Do koske
Nije Starina Novače, ali jeste srpski junak
Kako se kalio Novak
Srbija je dobila epskog
heroja u novom veku. On ne vodi narod ognjem i mačem, nego sportskim pobedama. Njegov je
karakter sve što ovom narodu treba: niti je slab u porazu niti gord u pobedi,
poštuje protivnika ali poštuje i sebe, hrabar je, pametan i dostojanstven,
plemenit, pristojan i odan svojoj domovini, porodici i kulturi kojoj pripada.
On je čovek budućnosti koga su prepoznali oni koji upravljaju ovim sveto, i
koji će od njega stvoriti upravljača
Milovan Brkić
Početkom leta odazvao sam se pozivu istražnog sudije
Prvog osnovnog suda u Beogradu Dragane Jelić. Moj susret sa sudijom bio
je kratak. Nisam ni seo na klupu, a već mi je saopštavala da je proces okončan,
jer je privatni tužilac povukao svoju tužbu podnetu protiv mene, zbog navodne
uvrede i klevete.
Sudiji se žurilo i, ne pitajući ništa više, krenuo sam
iz sudnice. Ipak, dok sam izlazio, sudija me je upitala da li znam ko me je
tužio i ko je tužbu povukao. Po načinu na koji me je pitala, i zbog mržnje u
njenom glasu, odgovorio sam sležući ramenima. Tužio
vas je, besno je rekla, gospodin Srđan Đoković. "Šta ste mu to
uradili", - nastavila je sa pitanjem na koje sam, izlazeći iz sudnice bez
reči, odgovorio opet sležući ramenima.
Da je u pitanju bio drugi čovek koji se sa mnom spori,
sudija bi zažalila zbog načina na koji mi se obraćala. Iskreno sam je razumeo,
jer je i Novak Đoković, sin Srđanov, čovek kome se divim i koga poštujem
kao nacionalnog junaka. Kao Starinu Novaka iz narodne pesme, koja se,
inače, više ne uči u školama. Nju su zamenile pesme Jelene Karleuše i
drugih kurveštija koje mrdaju dupetom i krevelje se.
Posle osmoljetke, sa đačkom knjižicom sam iz sela i
bespuća krenuo sam za Beograd, u đački internat, na dalje škole.
Majka me je ispratila sa tugom i strahom u očima, ali i
sa nadom da ću se, odlazeći iz sela kao niko i ništa, vratiti kao
neko. "Budi pokoran i ponizan. Nikom se ne zameraj. Ćuti i uči dok
ne odrasteš. Svakom se sklanja s puta", savetovala me majka. Uvek sam, klimanjem glave, potvrđivao da će tako i biti, onako kako me
ona uči.
Ipak, nisam se držao majčinih saveta. Nisam se
saginjao, nisam se pokrio ušima. Nisam bio ni pokoran ni
ponizan, mada sam često bio gažen i pregažen.
U dvadeset četvrtoj godini svoga života, koliko danas ima
Novak Đoković, bio sam značajan čovek jugoslovenske javnosti! Napisao sam u to
vreme stotine tekstova koje su talasale javnost, donosile buru, zbog kojih su
zasedali komiteti, službe bezbednosti... Imao
sam izložbe zabranjenih tekstova, intervjuisale su me sve važnije novine iz
sveta...
Sa 24 godine života Novak Đoković je prvak sveta u
tenisu, junak je, verujem, svakog građanina Srbije i svakog Srbina. On je
značajan čovek današnjice, najbolji sportista na planeti, najpoznatije ime u
svetu. Oličenje je pristojnosti, snage, hrabrosti... Kakav Barak
Obama, Merkelova...
Mladić, koji je, krećući se putem ka šampionskom tronu,
morao da se sukobi prvo sa svojim ocem, sa njegovim pojednostavljenim željama
za novcem i značajem, uspeo je da se u najtežim periodima i mukama kroz koje je
prolazila njegova zemlja odredi prema ratu, prema večnim vrednostima... Onaj ko
zna šta znači ne poslušati roditelja, a istovremeno ga ne povrediti, zna i
koliko je to bilo teško.
"Rat me učinio boljim čovekom i teniserom" -
izjavio je Novak Đoković prošle nedelje za nemački nedeljnik Špigl.
Iz porodice koja ima drugačiji sistem vrednosti i pogled
na svet, Novak Đoković se, susrećući se sa
ogromnim obavezama, celodnevnim radom, treninzima, specifičnim načinom
ishrane i života, odredio prema večnim vrednostima.
