Feljton

Radikalni islamizam od Homeinija do Usame ben Ladena (1)

 

Nema boljeg saveznika od neprijatelja

 

Iz knjige Zorana Petrovića Piroćanca "Mali pojmovnik geopolitike" u ovom i sledećem broju prenosimo odrednice koje se odnose na ekspanziju radikalnog islamizma kako bi i neke aktuelne pojave u savremenom srpskom društvu bile jasnije 

 

Zoran Petrović Piroćanac

 

 

Planetarni zamah džihadu, svetom muslimanskom ratu za Umu, dao je ajatolah Ruholah Homeini, verski vođa iranske revolucije. Iz svetog grada Koma, rasadnika islamske revolucije i predstojeće borbe za islamski kalifat, Homeini upućuje nezaboravnu poruku, posle svrgavanja šaha:

"Mi smo u ratu protiv nevernika. Ponesite ovu poruku sa vama. Ja tražim od islamskih nacija, od svih muslimanskih armija i svih šefova islamskih država da se pridruže svetom ratu. Treba još puno neprijatelja da se ubije, ili uništi. Džihad mora da trijumfuje."

Mladi Saudijac Usama ben Laden, koji u trenutku Homeinijevog govora ima 22 godine i tek što je stekao diplomu građevinskog inženjera, nikada nije zaboravio ove reči, kao ni većina muslimanske mladeži posle Homeinijevog trijumfa 1979. Iz ove poruke vođe prve uspešne islamske revolucije izrašće nova generacija islamističkih boraca širom planete, čiji simbolični vrhunac predstavlja mreža Al-Qaida (na arapskom "baza"), od koje drhte sve razvijene zemlje Zapada.

 

Ne-sveti ratovi

 

U Vašingtonu je, u vreme Homeinijeve poruke, predsednik Ronald Regan i njegov strategijski tim sa potpredsednikom Džordžom Bušom Starijim dovršavao doktrinu pomoći islamu u Aziji, u borbi protiv Sovjeta. Sjedinjene Države i američki establišment su politički roditelji Ben Ladena, Al-Qaide i mnogih islamističkih integrista prilježno pomaganih, obučavanih i finansiranih od SAD po Aziji, Bliskom istoku i drugim krajevima sveta u poslednje tri decenije. "Islam u službi slobodnog sveta" bio je, pokazalo se početkom novog milenijuma, prilično neinteligentan slogan američke države, koja je stala uz svoje muslimanske saveznice - Saudijsku Arabiju i Pakistan pre svih. Ove dve zemlje su "uzgajale" i pothranjivale ekstremne muslimanske pokrete Azije. Osnov nove doktrine bila je situacija sa avganistanskim mudžahedinima, islamistima, koji su se tukli protiv sovjetskog okupatora. Rijad je finansirao mudžahedine, a Islamabad im pružao pozadinsku bazu. Reganova administracija je, zaslepljena antikomunizmom, upala u đavolji krug, koji će 2001. godine rezultirati užasom Menhetna i Pentagona.

Napad na Ameriku je perverzno finale višedecenijskog pomaganja mudžahedinima sveta. Oko 250.000 islamskih boraca je za poslednje tri decenije primilo oružje, obuku, hranu i drugu opremu od Vašingtona. Novinar ABC televizije Džon Kuli napisao je na ovu temu najbolju knjigu do danas "Ne-sveti ratovi: Avganistan, Amerika i međunarodni terorizam".

Među pomaganim i obučavanim islamistima je panislamska elita kasnije odabrala najbolje, najizdržljivije,  najfanatičnije,  najnesalomivije borce za vođenje planetarne borbe protiv Zapada, u ime islamske nacije, Ume.

Jedan iz te nove generacije ratobornih i religiozno poletnih muslimana je Usama ben Laden. Američke obaveštajne službe su na početku susreta sa njim smatrale da je reč o pukom diletantu, bogataškom fićfiriću, još jednom specimenu za obradu poznatim tehnikama manipulisanja do krajnjih granica. Protumačili su da je on jedino željan slave, da je dobar materijal za CIA procesovanje. I ljuto su se prevarili, kada im je izmakao kontroli i pokazao šta sve može da proizvede njegov potcenjeni um.

