Mafija

 

Navipov hleb, vino i olovo: Krvave pare belosvetske mafije

 

E, da je Monika na vreme sprečila Klintona...

 

Novac kojim su mafijaši otkupili većinski udeo u Navipu Zemun, zarađen je još krajem osamdesetih godina i to sistematskim ubijanjem stanovnika Bora

 

Milan Malenović

       

Procenjena tržišna vrednost Navipa AD Zemun je nešto manje od šest miliona evra, čime ovo preduzeće spada u najjeftinije i istovremeno najisplativije firme na našem tržištu. I u ovim kriznim vremenima on mesečno prodaje robu u vrednosti od oko 900.000 evra.

Pri tome Navip ima preko 1.200 hektara pod vinogradima, još oko 500 hektara u kooperaciji i nekih 200 hektara voćnjaka. Navipovi vinogradi spadaju u najkvalitetnije na ovom području, pa kako zasnivanje jednog hektara vinograda košta do 25.000 evra, nije teško izračunati da samo ovaj deo Navipa vredi 30 miliona evra. A gde su još proizvodni pogoni, poslovni prostor, prodavnice i stovarišta?

Od početka ove godine skoro polovina od preostalih 250 radnika pogona u Zemunu je u štrajku. "Tražimo isplate zaostalih plata (na nivou republičkog minimalca, prim. aut.), povezivanje radnog staža, overu zdravstvenih knjižica...", rekao je našem novinaru predsednik sindikata u Navipu Milan Babić, jedan od 33 radnika kojima je rukovodstvo preduzeća na čelu sa generalnim direktorom Slobodanom Lukićem zbog sindikalnog organizovanja već napisalo otkaze.

"Neshvatljivo je da nam ni doprinosi ni plate mesecima nisu uplaćivani", čudi se Dragoljub Stevanović, potpredsednik sindikata i još jedan iz grupe štrajkača glađu i sa spiska za otkaz. "Za plate i doprinose svih radnika mesečno je kompaniji potrebno da izdvoji 11 miliona dinara, a samo u decembru smo prodali robu u vrednosti od 80 miliona dinara."

Radnici zdušno za svoju sudbinu i propast Navipa okrivljuju vlasnike. Samo, ko su vlasnici ovog preduzeća?

 

Direktor, njegova žena i povezana lica

 

U skladu sa svojom odlukom da zdrava preduzeća ne privatizuje putem aukcije ili tendera, već prodajom akcija na Beogradskoj berzi, Vlada Srbije je najavila da će sve akcije Navipa u njenom vlasništvu prodati do kraja 2007. godine. I pored toga, država i danas ima nešto više od šest odsto vlasništva u Navipu.

Najveći vlasnik Navipovih akcija (blizu 25 odsto) je jedan zbirni (kastodi) račun Hypo Alpe-Adria banke, u kome insajderi kao najvažnijeg člana nalaze Gorana Marinkovića, vlasnika Krajina lijeka iz Republike Srpske. Preko svoje druge firme, Marinković-komerc, Goran je dugogodišnji generalni uvoznik Navipovih proizvoda u BiH. Sledeći član ovog zbirnog računa je i sam generalni direktor Slobodan Lukić, kao i neki od onih koji se pojavljuju i pod svojim imenom na spisku akcionara.

Drugi najveći akcionar (17,1 odsto) je kompanija Mineco Ltd iz Londona, koja se, u stvari, ponaša kao pravi gazda u Navipu. Mineco Ltd pripada finansijskoj hobotnici Mineco Holding B.V. iz Alkmara u Holandiji koja za strateškog partnera na ovim prostorima ima i Hypo Alpe-Adria banku. Istom tom holdingu pripada i Mineco Plus d.o.o. iz Beograda, registrovan na beogradskoj adresi Strahinjića Bana 1, u prostorijama koje pripadaju Navipu. Iza celog Mineca (nebitno sa kojim sufiksom i gde registrovanim) insajderi pretpostavljaju Dimitrija-Mikija Aksentijevića, člana takozvane Geneksove mafije.

Jedno od zavisnih preduzeća Mineco Plusa je i Lofi investment d.o.o., registrovano na istoj adresi gde i Mineco Plus i sa istim direktorom. Lofi je, inače, peti najvažniji vlasnik Navipa sa nešto preko pet odsto akcija. Miki Aksentijević, tako, direktno kontroliše preko 22 odsto, a preko povezanih i zavisnih lica skoro polovinu akcija Navipa.

