Do koske
Građanima Srbije
odavno je puko film, hoće li se narodu upaliti i fitilj
Miris baruta
Nikola Vlahović
Dve
Nove godine i jedan Božić bili su malo da Srbi ispucaju svu svoju municiju iz
registrovanog i neregistrovanog oružja, kratkih i dugih cevi, a bogami ponegde
i artiljerijskog oružja, u kombinaciji sa detonacijama teških eksploziva. Ova
2012. godina počela je upravo tako - od pojedinačne ka rafalnoj paljbi i
eksplozijama.
Ako
ima nekakve simbolike u ovoj svekolikoj barutani srpskoj, još ga više ima u
propalom sjaju režimske pirotehnike koja je zakazana baš u momentu kad je
otvaran gradski most u Beogradu vredan preko pola milijarde evra.
No,
ovde je majka svih pitanja: hoće li fitilj ovom, uprkos svemu naoružanom,
narodu biti kraći nego što vlastodršci misle?
Naime, predugo već
traju večni srpski politički bogovi, zajedno sa svojim privatnim partijama, i
predugo se ta njihova politička preduzeća nalaze kao jedina roba na pijaci.
Javnost je zgađena već odavno, pitanje je samo šta još osim postojećeg
poniženja može da bude okidač za jedno masovno prangijanje iz vatrenog oružja u
pravcu režimskih kula slonovača? Je li ovo buna u izgledu, je li realno da
očajni građanin, koji ništa više nema, potegne svoj poslednji argument, lično
naoružanje? A sudeći po odušku koji je narod u svim gradovima i selima po
Srbiji dao na dolasku kataklizmične 2012. godine, malo radujući se a malo
preteći, pokazujući time da još postoji i da ga još ima, sasvim je moguće,
teorijski i praktično, da se i to desi.
Opšte je uverenje da
niko bez velike muke ne želi takav razvoj događaja, ali prilike često govore
suprotno, a mir pod ovim nebom uvek beše varljiv...
Već
punih dvadeset godina u Srbiji opstajavaju politička preduzeća koja sebe lažno
predstavljaju kao političke pokrete i stranke u ovdašnjem parlamentarizmu, i
isto toliko godina na njihovom čelu sede vlasnici tih preduzeća, zapravo
nesmenjive vođe koje godinama javno lažu da imaju bilo šta sa demokratijom!
Reč
je, zapravo, o mračnim, zatvorenim katakombama, koje u svakodnevnom žargonu
narod zove strankama, unutar kojih se dešavaju čitave sektaške inicijacije,
pristupanje jednoj ideji i jednom vođi, bez pogovora, po cenu potpune društvene
izolacije i javne šikane svim sredstvima, a u pojedinim slučajevima i po cenu
života.
Narod jeste željan i
novih lica i novih ideja, ali te promene neće doći tek tako, niti će postojeća
političko-privredna vlastela to da dopusti. Nažalost, i novija i starija
istorija Srba pokazale su da su samo prevrati i bune, pripucavanja i paljevine
donosili istinske promene.
Je li to posledica
bezgranične trpeljivosti ili nasleđene kolektivne psihologije polurobovskog
društva, teško je reći, ali da svega toga ima, nema nikakve sumnje.
Treba
li boljih argumenata da nešto nije u redu sa srpskim društvom, njegovim
institucijama, duhovnošću i uopšte moralom i disciplinom, od činjenice da je
izvorište opšte mentalne okupacije na vrhu političkog elitizma, zapravo
evidentnog stranačkog fašizma.
Dvadeset godina
traje teror partokratije, čiji se oficiri ne smenjuju, nego se, eventualno,
dele i razgraničavaju.
Nekada
moćni Srpski pokret obnove, sa 800.000 članova i isto toliko birača u zenitu
slave početkom devedesetih godina, predvođeni Vukom Draškovićem, čovekom
koji je sam sebi postao kult, danas je strančica sa mizernim članstvom u
opštinskim i regionalnim odborima. Čak i takav SPO zahteva hitnu smenu svog
nekadašnjeg vođe, danas višestruko kompromitovanog konvertita. No, on se brani.
Njegov kamerni orkestar zove se Glavni odbor. Tako je olinjali Vuk ušao konačno
u tor sa svojim ovcama (iz Glavnog odbora) i traži zaštitu od njih.
No,
drugi, mnogo bitniji od njega, još nisu doživeli svoj tužni kraj, mada ih on
neumoljivo čeka...