CIA ga je sredinom poslednje decenije proteklog milenijuma morala da ubroji u gorku kategoriju "blowback". Tim izrazom se upravo označavaju slučajevi koji su izmakli američkoj manipulativnoj kontroli i još ozbiljnije - njihovim, od nacista nasleđenim i potom dalje razvijanim, tehnikama kontrole uma. Suštinsko nepoznavanje islamske civilizacije nije moglo da pojmi kako će zaneseni islamistički revolucionar stvaranje svoje organizacije za pomoć mudžahedinima, "Maktab Al-Kidamar" (MAK), samo iskoristiti kao stepenicu do Al-Qaide, kojoj teško mogu da predvide svaku sledeću terorističku akciju.

Investicije u talibane

 

Paralelno su sami muslimani, propagatori islama na čitavoj planeti, prilježno i strategijski vidovito, pomagali u građenju džamija, gde god je moguće. Libija i Saudijska Arabija, potom i Iran, prednjačiii su u tom upornom poslu, a najbolji rezultati njihovog "sađenja" džamija gde god im je dozvoljeno jeste - prostor bivše Jugoslavije. Tačnije, prostor hrišćanski. Ne samo kod Srba, u Bosni i na Kosovu već i u delovima same Srbije sa značajnim procentom muslimanskog stanovništva (Raška, to jest Sandžak, Kosmet). Ili, pak, u srcu katolicizma, Zagrebu, gde su džamija i islamski kulturni centar još početkom osamdesetih bili predznak velike ofanzive islama i fundamentalizma. Zagrebačka džamija je svojim dimenzijama početkom osamdesetih godina XX veka daleko prevazilazila realne verničke potrebe katoličkog Zagreba.

Zapad to tada nije video, a svako ukazivanje na rađajući problem, koji će koju godinu kasnije izroniti na svetlo dana, tumačen je u Jugoslaviji kao nepoštovanje ljudskih prava, kao nedozvoljivi nacionalizam i mržnja prema multikulturnom i multikonfesionalnom. Iz današnje perspektive, jugoslovenski komunisti su pripremili solidan teren islamizmu kraja stoleća. Oni su mehanički nastavljali Titovu takozvanu politiku nesvrstavanja, a istinski pružali i te kako značajnu pomoć vodećim islamskim zemljama koje su se skrivale iza ovog, realno tek po imenu postojećeg pokreta.

"Vašington tajms" tek posle katastrofe "9/11" priznaje da su SAD uložile svojevremeno u antisovjetsku gerilu Avganistana za vreme okupacije zemlje čak 10 milijardi dolara. I da je i najtraženiji čovek planete, ucenjen na 25 miliona dolara, Usama ben Laden, bio deo tog vojnog programa "pomoći", koja je kulminirala talibanskim religioznim fašizmom i ben Ladenovim paklenim akcijama.

 

Naivna doktrina

 

Prisustvovao sam jednom ručku kod američkog ambasadora u Beogradu, na Dedinju, u proleće 1991. godine, nešto posle desetodnevnih antirežimskih demonstracija studenata i građana na Terazijama. Ambasadoru Vorenu Cimermanu sam u jednom momentu razgovora o zabrinjavajućim događajima u zemlji pomenuo za mene naročito važan, a u Jugoslaviji i među zapadnim posmatračima prenebregavan problem - borbeni islam, islamski fundamentalizam i rađajući islamistički terorizam. Smatrao sam da je, na duži rok, za američku državu i sve nas u Jugoslaviji pogubna strategija pomaganja "zelenom totalitarizmu" radi rušenja "crvenog totalitarizma" Rusa po obodnim muslimanskim državama SSSR-a. Bio sam uveren da će se to Amerikancima svakako obiti o glavu, naravno ne predviđajući precizno koliko je to daleko u budućnosti.

Tri godine kasnije, 1994, bivši direktor CIA Džejms Vulsi govorio je na vašingtonskom Institutu za bliskoistočnu politiku, naslovljujući svoj esej sa "Izazovi miru na Bliskom istoku":

"Mi ne bi trebalo da prihvatamo pojam da je crvena opasnost, koja je dominirala našim životima gotovo pola stoleća sada zamenjena zelenom opasnošću, koja se prostire celim arapskim svetom", rekao je bivši šef CIA. Lekcija nije ni tada naučena, kao ni danas kod mnogih iz američke nomenklature.

