Stav

Narod

Zašto nam se sve ovo dešava? Zašto nema istinskih promena? Zašto smo doživeli tragediju? Ko je kriv? To su pitanja koja nas, gledano kroz istoriju, neprekidno muče. Odgovor je uvek isti - narod! Narod je za sve kriv. Narod nam ne valja. Narod je zatucan i primitivan. Narod je glup. Narod je pokvaren i podmukao. Narod je prevrtljiv i lenj. Narod je zaslužio da mu sve sve to dešava. Narod je, bre, stoka. Narod je marva bez repa. Naš narod je najgori narod na svetu. I treba to da nam se to dešava. To su, otprilike, uvek ista tumačenja. Uvek ista obrazloženja i rešenja. Zapravo, kada se pokrene ova tema, onda se upravo ovako kuka i nariče nad našom nesrećom i našim narodom, ali se ne daju ni strateška ni operativna rešenja. Uvek se priča o problemu, dok se rešenja ne navode. Ne navode se jer se i ne znaju. Mnogo je lakše okriviti narod i pljuvati po tom istom unesrećenom narodu.

Piše: Branko Dragaš

Da li je naš narod najgori narod na svetu? Da li su Srbi stoka? Da li su Srbi marva bez repa? Rajetina? Da li se samo kandžijom mogu uterati u torove? Da li smo divljaci koji ništa ne poštuju i koji i Boga psuju i vređaju? Da li smo spremni da prodamo veru za večeru? Da li je baš sve to tako?
Pre nego što odgovorim na sva ova pitanja, hteo bih da napravim jednu kratku istorijsku analogiju. Podsetiću na ono što se često zaboravlja. Izneću samo ono što je već napisano u drevnim knjigama.
Dakle, pogledajmo kako se ponašao jedan drugi narod u trenucima svog iskušavanja. Reč je o jevrejskom narodu. O Jevrejima i njihovoj sudbini. O Jevrejima koji su najorganizovaniji narod kroz istoriju, koji su opstali i traju, uprkos svim stradanjima, i koji su svetu podarili čak dve religije. Reč je o Jevrejima od kojih moramo da učimo kako se brani vera i tradicija i kako se organizuje narod da istorijski traje. Izučavajući istoriju Jevreja, shvatio sam da je to narod kome treba da se divimo, koga treba da visoko poštujemo i od koga moramo neprekidno da učimo. Današnji pokušaji srpske malograđanske inteligencije, onih koji decenijama presipaju šuplje reči u prazne govore o trošku poreskih obveznika, da optuže za sve Jevreje i da traže njihovo odstranjivanje, samo je opasan salonski egzibicionizam ljudi koji parazitiraju u svakoj vlasti i koji, zbog odsustva morala i znanja, ubijajući dosadu, pokušavaju da budu interesantni na slavama i večerinkama.
Uzmite Bibliju. Tamo je već sve zapisano. Samo nema ko da ponovo čita napisane drevne knjige. Nema ko da uči iz tih mudrih knjiga. Pronađite - Drugu knjigu Mojsijevu. Koja se zove - Izlazak. I koja počinje imenima sinova  Izrailjevih. Kojih beše od bedara Jakovljevih sedamdeset duša, uzimajući u obzir i Josifa koji je već bio u Egiptu. Jakov je shvatio da je jedini način da njegovo jevrejsko pleme opstane - ulazak u moćni i bogati Egipat. Njegovo pleme nije moglo da opstane u hananskoj ravnici, jer su brojnija i moćnija  stočarska plemena pretila da ih unište. Jakov je smislio strategiju spasa svoga plemena. Jakov je napravio plan ulaska. Jakov je svu svoju mudrost preneo na Josifa. Jakov mu je dao softver koji će da pomogne spasu njegove porodice.
Ulazak u Egipat je genijalna ideja genijalnog čoveka. Ulazak u Egipat je vizionarski plan jednoga čoveka koji je preuzeo svu odgovornost opstanka porodice na sebe. Josif je samo sjajan glumac u odlično napisanom i izrežiranom filmu. Ulazak u Egipat je spasao Jevreje. Kako piše u predanju - i sinovi Izrailjevi narodiše se i umnožiše se, i napredovaše i osiliše se veoma, da ih se zemlja napuni. A videvši to, egipatski faraoni, uplašeni da sinovi Izrailja ne postanu brojniji i moćniji od egipatskog naroda, počeše da grade velike građevine i staviše Jevreje u ropstvo i narediše da se istrebljuju muška jevrejska deca.
