Postdemokratija
Samo
čudo Srbiju spasava
Oni
nisu normalni. A mi?
Zavlače
se u seoska dvorišta i svinjce, voze kombajne, nose džakove, igraju kolo,
glupiraju se na sve moguće načine kako bi nas ubedili da su kao mi, da su jedni
od nas. Zašto? Pa zato što nisu - zaključuje Tabloidov kolumnista Mile
Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Piše:
Mile Isakov
Kakve promene, kakvi preokreti, kakvi bakrači? Samo čudo može
da izvuče Srbiju i postavi je na noge. Biti realan danas u
Srbiji, znači verovati u čudo.
Čuda se ne događaju često, ali se događaju. Da bi se prekinulo ovo propadanje i
ponižavanje, mora se prekinuti sa postojećom praksom i u politici i u ekonomiji
i u kulturi, prekinuti a ne samo menjati, a to bi već bilo čudo. Ovi sadašnji
to ne mogu jer bi morali sami sebe da ukinu. Ali, ne mogu ni oni koji nam nude
promene ili preokret, jer to je samo drugo ime za nastavak istog. Da bi se
prekinulo sa praksom mora se raskinuti sa svim njenim akterima, a aktuelno
stanje pored korumpirane vlasti čine i svi njeni sateliti, kao i kilava i
bezidejna opozicija. Najuriti sve njih bilo bi tek pravo čudo, ali ne i
nemoguće. Samo ih ne treba zaokružiti. To je ustvari najlakše, teško je doći do
boljih, ne zato što takvih nema, naprotiv, nego zato što se svesno i namerno
stvara privid da ih nema, a oni baš zato što su pravi ne žele sami da se nude.
Njih, kao i sve najbolje u životu, treba zaslužiti. U protivnom zaslužujemo
vlast kakvu imamo.
Gledaju
svoja posla
Jadna je zemlja u kojoj prosečni nastavnik
sociologije nema alternativu za predsednika, a upravo to nam je poručila
njegova stranka kad je onomad bio jedini kandidat za njenog predsednika.
Obrazloženje: "Bilo bi nelogično da on ima protivkandidata"! Čuj,
nelogično je da ljudi mogu da biraju na izborima? Može njima da bude nelogično
da neko na izborima pobedi njihovog voljenog vođu, ali ne može i ne sme da bude
nelogično da pokuša, sa drugačijim programom i ciljevima, da ponudi
alternativu.
Jadna je zemlja u kojoj Aleksandar Tijanić nema
alternativu za direktora javnog servisa, ili kad u fudbalu nema alternativu
neki Tole Karadžić. Jadna je država u kojoj Toma Nikolić nema
alternativu u opoziciji, kad SPS i PUPS nemaju alternativu za formiranje vlasti.
Jadna nam majka kad penzioneri, koji nisu bili bogznašta ni kad su bili u punoj
snazi, treba da nas vode u 21. vek. A svi znamo da to nije tako, da ne mora
biti tako, samo nemamo volje ni snage da se nosimo sa onima koji nam se
bezobrazno nameću kao jedini i nezamenljivi.
Kad i podanički novinari, ponekad ipak moraju da
priznaju da u politici ne valjaju ni jedni ni drugi, ni vlast, ni opozicija,
oni iz rukava vade poslednji adut u odbranu onih kojima služe i slavodobitnički
postavljaju pitanje za koje veruju da obara s nogu: Pa dobro, ali ko onda? Koga
biste vi postavili? Naravno, to pitanje, osim što većinu sagovornika iznenadi i
uhvati nespremne, sugeriše da treba da biraš iz postojeće ponude, od onih koji
su već u igri, a onda je pitanje sasvim na mestu. Zaista, kojeg bismo Kurtu
stavili da zameni Murtu i šta bismo time dobili. Ako više ne može Dinkić,
onda Đelić, a ako se taj ukočio na tetkinom kauču onda daj nekog Cvetkovića.