Zahvaljujući ovoj kobnoj i neverovatno naivnoj američkoj doktrini pomoći "zelenom totalitarizmu" kako bi se uništio "crveni totalitarizam", Saudijci su nesmetano delili svoju pomoć islamističkim pokretima širom planete, sve do danas. Pakistanska vojna obaveštajna služba ISI, od početka do kraja je kontrolisala paštunske i fundamentalističke gerilske pokrete u borbi protiv Sovjeta, kao i sve dobrovoljce koji su učestvovali u avganistanskoj gerili. Vašingtonska naivnost (a opet i turbopragmatična politika) prema borbenom islamu nanela je ogromne i neizmerljive štete zapadnoj civilizaciji i verovatno ireverzibilno odredila smer sveta naše dece i unuka.

Bezobzirne i redovno glomazne doktrine velikih uvek najviše naškode malima. Tako je i bezuslovna podrška SAD islamistima planete sve do 11. septembra 2001. osakatila mnoge male, pre svega nemuslimanske i hrišćanske nacije, a islamističkim grupacijama ojačala krila u tolikoj meri da je sasvim neizvesna borba za njihovo uništenje, koju je proklamovala ekipa Džordža Buša Mlađeg. Uostalom, svet je odavno već umoran od cikličnih ponavljanja američkih nadmenih ponašanja koja se redovno ubrzo potom izrode u velike komplikacije međunarodnih razmera. "Usamljena supersila", kako svoju zemlju naziva Semjuel Hantington, ni posle septembra 2001. ne pronalazi neku kvalitativno drugačiju liniju pristupa spoljnom svetu i civilizacijskim problemima. Al-Qaida naspram svemoćne Amerike primenjuje i drevnu filozofiju ratovanja koju su poznavali stari Kinezi. Jednom rečju, kako je govorio veliki strateg Sun Tse: "Od najviše je važnosti u ratu da se napadne neprijateljeva strategija". U savremenom jeziku to se naziva "asimetričnim ratom". Naspram neprijatelja kome se ne možeš suprotstaviti sličnom silom, deluje se napadom na njegovu strategiju, neuporedivo slabijim oružjima, ali strategijskim nadoknađivanjem početne nejednakosti inteligentnim korišćenjem i multiplikovanjem asimetričnih mogućnosti.

Ovom načinu islamističkog rata protiv SAD i zapadnih saveznika, NATO još nije pronašao efikasno protivdejstvo. Najgore je što je problem nesavladiv, u tom smislu što verski fanatizam pokazuje snagu veću od bilo kakve klasične vojne doktrine. U tome je Ben Ladenova ekipa zastrašujuća i dugotrajno opasna.

 

Minimalna cena za maksimalnu štetu

 

Na početku krize sa Avganistanom, predsednik Buš, onako teksaški narodnjački, pokušava da bude duhovit: "Ja nisam spreman da pošaljem raketu od dva miliona dolara, koja će završiti u nekom šatoru, ili na guzici neke kamile". A njegova administracija je tvrdila: "Nema ničeg za udaranje u avganistanskoj pustinji". Videli smo kako se munjevito sve izrodilo u rat nebrojeno puta nadmoćnije Amerike protiv pozadinskih simpatizera Ben Ladena, talibanske siromašne i nejake vojske.

Na domaćem tlu, američki Vrh moraće u budućnosti da se suoči sa još jednim problemom vezanim za septembarske događaje 2001. Iako su vašingtonski zvaničnici složno naglašavali kako su službe bezbednosti obavile poslove kako se najbolje moglo, ogromne bezbednosne rupe ostaju nerazjašnjene. Izraelska obaveštajna služba "Mosad" signalizovala je FBI i CIA još avgusta 2001. da je oko 200 Ben Ladenovih islamističkih terorista u skorije vreme infiltrirano u SAD i da se spremaju za "veliki napad u Sjedinjenim Državama". Prosto je neverovatno da pre akcije niko od terorista nije uhvaćen, iako je opomena stigla na vreme.