Da li je onda čudno što je Navip zbog regulisanja navodnog i krajnje sumnjivog dugovanja u visini od 232 miliona dinara Mineco Plusu nedavno ustupio svoju zgradu u Tadeuša Košćuška, pored Kalemegdana? Još manje čudi da je na delu tog imanja kao suvlasnica upisana Bojana Lukić, supruga generalnog direktora Navipa. Tadašnji zamenik generalnog direktora Borislav Zagorac odbio je da potpiše ovakav lopovski ugovor, zbog čega ga je direktor Lukić izbacio iz firme, ali nije mogao da izbegne da mu isplati pristojnu sumu u evrima kao zalog za Zagorčevo ćutanje o svemu šta je u Navipu video.

 

Naplaćuje umesto da plati

 

Dimitrije-Miki Aksentijević je britanski državljanin koji sa porodicom živi u Švajcarskoj. Lično, ali i preko svog Mineca A.G. iz švajcarskog Cuga suvlasnik je i u Contangu d.o.o. iz Beograda, preduzeću koje se bavi rudarstvom, što je i jedna od najvažnijih delatnosti cele Mineco grupacije. Osnivač i još jedan suvlasnik Contanga je Darko Vukobratović, nekadašnji osnivač i vlasnik Shiva Automotiva d.o.o. iz Beograda. Pre toga je Vukobratović, međutim, od 1989. do 2003. radio za švajcarsku firmu Glencore iz imperije Marka Riča. I on je, kao i svi pripadnici Geneksove mafije, do svog bogatstva došao bukvalno gazeći preko leševa.

Genex je 1989. RTB Boru ponudio 10.000 tona koncentrata bakra kompanije Marc Rich u vlasništvu pomenutog Riča. U toj količini, međutim, bilo je najmanje pola tone veoma otrovne i kancerogene žive kao i drugog radioaktivnog otpada. Tadašnji direktor sektora Milija Grujičić ne želi da prihvati ovaj posao i biva smenjen, a njegov naslednik Ninoslav Cvetanović odmah i oberučke potpisuje smrtonosni ugovor. Ubrzo Cvetanović postaje generalni direktor RTB-a.

Samo da napomenemo: za odlaganje ovako opasnog otpada u svetu se plaća naknada od 2.000 dolara po kilogramu, dok je Marc Rich posredstvom Genexa od RTB Bor još naplatio i cenu za koncentrat bakra. Provizija za ovaj posao uplaćena je na račune Genexa u inostranstvu (oko milijardu dolara) i nestala je u praskozorje raspada SFRJ. Tadašnji direktor Genexa Miki Savićević nikada nije objasnio gde se izgubio pomenuti novac.

Posle afere o neplaćanju poreza Mark Rič svoje poslove prebacuje na ćerke firme Marca Richa, između ostalih i na Glencor, a u kome zatičemo Vukobratovića, današnjeg partnera Aksentijevića iz Genexa.

 

Ne podnose konkurenciju

 

Osnovna delatnost Mineco grupacije, kao što smo naveli, jeste rudarstvo i trgovina metalima, ali je Mineco Plus iz Beograda najpoznatiji po tome što investira u nekretnine. Krvavi novac zbog koga su mnogi stanovnici Bora dobili rak, Aksentijević je u Navip uložio ne da bi nastavio proizvodnju, već da bi se dočepao zgrada i zemljišta ovog preduzeća. A evo i kako to izgleda u stvarnosti.

Jedna od ideja Akcijskog fonda Republike Srbije bila je i da se Navip proda u delovima, kako bi mafijaški kupci manje platili. Među prvima tada je trebalo da bude prodat pogon u Oreovici, koji je rukovodstvo smatralo neproduktivnim zato što se bavio proizvodnjom bezalkoholnih pića. Cena je trebalo da bude smešna, jer, navodno, ova punionica nije bila osposobljena za preradu i točenje alkoholnih pića, što je čista laž. Uz pogon je išla punionica, kao i vinarski podrum od oko 2,5 miliona litara u betonskim cisternama obloženim staklom i veliki magacinski prostor. Najvažnije je, međutim, bilo prostrano zemljište na samo 25 kilometara od autoputa Beograd - Niš.

Sve je već bilo pripremljeno za prodaju poznatom kupcu, kada je akcija stopirana, jer se tadašnjih 14 radnika organizovalo i našlo korektnog investitora koji je bio spreman da preuzme pomenutu punionicu. Mafiji i njenim državnim pomagačima nije se isplatilo nadmetanje, pa se ponovo prešlo na prodaju akcija celog Navipa. Zašto bi kupovali skupo kada država može sve i da im pokloni?

Osim u Navip, Aksentijević, Minaco i srodna bratija investirali su i u rudnik olova iz Gornjeg Milanovca, kao i u Topionicu olova i cinka u Velesu koju su ubrzo posle otkupa likvidirali, a radnike isterali na ulicu. Njihov kapital nalazimo i u Fidelinki iz Subotice, preduzeću iz pekarske branše, koje je isto kao i Navip kupljeno potpuno zdravo, da bi danas bilo prezaduženo i sa neizvesnom budućnošću.