Ako onaj univerzalni Petrović može da bude i ministar pravde i
poljoprivrede i trgovine i turizma, onda može da bude i premijer. A onda, šta
je on bolji od Tome ili Vučića. Ako može mlađani Jeremić, zašto
ne može Čeda koji je još i zgodniji, ali ne znamo nikog trećeg da je
tako mlad a toliko dogurao. Pa ne znamo zato što se nije gurao, što ne znači da
ne postoji. Ne treba nasedati na te trikove i pristajati na taj njihov, unapred
ograničen
izbor. A to nije teško, samo se treba osvrnuti oko sebe i setiti se svih dobrih
ljudi koje poznajemo i koje cenimo i poštujemo, zbog onoga što rade i onoga što
ne rade, zbog posvećenosti svojoj profesiji, ali i porodici i prijateljima. Što
su ponosni građani ove države i što iz sve snage navijaju za Srbiju i kad ih
niko ne gleda i ne snimaju TV kamere. Svaki od njih bi bio bolji od ovih, ali zbog
svoje čestitosti i skromnosti ni ne pomišljaju na to. Takvi ne idu okolo sa
pričom šta bi radili kad bi bili vlast. Oni se gnušaju takvih razgovora i obećanja
i stide se u ime onih koji to rade. Takvi gledaju svoja posla, ali treba ih
ubediti da je i vlast itekako njihova briga i njihov posao.
Otkriti
sakrivene
Hajde, za probu, samo ilustracije radi, da se setimo
bar nekih primera koje svi znamo i koji bi levom rukom radili bolje od ovih
koji se za to bore i rukama i nogama. Uz opasnost da će se neki od njih i
uvrediti što ih uopšte pominjemo u tom kontekstu i poredimo sa takvima, ipak
evo nekoliko ličnosti čije već samo ime, stečeno radom, rezultatima i
ponašanjem, opravdava teoriju da je čudo ipak moguće, jer oni su ga već
ostvarivali. Za Novaka Đokovića, na koga će najpre većina pomisliti, još
je rano, ne zato što već sad ne bi bio bolji od većine starosedelaca po
kabinetima, nego zato što baš ovako još dugo može da podiže Srbiju mnogo više
od svih njih zajedno. Ali bi zato njegov kolega Nenad Zimonjić koliko
sutra mogao da preuzme takvu odgovornost. Mlad a zreo, svetski a naš. Kad mu
baš i nije išlo, pokazao je upornost, odlučnost i pamet, i opredelio se za dubl
u kojem se dokazao i popeo na sam vrh. Dobrom procenom, pravim odabirom
saradnika i upornim radom. Situiran i duhovno i materijalno i porodično.
Kao ni Nole, nema potrebu za jeftinim dokazivanjem. Uostalom ne guraju se oni
da se slikaju sa predsednikom i ministrom vanjskih poslova, nego je obrnuto.
Ovi bez alternative, jure ih po belom svetu ne bi li sedeći u publici iza njih
bili njihova kulisa, dok oni drže lekcije i pobedničke govore celom svetu, sa
sve srpskim grbom i zastavom. Vole da budu uz uspešne, ne bi li i na njih
prešlo, a i naklonjeni su reketiranju.
Međutim, postoje i drugi sportski bardovi kojima bi
mogli da čiste cipele. Recimo, Duda Ivković i Duško Vujošević ili
Dejan Udovičić i Zoran Terzić, kao i mnogi njihovi bivši i
sadašnji igrači i igračice. Napraviti najbolji tim u maloj i izmrcvarenoj
Srbiji i uvesti ga u evropski i svetski vrh, zahteva mnogo više mudrosti,
umeća, karaktera i morala, nego uvesti Srbiju u Evropsku uniju. Ima ih još
mnogo u sportu, ali i u drugim oblastima života i rada. Ivan Tasovac, na
primer, onaj razbarušeni i drčni kreator filharmonije, ili tihi a dosledni Radomir
Zelenović iz sveta filma u kojem imamo brojne stvaraoce kojima svet skida
kapu. I da se razumemo, ne bi oni bili korisni ovoj državi samo u sportu ili
kulturi, kako se to obično svaka vlast, kao ikebanom zakiti ponekim uspešnim
sportistom ili umetnikom. To su prvaci koji bi bili najbolji u svemu čega bi se
latili. Ili, recimo, profesorka Dubravka Stojanović, koja promišljajući
istoriju pedantno i precizno tumači našu sadašnjost i budućnost i kaže:
"Ovde elita koči razvoj društva, jer najlakše se vlada u nerazvijenom
društvu". A, ustvari, u razvijenom društvu oni ne bi ni mogli biti elita.