Spektakularna operacija koja je u istoriju ušla pod skraćenim nazivom "9/11", koštala je Al-Qaidu jedva milion dolara. Osim neprocenjivosti ljudskih života (oko 3.500 ljudi je poginulo u svim terorističkim akcijama toga dana), američka privreda pretrpela je, procenjuju stručnjaci, štetu od preko 300 milijardi dolara. S te perverzne tačke gledišta, jasno je da je u istoriji teško pronaći "isplativiju investiciju", kada je reč o odnosu uloženo - zarađeno. Ben Laden i ekipa koja je osmislila čitavu operaciju verovatno ni sami nisu mogli da predvide toliku gigantsku štetu nanetu američkoj državi.

l pored svih velikih i raznolikih pritisaka Amerike, koji su brže-bolje ustanovljeni posle septembra 2001, teroristička mreža Usame ben Ladena širi se i u ovom času, kada je naoko u defanzivi. Al-Qaida je danas razlog najveće brige za nemuslimanski svet. CIA i FBI su uposlili preko 7.000 agenata da pronađu sve krivce i organizatore nikad ranije viđene samoubilačke akcije 19 pilota samoubica, najcrnjeg dana u novijoj američkoj istoriji, 11. septembra 2001. Biće još dugo puno nepoznanica za Amerikance, kao, na primer, kako objasniti da je čak 15 terorista-samoubica imalo saudijsko državljanstvo.

Za samo jednu deceniju Usama je izrastao u planetarni gabarit islamskog teroriste, u simbol islamista planete, u islamskog Če Gevaru, popularnog na način mega rok zvezda, glumaca i sportista. Nazivaju ga Amir al Muaminun (vođa verujućih), novi Salah e-Din (legendarni heroj muslimanskog sveta), koji se beskompromisno bori protiv kafira (jeretika). Nadimci su mu i Princ, Abu Abdala, Mudžahid šeik, Hadž, Direktor.

Aktivnu podršku Usami ben Ladenu danas pružaju militantne islamističke grupe iz Pakistana, Bangladeša, Avganistana, Izraela, Malezije, Filipina, Uzbekistana, Indonezije, Egipta, Alžira, Bosne. Na spisak treba dodati i muslimanske fundamentaliste u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Holandiji, SAD, Kanadi, Australiji, Nemačkoj, kao i bezbrojnu islamističku mladež po bukvalno svim krajevima sveta u kojima ima muslimana.

A što se podrške tiče, muslimana je gotovo četvrtina celokupnog stanovništva planete. Poslednji proračuni govore o preko milijardu i dve stotine miliona muslimana. Usama ben Laden je za većinu tih ljudi heroj! Po procenama stručnjaka za islam, tek nekih 150 miliona muslimana u svetu su deklarisani radikalni islamisti, zagovornici uvođenja šarije i Kurana kao državnog uređenja koje jedino odgovara pravim muslimanima. Tek oko 10-15 odsto njih, dakle, odbija principe demokratije kako ih podrazumeva zapadna civilizacija. Međutim, kako piše američki analitičar islamizma Danijel Pajps, "barem polovina muslimana sveta, više od 500 miliona njih, jasno više simpatiše Usamu ben Ladena i talibane, nego Sjedinjene Države".

 

Megalomanijak

 

Usamina vizija sveta je paljenje terorističkih islamističkih vatri džihadom, svuda gde je to moguće, sa ciljem uspostavljanja autokratskog islamskog zakona i muslimanskog kalifata, kraljevstva, na celoj planeti.

Za mene je potpuno jasno, već duži niz godina - jedan od planetarnih centara moći postao je i Usamin pokret, Svetski islamski front, "Zelena Kominterna", koju sve češće danas nazivaju i "Islamoterna". Zapadni stručnjaci i lideri to i dalje neće da priznaju, najverovatnije zbog već ionako sveprisutnog straha od islamskih fundamentalista, čak i paranoičnog reagovanja na potencijalne nove akcije "Alahovih ludaka". No, minimizovanje značaja i dimenzija panislamskog pokreta, neće nimalo pomoći judeohrišćanskoj civilizaciji. Oni su već neizbežni faktor, a biće sve značajniji faktor svetskih događanja u decenijama pred nama.

