Do koske
Ko će doneti
odluku da ovo proleće ne bude po običaju
zlo
Ima li
prevrata i ovoga marta
Za jedan vek ljudskog života
u Srbiji tok istorije je mnogo puta prekrajan. U martu ove godine posetom ruskog premijera Putina crta ispod mračnog
nasleđa mogla bi konačno da se podvuče
Nikola Vlahović
U novijoj
istoriji Srba mart je često donosio dramatične
zaokrete u političkom, vojnom, ekonomskom i svakom drugom
smislu. Polovinom prošlog veka, na dan
27. marta 1941, Beograd i Srbija su jedini
u fašizmom zamračenoj Evropi podigli javne demonstracije
protiv Hitlerovog režima. Da li
je to
bilo pametno ili nije, koliko
je koštalo i kakve su
tragične posledice bile druga je priča. Tek desilo se! Izletele su tada
na ulicu samoubilačke parole: Bolje
rat nego pakt, Bolje grob nego rob.
Taj mart promenio je sudbinu miliona Srba i
bivših Jugoslovena, kao i celokupan tok
istorije za čitav jedan vek. Došao
je rat, i to ne bilo kakav nego građanski
pod okupacijom. Pobeda komunista
donela je jednu novu državu, etiku,
pravila i potpuno novog čoveka.
Nepunih pedeset
godina kasnije, 9. marta 1991. godine, ljulja se zgrada velike i snažne
Jugoslavije. Prvi tenkovi ondašnje
JNA izašli su na ulice
Beograda da uguše masovne demonstracije
protiv dolazećeg režima Slobodana
Miloševića i protiv već smišljenih i skiciranih
ratova koji
će se tek desiti. Bio je to
poslednji pokušaj da se sačuvaju
tekovine poluvekovog mira koji je bez
obzira na ideologiju, jednu partiju i jednog
čoveka ipak trajao na radost
dvadesetak miliona ljudi ondašnje
države.
Taj 9. mart 1991. godine mogao je drugačije da promeni
istoriju nego što se inače desilo. Slobodan Milošević je samo dodatno
učvrstio svoju vlast, tadašnja,
tek rođena opozicija počela je s unutrašnjim obračunima
koji su se nastavili i posle dolaska
na vlast.
A ta
nova vlast, predvođena pokojnim Zoranom Đinđićem, skončala
je istog dana, 12. marta 2003. godine, kada je i ubijen ovaj neprikosnoveni
vođa natrule, neodržive i kratkotrajne
političke koalicije pod nayivom
DOS. Posle tog marta više nije bilo moguće sprovesti
demokratske promene (a, realno govoreći,
i pre toga je naopako počelo). Njegovi nastavljači, kao da su jedva
i dočekali njegov preuranjeni odlazak pa se sve pretvorilo u jednu lukrativnu organizaciju čiji je cilj bio pljačka.
Kada je u martu
ubijen Zoran Đinđić ponovo je promenjen tok istorije. Pred
Srbijom su se isprečile godine patnje i gladi,
godine beznađa i surove otimačine
preostalih državnih resursa.
Došao
je i mart 2011. godine, i nije zahvalno
govoriti o veleobrtima koji će se, sasvim sigurno, dešavati. Izvesno je da ništa više neće biti kao
što je bilo. Srbija i njena današnja vlast su
opet, usred marta,
na istorijskoj prekretnici. Ili će prihvatiti pruženu ruku ekonomske
i svake druge
saradnje sa velesilom kakva je današnja Rusija,
ili će ostati mala, ucenjena, ponižena i vazalna tvorevina
nastala na ruševinama Kumanovskog
sporazuma, i na svim prethodnim
gubitničkim ratovima, a posebno na groblju
sramne tranzicije, obavljene upravo prema zamisli takozvanih
zapadnih demokratija.
Niko trezven
neće osporiti Srbiji da je bila zemlja
saveznica Amerike, Engleske i Francuske
u dva svetska rata, ali je evidentno da taj podatak
bivše saveznike više ne zanima. Svet se promenio.
Težište
snažnih ekonomija, političkih uticaja, vojne snage, tehnoloških dostignuća i svega što čini
novu energiju novih imperija pomereno je u pravcu Rusije, Kine, Indije,
Brazila i drugih zemalja koje su imale
dovoljno veličine i snage da
ne prihvate poluvekovnu imperijalnu i grabežljivu
politiku SAD.
U martu
ove godine
u Srbiji može da se desi da prevrat
bude pozitivan i da tok istorije
krene u pravcu nekog smisla. Dolazak
ruskog premijera Vladimira Putina i činjenica da
će biti ponuđen čitav spisak bilaterarnih
sporazuma od kojih će Srbiji samo nekoliko njih doneti izlazak
iz teške
ekonomske krize, mogao bi ponovo da promeni tok istorije, i
to u pravcu koji bi bio povoljan za
generacije koje dolaze.
Pred trulom
srpskom vrhuškom u ovom času
stoji jednostavna odluka. Ili ćemo onako kako možemo i
moramo, ili
će biti što biti ne može. Pred kompromitovanom
političkom elitom Srbije, ako se to uopšte može
nazvati elitom, nalazi se i prilika
veka, da jednom za sva
vremena ova mala, i skoro obogaljena država, koja je živela na moralnim
lovorikama iz I svetskog rata, ustane i ispravi
kičmu kao dostojanstveni činilac regionalne i evropske
političke scene. Sa Rusijom
kao saveznikom, koja to nesumnjivo i jeste, niko
više neće moći ovom narodu da nudi korenje,
a još manje šargarepu, u zamenu za štap.
Ukoliko u martu
ove godine bude razuma, započeće epoha
u kojoj se mart više
neće dočekivati sa strahom
od prevrata i atentata. Toga je ovde i previše
bilo.