I onda sledi povest o Mojsiju. Priča o onome koji je iz vode izvađen. I koji je hteo nešto da promeni i da pomogne braći svojoj. Jer je Mojsije video da su oni živeli u velikoj nevolji. I hteo je da ih izbavi... Nije mogao da trpi zlo. I prvi se odupreo zlu. Prvi je ustao u zaštitu naroda. Prvi je odbranio jednoga Jevrejina, koga je gospodar krvnički tukao, pa ga je Mojsije ubio. I zakopao ga u pesak. I greh načinio. Uveren da ga niko nije video. Ali, sutradan, vide on da se dva Jevrejina svađaju i reče onome što je bio u krivu: zašto biješ bližnjeg svojeg? A ovaj ga srdito prekori: ko si ti da  nama sudiš? I reče: hoćeš li da me ubiješ kao što si ubio Egipćanina?
Šta nam ovo govori? Onaj koji se žrtvovao za nekoga, postao je ucenjen. Ucenjuju ga oni kojima je pomogao. Istina se ne može sakriti. Ni tračevi, niti zavist. Mojsije se nije mogao uzdići na ubistvu. Narod to nije prihvatao. Jer onaj koji jednom ubije, vraća se na mesto zločina.
Kada je faraon doznao šta je počinjeno, Mojsije je morao da beži iz zemlje. Njegov narod ga je izdao i prijavio. Mojsije je postao prvi politički begunac u istoriji ljudskog roda. Nakon njegovog odlaska, jevrejski narod je pao u još veće ropstvo i bedu. I roptao je narod i vikali su iz sve glasa ne bi li ih Bog čuo. I Bog ču njihove molbe i odredi Mojsija da ih izvede iz ropstva.
I tako Mojsije dobi Božije proviđenje. I vrlo praktične savete šta treba da uradi. I savet kako da uradi prvu špekulaciju. Naime, Bog reče Mojsiju da će učiniti da narod jevrejski pronađe ljubav u srcima Misiraca. A kada pođu, neće poći praznih ruku. Podučio ih je da žene zaiskaju od suseda i domaćica svojih srebrnog i zlatnog nakita na zajam, pa će tako opleniti Egipat. Bila je to vrhunska prevara. Koja je prošla. Posle svih čuda koje je Mojsije učinio da bi primorao faraona da pusti njegov narod iz ropstva, čuda koja su se ponavljala i uveličavala ne zbog toga što faraon nije hteo to da učini, jer bi mu  Bog stalno, mimo njegove volje,   očvrsnuo srce, već zbog toga da bi očvrsnula vera u izabranom narodu, posle, dakle, svih tih čudesa jevrejski narod je, ipak,  pošao za Mojsijem u svoj konačni izlazak iz ropstva. Čuda su presudila. Mojsije se tako nametnuo za lidera. Da nije pravio čuda smatrali bi ga političkim prevarantom.
I Jevreji su krenuli u slobodu. Naravno, zajmili su zlato i srebro. Istorijska kalkulacija je bila fantastična. Jevreji su u Egiptu ostali 430 godina. Ušlo ih je samo 70, dok je izašlo šeststotina hiljada pešaka, samih ljudi, osim dece. I drugih ljudi mnogo krenu. Znači, ako saberemo muškarce, žene i decu sigurno je izašlo iz Egipta dva miliona ljudi. Bila je to velika Jakovljeva strateška pobeda. Ne samo da je spasio svoju porodicu i pleme, nego je u egipatskom ropstvu narastao do naroda.
I pođoše Jevreji u zemlju gde teče med i mleko. Narodu je tako obećano. To im je Mojsije nudio. Motiv izlaska je bio obezbeđen. Veštim političkim parolama o svetloj budućnosti narod je zaveden. Na put su krenuli sa presnim pogačama, jer testo ne beše ukislo, pošto ih je Mojsije zbrzao, šireći paniku da sledi odmazada faraona. Nije smeo ništa da rizikuje i da okleva, da se narod ne bi predomislio. I tako nastade običaj da se za pashu peku presne pogače. I još nešto važno, kada je faraon pustio narod, Mojsije ga ne povede putem ka zemlji Filistejskoj, mada je put bio znatno kraći, nego putem preko pustinje ka crvenom moru. Razlog beše vrlo jednostavan, mudri Mojsije se plašio da se narod ne pokaje kada vidi rat i ne vrati nazad u ropstvo. Ta opasnost je stalno postojala. Zbog toga on ponese svete kosti Josifove da bi duhovno ojačao volju naroda.
