Govoreæi otvoreno
"Bela
knjiga" o fudbalskoj mafiji u senci
crnih dana srpskog pravosuða
Ne
lipši Džomba dok ne pukne bomba
U jednoj od svojih
izjava pred novogodišnje praznike, predsednik
Boris Tadiæ, pardon, drug Tito,
izjavio je da mu nedostaje ozbiljna kritika. Ali, ako predsedniku Srbije
nedostaje kritika, barem bi fudbal u Srbiji mogao biti kritikovan (ukoliko nije
u pitanju jedna opasna, takoreæi tabu-tema). Biæe da je problem u
kloniranim nadrinovinarima, ali i u takozvanim fudbalskim radnicima koji prosto
umiru od straha da im neka kriminalna radnja ne doðe do medija
Nikola Simiæ
Svi su se, kao pijani plota, uhvatili plasmana srpske
reprezentacije na Svetsko prvenstvo. Dobro, to je veliki uspeh, ali...
Prvenstvo æe biti i proæi, zaradiæe
se neka crkavica od evra, ali nama ponovo predstoji put u pakao, povratak u
domaæu ligu gde se praktièno ne zna ni ko pije ni ko
plaæa. Uzaludne su prièe o tome da nam je liga
regularnija. Ili je regularna - ili nije. Ne može
devojka biti malo trudna, malo nije. Ali odavno je znano: ništa ne uspeva kao uspeh. Pa su se i èelnici
fudbalske organizacije uhvatili za taj uspeh, te od drveta ne vide èitavu šumu. Ma kakvu šumu, prašuma
je u pitanju od jada i bede kada se u žižu interesovanja stave domaæi fudbal, domaæe lige, sveopšte siromaštvo.
Posebno niko ne dotièe amaterski fudbal, koji je baza, veæ se i na sam pomen te kategorije sporta, poput noja, zabija glava u pesak.
Nema ovde spremnih da istini pogledaju u oèi.
Neèiste biografije
Nema tome ni puna dva meseca kako su, na Savetu za borbu
protiv nasilja, javno priznali i ministarka sporta i omladine Snežana Samardžiæ-Markoviæ i Tomislav Karadžiæ da u srpskom fudbalu radi (i rukovodi) veliki broj ljudi sa neèistim biografijama. Oni naivniji su, nema nikakve sumnje, odmah poverovali
da je to najava neke policijske akcije da se prosto pretresu sve te biografije
rukovodeæih ljudi u srpskom fudbalu - i da se, crno na belo, vidi ko su regularni a
ko oni sa kriminalnim dosijeima.
Ove izjave visokih državnih i fudbalskih funkcionera brzo
je, èini se, prekrila trava zaborava. Dogodilo se upravo ono što smo na poèetku teksta i konstatovali - niko nema
snage, hrabrosti (mada je, kažu umni ljudi, hrabrost
pretpostavka svih vrlina) da zagrize metak i krene u radikalno èišæenje fudbalske scene. A, bogami, imalo bi šta
i da se poèisti.
Meðutim, da sve ne bi ostalo u
estradnim okvirima, kao konstatacija i neutralna analiza, pobrinuo se niko
drugi do ministar policije Ivica Daèiæ. Njegova je izjava da se bar polovina predsednika fudbalskih klubova
nalazi u Beloj knjizi o organizovanom kriminalu. To je knjiga u kojoj su
opisana "operativna saznanja" o poslovima kriminalnih
grupa u Srbiji. Ministar je naveo i da je svaki kriminalac u Srbiji imao po
jedan ili više klubova i upitao "kako onda da oèekujemo da navijaèi
budu bolji od uprava".
Dobra dijagnoza ministra Daèiæa, ali se ovde, svejedno, postavlja pitanje ko treba da reši te probleme pa da se jednom za svagda zna ko i kako može da se bira na kljuène funkcije u elitne srpske
klubove. A ne da kasnije samo nevoljno konstatujemo da je fudbalska mafija dostigla
svoj vrhunac - i da joj niko ništa ne može.
Naravno da optužbe Ivice Daèiæa nisu bez osnova i da se njima mora ozbiljno priæi:
- Pre poèetka ovog prvenstva hteo sam da održim sastanak predsednika klubova, ali kada sam video ko sve treba da doðe na taj sastanak, otkazao sam ga. Pola njih je u Beloj knjizi
organizovanog kriminala. Hoæemo li takve uprave klubova ili one koje bi imale društveni ili državni
uticaj? - zapitao se ministar policije.
Kasno Marko stiže na Kosovo. Nekako pred Novu godinu,
odnosno tokom decembra 2009. godine, u mnogim klubovima su održane ili redovne
ili vanredne izborne skupštine, pa su kadrovska rešenja manje-više definisana.
Zar, pitamo se, nije bilo bolje da su se policija ili
ljudi iz tužilaštva oglasili pre tih izbornih skupština - da javno kažu ko to
može, a ko ne može u skupštine klubova ili u najuže uprave. Zato sad imamo
jednu glupu situaciju da oni koji bi trebalo da se bore protiv kriminala i fudbalske
mafije - ako ona nije razbijena -
samo konstatuju postojeæe stanje. Normalan, pošten svet se tome gorko smeje.
