Klot-frket

Dugo putovanje u Jevropu

Pakao na stanici u Bordou...  Ljudi se tuku, psuju, vozova nema, čekaonica upišana, đubre se valja po podu, tuđa deca plaču... Ne daju nam pare nazad, šalju nas na neku sporednu vožnju preko La Rošela... Putujemo do Pariza kao do Kalkute... Menjamo vozove. Nebojša pada na pokvarenim stepenicama i krvari... Jebi ga Evropska unija nema nosača i kolica... U La Rošelu presedamo, mala kćerka hoće u toalet... Plaćam trideset centi, otvaraju se metalna vrata i vidim najprljaviji toalet na svetu... upišan, usran, smrad kakav nikad nisam osetila ni u Indiji, ni u Africi... Jeza koja se ne zaboravlja... Kćerka vrišti i do članaka je u tuđoj mokraći... Utrčavamo u sledeći te-že-ve voz, tražimo bar, ne radi... Vozimo se, sve zajedno, već osam sati, deca žedna i gladna, ali radnici iz bara štrajkuju...

Piše: Isidora Bjelica

Dragi moji čitaoci, neverovatno je kako putovanje u Jevropu može da postane krajnje neprijatno i komplikovano. Dakle, ono što je ličilo na fantastičan put, snimanje dokumentarca putovanja po Mediteranu i Atlantiku, sa završnicom na Kanalskim ostrvima, o kojima je moj suprug tupio danima, ushićen što će videti ta apartna ostrva o kojima je rešio da piše knjigu zbog njihovog specifičnog tretmana za vreme Drugog svetskog rata, preraslo je u horor sa primesama trilera.
Dobro, sve je počelo ok. Relativno. Iako večera u Savoni u restoranu koji ima istu sobu za kuvara i konobara mi nije ličila na dobro. Ispostavilo se da je to neki ludi džanki koji umišlja da je kuvar. Ali dobro, prošli smo  sa manjom alergijom i povraćanjem, ali ništa dramatično. Ujutru su deca bila razočarana kad su videla da je brod mali, ali mirno smo krenuli da se ukrcamo, kada nadrndana službenica upita da li imamo britansku vizu... Ljubazno na italijanskom odgovorih da je naša agencija proverila sa brodarima i rekla da nam ne treba viza za Kanalska ostrva i Dover jer je tako bilo i u slučaju Gibraltara kada smo išli na kruz prošle godine. Gledala nas je strogim pogledom i naredila da se vratimo na info pult... Deca šize, muž histeriše, tek posle pola sata eto strogog momka sa carine sa nekim papirima... Gledam zapanjeno i ne mogu da verujem. Molim da zovu našu agenciju kojima su brodari rekli da nam viza ne treba. Skrljah na rouming jedno dvesta evra da se čuju carina i agencija, ali nema pomoći, daju nam papire da možemo da uđemo na brod, ali ako pismeno izjavimo da ćemo se iskrcati u Bordou pre nego što uđemo u engleske vode. Mužu skače šećer na devedeset tri, meni kreću bubrežni napadi. On histeriše da je krenuo samo zbog Kanalskih ostrva, a ja se pitam koji ću kurac u Bordou, ali jebi ga potpisujemo i ulazimo u nadi da će se nesporazum izgladiti i da ćemo videti Kanalska ostrva i Dover... Plovidba počinje lepo... Sunčan dan u Malagi, još jedan uzbudljiv dan u Tanžeru, gradu u kome je boravilo najviše špijuna i romantika. Hotel "El Minzah" je najuzbudljiviji hotel na svetu, tu su bežali od vreve i užasa vrlog novog sveta i Rita Hejvort i Onazis. U vrtovima El Minze još sam verovala da je svet lep, tako je to na orijentu...
Onda plovidba do mog omiljenog Lisabona i razočarenje koliko je propao za godinu dana. Ulice pune prosjaka, ludaka, dilera svega i svačega. Kriza se oseća na svakom koraku...
