Diplomatija
Uloga supe u spolnim poslovima
Šta je to naljutilo ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića toliko
da svojim genijalcima gotovo javno drži kurs
o tome da se ne kaki tamo gde se jede
Ana Borković
Ono
što je nekad bilo nezamislivo, danas je surova realnost; ono što je bilo simpatična karikatura, danas je odvratan hiperrealistični portret kojeg se samo retki
ne plaše.
Oduvek se smatralo
da su diplomatija,
kao jedna od najstarijih i time najproveravanijih političkih veština,
i diplomatska služba kao jedan
od najdovršenijih institucionalnih oblika globalnog spajanja nespojivog ali i razdvajanja
neraskidivog, naprosto civilizacijske vrednosti, čija se pravila podrazumevaju čak i kad su
nelogična, a sve brojniji i raznovrsniji
učesnici u diplomatskom životu smatraju polubožjim poslanicima kako bi sve to, u krajnjem slučaju, imalo zaokružen smisao.
Čini se, međutim, da je i takav
zemaljski kosmos kolabirao upravo u našem slučaju,
jer kod nas
je i diplomatija haos, tek nešto manji od sveukupnog
društvenog haosa. Da nije
tako bilo bi apsolutno nemoguće da iz srpskog
Ministarstva spoljnih poslova svim srpskim
diplomatsko-konzularnim predstavništvima u svetu nedavno
bude odaslato detaljno uputstvo kako se organizuje i realizuje poseta
ministra spoljnih poslova inostranstvu, ukoliko do nje dođe. Ovaj čin bio je inspirisan brojnim improvizacijama, familijarnostima,
opstrukcijama i nedoličnim ponašanjem naših
diplomatskih predstavnika s
kojima je imao posla aktuelni ministar Vuk Jeremić
tokom susreta sa stranim kolegama.
Ono što ovu ne sasvim iznenađujuću informaciju čini posebnom jeste
i "javno" navođenje primera kao razloga za
zaoštravanje ove problematike: tokom zvanične posete Maroku polovinom
septembra, na primer, kada je dobio status kakav imaju predsednici
država ili vlada, naš ministar
je morao da crveni kada su tokom zvaničnih razgovora zvonili mobilni telefoni ambasadora Stanimira
Stakića i njegovog zamenika Marjanovića, koji su bili u ministrovoj pratnji. Možda su gospodu iz
ambasade u Rabatu u nevreme zvale žene da požure kući da se supa ne 'ladi, što je dovoljan razlog i da
svet propadne a ne samo da se tokom službenog
razgovora dva ministra digne slušalica, ali i to je ograničeno danas najelementarnijim pravilima protokola i pristojnog ponašanja. I
ambasadora i njihovih žena. (Stanimir Stakić,
inače, slovi za jednog od "normalnijih" srpskih ambasadora,
akreditovan je u Kraljevini Maroko i, na nerezidencijalnoj osnovi, u Senegalu).
Povodom ovakvih slučajeva iz Ministarstva je upućena pretnja svim srpskim diplomatama po svetu da će
ubuduće biti podvrgnuti i disciplinskoj odgovornosti.
Da je ministru
zaista prekipelo, ali i da
ga, izgleda, brojni srpski diplomatski
genijalci diljem kugle zemaljske nisu preozbiljno shvatili, govori i nova "razrađena" poruka, istim povodom,
svega nekoliko dana kasnije. U njoj se, pored opšteg upozorenja da je sve detalje ministrovih poseta potrebno ugovarati
uz prethodne konsultacije i saglasnost MSP, a
ne na svoju ruku i kako se kome smatra, te da se instrukcije iz ministrovog
kabineta koje se odnose na posetu moraju
izvršavati u potpunosti a ne u meri u kojoj
neko tamo negde smatra dovoljnim, nalaze i sasvim specifični i visokosofisticirani zahtevi, poput:
- svi članovi naše
delegacije moraju tokom sastanka imati ugašene mobilne telefone ili, ukoliko je to neophodno, podešene na opciju "silent",
- neprihvatljivo je tokom službenih poseta pokretati kadrovska, finansijska i slična pitanja sa
ministrom Jeremićem lično,
- mole se diplomati da tokom
zvaničnih razgovora ne upadaju u reč ministru Jeremiću, niti da započinju
dijalog sa sagovornicima bez odobrenja ministra Jeremića,
- potrebno je izbegavati, ukoliko je moguće, da tokom poseta diplomatsko-konzularni radnici budu angažovani kao vozači.
Iz ministrovog kabineta apeluje se da se diplomati i u vezi sa pitanjima koja ovde nisu pomenuta ponašaju u skladu sa kodeksom
ponašanja zaposlenih u MSP i dobrim običajima diplomatskog protokola.
Iz ovakve ministrove "prepiske" preko celog
sveta, kojoj nije potreban dodatni komentar i kakva nije uobičajena ni u jednoj pa ni srpskoj diplomatiji, čak
ni u unutrašnjoj cehovskoj komunikaciji, iščitavaju se i javašluk i bezobrazluk i primitivizam među učesnicima u srpskom diplomatskom životu, koje više nema svrhe sanirati niti u četiri oka niti pojedinačnim sankcijama protiv počinitelja, jer su postali -
opšte mesto. Jeremićeva je zasluga što
takvo stanje uopšte notira kao problem.
Da je volje, snage i sreće
mogao bi da temu proširi i na ponižavanje
i čak ugrožavanje diplomatske službe, ali subverzivnim
akcijama sa strane, iz drugih ministarstava i visokih državnih lokaliteta.
Zbog toga Jeremić, ako možda i nije imao preozbiljne namere, ima priliku da ih uozbilji.