KRALJEVO: Veseli dani smrtonosnih donacija!

 

Druže Tito, smeće na tvom putu

 

I Milorad Dodik je u Kraljevo doneo projekat i pare sa garancijama. Međutim, jedan član mesne zajednice tražio je asfaltni put do kuće. Dodik je seo u mercedes i otišao ne pozdravivši se sa mesnom zajednicom. Bilo je to dvehiljadite. Posle toga Dodiku je sve krenulo nabolje, a postao je i uspešan političar.

 

 

 

Miodrag Milojević

 

Početak elektrifikacije Kraljeva iz sredstava donacija zakazan je, vreme je da Kraljevo konačno dobije struju. Kraljevo ima struju, donatori nude pomoć za izgradnju serije hidroelektrana na reci Ibru. Vrh Demokratske stranke preporučuje lokalnoj samoupravi prihvatanje ponuđenog poklona po cenu potopa.

Razumni Kraljevčani postavljaju pitanja: Kakva bi bila priroda ugovora koju bi za gradnju elektrana potpisao italijanski partner SECI i EPS? Ko bi određivao cenu struje? Ili bi italijanski partner bio samo kreditor? Da li je reč o koncesiji ili nekom drugom aranžmanu?

Dragoljub Drašković bio je veliki stručnjak za vode u vreme komunizma, ostavio je iza sebe elaborate koji govore da je šteta mnogo veća od koristi.

"Sve što bi reka Ibar mogla da proizvede bilo bi dosta za jednu čaršiju. Pitanje je vredi li ubiti reku za toliko? Postavlja se pitanje šta je sa jalovištem prepunim fenola koje konstantno preti Kraljevu? Šta je sa deponijama na obali Ibra i njegovih pritoka. Gde će završiti to smeće koje sigurno neće proći kroz turbine?

Ako treba - idemo u maršalat!

- Tito je bio protiv gradnje hidroelektrane u mestu Gazivode, opština Kraljevo.

Zbog Kraljeva drug Tito je putovao čak u Kanadu. Priča o putu u Kanadu svakako je izmišljena iz koristoljubivih razloga sprečavanja katastrofe.

Da reka Ibar ostane na Titovom putu. Da ne skreće sa pravoga puta.

 

Najbolje nije dobro

 

Trenutno, vladajuća koalicija je pred raspadom. Kraljevu preti prinudna uprava, sve zbog mogućeg potopa koji se nije desio.

Gradonačelnik je optužen da je foteljaš i poslušnik Beograda, što je rđavo, a nije loše za karijeru. Struja trese, struja drma koaliciju. Lokalni drmatori su se uplašili za fotelje. U strahu su velike oči.

Kraljevo dobija hidrocentralu, ali gubi mlekaru. Iz ekoloških razloga ''Imlekova'' mlekara u Kraljevu je pred zatvaranjem. Iz ekoloških razloga u Kraljevu se gradi ''Medijapan'' fabrika za reciklažu guma. Čista ekologija. Spaljivanje guma ne smeta, ali mleko ubija.

Gde je ta opasna mlekara? Mlekara se nalazi na samom kraju grada. Kilometrima naokolo nema nijedne kuće. Mlekara se nalazi na najboljem mogućem mestu. Međutim, u ''Imleku'' govore o izmeštanju, što predstavlja dobar izgovor za gašenje proizvodnje i zatvaranje fabrike. Radnici ćute, seljaci ne znaju. Nije bilo moguće saznati koliko će radnika ostati bez posla. Radnici prolaze pored mene, najbolje da ih ništa ne pitam, oni su radnici još malo. Ekologija će ih očistiti.

U Kraljevu svaki dan kao da je praznik, Kraljevčanke imaju elegantan korak, stoji im roba sa buvljaka, kineska, kao nova. Na prvi pogled bi se reklo da u Kraljevu sve funkcioniše.

U toku je rekonstrukcija mosta na putu Kragujevac - Kraljevo, na mestu zvanom Kamidžore. Most drže četiri stuba, stubovi se klate. Neka firma ''Pionir'', ta više ne postoji, ako je ikada postojala, štedela je na materijalu, zamazala most i pobegla. Traka mosta se iskrivila, divlji stubovi su podrhtavali. Most se mogao provaliti, popustiti pod teretom šlepera i teških kamiona. Platili bi ljudski životi, Kraljevo ne bi izgubilo, dobilo bi branu za hidrocentralu.

 

Zbrisao i Dodik

 

Ulazim u Kraljevo. Prošao sam pored preuzeća za proizvodnju i prodaju pogrebne opreme Večni raj. Večni raj - lirski, ingeniozan i lep naziv za prodavnicu pogrebne opreme.

Veseli i vlažni kraljevački park. U kafani kod Bilje sedim u društvu švercera i železničara. Veselo društvo.

U kafani trenutno nema radnika Fabrike vagona. Dolazili su, hvalili se kako su napravili osamnaest vagona. Lep uspeh.

