državne poslove, otimali javnu i privatnu imovinu, uživali zaštitu policije i pravosuđa, sarađivali s njegovim bratom Andrejem i čuvali mu sina Danila. Gde god se pomene ili pojavi neki kriminal, tu su i Vučići. Borba protiv mafije bila bi njihovo samouništenje.

Posle svih izmišljenih neprijatelja, Aleksandar Vučić se konačno namerio na stvarnog. Pred nepostojećima kukao je i cvilio kao curica, a ovom, živom i zdravom preti maljem u glavu. Mučenik, junačenjem prikriva strah. Nije mu zameriti, ima mnogo razloga za brigu.

Za razliku od Vučića, Veselinović s protivnicima nije ratovao plačipičkastim izjavama, nego s pištoljem u ruci, kako i dolikuje žestokom momku s ulice. Zahvaljujući instinktu, karakterističnom za svakog koji drži do sebe, šef kosovskog ganga nije iznenađen ovim sukobom, znao je da će kad-tad doći do sukoba s potrošenim političkim zaštitnikom. Dobro se pripremio za obračun.

Godinama je stvarao mrežu saradnika u policiji, Bezbednosno-informativnoj agenciji, tužilaštvu i sudovima, pa i u Srpskoj naprednoj stranci. Teško je proceniti ko ima više i bolje pozicionirane jatake, ali, s obzirom na količinu investiranog novca, Veselinović može da računa na konstruktivniju podršku.

Vučić taj problem namerava da reši kadrovskim promenama, ne samo u Vladi, nego i u državnim institucijama, ali i vrhu naprednjačkog kartela. Još pre nekoliko meseci inicirao je smene u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Za finale, Vučić namerava da na funkciju direktora policije postavi Veselina Milića.

Posle serije kriminalnih i privatnih afera, Milić je u julu 2018. godine smenjen s mesta načelnika Policijske uprave Beograd. Za utehu, da ne bi izbio skandal, imenovan je za pomoćnika direktora policije, a potom za Vučićevog savetnika. Na novoj funkciji baviće se samo jednim zadatkom - uništavanjem klana Zvonka Veselinovića.

Bez poverenja u Nebojšu Stefanovića, ali i u ostale sluge iz SNS-a, Vučić je mesto ministra policije ponudio Ivici Dačiću. Računao je na njegovo iskustvo i sposobnost balansiranja, a usput je hteo i da mu natovari odgovornost za haos do koga će doći kad se rat dve mafijaške grupe prelije s konferencija za medije na ulice.

Dačiću se nije svidela ideja da se uključi u obračun s Veselinovićem, a da nema nikakvog uticaja na operativu, koju će voditi Milić. Kad je prvi put bio ministar policije, Dačić je, pod pritiskom stranaca, uhapsio Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam. Kasnije se svima žalio zbog toga, ne treba mu da se osvrće i strepi od osvete. Lako mu je bilo s Jocom Amsterdamom, on je racionalan čovek, spreman da prihvati realnost, ma kakva bila. Dačić na to ne može da računa kod Veselinovića. Da ne bi rizikovao, mudro se povukao iz vlade, odrekao se kandidature na bilo koje ministarsko mesto i pristao na rezervni položaj predsednika Narodne skupštine.

I dr Nebojša Stefanović mora na rezervni položaj, ali ne svojom voljom. Amerikanci su mu, u maju prošle godine, dali zadatak da povede borbu protiv organizovanog kriminala.

Ucenjen švercerskim poslovima svog oca Branka i kumova Papića, Stefanović je pokušao da izvrši naređenje. Ekspresno je iz MUP-a oterao Dijanu Hrkalović, za koju je i on, kao i mnogi opozicionari, tvrdio da je heroina kavačkog klana.

Posle ubistva Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi, njegova nesuđena kum Hrkalovićka je preuzela kontrolu nad beogradskom filijalom te kotorske mafije. Po njenoj preporuci, Aleksandar Vučić je sina Danila prepustio na čuvanje Aci Rošavom i ostalim kriminalcima iz ekipe Saleta Mutavog. Stefanović je drugi udarac Vučićevom klanu zadao hapšenjem Predraga Koluvije i zatvaranjem "Jovanjice", najveće evropske plantaže marihuane. Akciju je poverio Slobodanu Milenkoviću, načelniku odeljenja za borbu protiv narkotika. Loš izbor.

