Uvodnik
(Pr)osudite sami
Gotov je!
Milovan Brkić
Kada su u septembru 2000. godine građani Srbije odlučili da zbace sa
vlasti režim Slobodna Miloševića, na skoro svim
zgrada, autobusima, tramvajima, vozovima, automobilima bile su nalepnice - Gotov je!,
Puko je ko zvečka, Overi ga, Pokradeni smo, Marš, Slobo, marš...
Deset godina kasnije, ovog septembra, raspoloženje građana u Srbiji prema njenom
predsedniku Borisu Tadiću još je gore.
Za vreme Tadićeve despotije Srbija je i konačno izgubila
Kosovo, milion građana je ostalo bez posla,
a ostale su opljačkale strane banke sa zelenaškim kreditima. Većina građana
je bez nade da će njihove porodice
preživeti životinjsku pljačku koju sprovode
bolesni predsednik i njegova mala grupa pedera.
Deset godina od Miloševićevog pada,
nad Srbijom se opet nadvio mrak.
Novi diktator je odlučio da menja sudije
i tužioce, da neviđenom brutalnošću
napadne medije, preteći hapšnjem,
drakonskim kaznama, gašenjem listova...
Prošle nedelje Večernje novosti
su objavile vest da je predsednik Boris Tadić zdrav ko dren!
Hvala Bogu, predsednik ne boluje od anemije,
od lupusa...
To što svi mi vidimo na njegovom licu,
kažu u Novostima,
nije tačno. Predsednik se nada da još može da
nas jaše, da nas satire. I on to sam potvrđuje, istupom na Glavnom
odboru Demokratske stranke, tvrdnjom da ima plan za naš odlazak u Evropsku
uniju, ali da to ne mora da
se desi u ovom (njegovom) mandatu, već u sledećem!
On zna da je treći mandat
za njega preko potreban, jer posle toga sledi doživotni, pod uslovom da se zemlja
u kojoj ćemo živeti još zove
Srbija, i ako još neko
od nas preživi
vladavinu ovog diktatora.
Uzimajući, nasilno, ovlašćenja koja mu po
Ustavu Srbije ne pripadaju, Miloševićev sledbenik želi
da još surovije
pljačka, otima, da Srbiju jaši kao kobilu.
Ovaj bolesni gmaz nije rođen
u Srbiji, ni otac ni majka
mu nisu iz Srbije, i njega
ništa ne veže za ovu
zemlju, osim potrebe da zadovolji
svoje pederske strasti i potrebe
za pljačkanjem, za dopadanjem, za svojom važnošću,
makar u svojim očima, ako nam
ga je svima preko glave.
Kojim putem će nas neko
takav uvesti u Evropu? Preko Libije,
Pekinga, Teherana...
Njegov ključni savetnik, i čovek iz
ličnog života, lekar Nebojša Krstić,
u Beograd se vratio nakon
višegodišnjeg rada u Hrvatskoj. Da li je došao
sa zadatkom kako da uz
pomoć voljenog Borisa, Srbiji skinu gaće? Da
li su njih
dvojica, u zagrljaju, doneli odluku da
otcepe Vojvodinu, da ''regionalizuju''
Srbiju, tako da od nje
neće ostati ništa?
Dobro bi bilo da Boris Tadić
poživi još dugo, i da
svoje grehe okajava u Zabeli. U
društvu velikog
broja muškaraca.
Posle deset godina, u Srbiji su ponovo
aktuelne parole - Gotov
je, Puko je ko zvečka, Overi ga,
Marš, Borise, marš...
Dok se predsednik Tadić kezi kada nam
saopštava svoje uspehe i
put u Evropu, mnoge majke plaču jer
su im deca
gladna, hiljade ljudi očekuju da
dobiju otkaz. Beznađe je zahvatilo Srbiju.
Predsednik Srbije i njegova
kamarila su tvrdo odlučili da sa nama
vladaju do kraja svojih života. Možemo se spasti ako ih
oteramo s vlasti ili im prekinemo
to zadovoljstvo. Trećeg izbora nema.
U protivnom nas neće biti.