- Ućutali su se. Nisu primili platu. Međutim, jedan radnik se hvali u kafani, ćapio za gušu direktora.

Industrijski sindikat Fabrike vagona pozvao je radnike u štrajk, štrajku se protivi većinski, Samostalni sindikat.

- Posle isporuke vagona srpskim železnicama mi gotovo da nemamo posla, duguju nam se plate još od juna.

Uz ''malu saradnju'' opština Kraljevo otima zemljište Poljoprivrednoj školi.

Ljubiša Simović, gradonačelnik Kraljeva: "Uz jednu dobru saradnju lokalna samouprava doći će u posed zemljišta koje će se otvoriti za masovnu stambenu izgradnju i poslovne prostore. U pregovore je uključena i Vlada Srbije".

Kako teku pregovori? Direktora koji odbije ponudu ubrzano smenjuju, njegovo mesto zauzeće podoban direktor. Poljoprivredna škola dobiće adekvatno zemljište i određene olakšice. Šta su ''određene olakšice''? Lokalna samouprava će srediti učenicima da lakše dođu do diplome.

Prijatelji Kraljeva su počivši patrijah Pavle, u Kraljevo je najradije dolazio i Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske. Nesuđeni biznismen grada Kraljeva.

Ko je Milorada Dodika isterao iz Kraljeva?

- Želeo je da svoju fabriku nameštaja iz Laktaša kod Banjaluke preseli u Kraljevo. Fabrika bi se zvala ''Tolesa'', zapošljavala bi 200 ljudi i proizvodila nameštaj evropskog kvaliteta.

Dodik je u Kraljevo doneo projekat i pare sa garancijama. Međutim, jedan član Mesne zajednice tražio je asfaltni put do kuće. Dodik je seo u mercedes i otišao ne pozdravivši se sa Mesnom zajednicom.

Bilo je to dvehiljadite. Posle toga Dodik postaje uspešan političar.

 

Ipak nisu monstrumi

 

Zoran ima dve ćerke, dve pevačice, pevaju u Crnoj Gori, Sloveniji, jedna je pevala u Turskoj. Čarape prodaje, dve kuće pravi, jednu u Mataruškoj banji, drugu na periferiji Kraljeva.

- Priključak za struju u Kraljevu košta 180.000, sad su nešto smanjili, priključak za vodu 60.000. Moja šahta, moja creva, moje sve... U opštini rade Kosovari, pečat ne znaju da udare, moraju da pitaju u arhivi...

- U Novom Pazaru prodajem čarape. Da l' će jedan musliman da te izjebe? Neće. A ovde će te zajebe rođeni brat. Prodajem čarape. Poznajem Vlaški Do, Ćupriju, Paraćin, Požarevac. Oni jesu Vlasi, ali jesu ljudi. Kad ja odem, oni me capaju kod koga ću da idem da spavam, da se družim sa njima. Vlasi su, kažu... Al' su ljudi, pre svega. U Australiji sam bio. Al' ne mogu svuda da pričam, da predstavljam moje ljude da su monstrumi. U poverenju pričam, tebi pričam. U Danskoj sam bio. Koja je to kultura! Ovde vidi ženu, lakirala nokte, nosi mini suknju, samo gleda ko jazavac u nju. Koja smo mi kultura? U Dansku, žena mož' gola da se skine, niko da ne okrene za njom. Zašto mi ne možemo u Evropu?

Mešam se malo i ja: "Zbog nje, zbog gole žene ne možemo mi u Evropu".

 

Sloboda u parku

 

Preko lokalnog radija ''Zavičaj'', Đorđe naručuje pesme, cena je sedamdeset dinara. "Od društva iz ćoška, naglasićeš Đoku". Nikakvog društva nema, Đorđe sedi sam i pospan.

Zoran Šarlatan, sam za stolom:

"Kuću da prodam, lepe pare da uzmem, da kupim garsonjeru i da je napunim. Ali neka, neću, dok još mogu da ulažem. Doći će vreme kad to neće biti mrtav kapital. Dve ćerke pevačice, one pomažu... Omrzo sam Jugoslaviju, ovaj Srbiju... nemam vodu, pravim objekat u Mataruškoj banji. Sve je moje, samo reducir njihov. Samo reducir, šezdeset iljada, zašta bre, jesu oni normalni?... Kupio sam montu, rusko gvožđe, ne mogu da kupim cement. Lečio sam bivšu ženu, karcinom, sedam iljada evra. Pitaju me, što je lečiš, razveden si, ne od juče, trijes godina, što je lečiš? Ona je majka moje dece, zato je lečim ako niste znali. Živa je svojoj deci..."

U kafani ne mogu da se dogovore ima li ili nema Boga: "Ako ga ima, što upropašćuje ovoliku žrtvu naroda? Zoran, prost čovek, slab na jeziku, a mudro govori: "Nesrećna je država Srbija... Da je sreća, kao što nije, svaka kafanica bi radila, svaka bi imala goste, svaka bi imala muziku. Da bude sloboda u parku da spavaš, to je tvoj park."

