Na licu mesta
Sluèaj Montaža: Pripomogli Vlahoviæ,
Cvetkoviæ, Nicoviæ, a radnici nemaju šta da jedu
Montažna konstrukcija za demontažu države
Srpski san se razlikuje od
amerièkog u tolikoj meri da on podrazumeva brzo bogaæenje bez ikakvog liènog truda i sopstvenih
sredstava. Crnogorski san podrazumeva prvo dolazak iz krševa u Beograd, pa onda ostvarivanje srpskog sna. To je pošlo za rukom Miomiru Pajkoviæu, vlasniku nekadašnjeg
giganta Montaža iz Beograda
Milica Grabež
O razvojnom putu Miomira Pajkoviæa od gologuzana, preko direktora, do vlasnika Montaže veæ smo pisali pre dve godine. Kao direktor, on je bez ikakve odluke bilo kog
organa, preduzeæe izveo na tender za privatizaciju, gde ga je i otkupio. Devedesetih je
Republièka agencija za procenu vrednosti društvenog kapitala procenila
ga je na 20 miliona nemaèkih maraka.
Kada je na red došla privatizacija, tadašnji ministar Aleksandar Vlahoviæ Pajkoviæa savetuje da novu procenu prepusti preduzeæu Cekos, tada
u vlasništvu današnjeg premijera Mirka Cvetkoviæa. I, gle èuda, ono što je pod sankcijama vredelo 20 miliona, sada odjednom vredi samo nešto
više od milion maraka. Kao fizièko lice Pajkoviæ je
od Agencije za privatizaciju dobio moguænost da ionako budzašto
prodatu firmu plati u šest jednakih godišnjih rata, i to preko Kapital banke kontroverznog
Ðorða Nicoviæa.
Danas, osam godina posle privatizacije, Montaža je oèerupana, a ono što
je od nje ostalo pred steèajem je èije se uvoðenje oèekuje svakog dana. U trenutku privatizacije ovo preduzeæe
je zapošljavalo preko 560 radnika, danas ih ima 242, koji uglavnom sede kod kuæe na neplaæenom odmoru od juna
2008. godine. Njihove akcije Montaže potpuno su obezvreðene i veæina njih nema naèina da prehrani porodice,
jer bez rešenja o neplaæenom godišnjem odmoru na koji su usmeno poslati, ne mogu da ostvare nikakva prava
koja pripadaju nezaposlenima i socijalno ugroženim sluèajevima.
Neki od njih prihvataju da sami zatraže raskid radnog ugovora,
pri èemu im Pajkoviæ kao nadoknadu izdaje lažna uverenja o ostvarenim prihodima, na
osnovu kojih oni zatim od države dobijaju veæi
iznos pomoæi za nezaposlene. Umesto da socijalni program plaæa
iz sopstvenog džepa, Pajkoviæ se
dosetio kako da opljaèka budžet koji svi mi punimo.
U isto vreme dok radnici gladuju, vlasnik Montaže, koji je tu uposlio celokupnu svoju užu i
širu porodicu, u najužem centru grada u prestižnoj Cvijiæevoj ulici na broju
37 kupuje višespratnu vilu. Novac za nju, sumnjaju radnici, Pajkoviæ je
stekao prodavši imovinu Montaže na Kosmetu (dva hektara zemljišta i 3.500 kvm
poslovnog prostora) i to još 1998. godine, nikome drugom do Bedžetu Pacoliju, najveæem finansijeru
teroristièke OVK. Ovako steèeni novac nikada nije legao na raèune Montaže, veæ na privatne raèune
direktora Pajkoviæa.
Sa istim Pacolijem Pajkoviæ je na graðevinskim
poslovima donedavno saraðivao
i u Kazahstanu.
U svojoj Crnoj Gori Pajkoviæ kupuje na veliko. Tamo osniva æerku
firmu beogradske Montaže, ali i sopstvena preduzeæa kojima pored radne snage i
mehanizacije bez nadoknade iznajmljuje i materijal beogradske Montaže.
Kako se to iznajmljuje potrošni materijal, još niko od nadležnih nije hteo ni
da proverava, pa su tako skladišta i radionice beogradske Montaže
ispražnjeni.
Na ovaj naèin Pajkoviæ u Crnoj Gori brzo i lako kupuje nekadašnji Termovent iz
Andrijevice, danas MP Klima, zatim hotel Akvamarin i èak
58 apartmana i lokala u ulici Majdanski put bb u Budvi. U Podgorici je Montaža nekada imala kuæu u Bohinskoj ulici 18, gde
je bilo njeno predstavništvo, ali ona nije uneta u imovinu preduzeæa prilikom
privatizacije.
Bez uplate na raèun preduzeæa isto su prodate i nekretnine na Voždovcu (takoðe
se ne pominju u proceni vrednosti uraðenoj od strane Mirka
Cvetkoviæa), dok je imovinu predstavništva u Moskvi Pajkoviæ
velikodušno ustupio svom kumu Božidaru Vuèuroviæu.
Pod sumnjivim okolnostima Montaža je ostala i bez jednog sprata u
zgradi svoje centrale u beogradskoj Kosovskoj ulici. Navodno je ta nekretnina
menjana za repromaterijal, koji, meðutim, nikada nije stigao u
magacine Montaže, veæ je odmah prebaèen u druge Pajkoviæeve kompanije. Njegov sin Miroljub Pajkoviæ, osim što je zaposlen u Montaži kao zamenik generalnog direktora, odnosno svog oca, u tatinoj firmi Maluva
je direktor, a sam je suvlasnik u Misam-Investu. Pošto
su oba ova preduzeæa u graðevinarskoj branši, veruje se da je pomenuti materijal tu završio.
Vrednost radova Montaže u inostranstvu samo na osnovu predraèuna procenjena je na 15
miliona evra. Ni dinar od tih para nije stigao u beogradsku centralu. Da bi
konaèno zataškao sve tragove svog kriminalnog poslovanja i ono malo imovine što
je ostalo preduzeæu razdelio svojim prijateljima, Pajkoviæ Montažu gura u steèaj. Formalni razlog za
blokadu raèuna i steèaj naðen je u jednom ugovoru iz devedesetih godina po kome je Montaža dužnik, a isti je potpisao sam Miomir Pajkoviæ, tadašnji
direktor, a sadašnji vlasnik i direktor.
Skoro 200 porodica radnika Montaže i dalje nema šta da jede. Opljaèkane milione evra oni nisu ni videli.
Umesto da socijalni program
plaæa iz sopstvenog džepa, Pajkoviæ se dosetio kako da opljaèka budžet koji svi mi punimo.