Kada bi pobeđivao protivnike koji su bolesno sujetni i
koji osim tenisa ne znaju ni za šta drugo, Novak Đoković je hvalio svoje
protivnike, napominjući da danas nisu imali svoj dan, ali da su to veliki
borci! I kada ga je publika, zbog države iz koje dolazi, s mržnjom vređala sa
tribina i iz svega srca navijala za njegove protivnike, Novak se toj publici
zahvaljivao biranim rečima, ostavljajući je tako bez reči. Najčešće bi ga takva
publika, posle njegovih reči, aplauzom ispraćala sa terena. A Novak je pobeđivao, i u igri unižavao Španca, Švajcarca, Engleza,
američke tenisere.
Na dan kada je primao pehare, kao pobednik najjačih
turnira na svetu, Novak je delovao kao mali lord, koji se sa takvim gospodstvom
odnosio prema svojim protivnicima, prema publici, organizatorima, novinarima...
I tako je mladi Srbin Novak Đoković postao idol
stotinama miliona ljudi širom sveta. Ali, bez obzira na to, primajući pehare i
nagrade, nije se pogordio. Nije prihvatio ponudu za američkim državljanstvom.
Ostao je običan mladić, koji dolazi iz zemlje koju su bombardovale članice NATO
alijanse.
Nisu nikakve provokacije izbacile iz takta Novaka
Đukovića. Ni kada ga je organizator na jednom američkom gren-slem turniru predstavio
kao Hrvata. Novak se, primajući pehar, uzgred osvrnuo i na svoju nacionalnu
pripadnost, podsećajući publiku i gledaoce da je on Srbin, pritom ne iskazujući
ljutnju što je predstavljen kao Hrvat.
Više nema nikakve sumnje da će Novak Đoković možda već
sledeće godine postati jedan od 20 najuticajnijih ljudi na planeti!
Evropljanin, belac, hrišćanin, smeran, pristojan, neostrašćen, bogat... Već
danas su svi mediji širom otvoreni za Novaka, koji pleni elokvencijom i
životnim rezonima, čija politika je jača od svakog svetskog diplomate.
A čovek čiji se uticaj na svetsku politiku tek
očekuje, mora da izaziva zavist. Kod koga, nego kod sunarodnika. Tako, ovih
dana, vladin udvorički i niskotiražni list Danas tvrdi da većina Srba
navija za Nadala kada Novak igra sa njim, zbog, kako tvrde, njegovog oca!
A pisanju ovog lista prethodio je incident, kada je
umirući srpski predsednik došao u Arenu na Novom Beogradu, da pred ulazom u
svlačionicu bude pozdravljen od srpskih tenisera i da im pokaže da je on
"lider u regionu"!
Kada su naši
momci, čestiti ljudi i sportisti, Janko Tipsarević i Nenad Zimonjić
prošli pored srpskog diktatora saginjući glavu, trećeg koji je išao za njima
napali su Tadićevi telohranitelji. Viktoru Troickom zavrnuli su ruku.
Tako su omogućili Borisu da mu priđe, da ga zagrli i pokaže mu koliko je on,
koji umire od side, moćan i važan čovek.
Veliki Novak se solidarisao sa svojim kolegama.
Predsednik je naručio od svojih dvorskih novina da popljuju Novaka.
Kada za nekoliko godina završi sportsku karijeru, srpski
intelektualci bi morali da peticijom zamole Novaka Đokovića da preuzme
ministarstvo spoljnih poslova. Jer on je za ovih nekoliko godina iz temelja, u
očima najznačajnijih ljudi sveta i građana velikih država, promenio sliku o
Srbiji i njenim građanima. Zemlja koja ima Novaka Đokovića, Anu, Jelenu, Janka,
Viktora, sigurno nije zemlja ljudoždera i ubica, kakvom nas je predstavljao Džozef
Bajden, američki potpredsednik, kome se srpska vladajuća elita klanjala
kada je prošle godine posetio Beograd.
Novak se dugo kalio. I iskalio do jednog od
najpoštovanijih ljudi na planeti. Novak će svojom slavom i o nama ostalima
stvoriti sliku kao o "dobrim momcima".
Novak je, verujem
tvrdo, iznad uvreda upućenih od strane Tadićeve kamarile.
Poštujmo Novaka Đokovića,
makar toliko koliko on poštuje i voli svoju zemlju i svoj narod, svakodnevno to
iskazujući u najgledanijim emisijama svetskih televizija i preko stranica
najčitanijih novina u svetu.