Pogledi iz Moskve

Zašto se predsednica Evropske komisije tako žestoko okomila na Rusiju

Na metli rusofobije

Toliko žestoko se okomila, da su to sa iznenađenjem primetili čak i u Evropi u kojoj danas rusofobija nikoga posebno ne iznenađuje. „Ursula rasplamsava neprijateljstvo prema Rusiji", pod ovim naslovom objavljen je članak o njoj u, obično uzdržanoj, švedskoj štampi. Tako su novine „Nyhetsbanken", kritikujući njen poslednji rusofobni govor u Evropskom parlamentu, pisale o njenom „neobično nasilnom napadu".

Piše: Nikolaj Petrov

„Predsednik Evropske komisije Ursula fon der Lajen", pišu ove novine, „napala je Rusiju, izjavivši da prati isti model ponašanja u Gruziji, Ukrajini, Siriji, u Solzberiju, a sada i u slučaju Navaljni. Ali, zapadni političari i specijalne službe imaju svoj „model" - ocrniti Rusiju i puziti pred SAD", ističe „Nyhetsbanken".

„Ursula fon der Lajen, bivša ministarka odbrane Nemačke", nastavljaju u ovim novinama, „počela je da se bavi Rusijom od objavljivanja saopštenja: „Kada države članice tvrde da EU reaguje presporo, govorim im da konačno pređu na glasanje u kome se odlučuje kvalifikovanom većinom, bar o pitanjima ljudskih prava i uvođenja sankcija. Evropski parlament mnogo puta je pozvao na stvaranje evropskog analoga aktu Magnitskog. Sada mogu da saopštim da smo spremni da predstavimo takav projekat."

Na taj način, EU se potpisuje ispod cele te lažne priče koju je smislio američko-britanski finansijer Bil Brauder, kako bi se opravdao i sakrio da je bacio u tamnicu svog, hronično bolesnog, računovođu Magnitskog, a sam pobegao iz zemlje, spašavajući na nelegalan (kriminalan) način stečen kapital. I to je čudno. Jer, EU ima i Interpol i veliki broj organa za sprovođenje zakona, i niko nije ni proverio ni potvrdio lopovsku Brauderovu priču.

Fon der Lajen je nastavila: „Onima koji se zalažu za bliskije odnose sa Rusijom kažem da trovanje Alekseja Navaljnog, uz pomoć složenog hemijskog jedinjenja, nije jedini slučaj. Znamo za taj model ponašanja u Gruziji, Ukrajini, Siriji, Solsberiju, kao i o mešanju u izbore u celom svetu. Model se ne menja, i nikakav gasovod ne može tu ništa da učini", citirale su švedske novine Fon der Lajenovu.

Kako primećuju u „Nyhetsbanken-u", „svoju sklonost ka rusofobiji Fon der Lajen je pokazala odmah, čim je prošle godine postala predsednica Evropske komisije, potpisavši deklaraciju u kojoj stoji da su „saveznici oslobodili" koncentracioni logor Aušvic, ali ni jednom jedinom rečju ne pominje da ga je oslobodila sovjetska Crvena armija. Rusiju čak nisu ni pozvali na komemorativnu ceremoniju.

Na rusofobni kurs šefice Evropske komisije obratili su pažnju i nemački mediji. „Ursula fon der Lajen je potvrdila da ima nameru da se drži oštrog kursa u odnosima sa Moskvom", pišu nemačke novine „Handelsblatt". „Kremlj ne prašta slabosti, i sa pozicije snage mi moramo da produžimo antiruske sankcije", rekla je Fon der Lajen, ističu ove novine.

Sa očeve strane, predsednica Evropske komisije je potomak bremenskog trgovca pamukom, Ludviga Knopa, koji je dugo živeo u Rusiji gde je osnovao, u Ruskom carstvu najveću, Krenholmsku tekstilnu manufakturu, koju su posle revolucije nacionalizovali boljševici. Ona je studirala u Londonu i dugo živela u SAD, gde je njen muž predavao na Stanfordskom univerzitetu. Zanimljivo je da Fon der Lajenovu, inače lekara po obrazovanju, politika nije zanimala, a da je njome aktivno počela da se bavi tek pošto se vratila u Nemačku iz SAD. Što ne može, a da ne deluje čudno, kada je reč o vrednoj domaćici i majci sedmoro dece.

Brzo se popevši po partijskoj lestvici u Donjoj Saksoniji, Fon der Lajen je 2005. godine postala član prvog kabineta Angele Merkel, gde je bila ministar za porodicu, stare, žene i omladinu. Ministarka za rad postala je 2009, a 2014. postala je ministarka odbrane, kao prva žena u Nemačkoj na toj poziciji.

Sa njom na čelu, Bundesver (nemačke oružane snage) je stigao do granica Rusije gde je razmestio svoje jedinice u zoni Pribaltika. Fon der Lajen je aktivno podržavala sve američke inicijative za jačanje NATO-a i „obuzdavanje Moskve".

Pritom je stalno javno kritikovala ruske vlasti i posebeno predsednika Vladimira Putina, zbog „agresivne spoljne politike u Evropi". Bez oklevanja, pratila je SAD u neosnovanim optužbama Rusije za narušavanje Sporazuma o raketama srednjeg i kratkog dometa, a zatim nije imala ništa protiv novog razmeštanja američkih raketa u Evropi, iako se ministar spoljnih poslova Nemačke Hajko Mas suprotstavio takvom razvoju događaja.

