Sudstvo

Slučaj preduzeća DMD Petrol

 

Što se ne zapališe onim benzinom

 

Državu ne treba tužiti, jer i kada slučajno prihvati svoju odgovornost, što se i inače retko dešava, tu je srpsko korumpirano pravosuđe koje će i belo da proglasi crnim, samo da ispadne da država nikome ništa ne duguje, ali zato svi mi njoj dugujemo sve

 

Igor Milanović

 

Dana 13. oktobra 2004. preduzeće DMD petrol DOO iz Beograda zaključilo je sa Direkcijom za robne rezerve ugovor o zajmu 500 tona dizela i isto toliko motornog benzina. Pozajmljenu robu DMD je trebalo da vrati u roku od godinu dana, a kao garanciju za izvršenje položio je garanciju Piraeus banke.

Kako je preduzeće kasnilo sa vraćanjem pozajmljenog goriva Direkcija za robne rezerve je od Piraeus banke tražilo isplatu vrednosti goriva, računajući pri tom maloprodajnu vrednost na benzinskim pumpama! Pošto je Piraeus banci ovo bilo nelogično, pokrenut je sudski spor tokom koga je sud naložio DMD Petrolu da deponuje spornu količinu goriva u skladišta u blizini Beograda, što je i učinjeno.

Umesto da ovo prihvati kao rešenje spora i izmirenje duga, Direkcija insistira da je jedino isporuka u Rafineriji Pančevo za nju validna i time potpuno obezvređuje sudske odluke. Trgovinski sud u Beogradu ćutke prelazi preko ove samovolje državne institucije.

U međuvremenu je Direkcija uspela da izdejstvuje prinudnu naplatu bankarske garancije od Piraeus banke i to u višestruko većem iznosu od onoga na koji je garancija bila izdata. U tu svotu je bila uračunata i akciza u vrednosti od preko 23 miliona dinara na čiji se povraćaj Direkcija obavezala naknadno sklopljenim Ugovorom o izmenama ugovora. I tu sada nastaju problemi.

DMD Petrol Trgovinskom sudu u Beogradu podnosi tužbu da se Direkcija obaveže da vrati sveukupno 28 miliona dinara sa kamatama, a na šta je ova i pristala pomenutom izmenom ugovora. I sama Direkcija na sudu prihvata da je svesna postojanja ove obaveze, ali zauzvrat traži od suda da odredi dodatnu razliku u ceni u visini od nekih 6,5 miliona dinara.

Sudija Trgovinskog suda u Beogradu Ljiljana Vuković sve ove predloge odbija sa antologijskim obrazloženjem: Ugovor o izmeni ugovora koji su potpisale obe strane i koji nijedna nije osporavala, nije ugovor već ponuda!

Ovakvu presudu potvrđuje i Privredni apelacioni sud u veću sastavljenom od sudija Snežane Novčić, Milice Milanović-Trailović i Gorana Savića. Osim što i po ovim sudijama ugovor nije ugovor već obična neobavezujuća ponuda, sud rešava i po jednoj pravnoj stvari koja uopšte nije bila predmet pomenutog spora - o odnosu DMD Petrola prema trećem licu, u ovom slučaju Piraeus banci.

Na strani 4. pomenute presude od 29. marta 2010. sud navodi kako bi DMD Petrol "uopšte mogao da traži povraćaj akcize samo u situaciji ako je prvo izmirio dugovanje po tom osnovu prema Piraeus banci". Kakve veze ima odnos tužioca prema trećem licu koje uopšte nije učesnik ovog spora, vrsne nam sudije ne objašnjavaju.

Verovatno zato što ovako nešto po zakonu jednostavno nije moguće. Odnosno, ne bi trebalo da bude moguće u jednoj pravno uređenoj državi, ali Srbija očigledno u takve ne spada. Zato se pomirimo sa činjenicom da državi plaćamo sve, čak i ono što ona od nas ne traži. Uvek se nađe neki sud koji će i na takvu vrstu plaćanja da nas obaveže.