Kontranapad

 

Zašto demokratskim autokratama i finansijskim plutokratama ne treba zakon o sportu

 

 

Crna Gora i Krajina, to je naša Pokrajina

 

 

             Poslednji kvartal godine je u toku. Svode se računi sportske 2009. Sumiraju se rezultati i ostvarenja u nacionalnim i međunarodnim takmičenjima. Kao i svaka prethodna godina, ima svoje junake i nove idole... I ove godine, pobednici su izvođeni na dvorski balkon pred desetine hiljada Beograđana. Da ih građani vide i čuju. Oni su u tome uživali, a masa je u njima gledala božanstva. I sve je to trajalo toliko koliko je euforija nosila velikane koji proslavljaju Srbiju i njihove obožavaoce koji u tim trenucima nisu mislili na nezaposlenost, visoku školarinu, skup život, besperspektivnost... Ringišpil se okreće dok cirkus odlazi iz našega grada, baš kao što je Balašević pevao...

 

Miroslav Vislavski

 

 

Državni funkcioneri nisu ni ove godine marili kada su bezočno obećavali šta će sve učiniti ne bi li im omogućili povoljnije uslove i ambijent za nova ostvarenja i rezultate. Primali su ih i sa njima se slikali. I ne poštuju obećanja. Ali i jedni i drugi se slažu u jednom: "vlast je vlast, a slast je slast".

Kad ministar Mlađan Dinkić može da obeća narodu ono što Evropa ni Amerika ne mogu da ispune, zašto razni drugi funkcioneri ne bi obećali svojim sportistima i junacima svetskih arena ono što Srbija ne može ispuniti? Uostalom, ovo je vreme laži i lakrdije, a vreme odgovornosti su pojeli gmizavci u mračnom vilajetu, iz koga su nas izveli vitezovi golih guza.

A šta je najviše potrebno sportu i sportistima Srbije? Talenat im ne treba. To je ono što imamo u izobilju u mladosti Srbije. Ne treba im ni maštovitost ni duh. Ne treba im ambicija, kao ni inat... Sa time se rađaju, na tome se nadahnjuju i sa time se formiraju.

Potrebno im je ono što vlast već devet godina nije sposobna da im omogući. Potreban im je zakon o sportu i zakoni koji bi podržavali sport sa uslovima i ambijentom kao finalnim činom uređene i ozbiljne države. Da li je to preambiciozno i nerealno? Ako je reč o dosadašnjim personifikacijama vlasti koja je na sva zvona odbacivala Miloševićev zakon o sportu već na svom prvom koraku gazdovanja Srbijom, skoro deceniju posle, odgovor je potvrdan.

Ali, vlast nije umela da donese zakon o sportu. Nije umela da obaveže privilegovane, kojima je poklonila imovinu minulog rada prošlih generacija da podržavaju vrednosti Srbije, među kojima su vrhunski sportisti vodeće ličnosti u međunarodnim okvirima. Nije umela ni da ih podsticajno motiviše da ulažu u sport kao oblast koja se u savremenom svetu tretira kao poslovna delatnost...

Snežana Marković-Samardžić, ministarka sporta, krajem prošle godine je samouvereno tvrdila da će zakon o sportu biti donet ove godine. Tvrdila je da će u januaru biti upućen srpskom parlamentu na usvajanje. Približavajući se kraju godine, sportisti i sportska javnost nisu upoznati šta je sa zakonom i kakva mu je perspektiva. Nepoznato je gde su otpori i ko se protivi predlaganim rešenjima.

U Srbiji je to tako. Donesu se izmene Zakona o javnom informisanju koji se kvalifikuje kao drakonski po kaznenim normama i nedemokratski po načinu donošenja. Šta postojeći status sporta uopšte afirmiše, ako ne vlastoljublje i svojatanje organizacija i institucija sporta, autoritarnost u vođenju sporta i stvaranje lažnih kultova ličnosti?

 Ipak, opasnosti poput nedostatka privatizacione politike i sistemskih rešenja, odvlače sport kanalizacionim tokovima. Sa druge strane, nije poznato da li neka državna institucija ili neka organizacija treba (u okolnostima kada je država odbacila društvenu imovinu kao oblik svojinskih odnosa) da sačuva neke vrednosti do promena svojinskog statusa sporta.

Šta je kriterijum da se neko nametne kao gazda, a gazduje sa nekadašnjom društvenom svojinom u kojoj se nalaze svi sportski klubovi i organizacije. Zašto nema institucija u sportskim organizacijama, već se one prepuštaju sistemu u kome su predsednici klubova ili organizacija (saveza) samoproglašene "gazde", individue koje se pozicioniraju kao"alfa i omega" neke sportske organizacije koja ima za sobom poluvekovni i duži period života...

Postalo je normalno da su Den Tana ili Toplica Spasojević i pre njih Piksi Stojković u redu, a da se ikone srpskog sporta Dragan Džajić i Vladimir Cvetković i dalje "istražuju" i gone - u ime naroda! Jednako kao što je normalno da su Zekstra Đurić i drugovi amnestirani od neuspeha samo zato što su došli na čelo kluba kao naslednici Partizanovih simbola uspeha (Zečević, Bjeković, Ćurković) u dvadesetogodišnjem periodu u kome su crno-beli stali uz rame komšijama iz Ljutice Bogdana, a koji su dosadili nekim lojalnim crno-belim momcima...

Postalo je normalno da "Grobari" pevaju četničke pesme i popularišu novi folklor kluba koji nosi ime njihovih neprijatelja!

