Velikani

Autobiografija Vase Pelagića (2)

Nisam ja Đurđeva Jerina

Mnogi čelnici crkve i države su gonili i mrzeli Vasu Pelagića i govorili da je "Pelagićevo prisustvo u svakom mestu javna pobuna, pa makar on ništa ne govorio". Pored progona i hapšenja, oni su mu stajali na životnom putu sa raznim podvalama, a u svakoj prilici su ga vređali i nipodaštavali. Ipak im to nije ništa pomoglo, jer je on išao svojim putem nezadrživo i bez odmora sve do same svoje smrti. Ta borba nije bila kratkovečna, već je trajala preko četrdeset godina

Pripremio: Miodrag Dinić

Mada su Turci u večnoj mržnji sa Srbima, ipak su mnogi građani turski hvalili govore i stavove Vase Pelagića. Srbi su se toj pojavi radovali i divili, ali su zebli za opstanak njegov. Žao im je bilo da ga izgube i već su predviđali da će ga državna gospoda osuditi za govore i rad. Mnogi su govorili: "To je pravedna i junačka borba, ali to je rano za nas. Pakosni su Turci Osmanlije, poješće ga". Po celoj varoši čuo se glas: "Taj pop govori tako slobodno kao da mu sto zapetih topova na prsima stoji. Takav čovek od Kosova u Bosnu nije došao." I prvi građanin muhamedanski, kao što je Ali-aga Bojić, i Jusuf Šibić su govorili: "Sve je onako kako on kaže i mi ćemo to potvrditi svuda gde nas budu pitali da je to tako."
Paša je obletao oko Pelagića da ga umiri i govorio mu je: "Džanum, učini se što video - ne video. Od Bosne ne možeš ti Ameriku stvoriti. Ti si mlad, vredan i učen, pa možeš skoro postati vladika bosanski sa svim carskim počastima, a tako radeći propašćeš." Na to mu je Pelagić odgovorio: "Moja zvanja i znanja to mi ne dopuštaju, jer to bi bio prekršaj moralnih dužnosti i mog ličnog i narodnog prava". Pošto vezir sarajevski dobije izveštaj o tom događaju, a naročito kada je pročitao odbranu Pelagićevu koju završava rečima: "Malo je ovde artije i mastila da se opišu svi jadi koje narod trpi od sebičnih i pokvarenih državnih činovnika", odmah je naredio da se Pelagić pošalje u Sarajevo. Rista Spahić i Spasoje Babić, građani banjalučki, davali su mu 300 dukata da podmiti vezira, te da se vrati u Banjaluku, da produži svoj posao i da bude uz to i vladika. Njima, kao i drugima, on je odgovorio: "Za pravo i slobodu naroda treba boraca, a ne mita i vladičanstva. Mititi nepravdu, znači davati joj maha i snage. Sinovi Bosne i srpstva nek produže moj posao, nek me zamene, a ja hoću da stupim u borbu protiv krvopija narodnih, pa bih umesto vladičanstva dobio vešala"...
Polazak Pelagićev za Banjaluku bio je dirljiv. I žensko i muško, staro i mlado, tugovalo je i plakalo. Teško da je do tada neki sin Bosne i srpstva sa takvim bratskim učešćem naroda obasut bio, tako ožaljen i oplakan. Svi su govorili: poješće ga mrak, više nam doći neće, a zatim bi plakali. I same "bakonje", prvi bogataši tamošnji, plakali su, a Pišteljić i prota radovali su se nadajući se da će sve "zapaljeno ugasiti". Građani i žene, drugovi i đaci, pri rastanku, pri oproštaju, pristupe mu, rukuju se i oproste, i odstupe plačom zagušenim. Tog dana su neki pred njegovom slikom Bogu se molili i u ikonostas stavili je. Mnogi su govorili: "Ako on propadne, onda nema ni Boga ni pravde." Da je ovako bilo, svedoci su Banjalučani i Gradiščani.

