Natrag
Feljton
Borba za vodu: Tek slede sukobi i ratovi oko ove strateške sirovine koju olako prihvatamo "zdravo za gotovo" (1)
Moć je uvek uzvodno
Svakog minuta 15 osoba umre u svetu zbog nemogućnosti pristupa zdravoj vodi. Više od jedne milijarde ljudi lišeno je vode. Na kraju 20. veka 52 miliona ljudi u 35 zemalja doživelo je krizu hrane. Većina ovih kriza bila je neposredan rezultat oružanih sukoba. Strategijski izbori da se zagadi voda i ograniči pristup hrani, oduvek su bili deo vojne taktike. O vodi kao geopolitičkoj činjenici, te kao o strategijskom i vojnom argumentu, govori knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika vode - hidropolitika, hidrostresovi i sukobi hidrauličkog oružja 21. veka", iz koje objavljujemo izvode u sledećih nekoliko brojeva
dr Zoran Petrović Piroćanac
Sukobi nastaju među različitim korisnicima vode. Najčešće je reč o sukobu poljoprivrednika i drugih korisnika. Zna se važnost poljoprivrednog odvajanja neke vode koja je praktično besplatna. U situacijama oskudica (tokom leta najviše), ova zahvatanja vode ugrožavaju proizvodnju električne energije i gradsko snabdevanje hranom. Ali, poljoprivrednici zahvataju vodu, i čine i štete. Oni opterećuju vodu zavesama otpadaka, poput pesticida, nitrata gnojiva i tekućeg gnoja svinja. Time poljoprivrednici postaju protivnici mnogih urbanih zajednica, ali i uzgajivača ostriga, turističkih radnika, kojima se nimalo ne dopada proliferacija zelenih algi na obalama Bretanje.
Agrobiznis i svi koji koriste poljoprivredu koja se navodnjava, optužuju se kao najveći nesavesni korisnici vode. Već prema zemljama, između 20 odsto i 60 odsto odsto vode namenjene navodnjavanju ispari pre no što dođe do odredišta.
Ali, i u gradovima troše nemilice. Tome doprinosi i loše održavanje kanalizacija i sanitarnih instalacija koji prave gubitke od 30 odsto u Engleskoj, 40 odsto u Latinskoj Americi, i čak 60 odsto u Rijadu, u Saudijskoj Arabiji.
U turističkim zemljama bez vode, mediteranskim zemljama kao što su Grčka, Španija, Tunis, veliki potrošač vode je - turista, koji "plavo zlato" nemilice troši na bazenu i pod tušem, i označen je kao veliki rasipnik. U tu kategoriju ubrajaju se golf-tereni usred pustinje, u Arizoni na primer, i to šokira većinu ekološki zabrinutih građana sveta.
Odmah i ovde
Industrije često i dalje poimaju vodotokove kao prirodni odvodnik i u njega bacaju toksične materije, razarajući tako faunu i izazivajući na flori procese koji na kraju izazivaju eutrofizaciju jezera, koju potom zajednica mora da rehabilituje uz ogromne troškove. Tako se dogodilo u Francuskoj sa jezerima Anesi kod Ženeve. Međutim, za Aralsko more je verovatno prekasno za takav eventualni poduhvat. Voda je, baš kao i pitanja ishrane, stanovanja ili zdravlja, sjajan pokazatelj protivurečnosti u kojima muku muče planeta i institucije koje nastoje da na sebe preuzmu probleme. Čovečanstvo danas raspolaže materijalnim, tehničkim i finansijskim izvorima koji su neophodni da svako ljudsko biće raspolaže krovom nad glavom, česmom sa pitkom vodom u stanu, pristupom osnovnoj zdravstvenoj zaštiti itd. Međutim, iz godine u godinu, umesto da problemi ove vrste budu blaži, oni se zaoštravaju. Od 2,4 milijarde ljudi koji nemaju pristup vodi u 2007. godini, oko 2020. godine će biti između tri i četiri milijarde ljudi bez osnovnih prava na hranu, odeću, stanovanje.
Tome treba pridodati i druge važne činioce planetarnih uloga, poput finansijske evolucije, još zahuktalije informacione revolucije. Rečju, revolucija prava na život poziva na akciju hic et nunc. Uz vazduh, voda se nalazi u središtu ove revolucije, kao preduslov za svaki oblik života. Urbana eksplozija, demografske krivulje, industrijsko zagađivanje, nekontrolisana potrošnja, jesu glavni argumenti na koje se poziva radi pravdanja neuspeha postojećih planetarnih politika voda. Decenija 1981-1991. bila je proglašena svetskom decenijom vode, sa tadašnjim (neispunjenim) ciljem univerzalnog pristupa vodi u 2000. godini. No, i dalje se svet bavi naoko jednostavnim pitanjem: kako da svako ljudsko biće stekne mogućnost pristupa pitkoj vodi?
