Zadnja
strana
Povratak
u Bijelo Polje, zbog nevolje
Piše:
Miloš Bugarin
predsednik Privredne komore Srbije
Dobar dan. Ja sam iz Bijelog Polja. Zovem se Miloš
Bugarin i predsednik sam Privredne komore Srbije.
Kako je do toga došlo, pravo da vam kažem ni sam ne
znam. Nosila me voda. Da ne kažem poplava ili komunalna havarija. Plivao,
plivao i isplivao. Sad sam tu gde jesam. Hvala pokojnom premijeru Đinđiću što
je sačuvao komorski sistem, jer ko bi mene ovakvog uzeo da vršim bilo šta u
državi osim gole nužde...
Ali, Bog i njegovi putevi su, kao što znate,
nepredvidivi. Možda je odlučilo i to moje crnogorsko poreklo, ko zna. Kažu
stari Crnogorci, kad bi čovek ubio čoveka, bežao bi u moj rodni kraj, tamo je
bilo najsigurnije. Govorili su: idem u Bijelo Polje da me niko nikad ne
pronađe!
Iskreno govoreći, kakva su vremena i šta se ovo sve
oko nas događa, ozbiljno računam na bezbednosnu stabilnost Bijelog Polja,
njegovu jatačku tradiciju i navike Bjelopoljaca da te poznaju samo kad treba, a
kad ne treba uopšte te nikad nisu poznavali.
Uostalom, to je sad jedna druga država, provereno
nezavisna od srpskog pravosuđa. Sa druge strane, tamo je naš omiljeni liberalni
kapitalizam jedna svetinja. Znači, ko god je jači taj je glavni. Ko ima dobiće
još. Ko nema, on stvarno nema.
Ja sam počeo svoju karijeru u velikom poljoprivrednom
kombinatu PKB, ali toga socijalizma nema više.
Zato sam zagovornik ovog crnogorskog modela: ko
ima-ima, ko nema-nema. Uostalom, naša demokratska koalicija koja voli da priča
narodu o takozvanoj socijalnoj brizi, već uveliko sporovodi ove nove ekonomske
mere (ko ima-ima, ko nema-nema).
Evo ima deset godina kako me ovaj novi režim pomilovao
jer sam i bivšem režimu bio dobar, i pravo da vam kažem, ne mogu a da ne budem
zahvalan svim vladama posle Petog oktobra, a posebno vladi Vojislava Koštunice
i njegovom tadašnjem ministru policije Draganu
Jočiću koji je sperečavao neke nepotrebne policijske istrage protiv mene
i mog poslovnog uspeha. Evo o čemu se tu, u stvari, radi...
Inspektori Odeljenja za privredni kriminal u
tajnosti su vodili opsežnu istragu o meni i mom poslovanju (ljubomorni
sindikalni rukovodioci kažu da je bila reč o kriminalu). Istraga je vođena
daleko od očiju načelnika Uprave kriminalističke policije Policijske uprave
Beograda, gospodina Senića, koji je po nalogu ministra Jočića potčinjenim
načelnicima svakodnevno naređivao da stopiraju istrage.
Ali da ne
bi bilo zabune, evo sad ću da vam izrecitujem moju imovinski kartu i možete
odmah napamet da je naučite, kad vas pitam na konferenciji za štampu da znate o
čemu se radi...
Ja kao prvi
čovek Privredne komore Srbije, od minulog rada u PKB-u zaradio sam kuću na
Zvezdari, stan u centru grada, otvorio apoteku supruzi i sagradio hotel
''Devojački most" u Kolašinu, u Crnoj Gori, na lokaciji koja je turistički
atraktivna i gde je vrednost nekretnina za nekoliko godina učetvorostručena. Na
izgradnju hotela potrošio sam više od pet miliona evra.
Kad je ova
demokratska vlast videla da ja znam sa parama i da ih vešto obrćem, nije mi
bilo potrebno ni da pišem molbe ni izvinjenja, a još manje da se pravdam kako
sam se snalazio u proteklom režimu...
Nije mi bilo lako da odem iz PKB-a. To je jedna debela
krava muzara, nepresušna... Kad je došao taj trenutak, organizovao sam sebi
jednu oproštajnu zabavu usred firme. Bilo ih je kojima ta zabava
nije bila po volji...
Ima dana, gospodo čitaoci, kad mi dođe da sve batalim
i da zapalim za Crnu Goru kao svaki pošten preduzetnik, pa neka me onda
razapinju i mediji i pravosuđe po Srbiji, i neka tvrde da mi je imovinska karta
duža od ove koju sam vam ovde predstavio. Neka kažu i da sam se bavio
organizovanim kriminalom, to bi mi baš odgovaralo, jer bi me neprikosnoveni
vladar crnogorski još jače prigrlio, zaštitio i pustio da razvijam svoju
privrednu koncepciju (ko ima-ima, ko nema-nema).
Nije da se pravdam, ali neka znaju i moji prijatelji
iz demokratske koalicije: ja sam, sa pozicije prvog čoveka Privredne komore
Srbije, sve učinio da se zaštite naši srpski tajkuni, ultrabogataši i ostali
multimilioneri. Šta meni ima ko da kaže na tu temu? Ništa, jednostavno ništa.
Jesam li skresao guverneru da se ne zaj... sa kursom dinara jer će to da
upropasti naše najbogatije ljude? Jesam, naravno. Jesam li pozvao naše
najbogatije ljude da okupe svoje satelite, male i srednje preduzetnike i da ih
sve uguraju u Privredno komoru Srbije, gde će određen broj ljudi da sastanči sa
njima i objašnjava da ovo mora ovako i nikako drukčije? Jesam, naravno. I da ne
nabrajam svoje zasluge dalje.
Molim vas, gospodo čitaoci, imajte u vidu da ovo pišem
iz predostrožnosti, zapravo zato što mi šesto čulo govori da će neko uskoro da
krene na mene. Da ne bi bilo kako ne znam, evo ja sam se oglasio.
Neka znaju moji protivnici koji su istovremeno
protivnici evroatlantskih integracija, naše evropske budućnosti i našeg
slobodnog tržišta, dakle, neka svi oni znaju da ja nisam poreklom iz Zaklopače
nego iz Bijelog Polja, gde kad jednom odeš, i Bog te zaboravi. Ja, naravno, ne
želim da se tamo vraćam, povratak iz Beograda u Crnu Goru poraz je za svakog
poštenog Crnogorca, ali ako budem morao pod pritiskom neplaniranih okolnosti,
tvrdu vam veru dajem da ću iz te vukojebine da se oglasim preko svih medija, da
ću reći sve što znam, a znam puno. Znači, samo upozoravam, da ne bi bilo sutra:
ajde Bugarine na robiju, pa lezi malo dok ne istražimo šta si sve zasr...
I još nešto. Neće mene oni kurvini sinovi, a naši
koalicioni partneri, maknuti sa mesta predsednika Privredne komore samo zato
što me od ranije poznaju i što su me, kako tvrde, oni stvorili. E, bogami neće!
Ja sam sa novim vlastima sklopio dogovor o večnom miru
i prijateljstvu, o kasi uzajamne pomoći i drugim socijalnim davanjima među nama
samima. Ko nam tu dirne, dirnuo je u osinje gnezdo. Ja sam, bre, na lenjinizmu
vaspitavan, kasa je centralna figura naše ideologije, i drugih figura ne želimo
imati. Pa zar niko ništa iz istorije srpske nije naučio: sikter rajo, marš
tamo, što dalje od vladara! Ko ima-ima, ko nema-nema!