Moralna revolucija 

 Ova moralna i umna revolucija (buna) tako je narod prekalila da je izgonio popove iz crkve i učitelje iz škola, koji su ostali i bili neprijatelji Pelagića. Zbog toga su isterani prota banjalučki i učitelj Trifunović zbog čega su skoro od muke poumirali. Iz pisma tamošnjih građana, kao i iz pisma učitelja Petra Mitrovića, vidi se koliko ga je narod voleo. U pismu Mitrovića, između ostalog, piše i sledeće: "Doista, brate, kad bih ja na Vašem mestu bio, rekao bih da sam najsretniji čovek, jer kud će veće sreće za čoveka nego kad on dočeka da živi u srcu celog naroda. Ne znam, kao da imate neku očaravajuću silu, te možete ovako silno potresti ovaj narod i raspaliti toliku ljubav prema sebi i svom radu"...
U Sarajevu, zadržan je Pelagić oko osam meseci. Vezir bosanski Topol-paša, niti ga je smeo slati u Carigrad, niti u Banjaluku. Ovde se bojao bune, a onamo svom opstanku. Pelagić je prvi naterao u Bosni veliki Medžlis (izborni sud) u Sarajevu da piše ispite srpski, veleći da on neće drugačije govoriti, i u Sarajevu takve je besede govorio da su Sarajlije govorile: "Svaki drugi na njegovom mestu bio bi obešen." Posredovanjem opštine i mitropolita izvedu ga iz apsa u mitropoliju da tamo stanuje, ali kao zatvorenik. U času tog suđenja i vremena ipak je vredno radio. Tada je napisao veliki predlog opštini sarajevskoj da osnuje veću narodnu školu - liceum. Za izučavanje svih znanja koja su potrebna sinovima i ćerkama Bosne i Hercegovine. Za osnivanje čitaonice tako isto radio je, zašto su ga neki Mostarci na prvi poziv poslušali. I u tom malom zatvoreništvu pokretao je na rad za delo naroda i prosvete sve i svakog koji mu je dolazio. Opština sarajevska divila se njegovom trudu i predlozima. On je udario kritikom svojom i na sarajevsku osnovnu školu zato što nije bila usaglašena prema potrebama naroda i zahtevima napredne pedagogije.
I upravo zbog ovakvih stavova, dobio je učitelje za neprijatelje baš u trenutku kada mu je trebalo što više prijatelja. Kada su ga pitali "zašto od sebe odbija i najbolje prijatelje", odgovorio je: "Ko mi je pravi prijatelj, taj nije uvređen sa izrečenom istinom, a koga istina vređa, ne marim za njegovo prijateljstvo." Dokle je boravio u Sarajevu, narod mu je svraćao na viđenje iz svih krajeva Bosne i Hercegovine, jer tu se svet skupljao ili radi trgovine ili nečeg drugog. Kod svih je raspaljivao ljubav za unapređenje škole i za borbu u ime prava i slobode. U toku tog vremena i trvenja pao je bosanski vezir i mnogi drugi činovnici. Vlada turska oborila ih je što nisu pametnije radili da tolike novine evropske ne viču na njih i Tursku zbog afere banjalučko-Pelagićeve. Tada su skoro sve evropske novine o tome pisale i Tursku napadale.