 

 

 

 

 

Od izvora dva putića: za vernike i nevernike

 

Da li su popu Ivanu Radovanoviću, parohu u selu Gotovac kod Kraljeva, zasmetali zvuci posmrtnog marša, koji ga je podsetio na drugove i drugarice koji su jahali popove, ili je ožalošćena porodica pogrešila u koracima? Pop Radovanović se naljutio, pobegao sa opela.

U selu Gotovcu, između Žiče i Mataruške banje, iznenada je preminuo Milija Bulatović, u svojojoj pedeset četvrtoj godini. Prve čarke sa popom izbile su u ranim jutarnjim satima i to oko pravca kojim treba da ide pogrebna povorka. U selu Gotovcu od izvora vode dva putića. Jednim putićem ide povorka vernika, drugim putićem idu nevernici i ateisti.

Popu je pukao film. Pop je zatražio papire. Imate li dokaza da je pokojnik kršten? Svakako da je pop prethodno prelistavao crkvene knjige. Usmenih dokaza ima, pisanih dokaza nema. Ima dva svedoka, pop ne priznaje dva svedoka.

Pop sedi u crkvi i čeka. Pop telefonom poručuje da otac ili majka pokojnika dođu u crkvu, pred oltarom da posvedoče da li je pokojnik kršten ili nije.

Pre pola veka Bulatovići su u selo kod Mataruške banje doseljeni iz Crne Gore. Da li je pokojni Milija kršten u crkvi kod Rožaja, Crna Gora, ili nije, nikada neće biti utvrđeno. Porodica je donela odluku da se pokojnik sahrani bez opela.

Pop Ivan je dao izjavu za novine. On se ponaša po PS-u: "Protiv Boga ja ne mogu. Po pravilu službovanja mogu da držim opelo samo onome ko je kršten. Nisam dobio dokaze da je počivši prošao svetu tajnu krštenja".

Crkva je stala na stranu popa Ivana Radovanovića.

Sukob između meštana i crkve počeo je tako što je starešinstvo manastira Žiča pregradilo stari put što vodi od sela prema Žiči.

Stvari su se zakomplikovale kad je u kući Bulatovića umro stari Milorad, otac pokojnog Milije. Morad je kršten. Ukop se odlaže jer porodica neće popa Ivana, ima li nad popom pop? Nije poznato šta je dalje bilo, da li je crkva delegirala drugog popa ili su ateisti terali po svome.

 

 

 

 

La Pasionarija

 

Posle sedamdeset godina počelo prebrojavanje na kraljevačkom stratištu.

Tetka Ljubinkino svedočenje za istoriju.

U Kraljevu se, prvi put, otvara pitanje o broju streljanih na Lagerskom groblju od strane Nemaca četrdeset prve. Ako je u Kragujevcu broj streljanih uvećan više od dva puta, logično je da se nešto slično desilo i u Kraljevu.

Prema podacima koje je prikupio profesor Jović, prvi direktor kraljevačkog muzeja, bilo je 2.002 streljanih iz Kraljeva i bliže okoline.

Radomir Blažić, sin Dragiše Blažića, tužiće novinarku Jelenu Petrović: umanjivanje broja žrtava na Lagerskom groblju krivično je delo.

- Ako je verovati mom ocu Dragiši, tetka Ljubinka je svakodnevno gledala kroz prozor, svakodnevno brojala i beležila ''partije'' koje su streljane. Tako je tetka Ljubinka došla do broja od šest hiljada.

Sa druge strane, novinarka Jelena Petrović smatra da studentima treba povećati školarine zato što ima onih koji završe fakultet, a ostanu nepismeni. Oni pišu ''jel'' umesto ''jer'', ''snadbevanje'' umesto ''snabdevanje.'' Novinarka razmišlja: fakultet ne može svako da završi, tako je svuda u svetu. Može samo onaj ko je dobar student i ima da plati. Gde ide masovnost, ne može se tražiti kvalitet!

Njoj je do kvaliteta. Ona je svoje kvalitete dokazala priklanjajući se svakom režimu...

Radomir Blažić se seća: "Ona je bivši komunistički poslenik, pisac knjige Kako smo čekali Tita, učesnik jednog kongresa SK Srbije, na kome je dala značajan doprinos radu, zbog čega su je u Kraljevu prozvali - La Pasionarija. Jednoga dana na stolu Opštinskog komiteta zatekli smo njenu člansku kartu".

Koga su komunisti streljali u Kraljevu?

Jelena Petrović veruje da su streljani ''mladi, politički aktivni ljudi'', koji imaju kvaliteta. Što je notorna glupost, što nema veze ni sa mozgom ni sa istinom. Očigledno nije čula za izraz "klasni neprijatelj". Klasni neprijatelj ne mora biti ni mlad ni politički aktivan.

- Mogli su da sačekaju da istina izađe na videlo - piše nadahnuta novinarka Petrović, bez obzira na to što za sedamdeset godina istina nije izašla na videlo.