Nakon što je postala predsednica Evropske komisije, poznati nemački politikolog Aleksandar Rar je primetio: „Za gospođu Fon der Lajen druženje sa Amerikancima, tačnije transatlantske veze su iznad svega. Ona ne poznaje Rusiju. Mislim da će ona imati veoma složene odnose sa Ruskom Federacijom." Danas se to predviđanje u potpunosti potvrđuje.

Dolazak Fon der Lajenove na prestižno mesto predsednice Evropske komisije u Nemačkoj je kod mnogih izazvalo čuđenje. Jer, na pređašnjem mestu ministarke odbrane, osim aktivnosti na polju rusofobije i borbe protiv mitske „ruske pretnje", ničim drugim se nije istakla. „Stanje Bundesvera je katastrofalno", pisao je o njoj Rupert Šolc koji je bio ministar odbrane u vladi Helmuta Kola. „Odbrambena sposobnost Federativne Republike Nemačke pati, što je potpuno neodgovorno."

I prijatelji i neprijatelji su jednoglasno ocenili rad Fon der Lajenove na mestu ministra odbrane Nemačke - neuspešnim. Osim toga, dok je Fon der Lajenova predvodila ministarstvo, ono je bilo osumnjičeno da je zaobilazilo pravila javnih nabavki, dajući firmama ugovore vredne milione evra.

Kao što su primetili u časopisu „Politico", predmet parlamentarne istrage koja je počela prošlog leta u Budnestagu, bila je prekomerna potrošnja ministarstva odbrane za usluge raznih vrsta konslultanata i nezavisnih firmi.

Prema podacima revizije, 2015. godine ministarstvo odbrane potrošilo je za ove svrhe oko 100 miliona evra, iako su zvanični troškovi za ovu stavku iznosili svega dva miliona evra. Razlika je bila još veća 2016. godine: 150 miliona i manje od tri miliona (zvaničnih) evra. A onda je, kako se smatra, kancelarka Angela Merkel jednostavno odučila da skloni vernu joj Ursulu dalje od greha, pa ju je poslala u Brisel.

Međutim, drugi smatraju da je razlog „izgnanstva" Fon der Lajenove u Brisel sasvim drugi. Ranije je upravo bivši ministar odbrane Nemačke bio viđen za naslednika aktuelnog kancelara. Njen šarmantan osmeh, nemačka uzdržanost i tačnost, doneli su prvoj ženi na mestu ministra odbrane podosta simpatija od strane onih koji su smatrali da su njene teškoće u ministarstvu u vezi sa tim što je i pre nje to ministarstvo bilo tako uništeno da se ispostavilo da je čišćenje tih „Augijevih štala" predstavljalo previše težak zadatak.

Ipak, to su unutarnemačka razmimoilaženja, a na međunarodnoj areni Fon der Lajenova sada ponovo i ubedljivo pokazuje da je njen kurs u poptunosti u skladu sa pozicijom SAD, usmeren na „obuzdavanje" Rusije i blokiranje projekta Severni tok 2.

Ona je čovek Vašingtona, a ne Merkelove. Sve dok u Nemačkoj ostaju američke baze i, u suštini, od 1945. opstaje američka okupacija, ova zemlja je samo satelit SAD.

To je jedan od razloga zašto su, upravo posle pojave ove energične dame koja jaše na metli rusofobije na rukovodećem mestu u EU, počeli tako zdušno da se bave skandalom sa „trovanjem" Navaljnog, kao i napadom na Belorusiju sa ciljem da je odvoje od Rusije. „Tu se ne radi o „novičoku" u hotelskoj sobi u Tomsku", zaključuje švedski „Nyhetsbanken". „Radi se o pokušajima da se ponovo, sigurno prikači vagon EU za voz američkog imperijalizma."

Kako ljude pretvaraju u neuku gomilu kojom je lako manipulisati

„Gestapo tolerancije"

Finsku kompaniju „Fazer" uhvatila je panika. Jedan od korisnika društvenih mreža postavio je na internetu pitanje zašto kompanija proizvodi čokoladu pod imenom „gejša"? Zvanični predstavnici kompanije počeli su da se pravdaju, napisali su na svom Tviteru da su „gejšu" počeli da proizvode pre oko sto godina, ali da se za to vreme svet promenio, pa ono što je nekad „delovalo egzotično i interesantno, u savremenom svetu često izgleda neprikladno". Obećali su da će razmisliti o promenima imena brenda. Direktor „Fazera" za odnose sa javnošću Lisa Erola objasnila je da je kompanija i ranije razmišljala da promeni ime brenda, zbog „kulturnog prisvajanja i ženske ravnopravnosti".

Piše: Svjatoslav Knjazev

Cela ova priča ostavlja čudan utisak. Stvarni život japanske gejše veoma mnogo se razlikovao od prostačke vulgarnosti sa kojom se srećemo u zapadnjačkoj masovnoj kulturi. Gejše uopšte nisu bile među onima koje zovu „devojkama sa niskom društvenom odgovornošću" ili, jezikom zapadnih darodavaca, „radnicama u industriji seksa".

Gejše su predstavljale (i danas predstavljaju) poseban kulturni fenomen koji ima važnu ceremonijalnu ulogu u tradicionalnom japanskom društvu. I zato nema ničeg uvredljivog ili ponižavajućeg u imenu pomenute čokolade.