Uprkos svemu, narod se brzo razočara. Kada im se kod crvenog mora približi faraon sa svojom vojskom, narod se uplaši i stadoše proklinjati Mojsija: zar ne beše grobova u Misiru, nego nas dovede da izginemo u pustinji? Šta učini te nas izvede iz Misira? Nismo li ti u Misiru govorili, prođi nas se, čoveče, neka služimo Misircima? Bolje bi nam bilo da služimo Misircima, nego da izginemo u pustinji. I Mojsije podiže more i provede narod. Narod se poboja Boga i poverova Gospodu i Mojsiju, sluzi njegovu. I pođoše u pustinju. I tri dana išavši ne nađoše vode. Tada stade narod vikati na Mojsija: šta ćemo piti? I Mojsije ih napoji. I nastaviše dalje. Petnaestog dana drugog meseca pošto iziđoše stade narod ponovo da grdi Mojsija. U sav glas su vikali: Kamo sreće da smo pomrli od ruke Gospodnje u zemlji Misirskoj, kada sjeđasmo kod lonca sa mesom i jeđasmo hljeba izobila, nego što nas izvedoste u ovu pustinju da pomorite sav ovaj narod glađu. Mojsije beše sluđen. A Gospod reče Mojsiju: evo učiniću da vam daždi iz neba hljeba, a narod neka izlazi i kupi svaki dan koliko mu treba na dan, da ga okušam hoće li hodati po mome zakonu ili neće.
I pustinja ujutru bi puna hlebnih pogača. Svaki dan je narod kupio hleb koliko mu treba. Neko više, neko manje. A Mojsije je reče da niko ne ostavlja ništa za sutra. Ali narod ne posluša. Nego neki ostaviše hleb za sutra, te se on ucrva i usmrdi. Mojsije se rasrdi na narod. I naredi da se šest dana kupi, a da sedmog dana ne smeju da kupe. Narod ne posluša i neki izađoše i sedmog dana da kupe, ali ništa ne nađoše. Tada Gospod reče Mojsiju: dokle ćete se protiviti zapovjestima mojim i zakonima mojim ?
I pođoše dalje. I ponovo ožedniše. A narod stade da se svađa sa Mojsijom. Daj nam vode da pijemo! A Mojsije im reče: što se svađate sa mnom? Što kušate Gospoda? Ali narod beše žedan te vikaše na Mojsija i govoraše: zašto si nas izveo iz Misira da nas i sinove naše i stoku našu pomoriš žeđu? A Mojsije zavapi Gospodu. Šta ću činiti sa ovijem narodom? Još malo pa će me zasuti kamenjem. I udari štapom o stenu i poteče voda. I narod se napi.
Tako dođoše u pustinju Sinajsku. A Mojsije ode na goru Bogu. Kad se vrati saopšti im zavet da su oni Božije blago mimo sve narode. Biće carstvo svešteničko i narod svet. I Bog ima na gori ispisa zakone na kamenim pločama. Ali Mojsije osta na gori četrdeset dana. A narod, videvši da Mojsija nema, okrenu leđa Gospodu i rekoše Aronu da mu načini bogove koji će ići pred narodom, jer tome Mojsiju koji nas izvede iz zemlje Misirske ne znamo šta bi. I sakupiše zlato. I sališe kalupe. I načiniše zlatno tele. I počeše da mu se klanjaju. A gospod reče Mojsiju: idi siđi, jer se pokvari tvoj narod. I Mojsije siđe i razbije pisane ploče  pod gorom. Pa uze zlatno tele i spali ga ognjem i satra ga u prah. I reče Mojsije Aronu: šta ti je učinio ovaj narod, te ga uvali u toliki grijeh? A Aron mu reče: nemoj se gnjeviti, gospodaru, ti znaš ovaj narod je brz na zlo. Mojsije ustade i reče: k meni ko je Gospodnji! I reče im da uzmu mač i pobiju sve one neverne. I učiniše sinovi Levijevi i pobiše u jednom danu tri hiljade braće i prijatelja. Jer Mojsije reče: posvetite danas ruke svoje Gospodu. I dobiše oprost grijeha. I nove ploče zakona.