Tako, ne primer,
objašnjavajući dinastičku etnogenezu svog političkog porekla i svog prava na
srpski presto, Boris Tadić kaže da je njegova "reč i misao" počela da
se formira nastankom časopisa
Javnost 1973. godine, u čijem
su kreiranju učestvovali Dobrica Ćosić, Ljubomir Tadić i Zoran Đinđić.
Kaže Tadić da "...to ima kontinuitet do danas, i nije slučajno Dobrica Ćosić bio predsednik Jugoslavije, pa Zoran Đinđić prvi demokratski predsednik vlade, pa nisam ni ja sad
slučajno predsednik Republike Srbije".
I
zaista, ništa nije slučajno, sve je na sceni srpskog političkog pozorišta
povezano, ali klanovima! Niko da odstupi, po cenu sudnjeg dana! Čak i Vojislav
Šešelj, iz haške tamnice, suvereno upravlja "svojom" strankom.
"Svojom" dakle, a ne, ne daj bože, strankom nekog njegovog
protivkandidata! Onaj koji je i pomislio na to, bio je prinuđen da formira
"svoju" stranku.
I niko od njih koji
imaju "svoje" stranke, neće biti toliko lud da raspiše demokratske
izbore unutar tih svojih privatnih političkih preduzeća, kao što to čine velike
parlamentarne stranke širom civilizovanog sveta. Bio bi to njihov kraj.
Ali,
nije ni prateća masa bez odgovornosti za tu tešku bolest, koja ima razmere
neviđene epidemije... Mora da je debela koža srpskog naroda posebnog kvaliteta,
čim je bio spreman da punih dvadeset godina gleda kako Milutin Mrkonjić,
logoreični klovn svih režima i Albert Šper svih novijih srpskih diktatora,
otvara puteve kojima niko neće proći i nanovo gradi što nikada neće biti
sagrađeno. Mora da je tvrdoglav taj narod kad je spreman da još uvek veruje
predizbornim obećanjima, a nije spreman da zavede najveću stopu građanske
neposlušnosti, adekvatne zastrašujućoj pljački koju država sprovodi preko svoje
krvoločne birokratije i nebrojenih obaveza koje ona ispostavlja, najčešće
protiv svih ljudskih i božjih zakona.
Ali,
ne treba zaboraviti, sve ima svoj vek trajanja, pa i strpljenje, nada i
tolerancija. Jednom će neko reći da je kraj, da niko ne može do smrti da sedi u
parlamentu, da je ljudima poput Dragoljuba Mićunovića i njegovim preostalim
vršnjacima i sa leve i sa desne strane bilo vreme da odu pre trideset godina.
Nažalost, on i njemu slični danas se uzdižu kao prometeji demokratije. U
njegovim (njihovim) godinama lepo je biti dalaj-lama sa Tibeta. U tim oblacima
prestaje odgovornost. Tako heroji nikada osvojene demokratije imaju blizu sto godina
života, a za nove heroje i njihova iskušenja nema mesta. Mićunovićevi
sledbenici danas troše "Titove gaće" i pljačkaju još neprodatu
ostavštinu nekadašnje velike jugoslovenske države.
Srbija,
nažalost, još uvek čeka da joj se dogode novi ljudi i nove ideje. Sa licima
koja dvadeset, trideset i više godina važe kao puka politička protetika u
nedostatku slobode i demokratije, dalje ne može. Neće Srbija više nigde ni sa
Borisom ni sa Mićunom, ni sa Vojama ni sa Vukom ni sa kraljem, ni sa Mlađom ni
sa jadnim lajavim ženama u Skupštini, niti može igde sa poniznim robovima koji
su u obavezi da na reverima nose bedž Evropske unije...
Nije
sva sreća u revoluciji, pokazalo je iskustvo. U nju ne veruje niko, najčešće
oni koji su na vlasti. Ali, sa narodom se nikad ne zna, posebno kad ima ovoliko
oružja...
Poslednji
Romanov (Car Nikolaj II) u carskoj Rusiji takođe nije verovao u prevrat. Kad mu
je, uoči "velikog praska" 1918. godine, prišao predsednik državne
Dume, Rozdjanko, i diskretno mu saopštio: "Biće, gospodaru,
revolucije", ovaj je nonšalantno odgovorio: "Neće, daće Bog!"
O
čemu je predsednik Srbije razmišljao na Božić 2012. godine, dok je
"tihovao" u manastiru Dečani?