I to što rukovodstvo velike kompanije podleže provokacijama i što ga ponižavaju ljudi koji se uopšte ne razumeju u suštinu teme - to je, u krajnjem slučaju, žalosno.

Ali, „Fazerove" čokolade samo su vrh ledenog brega.

U finskoj kompaniji „Valio" gungula je počela kada se jedan od korisnika društvenih mreža zainteresovao zašto se na pakovanju turskog jogurta nalazi slika muškarca sa fesom na glavi. Navodno, ova kapa podseća na „reakcionarnu prošlost" Turske. Uostalom, još 1920-ih godina Kemal Ataturk je zamenio fesove šeširima...

Rukovodstvo svetski poznatog proizvođača mleka se unervozilo. „Nismo posmatrali korišćenje fesa i cele slike brenda u tom svetlu. To je jednostavno objašnjenje.

U najskorije vreme predložićemo da se uradi novi dizajn", njihov komentar na ovu temu objavljen je u finskim novinama „Illta-Sanomat". Istina, situacija se pretvorila u farsu. Jedan od posetilaca društvenih mreža priznao je da se samo našalio i da ne vidi nikakav problem u dizajnu. Ipak, reakcija kompanije na potpuno neozbiljnu tvrdnju je - simptomatična.

Ali, čemu čuđenje?

U Nemačkoj su obustavili prodaju „ciganskog sosa", sa obrazloženjem da je to ime „rasističko". Sada se isti proizvod prodaje pod imenom „ljuti mađarski sos", a internet mudraci razmatraju šta će da rade proizvođači ako pretenzije na ime pokažu Mađari?

Na Zapadu, u prošlost odlaze i karnevali-maskenbali. Maltretiraju se organizatori događaja na kojima su se učesnici maskirali u Indijance ili npr. u likove iz zbirke priča „Hiljadu i jedna noć". Aktivisti za ljudska prava su u takvoj upotrebi narodnih nošnji videli nešto uvredljivo.

Pod udarom su se našli mnogi - od dečjih vrtića i škola do organizatora žurki za biznismene i političare. Sudeći po onome što se dešava poslednjih godina, nismo daleko od vremena kada će na evropske maskenbale moći da se dođe samo maskiran u... fekalije i genitalije. U svakom slučaju, u popularnim tv šou-programima u različitim zemljama EU, to se već dešava.

Već treću godinu, pod udarom „ogorčene javnosti" na Zapadu je - matematika. „Krstaški pohod" protiv brojeva povela je Rošel Gutijeres, profesorka Univerziteta Ilinois. Ona smatra da ocenjivanje matematike narušava prava tamnoputih osoba i doprinosi „privilegovanom položaju belaca".

„Na mnogim nivoima, matematika predstavalja čist proizvod bele rase. Onoga koji stekne autoritet za proučavanje i razvoj matematike, koji pokazuje sposobnosti, koga smatraju delom matematičkog društva, toga obično smatraju belcem", izjavila je Gutijeres.

Korišćenje grčkih termina, npr. broja Pi, prema njenom mišljenju doprinosi „ubeđenju da su matematiku uglavnom razvijali Grci i drugi Evropljani". Takođe, njoj se ne dopada što su matematičari u SAD pretežno - belci.

„Ako se neko ne smatra matematičarem, onda se javlja određeni osećaj inferiornosti, osim toga onoga ko je manjina podvrgavaju mikroagresiji na časovima matematike, a belci sude o ljudima na osnovu njihove mogućnosti da apstraktno misle", smatra profesorka.

Ona je ubeđena da oni koji predaju matematiku moraju da se nauče političkoj korektnosti. Pritom, objektivno znanje kao takvo Gutijeres odbacuje.

Što bi se reklo, progres je vidljiv. Ako su ranije nastavnicu španskog jezika u SAD mogli da otpuste zato što je na času koristila španski pridev „negro" (crni), onda će uskoro, po istom principu, početi da proganjaju matematičare zato što citiraju Pitagorinu teoremu.

Pod udarom se našla i klasična književnost. Zabranjeno štivo postala je čak i knjiga Agate Kristi „Deset malih crnaca". U početku su pokušali da „male crnce" preimenuju u „male Indijance", a knjigu u „Bilo ih je deset". Zatim su ostrvo proglasili „Vojničkim", a likove pretvorili u olovne vojnike. Podsećam, radi se o jednoj od najpopularnijih knjiga u ljudskoj istoriji koja spada u pet najprodavanijih i najčitanijih umetničkih dela na svetu. Inicijatorima ovog proganjanja nije nimalo neprijatno što je, od trenutka kada je napisan, ovaj roman prodat u tiražu od 100 miliona primeraka. Ceo sloj istorije književnosti pokušavaju da jednostavno izbace iz sećanja čovečanstva, rugajući se potpuno nevinoj, sa tačke gledišta ljudskih prava, autorskoj zamisli.

„Pre nekoliko meseci smejali bismo se neznalicama kojima smeta naslov romana, a sada vidimo da neznanje pobeđuje i trijumfuje", komentarisao je ova dešavanja francuski filozof Rafael Entoven.

Čini se da su neznanje i divljaštvo dotakli dno dna, ali dno se ne nazire, „gestapo tolerancije" se opet javlja. Prirodnjački muzej u Londonu razmišlja o likvidaciji kolekcije egzotičnih ptica, koju je sakupio Čarls Darvin u vreme ekspedicije na ostrva Galapagos. Navodno, nauka, rasizam i kolonijalna vlast međusobno su povezani, a Darvinovo putovanje brodom „Bigl" bilo je „kolonijalna naučna ekspedicija". U pitanje su dovedeni i artefakti koje je sakupio švedski naučnik Karl fon Line, zbog toga što je loše govorio o Afrikancima.