Jednom je portparol palestinskog Hamasa jezgrovito poručio: "U islamskom kulturnom leksikonu ne postoje pojmovi poput kompromisa i predaje".

Egipatski predsednik Hosni Mubarak, koji je za dlaku izbegao jedan atentat u Adis Abebi pre nekoliko godina, inspirisan Usamom ben Ladenom i doktorom Ajmanom Al-Zavahirijem, vođu Al-Qaide je okarakterisao sledećim rečima: "On želi da preuzme svet. On je megalomanijak".

Američki ekspert za nekonvencionalno ratovanje i terorizam, Josef Bodanski verovatno je najtemeljniji analitičar fenomena Ben Laden i Al-Qaide na planeti. U knjizi koja je godinama bila prećutkivana, a posle događaja "9/11" iznebuha postala nacionalni hit Amerike, "Ben Laden: čovek koji je objavio rat Americi", sve je o ovom fenomenu rečeno. Bodanski o Usami kaže u dnevniku Baltimor San, septembra 2001: "On je verovatno najpopularnija individua muslimanskog sveta. On je najlucidniji i najrečitiji glasnogovornik za sve pritužbe koje muslimani imaju prema Zapadu, opravdane i neopravdane. Tačno je da većina muslimana ne sledi njegova uverenja, ali mi još treba da pronađemo nekoga sa sličnim preporukama ko može da napravi kontradiktorni slučaj u islamskim pojmovima. Kontradiktorni argumenti se stvaraju na višem, akademskom nivou, a ne na narodskom."

Američki ekspert za islamizam Danijel Pajps ljude poput Ben Ladena definiše rečima: "Fundamentalisti su revolucionarni u izgledu, ekstremisti u ponašanju, totalitarni u ambiciji".

Iza utopijskog cilja Usama je stao sa Al-Qaida organizacijom, sa više od 5.000 najspremnijih muslimanskih boraca, koji deluju kroz ćelije infiltrirane u preko 60 zemalja. Ime organizacije preraslo je u simbol islamske Kominterne, "Islaminternu", kako je prozvana i na Zapadu. Ovaj kolektivni "mozak" panmuslimanske revolucije čine Usama i brojni islamski duhovnici i erudite - najveći živi teoretičari islamizma, poput al-Turabija u Sudanu, Alije Izetbegovića u Bosni i Hercegovini, slepog šeika na američkoj robiji Omara Abd ul Rahmana, kvadriplegičara šeika Jasina u Gazi, iranskih ajatolaha u Komu i saudijskih učitelja vere u Meki i Medini, pakistanskih mula u Pakistanu.

 

Prepoznatljive razlike

 

Momenat koji izbegava većina eksperata za borbeni islam i muslimanski terorizam je za ovog autora i moguća odgonetka na mnoga pitanja, kao i mogućnost tačnijeg predviđanja razvoja islamističkih aktivnosti u narednim godinama. Naime, u priličnom mraku i danas ostaje ono što mene najviše kopka: kako je Usama ben Laden uspeo da, kao striktni i fanatični pripadnik sunitskog islama, čak i njegove vahabitske još ekstremnije varijante, okupi sve muslimane sveta oko svoje ideje. To nikome pre njega nije uspelo, ni Homeiniju, ni Gadafiju, ni Sadamu. Ko može do kraja da objasni kakva je to snaga uspela da ostvari "Operaciju Kobar" u Saudijskoj Arabiji. "Mozak" je opet Ben Laden sa Al-Qaidom, a egzekutori su njegovi članovi - sve sami pripadnici šiitskih saudijskih milicija (sic!)

U Usaminoj strategiji i filozofiji borbe, očit je i rani uticaj misli ajatolaha Homeinija. Možda je nekim čudnim putevima Usama bio predodređen za takvu istorijsku misiju među muslimanima, za poduhvate koji će protiv hrišćanstva i jevrejstva okupiti u isti revolucionarni nevidljivi štab i mule iz iranskog svetog grada Koma, i saudijske islamske erudite, i al-Turabija iz Sudana, doktora nauka sa univerzitreta u Parizu, i polupismenog Mula Omara iz Avganistana, i Aliju Izetbegovića iz Bosne. Znamo dobro kolike su nepremostive razlike između šiitskog i sunitskog koncepta islama. To je, ako se uopšte može porediti, po stepenu udaljenosti koncepata nešto nalik razlikama između katolicizma i pravoslavlja u hrišćanstvu.