A Gospod reče Mojsiju: idi sada vodi svoj narod. Ja neću ići zato što je narod tvrdovrat pa bih ga mogao satrati putem.
Tako kaže predanje.
Zašto nam je potrebno ovo podsećanje na predanje? Zaboravljamo brzo i ne želimo da učimo. Naveo sam primer Jevreja da bih pokazao da se narod svuda isto ponaša. Narod rađe ostaje u sigurnom ropstvu, nego u nesigurnoj slobodi. Narod je sklon zavođenju. Narodu morate ponuditi zemlju u kojoj teče med i mleko da bi ih motivisali i pokrenuli. Narod voli lažna obećanja. Narod nije spreman da se žrtvuje. Narod interesuje šta će jesti i šta će piti. Narod se brzo kvari. Narod je tvrdovrat. Narod se teško disciplinuje i ne poštuje pravila igre. Uvek ima neko koji preko hleba traži pogače. Ali, takav je narod. Bilo da se radi o jevrejskom ili srpskom narodu. Narod je svuda isti i ne treba kriviti narode. Srpski narod je najmanje od svih naroda  počinio greh prema drugim narodima. Najviše smo počinili greh sami prema sebi. I nismo mi najgori narod na svetu. Najgore na svetu imamo vođe naroda. Danas se kaže političare koji predvode narod.
Suština podsećanja na predanje je bila upravo u tome da pokažemo kakav je jevrejski narod. I da se podsetimo da je on isti kao bilo koji drugi narod na svetu. Ali ono što razlikuje narode su njihove elite. Jevreji su imali mudre vođe naroda koji su promišljali nekoliko stotina godina unapred i zato su uspeli da opstanu. Jevreji su pokazali da je važno, za opstanak jednog naroda, strateško planiranje i mudrost onih koji predvode narod. Kada neko ima Jokovljevu pamet, Josifovu mudrost i Mojsijevu pragmatičnost i kada su svi oni posvećeni da služe interesima svoga naroda, onda taj narod  traje. I ne samo to, nego postaje sveštenički i izabrani narod koji civilizaciji donosi dve religije. I danas ih zovu upravljačima sveta.          Nažalost, srpski narod nema takve misaone vođe. Ako isključimo Stefana Nemanju, koji je naš Jakov, onda možemo da kažemo da naša nesreća upravo počiva na činjenici da nemamo neophodno potrebnu mudrost da bi večno trajali. Državna mudrost je ono što nam nedostaje kao narodu. Miloš Obrenović je ima trgovačku lukavost i smisao za špekulaciju. Današnji političari nemaju ni to. Današnji političari nemaju ništa valjano što ih predodređuje da vode narod. Srbi nemaju državnike. Na vlasti su gomila ološa koji prodaju nacionalne interese zbog svojih lične sujete. Nema državne vizije i strategije. Nema posvećenja i žrtvovanja. Na vlasti su kokošari, jajare, secikese, poltroni, psihopate, đilkoši, foliranti, japijevci, šibicari, narcisoidni manijaci, seksualni perverznjaci, mekušci, paraziti i gomila neznalica i lenjivaca. Srpski narod je upao u nesreću zbog takvih ljudi na vlasti. I ne može se izbaviti iz propadanja dok takvi upravljaju narodom.
Mora, dakle, da se formira nova srpska elita. Moramo da dobijemo mudre, hrabre, promišljene, poštene, vredne i skromne ljude na vlasti. Moramo da dobijemo srpsku elitu koja će služiti svome narodu. Srpsku elitu koja ima nacionalnu viziju i misiju. Srpsku elitu koja će biti kosmopolitska. Moderna i napredna. Koja će uspeti da spoji tradiciju, veru, nacionalnu osobenost u strategiju nacionalnog preporoda.
Kako se stvara srpska elita? Kako da dobijemo naše Avrame, Isake, Jakove, Josife i Mojsije? Dekretom se ne mogu stvoriti. Niti političkom naredbom. Niti političkom nagodbom. Srpska elita, gospodo drugovi, se stvara odozdo. U korenu našega naroda. Na tržištu. U konkurenciji znanja, rada, pameti i mudrosti. Srpska elita stvara vitezove promena. Samuraje reformi. Mudrace koji za sebe mogu da kažu: ja sam onaj što jest.