Stefanović je morao da zna da Milenković, kao Milićev štićenik, ima putera na glavi. Ministar se toga setio tek kad je, mesec i po posle zatvaranja "Jovanjice", Mali Senta osumnjičen za trgovinu drogom, zbog čega je Unutrašnja kontrola MUP-a vodila istragu protiv njega. Između lojalnosti Stefanoviću i svojih interesa, Milenković je izabrao sebe. Javno, u kameru MUP-a, odrecitovao je tekst u kome je kompromitovao optužnicu protiv Koluvije i preporučio se za svedoka braće Aleksandra i Andreja Vučića.

Stefanović je tada shvatio da nema dovoljno snage da se suprotstavi hobotnici Vučićevih kriminalaca infiltriranih u policiju. Kad mu je oca ''umro'' na respiratoru, dr Nebojša se pritajio. Samoizolovao se, ne zbog korone, nego zbog mnogo smrtonosnijeg vučićevskog virusa. Ipak, to ne znači da može izbeći učešće u ratu Vučića i Veselinovića.

Vučić je iskoristio priliku da, prilikom sastavljanja nove vlade, iz MUP-a najuri Stefanovića. Da ne bi izbio skandal, koji bi mogao da izazove podele u SNS-u, ponudio mu je tri opcije: mesto ministra odbrane, direktorsku funkciju u BIA ili ambasadorsku funkciju na destinaciji koju sam izabere. Gde god se namesti, Stefanović će nastaviti da radi protiv Vučića. Mora. Uostalom, lično je Vučić, još pre pet godina, plasirao informacije da je Zvonko Veselinović kupio kuću na Bežanijskoj kosi, vrednu oko 300.000 evra, ministru Stefanoviću. Od tada, megadens-doktor odrađuje svaki poklonjeni evro.

Osim Stefanovića, Vučić iz Veselinovićevog okruženja ne može da istisne ni svog dvostrukog kuma Nikolu Petrovića. Kosovskog mafijaša i alavog kuma ne povezuju zajednički kriminalni poslovi, nego iskreno prijateljstvo. Obojica vole da crtaju po staklu, skupe automobile i jeftine devojke, satove, tompuse i sve ostale statusne simbole skorojevića. Na putovnjima po Evropi i Africi izgradili su bliskost koja plaši njihovog neprijatelja Vučića.

Petrović nije naivan, a nije ni fajter, ponajmanje za učešće u tuđim ratovima. Odluku o tome kom carstvu će se privoleti neće doneti na osnovu drugarskih emocija, nego racionalne procene ko će iz sukoba izaći kao pobednik. Zasad, drži se Veselinovića.

U Vučićevom taboru ima genijalaca koji tvrde da je Veselinović lak plen, koji može da se reši patrolskim načinom, obični saobraćajci mogu da ga zaustave, uhapse i sprovedu u pritvorski mir Centralnog zatvora. Vučić se ne zanosi, zna da je problem mnogo komplikovaniji. To zna i Veselinović.

Čim je shvatio šta se sprema, da stiže oluja, Veselinović se povukao u zavičaj, u Leposavić, gde je svoj na svome. Sa sobom je poveo Zorana Milojevića, zvanog Zelja, a u Beogradu je ostavio Milana Radoičića. Pred Veselinovićevom kućom pored Geneksovih terena danonoćno su parkirana dva automobila s otvorenim vratima i nekoliko naoružanih čuvara. Naravno, policija, pa čak i Vučićeva parapolicija, bez po muke bi mogla da reši tu prepreku, ali ona nije ni postavljena da se bori oružjem, nego da pokaže da će na silu biti uzvraćeno silom.

Veselinović to već radi. Pre mesec dana, njegove firme su izbačene iz poslova na izgradnji gasovoda "Turski tok". Dovoljno je izmisliti neke proceduralne probleme, osporiti ugovore i staviti ih u mirovanje, pa tako sprečiti Veselinovića da zarađuje - tako misle mali Đokica i veliki Alek.

Kad je Alek zaista pokušao da realizuje tu sabotažu, Veselinović mu je odgovorio još konkretnije. Sa dvadesetak kamiona i mašina blokirao je gradilište u opštini Kanjiža i zaustavio radove na gasovodu. Šef kosovskog klana je tim potezom poslao poruku vođi: "Neka Andrej dođe da ukloni mašine, ako sme..." Niko nije ni pokušao da oslobodi gradilište.

Ipak, umesto u silu i temperament izbrušen na ulici, Veselinović se više uzda u snagu reči. A, ima šta da kaže. Od toga ko je naredio, organizovao i izvršio rušenje Hercegovačke ulice u Savamali, ko se i koliko ugradio u poslove na "Koridorima" i "Beogradu na vodi", gde su ostale "Jovanjice", ko proizvodi i švercuje drogu, oružje i ko pere novac stečen kriminalnim kombinacijama, pa do toga ko je imao kakvu ulogu u ubistvu Olivera Ivanovića.

