Zadnja
strana
Seljak na zadatku
Piše:
Žika Nikolić,
TV voditelj
Zdravstvujte, uh, omače mi se, ja sam profesor ruskog jezika, a što zabavljam seljake i one koje
mori glad, to vam je razlog što se obraćam na ovaj način.
Idem ulicom, ljudi se zgledaju, poluglasno kažu - eno Žike seljaka!
Kako sam postao
seljak? Evo da vam ispričam, onako, najiskrenije.
Davno je kazano od političara da je narodu
dovoljno da im daš hleba, seksa i igara, odnosno razonode. Budući da je u Srbiji velika glad, da nema šta da se jede, da smo svi
kandidati da stanemo u red pred kontejnere, a da to, ipak, treba nekako
sakriti, onda je ta obaveza meni zapala. Jer, tamo gde je glad, nema ni seksa.
Ne kaže džaba naš narod - sita guza kuru diže! Dakle, ostaju samo igre, da
narodu našem damo. Neka ih, neka igraju, nek đipaju.
Kažu meni moje gazde - idi Žiko širom zemlje Srbije, okupljaj sirotinju
raju, udri brigu na veselje, pokaži narodu da i tamo gde su najgladniji ima i
jela i pića, pokazuj pite savijače, bundevare, pite sa
makom, torte, kolače, suve šljive i orase (suve
šljive i orasi, mi smo diko siromasi...),
janjce na ražnju, prasiće, šunke, suvo meso... Jer mnogo je raje koja samo na televiziji može da vidi ova jela i pića.
Kada sam počeo sa svojom šarenicom da se šarenim po Srbiji, shvatio sam naum
svojih gazda. Njihovi partijski drugovi po mrtvim srpskim varošima žele da se i
za njih čuje, da se pokažu, nasmeju. Oni su glasačka baza. Važni drugovi, a anonimni.
Šta da vam pričam kad sve znate. Moji producenti kada prave scenario uvek upišu u
spisak gostiju ime predsednika opštine, direktora najznačajnijeg preduzeća, ako takvih u toj opštini uopšte ima, ako nema onda je tu predsednik
turističke organizacije te opštine. Na spisku su i kontroverzni biznismeni, a
obavezno oni koji imaju
para. Oni su za sve režime. Potom
dolaze na red značajni ljudi tog kraja, ako hoće da se pojave. A kako
da se ne pojave, kada moju šarenicu subotom i nedeljom gleda više od dva
miliona. Pogađate, znam odmah, da je to zbog obilja jela i pića. Ako ne mogu da kupe te đakonije, neka ih vide
na ekranu.
Kako ugovaram te seoske spektakle, igru, muziku, svirku, pevaljke,
štimung?
I moja je plata mala. To je opštepoznato, jer smo mi najsiromašnija
država na planeti. Ali, kod bogatog na glas, kod siromaha na čast, kažu. A hoće da časti ta sirotinja. Pozovem tako predsednika siromašne opštine, i čim kažem ovde Žika Šarenica,
on poskoči. Pomenem mogućnost da im dođem u pohode, oni srećni. Onda ja počnem sa pričom koliko to sve košta. Oni pitaju koliko, ja kažem dva soma. Oni se
snevesele, kažu nema kod njih somovine, ali će da ih navataju. Ne
znam da l' se prave ludi, pa
pomenem dve iljade evra. Tolika je tarifa, kažem, oni pristaju, ne pitaju
koliko je.
E, nije lako snimiti Žikinu šarenicu. Gde da nađeš mladež koja izgleda fino, da ima sve zube, da se lepo nosi.
Sirotinja je u Srbiji, makar ja to znam. Danima skupljaju pare da nam pripreme
ručak.