U 20. veku svetsko stanovništvo je uvećano tri puta, ali je potrošnja vode skočila šest puta. Potrošnja vode povećala se 10 puta od 1900. godine do danas. Pri tom, mnogi regioni sveta dosežu već krajnje limite svog snabdevanja vodom. Pretpostavlja se da će 2025. godine našu planetu nastanjivati osam milijardi ljudi, a potražnja za vodom će se uvećati za 40 odsto. Od tog broja stanovnika planete, čak 60 odsto će živeti po gradovima, a tri milijarde ljudi raspolagaće sa manje od 1.700 kubnih metara vode godišnje, što je prag za uzbunu u OUN.
OUN je identifikovao blizu 300 potencijalnih zona hidro-konflikata zbog transgraničnih reka, ili zajedničkih podzemnih vodenih zavesa.
Dezertifikacija severa i centra Afrike, pošto se Sahara širi ka jugu, a žrtve su milioni. U megalopolisima poput Meksiko Sitija milioni ljudi se guraju u slamovima bez infrastruktura, bez vode za piće, sa kanalizacijama koje cure, piratskim priključcima za vodu koji dosežu i 20 odsto potrošnje.
Trajna opasnost
Gradovi idu sve dalje kako bi pronašli vodu. Svetska banka je svojevremeno objavila da Peking vodu nalazi na 200 km, ali će u bliskoj budućnosti biti prinuđen da je traži na čak 1.000 km od prestonice.
Jedan od ljudi iz Svetskog saveta vode, te sukobe naziva "hidro-katastrofama". Svetska populacija će se verovatno uvećati za 45 odsto u narednih 30 godina, a za to vreme oticanje slatke vode porašće samo za 10 odsto.
UNESCO je predvideo da će već od 2020. godine nedostatak vode postati ozbiljan svetski problem. Trećina svetskog stanovništva danas se već suočava sa nedostacima vode i njenim slabim kvalitetom. Hoće li Zemlji manjkati slatka voda? Preeksploatisane, zagađene, ili pak isušene žegama, rezerve pitke vode se pogoršavaju. To čini nestašicu vode kroz nekoliko decenija sasvim izvesnom.
U svetu danas postoje 34 institucije koje se bave problemom voda. Među najistaknutijima su i Međunarodna kancelarija za vodu, Akademija vode, itd. UN su 2003. godine najavile stvaranje svog novog tela, agencije, u Kjotu, radi izbegavanja i rešavanja sukoba oko vode. Neuspeh obrtanja globalne krize vode mogao bi da dovede do "stvarnih sukoba", izjavio je bivši sovjetski predsednik Mihail Gorbačov.
Efekti nedostatka vode uključuju bolesti, nedovoljnu ishranjenost i značajna podbacivanja u prinosima žetvi. S druge strane, preterano korišćenje vode je dovelo do degradiranja čovekove okoline koje se meri milijardama dolara.
Ekonomski gubici zbog vremena i poplava uvećani su desetostruko u poslednjih pola veka, delimično zbog ubrzanih klimatskih promena, smatra World Water Council (WWC). One se očituju u intenzivnijim kišnim sezonama, dužim sušama, jačim olujama, promenama u padavinama i podizanju nivoa mora.
U periodu 1950-1998. broj velikih katastrofa od poplava značajno je povećan. Dok ih je pedesetih godina bilo šest, šezdesetih sedam, sedamdesetih osam, u osamdesetim ih je već bilo 18, a u devedesetim - 26! U najgoroj poplavi sa olujama u Bangladešu, aprila 1991, poginulo je čak 140.000 ljudi. U Kini su dve poplave, 1996. i 1998. godine, izazvale najveće materijalne gubitke u dekadi, preko 30 milijardi 1996. godine i 26,5 milijardi dolara 1998. godine. Od 1971. do 1995. godine, poplave su pogodile više od 1,5 milijardi ljudi u svetu, ili 100 miliona godišnje, tvrde eksperti. Ovi pokazatelji uključuju 318.000 ubijenih i više od 81 miliona ljudi koji su ostali bez domova.