Sluèaj
Ceca i ostali
Èinjenica je da je država, odnosno njeni organi - pre svega policija i
tužilaštvo - selektivno krenula u borbu protiv fudbalskih mešetara. Tipovani su neki ljudi koji su medijski bili visokopozicionirani,
dok su mnogi drugi, sa jaèim vezama u policiji, bili
potpuno amnestirani. Tako, kako je radila policija, tako se ponašala i èuvena novinarka TV B92 Brankica Stankoviæ u svojoj TV emisiji Insajder o fudbalskoj mafiji.
Tamo su oznaèeni samo neki pojedinci, koji nisu bili po ukusu tadašnjoj vlasti (Koštunica,
Joèiæ), dok su drugi potpuno zaboravljeni, pa se narod smeje toj, u stvari,
parodiji od borbe protiv fudbalskog kriminala.
Primera radi, proces protiv Svetlane Cece Ražnatoviæ, poznate folk pevaèice i bivše predsednice FK Obiliæ, traje veæ sedam godina i još uvek nije podignuta optužnica. Tek ovih dana su, kažu, saslušana dva poslednja svedoka. Ej, posle sedam godina?!
Ni Zakon o informisanju nam ne dozvoljava da postavimo
pitanje o suštinskoj krivici Vladimira Cvetkoviæa, Dragana Džajiæa, Miše Marinkoviæa, Zvezdana Terziæa, Ranka Stojiæa, Dražena Podunavca, Vladimira
Bulatoviæa...
Jer se još uvek ne zna da li æe protiv njih biti
podignuta optužnica ili ne...
Ako je pak ova država
ozbiljna, ona æe ove ljude osloboditi, javno im se izviniti, ili æe
svoju akciju uvoðenja kakvog-takvog reda u srpski fudbal
proširiti na sve klubove i uèiniti je praviènom i sveobuhvatnom.
Ovako u javnosti opstaje, i sve više dobija na snazi, prièa da su bivši vlastodršci iz Koštunièine vlade želeli da srpskom narodu prirede performans borbe protiv korupcije, da
pridobiju nove glasaèe, da bi sve ispalo kontraproduktivno.
Nije mali broj ljudi koji su to na vreme shvatili, proèitali,
da bi epilog bio pad Koštunice i njegove
kamarile sa vlasti.
Drugo je sad pitanje što nova vlast nema snage ili politièke volje da tu prièu privede logièkom kraju: pravièno suðenje
ili... odustajanje od optužnice.
Arkanovi (m)uèenici
Neki fudbalski ljudi doživljavaju
pravu ekstazu što su se Orlovi plasirali na Svetsko prvenstvo. Kasnije æe, kao po nekom nepisanom pravilu, doživljavati
anatemu, neretko i progon. Ali se svi mi koji volimo fudbal moramo vratiti u našu èemernu fudbalsku stvarnost. A ta stvarnost bi se, u najkraæem, mogla ilustrovati èinjenicom koja je ovih dana
plasirana u javnost - da jedan naš prvoligaški klub nema novca da kupi poklon za roðendan
svom kapitenu. I kako može šampionat
biti regularan kada izmeðu sebe igraju timovi koji
ulažu znaèajna sredstva, po 10 ili 12 miliona evra, i oni koji sakupljaju igraèe po Košutnjaku bez ponuda i angažmana.
Posebna prièa je Zajednica Super
lige koju trenutno vode Branislav Babarogiæ, Nikola Džomba i Dragiša Biniæ. Prvi je bio èlan one tragièno neuspešne
uprave Crvene zvezde, koju je predvodio Den Tana, èovek koji je za osam meseci uveæao dug crveno-belih
za šest miliona evra.
Nikola Džomba, navodno finansijer Hajduka iz Kule, poznat je javnosti kao mali
od kužine Željka Ražnatoviæa Arkana.
Tu je zaradio neke pare, pa se sakrio u
fudbal, u kulski Hajduk, kojeg navijaèi
masovno bojkotuju upravo zato što je na njegovom èelu kontroverzni Džomba. Taj Džomba menja trenere kao papirne maramice, poèesto
i sam vodi ekipu, iako time prkosi svim pozitivnim propisima fudbalske
organizacije - jer naprosto nema trenersku licencu. I dok se drugi treneri
rigorozno kažnjavaju zato što nemaju potrebne trenerske kvalifikacije, Džomba rukovodi
tom istom zajednicom pa za njega - nikakvi propisi ne važe.
Drugi potpredsednik Zajednice, Dragiša Biniæ, hapšen je u akciji Sablja. Poznat je iz afere obraèuna pištoljima sa svojim egzekutorima, ali mu to ne smeta da predvodi (kao
funkcioner) kruševaèki
Napredak i da u isto vreme rukovodi Zajednicom superligaša, odnosno elitnim
takmièenjem.
Kakav se to, u stvari, nameæe
zakljuèak o domaæem fudbalu? Pa, jedan jedini - da je on raj za kriminalce!
Ili kako se to kolokvijalno kaže, za ona sumnjiva lica
koja slobodno šetaju u nedostatku dokaza protiv njih.