Zadnja strana

 

Volim i ja Ameriku, no trpim

 

Piše: Oliver Ivanović

  patriota opšte prakse

  sa Kosova

 

Tri godine sam ja brale, kao mlad čovek, učio vojnu akademiju u Zagrebu, a onda mi je dozlogrilo da skačem na svaku komandu: lezi, ustaj, sedi, lezi, i ja sam to lepo napustio...

To su službe, vazda budne, odmah prepoznale, te sam ti ja brale moj, brže bolje prošetao kroz Mašinski fakultet u Kosovskoj Mitrovici a bogami, i jedno tri godine ekonomskog fakulteta u Prištini...Viđen sam ja kao talentovan čovek, odmah, još u ranoj mladosti, ali, realno govoreći, najbolje sam znao da se potučem.

 Mi, momci iz Mitrovice i Zvečana, znali smo onako bratski da se pošibamo, a ja sam voleo taj karate, dogurao do crnog pojasa četvrti dana, ali slaba vajda od mojih borilačkih veština.

Morao sam neke druge veštine da učim. Recimo, kako da postanem važan, ugledan, kako da dođem do vlasti i para, kako da letujem na Mediteranu a ne da se kupam na Ibru ko poslednja sirotinja...

Vidim ja da je mnogo budala oko mene, pa lepo odlučih da se isprobam u politici. I tako brale, podržaše me ovi koji me znaju kao karatistu, tabadžiju (kod nas poštuju kad je neko jači), a onda narod krenuo redom da me bira...

 Najpre me izabraše za predsednika izvršnog odbora Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova. Pa za predsednika. Pa me onda smeniše. Vidim ja da me bivša braća iz Koštunicine stranke zaobilaze, a neki, bogami, i otvoreno udariše na moju političku perspektivu.

E, vala nećete, rekoh ja u sebi, jer mi je odmah bilo jasno: ako me njegovi neće, ima ko hoće. I ko može da mi plati!

I, eto tako, najpre sam ti malo počeo sa strankom Nebojše Čovića, pa su me onda birali i za poslanika u Skupštini Kosova, bio sam nosilac Srpske liste za Kosovo i Metohiju, pa čak su me birali i za člana predsedništva Skupštine Kosova (kao, bio sam ministar za povratak raseljenih Srba...)

I tako, malo po malo, došao sam do mesta državnog sekretara za Kosovo i Metohiju, ali tek pošto sam postao član Dinkićeve strane G 17.

 Eeeee, da smo se ranije sreli, bilo bi drukčije sve! To je čovek za sva vremena i sve prilike! Evo, ja vam svedočim i garantujem: radio sam sa braćom Albancima, plaćali su pošteno, podmićivali koliko treba, podmazivali gde god treba, ali...Kad je Mlađa u pitanju, to je nešto mnogo više i važnije. Ne daje ti Mlađa ribu da imaš danas za ručak. Ne, nego te on nauči kako da pecaš ribu, da ne treba on da te hrani!

Eto, tu sam nauku i ja naučio, dobih zanat takoreći u ruke, i zato sam mu zahvalan kao čovek i kao biznismen, kao patriota i kao nacionalni radnik. Jer, gde bi ja brale danas bio i šta bi imao da me njegov vrtlog nije privukao sebi? Sa kim bi ja poslovao? Ne bi valjda sa Markom Jakšićem i drugim doktorima iz Kosovske Mitrovice? Sa Radom Trajković, čija deca studiraju u Americi? Volim i ja Ameriku, no trpim!

Sve se, s oproštenjem, namestilo: počela sezona Dinkićevih regiona, novi je sistem finansiranja lokalne samouprave, a ja državni sekretar za Kosovo i Metohiju! Sve govori da nema bolje prilike da kao ozbiljan i odgovoran čovek učvrstim svoju političku i svoju poslovnu bazu i nadgradnju! Ide mi na ruku i Ustav Srbije i to što dobro stojim sa Albancima iz vlasti na Kosovu!