Te informacije su Veselinovićeva polisa osiguranja, one ga čuvaju od epiloga kakav je zadesio Dušana Spasojevića u Meljaku u vreme "Sablje". Ako baš prigusti, pa se rat otme kontroli, Veselinović bi mogao da saznanja i dokaze podeli sa stranim službama, a to bi Vučića pogodilo kao malj u glavu, teži od onog kojim on preti.

Vučić je mnogim političkim, medijskim i ličnim protivnicima obećavao osvetu. Nekoliko puta je zaista išao do kraja, kao što se videlo na primerima Slobodana Jovića, Slavka Ćuruvije, Zorana Đinđića, Dragoslava Kosmajca... Sad mora da se obračuna s gangom koji je sam stvorio, a koji mu više nije potreban.

Kad kaže da je, pored ličnih, spreman i na "političke posledice" koje će izazvati rat s mafijom, Vučić posredno priznaje da se osnovni motiv za ovu avanturu nalazi u njegovoj nameri da prizna nezavisnost Kosova. U trenutku kad taj posao bude završen, njegovom ili bilo čijim potpisom, Veselinović će postati teret za kosovsku policiju i snage Kfora. Oni će s lakoćom rasturiti gang koji upravlja severom Kosova. Vučić bi im to rado prepustio, samo kad bi znao da Veselinović neće propevati. Pošto od te nade nema ništa, diktator mora da vitla maljem.

Po običaju, kad se nađe u problemu, Vučić se skriva iza funkcije. Dok je sarađivao s Veselinovićem, novac stečen kriminalom trpao je sebi u džepove. Sad, posle pucanja tikve, rat treba da vodi država. Vučić je tim potrebama podredio i izbor ministara u novoj vladi Ane Brnabić. Taj posao mu nije bio težak, ionako će štihproba, kako kaže, trajati samo godinu i po dana.

U tom roku, Vučić mora da ratuje i s birokratama iz Evropske unije. U Briselu se priprema delegacija koja će voditi pregovore između naprednjačke vlasti i prave opozicije. U njoj više neće biti Vučićevih najamnika, poput Dejvida Mekalistera, kome je šarm Ane Hrustanović bio mnogo draži od demokratskih principa. Čak je i Angela Merkel pristala da u pregovorima ne učestvuje niko iz njene partije, nego predstavnik SPD-a. Tim iz Brisela prinudiće Vučića da oslobodi državne medije za opoziciju, a na dnevnom redu biće i oktroisanje uticanja privatnih televizija s nacionalnom frekvencijom.

U tom kontekstu, početkom novembra REM će doneti odluku kojom će televizijama Pink i Hepi ograničiti emitovanje rijaliti programa na period od 23 do 6 sati ujutru. Pored finansijskog gubitka, tim medijima će se značajno smanjiti gledanost i uticaj na političku scenu.

Bez dosadašnjeg doprinosa RTS-a i pet privatnih televizija, Vučiću se biti sužen prostor za manipulaciju u vreme sledeće izborne kampanje, kad god ona bila. Da mu muka bude veća, Vučić je prinuđen da prizna poraz na društvenim mrežama i u medijima koji su oslonjeni na internet.

Privatni You Tube kanali i pojedini portali imaju neuporedivo veći uticaj na javnost nego naprednjački eksperimenti te vrste. Da bi promenio odnos snaga, Vučić će primeniti dve strategije.

Protiv YT kanala već je pokrenuo kampanju u kojoj im, lažnim prijavama, otežava poslovanje. Najčitanije portale s kritičkim sadržajima, među kojima je i sajt Magazina Tabloid, pokušaće da "pokrije" naprednjačkim plagijatima.

Odmah posle izbora, kad je shvatio da EU neće tolerisati jednopartijski parlament i da će morati uskoro na nove izbore, Vučić je počeo pripreme za medijski obračun na internetu. Prevarnom kombinacijom iz budžeta grada Beograda obezbedio je milion evra, koje je prebacio Ostoji Mijailoviću, vlasniku kompanije "British Motors". Nesrećni Čačanin, koji ne zna ni sve padeže, dobio je zadatak da tim novcem pokrene internet portal koji bi bio pandan opozicionom sajtu nova.rs.