Na taj način, pod udarom je sada svako objektivno znanje i svako istorijsko nasleđe. Cele epohe i cele nauke mogu jednostavno da budu cenzurisane, pa i zabranjene kao takve. Povode ne treba dugo tražiti. Dovoljno je reći da je u nekom veku postojalo ropstvo, ili okriviti za rasističke poglede određenog naučnika.

Entoven je definitivno u pravu. Neznanje trijumfuje. Pod vidom „borbe za toleranciju" ljude pretvaraju u neuku gomilu kojom je lako manipulisati.

Pre pet godina, Rusija je vratila status velike države

Sirijska granica

Nedavno je TV Zvezda prikazala intervju sirijskog predsednika Bašara Asada koji je dao u Damasku Olgi Belovoj, voditeljki programa Glavno. Razgovor je bio posvećen rezultatima petogodišnje antiterorističke kampanje Rusije u Siriji.

Piše: Maksim Stoletov

Ruska operacija zvanično je počela 30. septembra 2015. godine. Tog dana, Savet Federacije jednoglasno je odobrio korišćenje Oružanih snaga RF (OS RF) u Sirijskoj Arapskoj Republici. Odluka je bila odgovor na zvanični apel sirijskog lidera Bašara Asada. I već 1. oktobra vadzuhoplovne snage zadale su prve udarce ekstremistima.

U to vreme, rat u Siriji trajao je četiri godine. Veliki deo zemlje držali su ekstremisti iz terorističkih organizacija Islamska država, Al kaida, Front al nusra (organizacije su zabranjene u RF). Vladina vojska kontrolisala je samo 8% sirijske teritorije. Ali, zadaci koje su imali naša država i njene oružane snage, bili su mnogo više globalni od pobede nad terorističkim grupama u jednoj zemlji.

„Teroristi su napredovali u različitim rejonima zemlje, osvajali su gradove uz direktnu pomoć SAD, Francuske, Velike Britanije, Katara, Saudijske Arabije. Indirektnu podršku su im pružale zapadne zemlje, odnosno ceo Zapad, generalno", istakao je Asad u intervjuu. I precizirao: „...Terorizam protiv kojeg se borila Sirija, isti je onaj koji je odgovoran za otmicu dece u Beslanu 2004, za ubistvo nevinih ljudi u Teatru na Dubrovki. To je međunarodni terorizam. Zato je u ruskom interesu prvo bilo da zada udarac terorizmu, a zatim da izbegne destabilizaciju Sirije, jer bi njene posledice mogle da utiču na interese drugih zemalja, pa i same Rusije."

U celoj novijoj istoriji Rusije, oružane snage naše zemlje prvi put su bile primenjene na tako udaljenom poprištu vojnih dejstava. Aktivna faza naše vojne operacije u Siriji trajala je 804 dana.

U decembru 2017. predsednik Vladimir Putin izjavio je da su ispunjeni zadaci koje su OS RF imale.

U članku „Odlučnost u naprednoj borbi sa svetskim zlom" (objavljenom u časopisu „Crvena zvezda", 30.9.2020), ministar odbrane RF Sergej Šojgu istakao je da je za pet godina međunarodna teroristička organizacija Islamska država u Siriji prestala da postoji, te da nijedan terorista nije prešao u Rusiju. „Važan rezultat operacije bilo je okončanje građanskog rata u Siriji, sprečavanje raspada države", rekao je ministar. „Sigurno, tokom ispunjavanja borbenih zadataka rešen je i niz važnih geopolitičkih pitanja koja su direktno delovala na nacionalne interese Ruske Federacije", dodao je ministar odbrane.

Generalno, rezultat vojnog prisustva Rusije na Bliskom istoku, prema njegovim rečima, bilo je očuvanje ravnoteže snaga u regionu, što predstavlja ključni garant regionalne bezbednosti. „Ponekad se u raspravama koje traju do danas postavlja pitanje: da li je Rusija ispravno postupila preuzimajući taj težak zadatak? Ali, svaki put može argumentovano da se tvrdi: misija u Siriji bila je neophodna, a odluka o početku vojne operacije bila je prava, ako ne i jedina moguća", tvrdi Sergej Šojgu.

On podseća da su sa oružjem u rukama, protiv sirijske države i sirijskog naroda delovale „idejno motivisane, vojno obučene i pripremljene oružane formacije, čiji članovi su se suprotstavili ostatku sveta". Faktički, prema rečima ruskog ministra odbrane, može se govoriti o tome da je to bila prva punopravna teroristička armija - dobro organizovana i povezana, obučena, kvalitetno naoružana. Teroristi su želeli da stvore posebnu kvazitvorevinu Islamsku državu Iraka i Levanta (zabranjenu u RF).

Prvi čovek ruskog ministarstva odbrane kaže da bi u nekom trenutku postalo jasno da ta snaga direktno ugrožava ne samo region, već i ceo svet, pa tako i Rusiju. Ali, najopasnije je što je ta struktura planirala da u budućnosti nametne svoja „pravila" celom svetu. Sergej Šojgu podseća da je vrhovni komandant OS RF Vladimir Putin pred vojnike postavio zadatak da likvidiraju terorističke grupe u Siriji, kao i da ne daju njihovim borcima koji su došli iz Rusije da se vrate: „Bilo je potrebno da se zemlja zaštiti od terorističkih pretnji „iz daljine"."