U najnovijoj knjizi Gzavijea Rofea i Alana Boera, specijalista za pitanja bezbednosti, "Rat tek počinje", autori koji opisuju istinski novi džihad, tvrde: "Al-Qaida je sve osim vrh jedne piramide".

Usama ben Laden je prešao prag nemogućeg i već sebe upisao u istoriju muslimanske civilizacije. Pri tom ne mislim na zločinačke efekte njegovih brojnih i katkad neverovatnih terorističkih poduhvata, već na prelazak tog ogromnog prostora nepomirljive razdeljenosti muslimanskog sveta sunita i šiita. Ja sam i u trenutku završavanja ove knjige, početkom februara 2002, ubeđen da su muslimani u jednoj dimenziji svog složenog sveta, postigli nikad ranije dosegnuto. Ma koliko budući događaji mogli eventualno da obezvrede najvažniju moju tvrdnju, usuđujem se da u februaru 2002. napišem i ovo: Ben Laden, bez obzira na to što ima bolesne bubrege, nije čekao da ga Amerikanci uguše nedozvoljenim hemijskim otrovima u nekoj od pećina Avganistana. Ubeđen sam da je nestao iz Avganistana pre no što su se Amerikanci spustili u Kandahar. I da mu je najsigurnije sklonište na planeti bilo Iran, grad Kom, ili neka baza pazdarana, a možda i džungle Indonezije, među mudžahedinima Al-Sajafa.

Ako ekstremni muslimani narednih godina jasnije svetu profilišu ove skrivene elemente islamističke borbe, potvrdiće se i moje uverenje da su na putu civilizacijskog objedinjenja islama. Ako tako bude, islam će zaista postati, uz Amerikance, Evropsku uniju, Japan i Kinu, planetarni faktor svetske zajednice, o kome je govorio prvi ingeniozni Samjuel Hantington.

 

Nastaviće se

 

 

 

"Jedini način da se lako pobedi protiv razuma: teror i sila." (Adolf Hitler, "Mein Kampf")

 

 

 

Bili im utočište

 

Rat koji su Amerika i Zapad objavili islamskom terorizmu nije samo to. Još uvek zapadne elite ne smeju otvoreno da kažu kako smo zabasali i u sukob kulture i religije, a ne u puki antiteroristički rat. Slika tog neiskrenog, a na momente i prestrašenog zapadnog reagovanja jesu aktivnosti zapadnih lidera. U napinjanju da se sveprisutnošću na medijima posle septembra 2001. objasni muslimanima sveta kako nije reč o sukobu sa islamom, već samo o razračunavanju sa onima koji zloupotrebljavaju veru u terorističke svrhe, najviše se ističe Toni Bler. Valjda smatraju njegovi stručnjaci za PR da se već zaboravilo kako je Velika Britanija uvek prednjačila u pružanju političkog azila najokorelijim radikalnim islamistima koji su bežali od doživotnih i smrtnih kazni iz svojih zemalja. U Londonu su čak organizovani i otvoreni kongresi najzadrtijih islamista, onih koji su danas kičma Al-Qaide, a da ni Margaret Tačer ni Bler nisu smatrali to opasnim igranjem vatrom, koja može na kraju da zapali i englesku kuću.

 

 

 

 

 

Ništa od umiljavanja

 

 

Ma koliko lideri Zapada nastojali da se umile muslimanskoj svetskoj javnosti ubeđivanjem da jedino što žele jeste "raskidanje i poraz islamističke globalne mreže terora", njihovi oružani poduhvati neće dokinuti borbu Al-Qaide, Svetskog islamskog fronta. Na ovaj ili onaj način, narednih godina će borbeni i radikalni islam, borba Usame ben Ladena i njegove globalne mreže za kalifat čitave Ume (muslimanske nacije), dovesti do priznanja islama kao planetarnog partnera najjačim grupacijama i nacijama sveta.