Da bi zbunio čitaoce, Vučić je hteo da svoj sajt nazove nova-srbija.rs. Bez obzira na pritiske, odbijen je zahtev za upis tog domena u Registar medija, pa je izabran naziv 24/7.rs. Redakcija je smeštena u Centar "Sava", a nekoliko novinara iz Kurira već radi na pripremi portala.

U sličan projekat upustio se i Nebojša Stefanović, ali o svom trošku i za svoj interes. Stefanović je pokrenuo portal objektiv.rs. Organizaciju posla je poverio Dušku Vukajloviću, koji je doskora bio glavni urednik dnevnog lista Alo.

Uporedo s radom na sajtu, Vukajlović okuplja redakciju, koja bi trebalo da pravi dnevni list za gazdu doktora. Stefanovićevi motivi za izdavački entuzijazam nisu sasvim jasni ni njemu, a ni Vučiću. Iako zasad ne treba očekivati da Stefanovićeve novine kritikuju diktatora, nije ni to isključeno, ukoliko se odnosi dodatno poremete, a hoće.

Uz ratne i medijske pripreme, Vučić ne zanemaruje ni svoju osnovnu delatnost - pljačku javnih resursa. S novim apetitom primenjuje staru šemu. Uzima kredite i pokreće projekte, koje predstavlja kao strane investicije, a proviziju kao hrčak gomila na svojim računima.

Kad je naprednjački kartel došao na vlast, javni dug Srbije iznosio je 15 milijardi evra. Zvanično, danas je nešto veći od 27 milijardi. Nestrpljiv da zgrne što više pre nego što mu dođe kraj, Vučić je napravio plan po kome će u sledećih pet godina realizovati kapitalne projekte vredne 23,5 milijardi evra. Kad se iznosu trenutnog javnog duga dodaju krediti po ugovorima koje je Srbija već potpisala, ukupno dugovanje će biti 50,4 milijarde evra.

Istovremeno će rasti dug države i zarada bratije Vučić. Nezainteresovan za štetu koju pravi, diktator dospele rate kredita otplaćuje novcem iz novih kredita. Drugačije i ne može, pošto je budžet u deficitu.

Prošle godine, Srbija je zadužena s novih 635 milijardi dinara, od čega je na otplatu dugova potrošia 612,1 milijardu. Ove godine, usled pandemije korona virusa, zadužena je s još 886 milijardi dinara, a za otplatu prispelih dugova predviđeno je 505 milijardi. Ukupna razlika je oko 3,5 milijarde evra. Kad bi se uz zvanični javni dug i obaveze iz potpisanih ugovora uračunale i kamate i ostali troškovi, Srbija ne bi bila dužna samo ovih 50,4, nego više od 75 milijardi evra.

Ne može ni da se pretpostavi koliki deo je iz te mase zagrabio Aleksandar Vučić. Novac, koji je oteo za sebe, poslovnim partnerima i poveriocima vraćaće nekoliko sledećih generacija opljačkanih građana.

Razmere naprednjačke alavosti i bahatosti ne vide se samo u megalomanskim finansijskim malverzacijama, nego i na kombinacijama koje se prave na nižim nivoima vlasti, pa i u javnim preduzećima. Beogradski Centar za lokalnu samoupravu otkrio je model po kome je jednim ugovorom iz gradskog budžeta isisano šest miliona evra. U osnovni ugovor Grada Beograda o kupovini 170 autobusa kineske marke Higer, koji je potpisan 2019. godine, uneta je stavka "obuka zaposlenih u GSP-u i ostali troškovi". Nije definisano šta podrazumeva obuka radnika Gradskog saobraćajnog preduzeća i zašto je cena naduvana kao da šoferi neće voziti autobuse, nego spejs šatl na putovanja u kosmos.

Vučićeva tehnika vladanja je krajnje jednostavna. Laži i prevare prikriva novim lažima i prevarama, obavezno uz dodatak nasilje. Po tom recetu pripremio je i aktuelni obračun s protivnicima iz svog kartela, opozicije i nepodobnih medija. U strahu od suočavanja s odgovornošću za sve zlo koje je naneo, prinuđen je da borbu za opstanak na vlasti, dakle i na slobodi, vodi protiv opasnog protivnika.

Kad to ne bi bio rat samo protiv Zvonka Veselinovića, kad bi zaista ratovao protiv mafije, sve bi se rešilo u krugu porodice Vučić. Ovako, mora da se upusti u svojevrsni mafijaški kanibalizam. Za građane nije bitno ko će pobediti, ali zna se da Srbija neće biti slobodna dok se ne iščupa iz mreže organizovanog kriminala i dok pravdi ne budu privedeni simboli te nesreće na čelu sa Vučićima.