Stradanja

Uskoro vlast Pelagića pošalje u Carigrad, "kao Napoleona na Korziku", obećavajući i njemu i narodu da će se ubrzo vratiti, sa još većom salvom, na svoje mesto. Pelagiću je određena velika oružana pratnja iz straha, kako se ne bi dogodilo da ga na putu narod otme. Odatle i potiču ona laskava obećanja i ponašanje sa njim. Kada je narod tražio od konzula ruskog da se zauzme za njegovo oslobođenje, on je govorio: "Ja poštujem Pelagića, ali bi u svakoj drugoj državi bio još više gonjen za njegov rad i govor." I u Sarajevu sve je bilo tugom obuzeto kada je Pelagić 6. oktobra 1869. godine "za Carigrad" krenuo. Krenuo je u zoru kada svet spava. Očigledno da su se vlasti bojale reakcije naroda i zato su se laskavo prema Pelagiću odnosile. "Džanum, milet je uz njega - more, narod je sa njim," govorila su gospoda turska. Tih dana nazdravio je zdravicu Pelagiću kao mučeniku za narod i pravo Sava Kosanović, učitelj, na jednom sastanku na slavi u Sarajevu. Tada je i žensko i muško plakalo. I tu je Pelagić, kao i svuda, ostavio vidan trag svog rada.
Od Sarajeva do Soluna putovao je Pelagić 15 dana. U tom periodu dvaput se smrt nadvila nad njim. Jedan od pijanih vojnika (katana) iz pratnje dva puta je mogao da ga ubije. Pri jednom sporu između Sjenice i Nove Varoši jedan katana mu je rekao: "Dede ti, malo lakše, pope, i sultanov je trbuh na Kosovu ostao, pa može i tvoj." Tu bi se izleglo zlo da nije oficir svađu stišao i katanu ukorio. Dalje u putu, kada su prešli Kosovo Polje, prolazeći "kroz klisuru tvrda Kačanika", ugleda Pelagić bele i crne stene nad sobom u visinu i upita: "Šta je to?" Pratioci mu objasnili da je tu nekada bio boj između Turaka i Kaura, tako da je krv niz stene tekla i ona se upekla u kamen tako da se i sad njeni tragovi vide. Na to im reče Pelagić: "Kad bi narodi pametni bili, živeli bi između sebe kao braća, a borili bi se samo protiv svojih globadžija i ugnjetača." Na to opale neki iz pušaka i poručiše mu: "Još će jednom turski konj po krvi đaurskoj kod Zlatnog Praga zaplivati."
U tom pucanju Pelagić je osetio zvižduk kuršuma kraj svoje glave, i pozvao oficira na pomoć te je tako sretno prošao. Kroz Makedoniju do Soluna sve je mirno prošlo. Pelagić je samo prolazeći pored Svete gore rekao jednom Bugarinu: "More, brate, to nije Sveta gora - to je mračna i kužna gora, jer u njoj dembeliše nekoliko hiljada crnih varalica - kaluđera - koji pod imenom Boga i morala zaglupljuju i varaju narode i ljude."
Iz Soluna nisu Pelagiću dali da ide u Carigrad, jer su se valjda bojali da će on svojim znanjem i besedništvom nauditi Turskoj pred tolikim konzulima i drugim Evropljanima u Carigradu. Posle desetodnevnog zatvora i pregovaranja, Pelagić je prebačen preko mora u Aziju, u grad Čana Kale (Stara Troja), a odatle u Balu-Keser, koji je udaljen od mora punih sedam dana. Od mora do tog mesta pratila su ga samo dva vojnika. To je zato što ga ovde u Aziji neće niko oteti, jer je daleko od svog naroda, a ne može ni da pobegne, jer ne zna tamošnji jezik i zemljište.
U Balu-Keseru je držan 24 dana, a zatim poslat bliže Carigradu, u Burus. Tu se pozavadio sa jednim narednikom i bi glavom platio da nije stigao oficir i razvadio ih. Tada rekoše: "More, to je karodik (Crnogorac), a nije Bošnjak." Nakon devet dana pošalju Pelagića unutra Azije u Ćutaju koja je pet dana udaljena. Tamo je proveo 15 meseci u zatočeništvu, pod nadzorom. Svojim znanjem i ponašanjem stekao je prijatelje i tamo. Srpski i ruski konzul u Carigradu bili su mu od pomoći. I tamo u mestu dobio je partiju malu đaka grčkih, pa je kasnije pomoću njih i njihovih roditelja pobegao iz zatvora. Kasnije se pokazalo da je Pelagić najviše stradao zbog đaka, ali oni su ga najviše i voleli. U zatvoru, Pelagić je napisao "Moralni zavet jednog zatočenika", koji je za svakog poučan i zanimljiv.