Kao preduzeće specijalizovano u trgovini nekretninama, Mineco nije zainteresovano ni za kakvu proizvodnju. Pobunjeni radnici Navipa u Zemunu, sa druge strane, najavljuju da će se i dalje boriti za svoja prava.

 

 

 

 

 

 

Vaskrs Genexove mafije

 

Genex je u SFRJ, kao jedno od najvećih uvozno-izvoznih preduzeća, bio pod direktnom kontrolom Udbe, pa je tako postao zametak današnje sprege mafije i države.

Jedan od rukovodilaca u Genexu bio je i otac Zorana Drakulića, dok je sam Zoran bio u predstavništvu Genexa na Kipru. Kada su posle petooktobarskih promena Aleksandar Glišić i Ranko Mihajlović, članovi Skupštine Genexa, pitali gde su pare dve Genexove firme - Protoneks i Jugo arab na Kipru - umesto odgovora dobili su otkaz. Oni su od Branke Horn, direktora službe za računovodstvene poslove i istovremeno direktora tih firmi, zatražili objašnjenje gde je novac koji prema bilansu postoji u obe firme. Hornova nije znala da objasni gde je šest miliona dolara osnovnog kapitala, šta je sa rezervom od 385.000 dolara i kome je isplaćeno 132.000 dolara kada u preduzeću Jugo arab nema zaposlenih.

Kada je napustio Genex, Zoran Drakulić sa Vojinom Lazarevićem osniva East Point na Kipru. Posle razlaza njih dvojice, Drakulić investira, između ostalog, i u proizvodnju i trgovinu bakrom i drugim obojenim metalima na Balkanu. RTB uslužno radi za East Point koji koncentrat bakra dobija od Glencora, odnosno od njegove bugarske ćerke Celopek.

 

 

 

 

Kralj utajivača poreza

 

Mark Rič rođen je 1934. u belgijskom Antverpenu kao Mark David Rajh. Početkom Drugog svetskog rata njegovi roditelji uspevaju da emigriraju u SAD gde se naseljavaju u Njujorku. Markov otac je u Kvinsu imao radnju u kojoj je trgovao nakitom, rezervnim delovima za automobile i duvanom.

Za vreme Korejskog rata (1950-53) Mark zarađuje svoje prve veće pare trgujući sa američkom armijom. Početkom sedamdesetih stvara današnju berzu sirove nafte, a 1974. sa partnerima osniva Marc Rich + Co AG sa sedištem u Švajcarskoj za trgovinu sirovinama. Ime firme promenjeno je 1979. u Marc Rich + Co Holding AG.

Mark Rič je od 1983. bio pod istragom američkih vlasti zbog sumnje da je utajio porez (oko 200 miliona dolara), davao lažne izjave pod zakletvom i, uprkos zabrani, trgovao sa Iranom imama Homeinija (kupovao naftu za 20 dolara za barel, a prodavao za 40). Dva sata pre konačnog napuštanja Bele kuće, američki predsednik Bil Klinton je 20. januara 2001. potpisao ukaz o pomilovanju Marka Riča. Razlog za ovo bile su velikodušne donacije koje je Ričova porodica dala Demokratskoj partiji. U slučaju osude, Riču je pretila kazna zatvora od 300 godina.

Tokom svog bekstva od američkih vlasti Rič je 1993. svojim menadžerima prodao trgovinski deo Marc Rich + Co Holdinga AG. Novo preduzeće dobilo je ime Glencore. Osim nje poznate su i Trafigura i X'trata, takođe ćerke firme nekadašnjeg Marc Rich koncerna. Sve ove kompanije godišnje obrnu preko 100 milijardi dolara, dok se lično bogatstvo samog Riča, koji još uvek živi u Švajcarskoj, procenjuje na 10 milijardi dolara.

Upućeni smatraju da je Rič bio jedan od glavnih finansijera akcija CIA na razbijanju Varšavskog pakta, čime je kupio obećanje američke administracije da neće insistirati na realizaciji međunarodne poternice izdate za ovim "kraljem poreskih prevara".

Posle ubistvenog posla sa radioaktivnim bakrom, RTB svog bivšeg službenika Mihajla Kilibardu postavlja za stalnog predstavnika pri Marc Rich grupaciji, u koju prelaze i Genexovi službenici Stanoje Barlov i Miloš-Miša Perović.

Većina pripadnika Geneksove mafije poslužili su Riču da prodre na tržište bivšeg SSSR-a, gde je on nastavio da trguje po principu "vi meni jeftine sirovine, ja vama skup prljavi otpad".