Tamo kad odem, među albanske rukovodioce u Prištini, svi me znaju, poštuju, uvažavaju, plaćaju kad treba i gde treba (ja umem da izrazim jedno diplomatsko razumevanje i za njih i za nas, ali kad su pare u pitanju, sve ostaje među nama)...

Ovde, u Beogradu, svi me znaju, uvažavaju, poštuju, plaćaju koliko je dogovoreno, poslujemo gde treba i s kim treba (ja umem da diplomatski pokažem svoju privrženost demokratskoj stvari, važnoj i meni i njima, ali kad su pare u pitanju, sve ostaje među nama)...

Dakle, hoću da kažem, ko je pratio moj rad u dužem vremenskom periodu, sigurno zna da ja nisam čovek "na kraj srca" i da sam i drugima pomagao kad god bih nešto za sebe zaradio. Nije brale u redu da me neko sad proziva, da kaže kako sam ja jedan Robin Hud, da otimam od bogatih a dajem siromašnima! Jer je prava istina da sam ovaj zanat, znači, malo diplomatije, malo pecanja ribe, malo trgovine za interese stranke, malo za sebe (što sa Albancima što sa Srbima), usavršio toliko da nema govora da je reč o čistoj umetnosti!

Evo, ja pozivam sve ove kokošare, od Leposavića do Mitrovice, što su se malo ogrebali od raznih fondova, što stranih donacija, što države Srbije, što od albanske vlasti u Prištini: neka kažu ko je najviše uradio a kome se najmanje vidi!

Jer, brale, ja razumem da je neko nešto drpio, ali da mu viri kao poriluk iz dupeta, to stvarno ne razumem. Uvek sam cenio ljude sa stilom. Eto, taj Dinkić, čudo jedno kome se ja uporno divim... A kako i ne bi, kad je taj čovek uspeo da svaki državni projekat pretvori u svoj politički manifest! Ja učim od njega.

Nije mala stvar da uzmeš pare iz Nacionalnog investicionog plana, iz budžeta, da sa njima plaćaš onolike štetočinske projekte, a sve to da pretvoriš u svoj "biznis plan" od koga izdržavaš stranku i pridobijaš birače!

Stvarno, ja jesam maher za ovo ili ono, da ne pominjem sad, ali do tog nivoa ja još nisam stigao. Meni tu ni karate ni meditacija nisu pomogli. Ja tek sad vidim koliko je to jedna nauka brale. Da uzmeš koliko ti treba a da daješ koliko misliš da treba.

Mislim, učio sam ja da je komunizam svetska budućnost. Kad-tad. Ali, Dinkić je to u praksi pokazao da je moguće. Ako neko misli da je nepravedno, odmah da raspravimo tu stvar: pravde na svetu nema. Borba je da bude manje nepravde. Tačka. Toliko na tu temu.

I sad još nešto da kažem ovo što me albanske novine ("Koha ditore") napadaju da sam ja lično ubio deset Albanaca. Stvarno ga preteraše.

Znam ja i ko je to meni smestio. Mislim, verovatno neko od ovih što sam poslovao sa njima. Neko ko je ostao kratkih rukava.

Pa dobro, ko gubi ima pravo da se ljuti, ali da me zovu ubicom to neću da im tolerišem. Ali, neka dobro znaju: da tabam, to znam. Školovan sam za to. Dođe mi brale da citiram Slobodana Miloševića: "Možda ne znamo da vodimo politiku, ali znamo da se bijemo".

Neka mi ne zamere ovi iz koalicije na vlasti, al ja se rado setim pokojnog vođe. Mislim na Miloševića, ne na Tadića.

 Da nije bilo njega, ne bi bilo ni nas. Da nije bilo njega, druga bi bila vlast. Ovakvi kao mi, ni na jednom konkursu ne bi prošli. Života mi. Brale moj, kad se bolje pogledam, onako realno...Pa ne samo ja, nego svi, i Dinkić i Verko Stevanović i braća iz koalicije...Izgledamo kao bolje stojeći trgovci konjima. Strašno.Našta li tek liči Boris i njegovi. Mi smo namazani svim bojama, a oni baš užuteli.