Mučenik narodni
Pošto je izučio turski i prilično ga dobro govorio, dogovorio se sa prijateljima da pobegne iz zatvora. Preobučen u ženske haljine, pobegne kod svoje poznanice Sofije, koja se zvaše Topaz-Olga, i zadrža se kod nje skriven 12 dana. Uz put napominjemo da su ga žene kao Hrista svuda simpatisale.
Pošto je istraga prošla i uzrujanost kod vlasti se malo slegla, pošalju mu prijatelji tri Turčina seljaka, da ga kao bolesna i okrivljena sudom trgovca do Brusa doprate, u kome je imao određeno mesto kod konzula grčko-ruskog. Tu je obrijao bradu, skinuo je azijske trgovačke haljine i obukao se u evropskom stilu, i kao ruski putnik, književnik, pod imenom Srećko Radenković dođe do mora, ukrca se u lađu koja ide za Carigrad. U Carigradu nije smeo da izađe na obalu, nego je iz te lađe prešao u rusku lađu koja ide za Odesu, a iz Odese preko Rusije i Austrije u Srbiju.
Došao je u Srbiju. Bio je primljen i od vlade i od naroda sjajno kao "mučenik narodni", kao borac za prosvetu i oslobođenje srpsko. Tako je primljen i kod austrijskih Srba i izabran za predsednika Ujedinjene omladine srpstva, držane u Vršcu 1871. godine. Ali čim je počeo slobodnije da piše i govori, odmah su državna i crkvena srpska i ruska gospoda, koja ga je rado imala, počela da opominju da su oni za njegovo izbavljenje radili, pa da on radi u dogovoru sa njima, a ne da im opoziciju tera.
Kada je počeo da piše u "Mladoj Srbadiji" protiv zlodela državnih i crkvenih velikana, beogradski mitropolit i ruski konzul Šiškin su ga upozorili na njegov rad i rekli mu da je bolje bilo da su radili na tome da ga carigradska vlada još dalje otera u Aziju i na težu robiju, nego što su sprovodili njegovo izbavljenje. To mu je isto govorila najamnička srpska vlada i obećavala da će biti srećna samo da ide u manastir s dobrom platom i da ćuti.
Ministar Matić sklapao je ruke pred Pelagićem kao katolik pred ikonom device Marije, da ga zamoli da posluša vladu radi svoje sreće i zahvalnosti prema državi. Međutim, on im je govorio: "Samo paščad blagodare za bačeni im komad mesa, a ljudi rade po ubeđenju svom. Što god ste za mene radili, bili ste dužni, u ime ujedinjenja srpskog. Ja se nisam klanjao nepravdama turske gospode, pa neću ni vašim. A to što vi velite da niste Turci nego "narodna vlada", to su šarene reči, koje samo maloumne zavaravaju. Ko god gazi narodna prava i slobode, i ko narodu namete dalje uvećava, taj je tiranin narodu, pa ma on bio Turčin ili hrišćanin, bio on sin naroda ili tuđinac. I "Đurđeva Jerina" bila je Srpkinja i hrišćanka, pa je bila gora za svoj narod no svi potonji turski sultani. Ako ste prava narodna vlada, zašto ste oduzeli narodu slobodu štampe, koja je večita slika čovečanstva, samoupravu opštinsku i slobodu zbora, udruživanja i govora? Zašto mu ne date da drži besede po baštama, po zborovima i odobrenja policije? Zar sme, zar može narodna vlada da se drži na vlasti pomoću cenzure, žandara, špijuna i apsana?"...