A onda pakao Atlantika. Oluja kakvu nikad nisam doživela, naša fensi kabina se ispostavila da je na najgorem mestu, a brod je takav da bi se manje drmalo i u Bregovićevoj jedrilici. Sati i sati propadanja, ljuljanja, užasa, inekcije protiv morske bolesti. Svi putnici povraćaju, niko ne jede i ne govori.  Onda stižemo u Bilbao, e tu jure neke bombaše manijake, to je ipak Baskijski žanr tako da zamalo zakasnismo na brod... Krećemo za Bordo, opet ljuljanje, opet inekcije, brod bazdi na povraćotine... Iz plafona fensi apartman kabine ispada neko đubre... Jebi ga.. - Atlantik je to, kaže doktor, a i brod je star... Saznajemo da nećemo moći da vidimo ni Kanalska ostrva ni Dover. Moj muž histeriše, ništa od filma, ništa od knjige, ali kažu da možemo da ostanemo na brodu i gledamo sa palube... Jebeš pogled sa broda... Ipak silazimo u Bordou. Dolazi službenica koja nas ubeđuje da ostanemo, žao im što nećemo više trošiti pare na brodu... Iskrcamo se u Bordou, taksista nas brutalno pokrade, ipak kupimo sutra karte za famozni te-že-ve voz za Pariz gde smo odlučili da provedemo tri dana da bi na kraju stigli u Amsterdam odakle imamo povratne karte... Ujutru krećemo na železničku i taksista nam tik pred stanicom saopštava da je bila neka nesreća i da izvikani te-že-ve vozovi ne idu do Pariza...
Pakao na stanici u Bordou... Ljudi se tuku, psuju, vozova nema, čekaonica upišana, đubre se valja po podu, tuđa deca plaču... Ne daju nam pare nazad, šalju nas na neku sporednu vožnju preko La Rošela... Putujemo do Pariza kao do Kalkute... Menjamo vozove. Nebojša pada na pokvarenim stepenicama i krvari... Jebi ga Evropska unija nema nosača i kolica... U La Rošelu presedamo, mala kćerka hoće u toalet... Plaćam trideset centi, otvaraju se metalna vrata i vidim najprljaviji toalet na svetu... upišan, usran, smrad kakav nikad nisam osetila ni u Indiji, ni u Africi... Jeza koja se ne zaboravlja... Kćerka vrišti i do članaka je u tuđoj mokraći... Utrčavamo u sledeći te-že-ve voz, tražimo bar, ne radi... Vozimo se sve zajedno već osam sati, deca žedna i gladna, ali radnici iz bara štrajkuju...
Čoveče, i za Tita si mogao da kupiš vodu i sendviče u jugoslovenskim vozovima, ovde nema ništa... Kondukter se sažalio pa dao svoju vodu našoj deci... Stižemo u Pariz... Pakao na stanici. Nema kolica. Nema nosača... Prljavština, prosjaci, džankiji... Posle tri sata dotumbamo se do prelepog hotela "Napoleon" i odlučimo da prošetamo i popijemo piće na Šanzelizeu. Kroz more prosjaka probijamo se do kafanice... Četiri pića i sendvič 80 evra... Dobro jutro svetla budućnosti... Konobar psuje strance i kaže da se vozimo u neevropsku materinu... Tako nam i treba...

Bez dlake na jeziku
Ljuljanje

A onda pakao Atlantika. Oluja kakvu nikad nisam doživela, naša fensi kabina se ispostavila da je na najgorem mestu, a brod je takav da bi se manje drmalo i u Bregovićevoj jedrilici. Sati i sati propadanja, ljuljanja, užasa, inekcije protiv morske bolesti. Svi putnici povraćaju, niko ne jede i ne govori.  Onda stižemo u Bilbao, e tu jure neke bombaše manijake, to je ipak baskijski žanr tako da zamalo zakasnismo na brod... Krećemo za Bordo, opet ljuljanje, opet inekcije, brod bazdi na povraćotine... Iz plafona fensi apartman-kabine ispada neko đubre... Jebi ga.. - Atlantik je to, kaže doktor, a i brod je star...