 Koga još od fudbalskih ljudi u Novom Sadu interesuje što je Vojvodina, ta Stara dama jugoslovensko-srpske fudbalske scene, koja je decenijama simbolizovala multietničku i multikulturalnu pokrajinu postala oruđe u rukama crnogorsko, krajiško-slavonskih plemensko-porodičnih manufaktura koje od 2000. godine imaju isključivo pravo da postavljaju predsednike ovog slavnog kluba, od Miodraga Kostića, Ratka Buturovića, Vojislava Gajića i Mirka Dubroje... Ovo iz prostog razloga što su to najbogatiji ljudi u Novom Sadu i deo finansijske elite Srbije, među kojima Laloša nema. Nema ni Dunđerskih ni Tanurdžića... a ni Vase Ladačkog!

Uz primere koji govore o relativnosti prilika u najistaknutijim srpskim fudbalskim klubovima kada se govori o kadrovskim konstelacijama na čelnim pozicijama, svakako zavređujupažnju  i primeri ili pojave koje ilustruju sistem rukovođenja u savezima kao asocijacijama klubova i njihovih organizacija na nižem nivou udruživanja. Dakle, tamo su ogromne nadležnosti prenete na pojedince pod tezom da se "efikasnije radi". To može imati smisla i opravdanja dok se rezultatski dobro funkcioniše. U odbojci je sve u rukama Aleksandra Boričića, predsednika koji je na toj dužnosti skoro dvadeset godina - što legitimno, što nelegitimno.

 Ništa se ne može bez Bore! Svaki relevantni ili ne naročito bitan odbojkaški funkcioner počinje i završava sa Borom u stilu: Bora misli... Bora treba da kaže... Razgovarao sam sa Borom... Zvao sam Boru... Treba da konsultujem Boru... A od Bore se može čuti najčešće: Treba na pravi način (ne znam ni sam šta je pravi način!?)... Moramo svi zajedno da se dogovorimo (onako kako ja kažem!)... Da ne narušavamo sistem (a sistema nema jer sistem sam ja!) ...A Bora pliva mešovito u svim političkim vodama, po najbolje - zamućenim... A šta će biti sa organizacijom kada se nasuka u mulj?

Snežana Marković-Samardžić ga javno afirmiše kao dobar primer za to kakav treba da je sportski funkcioner u međunarodnim organizacijama, kritikujući ambicioznost dr Siniše Jasnića koji je ispao žrtveni jarac Univerzijade Beograd 2009. koga je odredila politička oligarhija ove zemlje.

A veliko je pitanje šta i koliko gospođa ministarka zna o delovanju predsednika Odbojkaškog saveza Srbije u kontekstu interesa sporta. Konačno, šta je interes Ministarstva sporta jedne države u opredeljivanju sadržaja saradnje sa funkcionerima sportskih saveza? Da li državi pogoduje što ni Bora ni drugi ne zahtevaju od Ministarstva da radi svoj osnovni posao za dobro sporta i sportista? Ili dobri lični odnosi imaju prevagu nad opštim?

Oni koji ne poznaju Tomislava Karadžića kao ličnost, ne znaju da je čovek par ekselans pragmata. Ništa mu nije teško da sa svojstvenim šarmom isteruje dok je njegov interes po sredi.

A njegova opsesija je vlast! U bilo čemu, ali sigurno ona u kojoj ima prolaz. Zato je i uspeo iako je davno prevalio sedamdesetu. Čuva svoje "operatere" i dobro glumi srdačnost i prijateljski osećaj prema drugima koji su otvoreniji u sudu njegovih postupaka i činjenja. Ne odbija ih, ali ne poštuje obećanja. Uvek je prezauzet, obazriv i lukav. Kao da je Borin brat. To ipak nije, ali jeste sa istim genetskim kodom koji karakteriše rukovođenje Srbijom u svakom pogledu. Pobedio je i ministarku, oružjem koje koristi dovitljivi Bora. Zato će fudbal dobiti svoj dom ne u prestonici, već na Toletovom rezervnom položaju koji mu je odavno u Fudbalskom savezu Vojvodine!

Borina i Toletova formula je zapažena kod profesionalca kakav je po službenoj dužnosti Velja Marjanović, predsednik Rukometnog saveza Srbije. Kako je izborio domaćinstvo Evropskom prvenstvu za muškarce koje će se održati 2012. u Srbiji, skrenuo je pažnju u Ministarstvu na rukomet.

 Dragan Kapičić je pošao putem svojih kolega i u momentu kada je Duda Ivković spasao našu već izdahnulu košarku, obezbedivši finale na Evropskom prvenstvu u Poljskoj i pozvao je ministarku da se pridruži slavlju. Tada sam shvatio da je Snežana Marković-Samardžić veoma zainteresovana i za košarku. To je dobro, kao što je dobra podrška bilo koje vrste iz Ministarstva.

 Ipak, sportu nisu potrebni podrška i samilost, "razumevanje" Ministarstva i njegovih funkcionera, već pre svega da urade ono što je osnovna obaveza - da stvore norme i ambijent, sistem u kome će i uspešni i manje uspešni imati osećaj važnih i korisnih. Ambijent u kome imperativ neće biti to da budu svetski ili evropski prvaci samo da bi imali pažnju državnih i organa lokalne samouprave, a pogotovo onih koji sa sportom imaju vezu samo dok su na državnoj funkciji.

Zato Bora, Tole, Kaponja, Velja, Sovra i mnogi drugi predsednici saveza sa predsednikom Sportskog saveza Aleksandrom Šoštarom i predsednikom Olimpijskog komiteta Srbije Vlade Divcom treba da pritisnu Ministarstvo da se izbore za novi zakon o sportu i drugu startnu poziciju najuspešnijeg brenda, kakav je vrhunski sport Srbije u međunarodnim relacijama.