Ali, mnogi naši učitelji bi mogli, kao što su to oduvek i bili.
Zašto
pristaju
Setite se samo, koliko ste kroz svoje školovanje
upoznali mudrih nastavnika i profesora, koji su bez ikakve vlasti imali više
ugleda i autoriteta od ovih koji nas plaše svojim funkcijama. Setite se svih
lekara kojima ste poveravali svoje živote. Zašto ne biste i vlast. Setite se
svih vaših prijatelja i komšija koji su zadobili vaše poverenje i poštovanje
svojim ljudskim kvalitetima i uspešnim karijerama. I koji vas razumeju i
poštuju. Koji nisu lažovi i prevaranti, koji ne kradu. Svi su bolji od ovih.
Prema tome, glasajmo za dobre komšije, sigurno su bolji od ovih koji čak ni to
nisu, jer ni ne žive sa nama nego u nekom svom svetu. Glasajmo za normalne
ljude i čuda mogu da počnu.
Ništa normalnije od toga.
Najlakše je ružiti vlast, sprdati se s njom i ismevati
je, svaku vlast, a sa ovom našom to je toliko lako da više nije ni zanimljivo.
Prosto, to su samo pajaci u rukama MMF-a i kapitala koji njime upravlja.
Marionete u predstavi neoliberalnog globalizma, koje nemaju pojma ni ko, ni
odakle vuče konce na kojima i sami vise. Oni ništa od toga nisu ni smislili
niti razumeli, pa stoga ne mogu biti ni krivi. Oni imaju u suštini veoma
jednostavan zadatak, da sprovode direktive EU i MMF-a, i ne mogu tu mnogo ni da
zabrljaju. Mogli bi doduše da ne kradu toliko i tako još više pogoršavaju
položaj i države i građana, ali šta bi onda radili? Oni jednostavno vide da se
sve vrti oko love, pa računaju da i njima pripada jedan deo. To im je nadnica
za sramotu i strah. Inače, zašto bi eksperti, kako se predstavljaju, pristajali
da čitavu deceniju čuče po kabinetima vlade, na koju se neprekidno baca drvlje
i kamenje. Zašto bi uopšte ljudi od struke i dostojanstva, pristajali da ih
svakodnevno sa svih strana optužuju za nesposobnost i lopovluk, i da po ceo dan
štucaju dok im psuju sve po spisku, vređaju ih i omalovažavaju gori od njih.
Svakom normalnom čoveku
bi to dozlogrdilo i povukao bi se. Otišao bi da radi svoj posao sa manje stresa
i više privatnosti, a za znatno veću platu, kakve su recimo plate ekonomista u
bankama i velikim korporacijama. Zašto to ne urade, zašto
trpe. U čemu
je stvar?
Jedini zaključak
koji se prosto sam nameće je da ti ljudi nisu
normalni. To ne znači da su ludi, naprotiv, nego da su drugačiji, da
jednostavno nisu kao sav normalan svet. I baš zato što nisu, u izbornim
kampanjama posebno se trude da se predstave kao normalni. Svi se tada kao druže
sa običnim svetom i u te svrhe se i prerušavaju u obične ljude, bez odela i
kravate, čak i njihovi telohranitelji. Zavlače se u seoska dvorišta i svinjce,
voze kombajne, nose džakove, igraju kolo, glupiraju se na sve moguće načine
kako bi nas ubedili da su kao mi, da su jedni od nas. Zašto? Pa zato što nisu.
Ako je normalno da oni nisu normalni, postavlja se
pitanje da li smo normalni mi koji za njih glasamo.
Najlakše je ružiti vlast, sprdati se
s njom i ismevati je, a sa ovom našom to je toliko lako da više nije ni
zanimljivo.