Prema podacima Ministarstva odbrane, objavljenim 30. septembra 2020, tokom ruske operacije u Siriji uništeno je više od 133 hiljade pobunjenika. Efikasnost primene ruskog oružja, prema Šojguovim rečima, nesumnjiva je, i ovoga puta ono je potvrdilo svoju snagu i potencijal.

„Ispunjavajući zadatke borbe protiv terorizma na teritoriji Sirije, vazduhoplovne snage Rusije izvršile su više od 44 hiljade borbenih naleta. Tokom aktivne faze operacije za oslobađanje ključnih sirijskih gradova, kao što su Palmira, Alepo i Dejr el Zor, intenzitet primene avijacije dostigao je 100 i više naleta dnevno. Odnosno, svaki avion je svakodnevno pravio 3-4 naleta - više nego impresivan tempo! Maksimalan broj naleta tokom jednog dana bio je 139, 20. novembra 2015. godine, tokom serije operacija za uništenje odreda islamista", piše prvi čovek ministarstva odbrane Rusije.

Brodovi i podmornice vojno-pomorske flote RF izvršili su gotovo 200 borbenih dejstava u sirijskim vodama.

„Bespilotne letelice izvršile su više od 37,6 hiljada naleta. Svakodnevno, tokom aktivnih borbenih dejstava na sirijskom nebu, istovremeno je bilo u vazduhu do 70 bespilotnih letelica. Kao rezultat udara avijacije i krstarećih raketa, bilo je uništeno 133. 543 objekta terorista, a među njima i 400 fabrika za nezakonitu preradu nafte i 4100 cisterni za gorivo. Likvidirano je 865 razbojničkih vođa i više od 133 hiljade pobunjenika, između ostalog i 4,5 hiljade boraca koji su došli iz Rusije i zemalja ZND", piše ministar u svom članku.

Za nanošenje udraca po najvažnijim ciljevima korišćene su visokoprecizne krstareće rakete velikog dometa „Kalibar" i X-101. U operacijama je učestvovala i vojno-pomorska flota RF. Sa brodova i podmornica naneto je 100 udaraca.

Prva borbena primena novih krstarećih raketa „Kalibar" bila je tokom noći 7. oktobra 2015, kada je grupa brodova Kaspijske flotile dejstvovala po objektima terorista u Siriji. Danas je jasno da taj događaj ima istorijski zanačaj. Posle toga, mnogi u svetu su na nov način ocenili snagu ruske vojno-pomorske flote, kao i Rusije generalno.

Glavno je da su naši zapadni „partneri" shvatili da monopol na visoke tehnologije, u šta su do tada bili ubeđeni, oni više nemaju. Povratak Rusije u veliku geopolitičku igru bilo je neprijatno iznenađenje za Zapad (NATO + EU), koji je na čelu sa SAD sprovodio u regionu agresivnu neokolonijalnu politiku.

Salve „Kalibara" iz akvatorije Kaspijskog mora, ne samo da su nepovratno promenile odnos geopolitičkih snaga u svetu, već su i dovele u pitanje efikasnost vojne mašinerije SAD. A, osim toga, čak i pred saveznike Vašingtona, u punom obimu postavljeno je pitanje da li se on zaista bori protiv međunarodnog terorizma, ili samo koristi tu „borbu" kao dimnu zavesu za ostvarivanje drugih ciljeva.

Ipak, uspeh ruske kampanje priznali su čak i na Zapadu. Tako su američki analitičari nedavno u Kongresu predstavili izveštaj koji potvrđuje da bez pomoći Rusije Asad ne bi mogao da se izbori sa ekstremistima. A S. Šojgu piše: „Uz podršku ruske avijacije, sirijske oružane snage su oslobodile od terorista 1024 naseljena mesta, što je rezultiralo stavljanjem pod kontrolu, od strane vladine vojske i jedinica dobrovoljaca, 88% državne teritorije. Na današnji dan sirijska vlada kontroliše 1435 naselja.

Sirijska pustinja postala je svojevrsni poligon za isprobavanje vojnih tehnologija u borbenim uslovima i obuku jedinica. Kroz Siriju je prošlo 63 hiljade vojnika, od toga 25.000 oficira i više od 460 generala. Iskustvo komandovanja vojskom tokom borbe dobili su svi komandanti vojnih okruga i armija, komandiri divizija, brigada i pukova. Specijalci su u realnim borbenim uslovima isprobali 231 obrazac modernizovanog i perspektivnog naoružanja: krstareće rakete lansirane sa mora i iz vazduha, visokoprecizno oružje, avione i helikoptere, sredstva protivvazdušne odbrane i radioelektronske borbe.

Mnogi na Zapadu, čak i u samoj Rusiji (posebno među liberalno orijentisanom „publikom"), predviđali su da će operacija u Siriji za nas postati „drugi Avganistan", peć u kojoj će izgoreti i ljudi i novac dok ne dođe trenutak da troškovi premaše sve razumne granice, kada će se ruska armija vratiti kući, osramoćena. Tu „sramotu", kao da su garantovali i složenost zadatka koje su imale OS RF, i veliki broj ljudi koji je želeo da im stavi klipove u točkove.

