Do
koske
Priprema ekonomskog državnog udara radi pljačke
preostalih para
A
od Fijata - 100 kvadrata mita
Još kao srednjoškolac, današnji ministar
ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić imao je muzičku grupu Monetarni udar. Kažu da je učio da
svira i klavir.
Od bezazlenih umetničkih ambicija pa do potrebe za superkontrolom
nad državom i njenom imovinom,
prošao je kratak i prilično udoban
put. Danas, posle jedne decenije u kojoj je bio ministar svih koalicija
i personifikacija takozvane finansijske vlasti, došao je na ideju da
izvrši svojevrsni
ekonomski državni udar tako što se sprema da praktično
oduzme mogućnost Vladi Srbije
da odlučuje o privatizaciji javnih preduzeća. Da li
će gospodin Dinkić, napokon, svirati klavir
Nikola Vlahović
Nakon neuspelih ambicija da objedini sve
privatizacione institucije i stavi ih
pod sopstvenu komandu, ministar svih vlada
Mlađan Dinkić
i dalje pokušava da preko
nekog virtuelnog
akcionarskog fonda pribavi sebi malo
ekskluzivnosti i popravi pregovaračke pozicije sa koalicionim
partnerima. Izvori iz Vlade Srbije
govore da je u pitanju pokušaj
odmazde zbog prodaje Naftne industrije Srbije (NIS) Rusiji, a koju je on imao zadatak da
spreči.
Naime, uz pomoć nekog
virtuelnog Akcionarskog fonda koji neće imati organe upravljanja
pa čak ni zaposlene, Dinkić će moći da kontroliše
prodaju preostalih javnih preduzeća (naravno, poznatim kupcima!). Portfeljom akcija i udela
upravljaće Agencija za privatizaciju (Dinkić). Na spisku
se, između ostalih nalaze i Galenika,
JAT, EPS, Telekom, Beogradski aerodrom...
U duhu
ovih akrobacija, zanimljivo je kako Dinkićev trbuhozborac,
državni sekretar Nebojša Ćirić, polovinom januara 2010. godine govori o tome kako je Nacrt izmene
Zakona o besplatnoj podeli akcija upravo
predat Vladi Srbije. Istina je nešto drugo. Nacrt je bio predat Vladi 11. decembra 2009. godine, ali Vlada o tome nije ni raspravljala.
Postojećim zakonskim rešenjima predviđeno je da besplatne akcije javnih preduzeća budu podeljene u okviru tenderske privatizacije svakog preduzeća pojedinačno.
Čemu onda
i ovaj nacrt?
Nije moguće nikakvim zakonom i izmenama
Zakona o pravu na besplatne podele
akcija osnivati akcionarski fond koji, prema izmenama, ima sve odlike investicionog fonda čiji je rad definisan Zakonom
o investicionom fondovima u
Srbiji iz 2006. godine! Država, jednostavno, ne može da osniva investicioni
fond jer bi takav akt bio suprotan odlukama Međunarodnog monetarnog fonda.
Prema ovim izmenama, Dinkićev
virtuelni akcionarski
fond bio bi ni manje
ni više nego jednočlano otvoreno
akcionarsko društvo, što je takođe suprotno Zakonu o privrednim društvima iz 2004. godine, i u pitanju
bi bilo krivično delo, makar samo
zbog nepostojeće pravne forme!
Kad se formira investicioni fond, formira se kao otvoreno akcionarsko društvo prema
Zakonu o hartijama od vrednosti i
može se osnivati upućivanjem javnog
poziva za upis i uplatu
akcija, a ne zatvorenom emisijom kao što je predviđeno ovim virtuelnim fondom.
Inače, sredstva za rad
i osnivanje fonda obezbeđuje se iz budžeta u visini
od 500.000. evra a njime bi upravljala Agencija za privatizaciju,
inače teško kompromitovana institucija, viđena i od nekadašnjih stranih savetnika
u njoj zaposlenih, kao leglo korupcije!
Imovinu virtuelnog akcionarskog fonda, prema ovim
sumanutim predlozima, činila bi imovina države Srbije u javnim preduzećima, neprodatim akcijama iz Privatizacionog
registra i akcije iz portfelja
Akcijskog fonda, oko 1.000 paketa akcija u firmama čija nominalna vrednost
nije 24 milijarde dinara, kako piše u izmenama, već deset
puta manje. Naime, tim akcijama
se svake godine puni budžet Srbije
još od 2002. godine, i to prodajom
na berzi.
Da stvari budu jasnije,
na taj način
je predviđeno da se iz budžetskih prihoda
građanima dele akcije, što
bi predstavljalo do sada nezapamćenu prevaru
jer nijednim zakonom nije takvo
nešto predviđeno. Pored toga, u imovinu
ovog virtuelnog akcionarskog fonda uračunata su i ona
preduzeća koja je upropastila Agencija za privatizaciju raskidom ugovora (njih oko 500!), da bi sad bila prodavana u novoj formi putem Dinkićevog softvera. U ponudi će odmah biti zemljište,
hale, oprema...
Zamisao je još podlija. Predviđeno
je i da se ovim fondom izmesti
trgovanje akcijama sa berze, dakle
vaninstitucionalno, da se akcije prodaju torbarima i tajkunima,
gore nego što je to rađeno
1929. godine u vreme Velike ekonomske krize...
Ovo novo leglo korupcije, stvoreno državnom manipulacijom, omogućiće da akcionarski
fond emituje akcije javnih preduzeća tako što će objediniti nestvarne vrednosti akcija koje će doći u ruke građanima
kao "no name" papir, a čiju će vrednost utvrditi taj fond zajedno sa Agencijom, tj.
vladom u senci Mlađana Dinkića i interesne grupe
koju on zastupa.
Konačno, treba reći otvoreno
da se Nacrtom izmena Zakona o besplatnoj podeli akcija suspenduju privatizacioni zakoni, Zakon o privrednim društvima, investicionim
fondovima, hartijama od vrednosti, Berzi...
Njime se svesno urušava finansijsko
tržište, a celokupan pravni sistem države podvodi
jednom ekskluzivnom kupleraju stranih i domaćih
lihvara.
Da je to tako, govore i
glasovi iz Vlade Srbije o stanu u Rimu od
100 kvadratnih metara, poklonu kompanije Fijat Dinkićevom neformalnom portparolu, državnom sekretaru Nebojši Ćiriću, koji
je već stambeno zbrinut na prostoru
od 200 kvadratnih metara na Novom
Beogradu kod hale Arena,
u Bulevaru Arsenija Čarnojevića (ah, seoba Srbalja...).
Govor simbola je neumoljiv. Ćirićev ekonomski
i politički guru, Mlađan Dinkić, osim što je učio da svira gitaru,
u ranoj mladosti je učio da svira
i klavir. Sve govori da
u novom veku čovek na istaknutoj
državnoj funkciji mora vladati raznim
disciplinama i biti spreman za
neočekivane preokrete. Pa i da, na
kraju zločina, zasvira klavir.
U Zabeli.