Eksperti za planetarnu klimu tvrde da će očekivane klimatske promene u 21. veku dodatno intenzifikovati hidrološki ciklus, sa kišnim sezonama koje će postajati sve kraće i intenzivnije u nekim regionima, dok će suše u drugim oblastima trajati sve duže. Sve to dovešće u opasnost mnoge žive vrste i useve, i vodiće do pada proizvodnje hrane na globalnom nivou.
Čovečanstvo pred ambisom
Primera katastrofa imamo već dovoljno. U sezoni 1997-98. uragan El-Ninjo napravio je štetu od dve milijarde dolara u ekonomskim gubicima SAD, a slično se ponovilo sa uraganom Katrina 2006. godine.
Suše postaju sve žešće i raširenije, po podacima Svetskog saveta za vodu. Više od 45 odsto mrtvih zbog prirodnih katastrofa u periodu 1992-2001. posledica je suša i gladi. Najranjivije zajednice su osiromašeni ljudi koji nastanjuju marginalne ruralne i urbane sredine. Mnoge afričke zemlje patile su zbog neviđenih suša koje signalizuju sveopštu klimatsku promenu.
U Gani je Akosombo rezervoar jasan primer klimatskih promena. Reč je o velikom jezeru stvorenom 1966. godine, koje je snabdevalo Ganu strujom sa 95 odsto njenih potreba, kao što je čak i izvozila susednim zemljama. Vremenom je smanjen dotok voda u jezero i rezultat je na kraju da se količina ukupne vode u jezeru smanjila za 50 odsto, a svemu je uzrok klimatska promena na duži rok. Trend je i dalje silazan, što je imalo snažan negativan uticaj na nacionalnu ekonomiju. "Gana više ne proizvodi dovoljno hidroenergije za sve svoje industrijske, poljoprivredne i potrebe stanovnika, što je znatno poskupelo energiju i dovelo do redukcija. To je takođe nateralo zemlju da razvija druge energetske resurse, poput termalne koja je znatno skuplja."
Ni razvijene zemlje ne izmiču sušama. Najgora suša u Australiji u sto godina bila je ona koja je donela ozbiljne probleme na čak 70 odsto teritorije, krajem 2002. i početkom 2003. godine. Suša je opustošila stočni fond i izazvala ozbiljne požare zbog suša u istočnim delovima zemlje.
Neposredna posledica suše jesu gubici u usevima, što može da dovede i do gladi među ljudima, ako nema na raspolaganju alternativnih izvora hrane. Indirektno, nestašice vode doprinose širenju bolesti, ako nema vode za higijenske potrebe. Ako suša potraje, ljudi često bivaju prinuđeni da emigriraju. Očekivane klimatske promene će znatno ugroziti i unazaditi regionalne poljoprivredne sisteme, sa posledicama po proizvodnju hrane. Ako bi se danas pažljivo proračunali elementi klimatske promene, rezultat bi bio veliko povećanje broja ljudi koji bi bili u opasnosti od gladi do 2080. godine.
U najboljim okolnostima, zemlje u razvoju trebalo bi da povećaju svoje uvoze žitarica u narednih 15 godina između 170 miliona tona i 430 miliona tona. Klimatska promena će pridodati toj zavisnosti nerazvijenih, povećavajući uvoz regiona u razvoju za 10 do 40 odsto.
Kao vitalno dobro, voda je svetska baština. U međunarodnim krugovima sve češće se lansira ideja kako je vreme da se voda izdvoji iz teritorijalnih sukoba. Voda, dakle, treba obavezno da se izdigne kao integralni ciklus, da se ozvaniči njen status nezamenljivosti, pa prema tome da niko na svetu nema prava da je okrene samo u svoju korist. Voda, shodno ovoj filozofiji, treba da bude preobraćena odlukama OUN u neotuđivo zajedničko dobro, neodvojivi deo ljudske baštine. Kada bi se nametnuo taj princip, voda ne bi više bila žrtva međunarodnih transakcija, već bi je kontrolisala Svetska trgovinska organizacija.
No, daleko je do tog vremena, kako stvari trenutno stoje u svetu. Morali bi najpre da se ponovo iz korena promišljaju danas važeće odluke o problemu vode.
Privatna kompanija Lyonnaise des eaux kontroliše vode u kanadskoj provinciji Kvebek i nagoni je da izvozi svoje vode, upravo onako kako se izvozi nafta iz arapskih zemalja. Zapadna zakonodavstva i kultura ne zabranjuju ovakve transakcije, ali se protesti sve češće čuju iz ekoloških organizacija. One upozoravaju da će problem na kraju dobiti formu puke prodaje, uz cenu koju će formirati isključivo finansijski moćnici privatnih alavih megakompanija, a oni će, naravno, potpuno ignorisati milijardi ljudi, prepuštenih njima na milost i nemilost.