Tačno je da nije sve prošlo glatko, bilo je grešaka, gubitaka, bile su potencijalno opasne krize, čak i razmimoilaženja sa snagama glavnog saveznika, predsednika Bašara Asada. Ipak, sramote nije bilo, upravo suprotno - u inat skepticima, ostvaren je trijumf: Rusija je rešila sve osnovne zadatke koje je postavila pred sebe u Siriji. Uticaj RF na Bliskom istoku ojačaće još više kada uspeju da završe projekat ponovnog ujedinjenja Sirije. Put je dug i složen, ali misija više ne izgleda neizvodljiva. Sirijska kampanja predstavljala je, u suštini, onu granicu posle koje je preporod veličine i značaja Rusije, pokrenut povratkom Krima „kući", postao nepovratan.

Započevši vojnu operaciju u Siriji, Rusija se pozicionirala kao jedina snaga koja je sposobna da izvojuje konačnu pobedu nad svetskim terorizmom, pomrsivši tako niz geostrateških planova SAD.

I, ako uništavanje terorističke pretnje predstavlja interes od životnog značaja za Rusiju i njene saveznike, za SAD teroristi su samo instrument uticaja na Evroaziju.

Istoričar i pisac Vebster Tarpli u jednom od intervjua sažeo je projekat Bžežinskog i Luisa (autori politike „kontrolisanog haosa") sledećim rečima: „Strateški cilj SAD na Bliskom istoku je uništavanje svih postojećih nacionalnih država. Za to postoji generalna šema, poznata kao „Plan Bernarda Luisa". Ovaj plan ponovo su najavili ljudi poput Zbignjeva Bžežinskog: mikrodržave, mini-države, krnje države, separatizam, haos, komandanti na terenu i NATO mogu slobodno da zaplene bilo koju, po njihovom mišljenju, važnu imovinu." Uz to, „balkanizacija" Bliskog istoka je još i moćniji instrument kojim Vašington drži pod kontrolom Evopu, koja u SAD gleda kao na jedinu silu sposobnu da zaštiti Stari svet od haosa sa Juga.

Indikativna činjenica su i „različiti" pristupi sirijskim problemima, ruski i zapadni. U intervjuu za BBC, pukovnik Rajan Dilon (armija SAD), šef pres-službe međunarodne koalicije za borbu protiv Islamske države (zabranjene u RF), na pitanje: „Kako ocenjujete rusku vojnu operaciju u Siriji?", dvosmisleno je odgovorio: „Neću ocenjivati ruska dejstva. Oni imaju svoje ciljeve u Siriji, a mi svoje."

Ali, odavno nije tajna da međunarodne terorističke strukture, od vremena rata SSSR u Avganistanu, predstavljaju oruđe borbe SAD za geopolitički uticaj u Evroaziji. ID nije izuzetak u datom slučaju, jer dobija od Vašingtona i njegovih saveznika raznoliku podršku. Mešanje SAD i predvođenje vojno-političke koalicije koju čini 60 zemalja u građanskom ratu u Siriji, faktički predstavlja inostranu intervenciju u suverenoj državi. Rusija je morala da razmotri i taj eksplozivni faktor.

Napoleon je jednom rekao: „Armija rata uvek pobeđuje armiju mira", i to je vojna maksima. Učestvujući u borbenim dejstivma u Siriji, ruska vojska dobija iskustvo koje je može učiniti najjačom armijom na svetu. Tehnička opremljenost, taktička i borbena - sve to je, naravno, važno. Ali, u ratu iskustvo često znači mnogo više. Armija, vazdušne snage i ruska flota, nalaze se na najvišem nivou borbene sposobnosti od vremena hladnog rata. Zahvaljujući investicijama, došlo je i do modernizacije odbrambene industrije i naučno-istraživačke baze vojnih instituta. Do takvog zaključka došli su autori izveštaja „Ocena ruske modernizacije oružanih snaga" iz Međunarodnog instituta za streška istraživanja (IISS). To je, takođe, rezultat ruske kampanje u Siriji.

Od početka 2020. aktiviralo se napredovanje sirijske vojske u rejonima koje pod kontrolom drže naoružana opozicija i druge radikalne grupe. U u ovom trenutku više od 80% zemlje kontrolišu sirijska armija i provladine formacije. U regionu gde ratuju svi protiv svih, Rusija je uspela da uspostavi poslovne odnose sa većinom zemalja umešanih u rat u Siriji. Kao i sa sirijskim stanovništvom.

Viktor Bondarev, predsednik Komiteta Saveta Federacije za odbranu i bezbednost, primetio je: „Mi smo ojačali naše prijateljstvo sa Sirijom i još jednom potvrdili posebnu misiju Rusije - da bude garant i izvor mira."

I tu je suština. Još pre pet godina te činjenice delovale bi kao da su izmišljene. Iranci su, npr. pomogli u spašavanju našeg navigatora Konstantina Murahtina. Izrael nam je prodao licencu za bespilotnu letelisu Searcher (Forpost kod nas). Turska je kupila S-400 za milijarde dolara, ne uplašivši se pretnji SAD i gubitka pristupa F-35. Ruski stručnjaci grade fabrike u Iraku i istovaruju tamo pošteno kupljene T-90. Generalno, sirijska operacija - to je još i prodaja paketa „nacionalne bezbednosti".

U ograničenom obimu - uzmite naše PVO komplekse, tenkove i oklopna vozila. U široj varijanti - eto nam ugovora za izgradnju nuklearne elektrane, razvoj lokalne naftne idnustrije i druge korisne stvari.