Da, rekoh, nije lako snimati
moju šarenicu. Treba sprečiti sve te ljude da ne utrče pred kameru. Moram da
se danima pripremam kako neku vukojebinu, bez puta i struje, proglasim turističkim rajem. Nedirnutom prirodom mogu, ali kako do nje doći izlokanim putem. Asfalta tamo ima samo do predsednikove kuće. Tu je i cenzura,
da se neki nepodobni građanin, iz opozicije, ne pojavi u emisiji, da ne uđe u kadar i vikne iz sveg glasa: "Marš, majku vam jebem lopovsku, sve ste pokrali. Bolje da
emisiju zovete pogrebni sat nego šarenicom".
E, kada smo kod podobnosti, moja šarenica je, priznajem,
najcenzurisanija. Prvo svi oni koji će biti gosti moraju da
pokažu partijske knjižice, znate i koje partije, i potvrdu da su platili
donaciju. Nema tu trte-mrte,
kod mene samo trte.
Uh, umalo da zaboravim da kažem kako sam mogao zglajznuti za sva
vremena. Odem ja tako u jednu opštinu, samoinicijativno. Predsednik je imao
jake argumente. Ponudio je više
somova, ha ha ha. Baš je bilo lepo. Sam organizovao veselje, pevače je platio, baš jedna dobra pevaljka, lepe sise, usta obešenjački napućena, ponudila mi je ta usta posle svirke, al sam žurio na drugu šarenicu. U ponedeljak sabajle zove Gazda.
Što mene, pitam se, a Glavonja
još s vrata sikće: "Šta to radiš
Žiko, lebac ti jebem, oćeš da me posvađaš sa Tadićem. Ima da ti glavu otkinem", kaže. Zinem od čuda, pitam zašto. "Kako zašto", beči se on, "zove me Srki (onaj skot Srđan
Šaper) i urla - što si snimio naše
neprijatelje!" Kako neprijatelje, u čudu sam, a on dodaje da
se ne pravim lud, jer su u toj
varoši na vlasti opozicionari! I daje mi spisak zabranjenih mesta u koje mogu
da idem. Znam da kod Glavonje (Tijanić) postoji spisak
zabranjenih ljudi koji ne smeju u program, ali nisam znao da su i varoši
nepodobne. (Toliko o slobodi u
mojoj šarenoj emisiji.) Posle se Glavonja primiri, kaže: "Izvini Žiko, imam veliki biznis sa Šaperom, preuzeo je sve
poslove marketinga od Đilasa, a on Gazdu (Borisa) drži za jaja. Znaš da mene Boris ne vari,
ali kad Srki kaže, on samo pogne glavu. Doduše, rekao je Gazda Srkiju da ću im ja doći glave, jer sam služio sve režime i mogu da razvežem jezik i postanem
svedok-saradnik".
I tako se, nekako, izvukoh bez apsa. Možda vam je smešno, ali zbog tog
greha da vam gostuje predsednik opštine koji nije žut ili iz vladajuće koalicije, može da ode glava. E, pa sada vidite da li je Žiki seljaku
lako da pravi šarenicu. Sećam se, prošle godine
umalo da ne izgubim glavu, odnosno da zaglavim. Ispričam u jednoj emisiji da je ova banja, a u stvari bara, jako lekovita i da leči razne bolesti, čak i lupus. Omaklo mi se. Posle dva dana zovu me iz tajne službe. Zvanični, namrgođeni. Reci, kažu mi, ko te je platio da kažeš da se u toj kaljuzi leči lupus. Priznaj, olakšaj dušu svoju, a mi ćemo srediti da ti predsednik oprosti, samo će da ti surdukne otpozadi, pa da vidiš da nije bolestan. Tu ja odmah
shvatim da se predsednik uvredio,
pomislio je da aludiram na njegovu boljku. Kako sam prošao, ne smem da pričam.
Zdravstvujte. Bolje da zapevam. Mada i tu treba načuljiti uši, pre nego što otvoriš usta. Uh, dobro je što držim otvorene oči. Šta bi bilo da sam
zapevao ruski baladu, koja nije na liniji
predsednikovih evroatlantskih integracija.
Kakvog li bih belaja
imao sa Glavonjom! Šta ako shvate da sam profesor ruskog jezika, a među njima sam!
U zdravlje, i neka vas prati dobra sreća.