Kvebečki primer zapravo nam sugeriše kako u budućnosti ni njihove vode, ni bilo čije druge, ne treba da ostanu vlasništvo države, ili naroda, već čitavog čovečanstva. Kvebek može, po tom konceptu budućnosti, i dalje da troši vodu u meri u kojoj zahtevaju njihove potrebe, ali bi im se zabranilo da otuđe samo svojom odlukom to dobro. Tako se na sceni, u tim razmišljanjima, pojavljuje lek u formi tarifiranja vode. To znači da je moguće uspostaviti sustem prodaje vode koji uključuje specifičnu taksu, koja će se uplaćivati u svetski fond vode. Pojam "zajedničko baštinsko dobro" je u središtu ovih razmišljanja o budućnosti vode. Voda bi postala dobro, a ne resurs, upravo zbog svoje nezamenljivosti.
Voda je dobro jer nije rezultat proizvodnje neke grupe, već pripada celokupnom ljudskom rodu. Ona je baštinska jer pripada planetarnom eko-sistemu i istoriji čovečanstva. Po tome je voda različita od javnih dobara, koja mogu da budu predmet javnog prisvajanja u obliku nekakve etatizacije vode.
Voda – oružje i vojna meta
Tokom čitave istorije čovečanstva uveravamo se da je voda korišćena kao instrument ili meta tokom sukoba. Među brojnim primerima, citirajmo sledeće. Nabukodonosor je 596. godine p.n.e., da bi okončao beskrajnu opsadu, razorio deo akvadukta koji je slabdevao vodom grad Tir.
Za vreme bitke Firence protiv Pize, 1499. godine, Leonardo da Vinči i Makijaveli su imali ambiciju da skrenu tok reke Arno, kako bi isekli Pizu od njenog puta do mora.
Kineski lider Čang Kaj Šek je 1938. godine naredio razaranje brana na delu Žute reke, kako bi poplavio zone kojima je pretila japanska carska armija.
Tokom čitavog Drugog svetskog rata, 1939-1945, brane električnih centrala smatrane su strategijskim ciljevima i bile neprestano bombardovane, sa obeju zaraćenih strana.
To se nastavlja i 1960, tokom Vijetnamskog rata, kada Amerikanci zločinački razaraju bombardovanjima brojne vijetnamske brane, civilne ciljeve. Severni Vijetnam je u to vreme saopštio podatke da je između dva i tri miliona Vijetnamaca poginulo davljenjem, ili umrlo od gladi u tom ratu, i da su ti gubici direktna posledica bombardovanja hidro-brana.
Jedna decenija oštećivanja infrastrukture u Iraku, uključujući i instalacije za obradu prirodnih voda, izazvala je smanjenje količine pijaće vode i povećanje oboljenja. Strategijski izbori da se zagadi voda i ograniči pristup hrani oduvek su bili deo vojne taktike. Istraživanja navode na zaključak kako je ova forma rata postojala još pre nekoliko hiljada godina. U skorije vreme, Afrika, Bliski istok i drugi trusni regioni bili su žrtve korišćenja vode kao oružja u vojnim sukobima. Zagađena voda izaziva mnoštvo oboljenja, katkad smrtnih, poput dijareje kod dece. Čak 326.000 života dece umrle od dijareje godišnje moglo bi da se spase kada bi svako od njih imalo dostup čistoj vodi i boljoj sanitarnoj situaciji. U 1999. godini, eksplozija jedne bombe koja je razorila glavnu kanalizaciju u Lusaki, u Zambiji, izazvala je prekid snabdevanja vodom grada i njenih tri miliona stanovnika. Tokom 1977. godine usvojena su dva dodatna protokola u OUN, koji uključuju izraze neposrednije vezane za vodu, što je dokaz značajnog napretka međunarodne zajednice u poimanju problema vezanih za vodu.
Vodeni potresi
Iste 1999. godine, eksplozija postavljene bombe razorila je glavni dovod vode u Lusaki, glavnom gradu Zambije, i tako lišila vode tri miliona stanovnika.
Zapadna propaganda najnovijeg vremena, tokom bombardovanja Srbije 1999. godine, tvrdila je da su Srbi kontaminirali vodovode i bunare kao deo ratne taktike da bi uništavali svoje stanovništvo, i Albance i Srbe, pošto je vodu nemoguće deliti na etničkoj osnovi.