Da, bilo je gubitaka. Kao u svakom ratu. I svaki vojnik zna da, oblačeći uniformu, on daje saglasnost da učestvuje u smrtno opasnim poslovima. A setite se kako su drsko počinjale SAD u Iraku, u Avganistanu? I kako se završilo? Potpunom propašću.

Moramo da kažemo „hvala" svim onim ljudima zahvaljujući kojima naš svet postaje sigurniji. Bašar Asad, ne zbog lepih reči, istakao je u intervjuu: „...ruski narod, koji se uvek ponosio svojom armijom, posle ovih pet godina, treba njome da se ponosi još i više, u vezi sa velikim uspesima u Siriji."

Evropa sprema protiv Rusije nove sankcije. Optužbe su, jednostavno, smešne

„Laž i bahatost" Zapada

Zvanični predstavnik ministarstva spoljnih poslova Rusije Marija Zaharova izjavila je da Moskva neće ostati bez odgovora na moguće antiruske sankcije EU zbog incidenta sa Aleksejem Navaljnim. Prema njenim rečima, Zapad je iskoristio situaciju sa opozicionim političarem kao povod za realizaciju sledećeg kruga restrikacija protiv Moskve. „Treba odlučiti šta je stvarnost. Mislimo da je ovo druga situacija kada su se sankcije već negde razvijale, kada je konceptualno, očigledno, biološki sat Zapada već stigao do toga da treba uvesti nove sankcije protiv naše zemlje", objasnila je ona.

Piše: Vladimir Mališev

Kako je istakla Zaharova, ako bi EU zaista htela da „sazna istinu" i shvati šta se dogodilo, onda ne bi povezivao sankcije sa tim događajem. „Pravo pitanje je šta žele time da dobiju, šta je stvarni cilj. Saznati istinu, shvatiti? Ako je to cilj, čemu onda sankcije", primetila je diplomata.

Predstavnica ministarstva je istakla da nema nikakvih dokaza o učešću Rusije u događaju sa opozicionarom. Ona je primetila da Zapad predlaže da se poveruje u optužbe protiv Moskve „na reč", jer on „nema ništa što bi moglo da se predstavi svetskoj javnosti".

Sajt Stoletije je već mnogo pisao o apsurdima u sramnoj provokaciji sa navodnim „trovanjem" Alekseja Navaljnog „novičokom". A onda se otkrio još jedan detalj koji svedoči o tome da je stvar inscenirana. Ministarstvo unutrašnjih poslova je objavilo da flašicu iz sobe u kojoj je boravio Navaljni u hotelu u Tomsku, navodno sa tragovima „novičoka", Marija Pevčih nije mogla da prenese u Nemačku.

Prema informacijama ministarstva unutrašnjih poslova, tokom kontrole na aerodromu, pred poletanje, Pevčih nije kod sebe imala flašicu sa tečnošću. Ispostavlja se da su joj flašicu dali u Nemačkoj...

Ukratko, laž protiv nas je toliko monstruozna i jeziva, a optužbe toliko smešne, da ruski narod jednostavno ne može da shvati kako mogu tako drsko i bestidno da lažu u navodno „civilizovanoj Evropi".

Koreni rusofobije

Koreni ove rusofobije i duplih standarda u odnosima prema Rusiji imaju dugu istoriju. „Francuska je odigrala ključnu ulogu u formiranju svetske rusofobije, položivši u njene temelje dve ideje: mit o ekspanzionizmu i mit o azijatskom despotizmu", piše u nedavno objavljenoj knjizi „Zapad - Rusija. Hiljadugodišnji rat. Istorija rusofobije od Karla Velikog do ukrajinske krize", švajcarski novinar Gi Metan.

„Mit o ruskom ekspanzionizmu", piše on, „svoj oblik duguje lažnom zaveštanju Petra Velikog, koje je napisano uz učešće poljskih aristokrata iz vremena vladavine Luja XV. S druge strane, mit o azijatskom despotizmu, kada svi okolo bivaju ubijeni i otrovani, nastao je u vreme Prosvetiteljstva po nalogu Monteskjea, a zatim ga je prihvatio Didro i liberalna inteligencija iz perioda Restauracije, pre svih Gizo i Tokvil.

Umnogome je do razvijanja ove dve ideje došlo pod uticajem priča prvih stranaca koji su posetili Moskoviju u periodu od 15. do kraja 17. veka. Treba primetiti da su „neobične moskovske običaje" Evropljani spoznali kroz prizmu sopstvenih religioznih predrasuda. Rezultat je bilo nerazumevanje i snažno odbacivanje običaja „varvara", koji žive pod „tiranijom" kneževa."

Ali, od tada je mnogo vode proteklo. Već odavno nema ni „carske tiranije", ni komunističkog Sovjetskog Saveza, protiv kojeg se tako uporno borio Zapad. Ipak, rusofobija ne samo da nije oslabila - upravo suprotno, u poslednje vreme rasplamsala se novom snagom.

Za razumevanje razloga nastavljanja tako drskog i ciničnog ponašanja Zapada, dovoljno je vratiti se klasicima ruske književnosti. Ispostavlja se da su i pre sto i dvesto godina oni takođe postavljali ova ista pitanja i pokušavali da pronađu odgovore o razlozima takvog odnosa prema Rusiji.

„Da, naš narod je sveti u poređenju sa onima tamo!"

„Oni tamo", negodovao je Dostojevski, „pišu o našem narodu: divlji i neuki... ni blizu evropskom... Da, naš narod je sveti u poređenju sa onima tamo! Naš narod još nikada nije stigao do takvog stepena cinizma kao u Italiji na primer. U Rimu, u Napulju, dobijao sam najružnije predloge na ulicama - od mladića, gotovo dece.

Odvratni, protivprirodni poroci - i otvoreno to čine, i to nikoga ne vređa. Probali bi to isto da urade i kod nas! Ceo narod bi osudili zato što je za naš narod to smrtni greh, a tamo - to je običaj, obična navika - i ništa više. I tu civilizaciju hoće sada da usade našem naordu! Nikad se neću složiti s tim! Do kraja svog života ratovaću s njima - neću odustati."

- Ali, ne žele tu civilizaciju da nam prenesu, Fjodore Mihajloviču - prigovorio je sagovornik piscu.

- Da, upravo tu - oštro je odgovorio Dostojevski. - Zato što druge i nema... To „presađivanje" uvek počinje od ropskog podražavanja, od raskoši, mode, od raznih nauka i umetnosti, a završava se sa grehom sodomije i sveopštim oskvrnjenjem...

Još tada je Fjodor Mihajlovič tačno predvideo i današnji zapadni kult LGBT, i zakonom dozvoljene istopolne brakove, i pojavu roditelja br. 1 i br. 2... Zar i „ropsko podražavanje" Zapada nije postalo jedan od razloga raspada SSSR-a?

Upravo tako pisao je o odnosu Zapada prema Rusiji i veliki ruski filozof Ivan Iljin u članku „Svetska politika ruskih vladara": „Evropi nije potrebna istina o Rusiji, njoj je potrebna prikladna neistina. Evropljanima je potrebna loša Rusija: varvarska - da bi je „civilizovali na svoj način", preteće veličine - da bi je mogli raskomadati, reakcionarna - da bi opravdali revoluciju za nju i da bi tražili za nju republiku, onu koja propada u religijskom smislu - da bi se probili u nju sa propagandom reformacije ili katoličanstva, ekonomski neodrživa - da bi tražili njene sirovine, ili bar unosne trgovinske sporazume i koncesije."

„Oni koji vešaju, bodu nožem, palikuće, postaju heroji, čim se njihova podla dela okrenu protiv Rusije. Zaštitnici naroda ćute kada je reč o zaštiti ruskog naroda", primetio je pre pola veka Ivan Danilevski u knjizi „Rusija i Evropa". Zato i želim da ovom spisku „palikuća" Danilevskog dodam danas i provokatora Navaljnog!

Laž i bahatost

„Dvostruki standardi, dvostruki standardi", ponavljamo danas, ogorčeni drskom dvoličnosti Zapada. Ali, evo šta je 1882. godine pisao u vezi sa ovim, književnik Ivan Aksakov: „...laž i bahatost Zapada prema Rusiji i generalno Istočnoj Evropi, nemaju ni granice ni mere. Na prosvećenom Zapadu odavno je stvorena dvostruka istina: jedna za njih, za plemena germansko-romanska ili one koji duhovno gravitiraju prema njima, druga za nas, Slovene.

Sve zapadne evropske države, kada se radi o nama, o Slovenima, solidarne su među sobom. Humanost, civilizacija, hrišćanstvo, sve to neodstaje u odnosu Zapadne Evrope prema Istočnom pravoslavnom svetu."

tome je govorio i naš veliki pesnik Fjodor Tjutčev. On je mnogo godina bio diplomata u Evropi, dugo je živeo u Nemačkoj gde sada dramatizuju provokaciju sa Navaljnim, i zato je dobro poznavao njihove lokalne običaje i njihov pravi stav prema Rusiji koji se, kao što vidimo, do danas nije promenio. Tjutčev je pisao:

Davno Evropa, po Zapadu

Đubrenjem stalnim vrta tog,

Dobi kulturu u svom sadu -

Pravo aršina dvostrukog:

Za njih - jednakost, zakon i sklad,

Za nas - kleveta, haos, knut,

Pa kako tada, tako je i sad

I tako biće svaki put...

Ali, na žalost i na bruku,

Slovenstvo živi neslogom,

A Zapad ako pruža ruku

Onda je pruži samo tom

Ko kreće uvek i posvuda

Na svoje, a u korist zlog.

Od nas - njihov je tek naš Juda -

Prihvataju ga kao svog.

(https://www.poezijasustine.rs/2017/08/frodor-tjutcev-slovenima.html)

Zaista proročanski! Napisano je kao da je reč o današnjim liderima banderovske Ukrajini, Judi-Navaljnom ili o Tihanovskoj koja je pobegla u Litvaniju!

Ipak, prepoznajući nepomirljivo neprijateljski odnos Evrope prema Rusiji i Slovenima generalno, Tjutčev nije gubio nadu da će istina i pravda na kraju trijumfovati.

Zato je završio svoju pesmu sledećim stihovima:

Baš to - u Boga vera jaka -

Nadima večno našu grud,

I pored silnih gubitaka,

Gledamo napred - znamo kud...

Pesnikovo proročanstvo se ostvarilo. Zaista, mnogo žrtava smo prineli i mnogo tuge videli. I ta teška iskušenja za Rusiju se nastavljaju. Ali, naša nada u mir i pravdu još uvek ne umire.