Brojne analize stručnjaka za kolektivnu bezbednost u svetu pokazuju ipak da od kraja 20. veka resursi i oprema za vodu trpe sve jasnije pretnje, posebno u Africi, na Balkanu i na Bliskom istoku.
Zna se da kada su sistemi vodosnabdevanja savremeni i povezani na električne mreže, njihova ranjivost je tim veća. U periodima sukoba, oni postaju glavni ciljevi neprijatelja. A civilna stanovništva prva su koja će patiti od potresa na sistemima vodosnabdevanja jedne napadnute zemlje.
Istorijska perspektiva problema vode kazuje nam kako je voda najpre bila, pa i ostala, teritorijalni ulog. Od pamtiveka su se sela sukobljavala radi podele vode koja prolazi njihovom teritorijom, a gospodari ratova su kao izgovor za sukob često uzimali vodu.
Ovakvi sukobi su kroz istoriju vođeni uz pomoć dva principa. Prvi princip je integralna teritorijalna suverenost. On podrazumeva da se moć nalazi uzvodno rekom. Država, ili grad, kroz istoriju kontroliše taj prostor integralno, osuđujući često na patnje one koji se nalaze nizvodno i nemoćni su naspram uzvodne sile.
Tako je i danas u nekim slučajevima, na primer sa Turskom. Ona kontroliše Tigar i Eufrat i koristi tu polugu protiv Sirije u okviru integralnog kurdskog pitanja. Drugi princip je princip totalne integracije, kojim se sve sile kroz koje prolazi reka nalaze u istoj situaciji, u sistemu koji se, i kod najmanjeg diplomatskog incidenta, blokira. Uz ovu situaciju ide i korektno ponašanje država, što podrazumeva podjednaki iskreni napor da se vodni resurs obostrano jednako koristi. Međutim, i ovaj princip prvi strada kada dođe do težih nesporazuma i insistiranja samo na sopstvenom interesu. Na kraju je jasno da se nijedan od pomenutih principa ne pokazuje istinski efikasnim.
Najslikovitiji primer je čak pet sporazuma o vodi koje je Izrael potpisivao sa arapskim zemljama u drugoj polovini 20. veka. I svi su ostali mrtvo slovo na papiru, iako su rađeni diplomatski savršeno i izgledalo je uvek kako posle sporazuma neće više biti problema sa vodom. Umesto toga, uvek se ponovo pokazivalo da voda zapravo intenzifikuje svetski sukob.
(Nastaviće se)
Plavo zlato
Cena vode u industrijalizovanom svetu u američkim dolarima:
Nemačka 1,91
Danska 1,64
Belgija 1,54
Holandija 1,25
Francuska 1,23
Velika Britanija i Severna Irska 1,18
Italija 0,76
Finska 0,69
Irska 0,63
Švedska 0,58
Španija 0,57
SAD 0,51
Australija 0,50
Južna Afrika 0,47
Kanada 0,40
Selektivnost
Mora se priznati da su se Amerikanci tokom bombardovanjima Srba 1999. godine uglavnom suzdržavali od drastičnog uništavanja vitalne infrastrukture vode, kakvu su nemilosrdno primenjivali u Vijetnamu, na primer. Nisu dirali ni hidrocentrale, ali su nemilice gađali i uništavali elektropostrojenja za prenos električne energije iz hidroelektrana. Takođe su rušili i brojne mostove preko reka širom Srbije.
Priznanje
Međunarodna zajednica je 1977. godine priznala svest o užasnim efektima razaranja, pre svega u Vijetnamu, kao i korišćenja hemijskog oružja i defolianata koje su Amerikanci tamo koristili protiv civila. To iskustvo je dovelo i do zabrane "iz bilo kog motiva" da se napadaju, razaraju, otimaju "dobra neophodna za opstanak" civilnog stanovništva, poput "instalacija i rezervi pitke vode i objekata za navodnjavanje". Zabranjeno je i napadanje "umetničkih dela ili instalacija koje sadrže opasne sile, posebno brane, ustave i proizvodne nuklearne centrale, električne energije." To ipak nije promenilo ćud čoveka i ponašanja država u sukobima.
Čak 60 odsto resursa vode na planeti danas je lokalizovano na desetak zemalja, među kojima su i Brazil, Kina, Kanada, Indonezija, Rusija, SAD. Jedna trećina voda koncentrisana je na 10 svetskih basena.
Natrag