(P)likovi

Proizvodnja zločinaca u režiji Nataše Kandić        

Skuplji borci nego ljudska prava

 

Od prošlog broja objavljujemo feljton koji govori o užasnoj trgovini žrtvama Holokausta. Milioni Jevreja, koji su sa svojim porodicama stradali u Drugom svetskom ratu, njihova imena, imovina i dela prekrio je veo zaborava, jer je, već 1949. godine, Nemačka postala strateški saveznik SAD, i nije bilo uputno pominjati genocid saveznika. Tek kada se Izrael podigao na noge i postao vojno-ekonomska sila, Amerika je počela aminovati zahtevima za isplatu odštete za ubijene Jevreje i njihovu imovinu. Novac je, uglavnom, završio u džepovima američkih advokata. Nataša Kandić, i njen Fond za humanitarno pravo, debelo su plaćeni da opravdaju agresiju SAD i njihovo uplitanje na Balkanu, tako što je gospođa Nataša imala zadatak da što veći broj Srba osudi kao zločince, a Srbe na taj način prikaže kao gnocidan narod. I tako ona, uz pomoć svog bivšeg muža i menadžera Lazara Stojanovića, godinama izmišlja zločince, prikazujući poslednjih godina Albance kao jadne i napaćene ljude. Nekažnjeno će pirovati, sve dok jednog dana Albanci za Vašington ne postanu, kao i Srbi, "'loši momci"'. Ova priča opisuje njena konkretna nedela, koja ostaju nekažnjena i kojih se i njen dvadesetogodišnji sin, teški narkoman koji živi luksuznim životom u SAD trošeći krvavi novac svoje majke, duboko gadi

 

Milan Malenović

Milan Glamočanin

 

U pismu koje je početkom godine uputio sudiji u procesu koji se vodi pred specijalnim odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, svedok Zoran Rašković Serdar naveo je kako predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić "trguje leševima". Ova konstatacija nije daleko od istine, jer ono čime se pomenuti fond bavi zaista je trgovina mrtvim ljudima.

Fond za humanitarno pravo je osnovala Nataša Kandić 1992. godine sa proklamovanim ciljem dokumentovanja "nečuvenih kršenja ljudskih prava" koja su masovno činjena tokom oružanih sukoba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i kasnije na Kosovu. Od osnivanja Fonda na njegovom čelu je Nataša Kandić. Pošto se radi o nevladinoj organizaciji neprofitnog tipa, Fond se izdržava od donacija i dobrovoljnih priloga, bar bi tako trebalo da bude.

Glavni finansijeri Fonda sve ove godine su Savet Evrope, Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) iz Sjedinjenih Država, Fond za otvoreno društvo koji finansira Džordž Soroš, Švedska međunarodna agencija za razvoj i saradnju (SIDA), Švedski helsinški komitet za ljudska prava i drugi. Ono što na ovaj način pristiže u kase Fonda ni izdaleka nije dovoljno da pokrije troškove rada četrdesetak, što stalno zaposlenih, što honorarnih saradnika, od kojih većina ima visoku stručnu spremu, kao i posebne prohteve Nataše Kandić i njene raskalašne porodice. A tu su još i enormne sume koje se isplaćuju na saradnju spremnim svedocima.

Zbog toga i Fond, i Nataša Kandić, pribegavaju nameštanju podataka u skladu sa željama platežno sposobnih nalogodavaca, među kojima najistaknutije mesto zauzima albanska narko-mafija.

 

Natašin Šakal

 

Već opisan slučaj Milića Martinovića, koji je na montiranom procesu u Švedskoj osuđen na doživotnu robiju za ratne zločine koje nije počinio. U međuvremenu je redakciji stiglo više verodostojnih izjava i dokumenata koji ukazuju na finansijski interes koji se krio iza ovog postupka.

Svaki od albanskih navodnih svedoka koji se pojavio na suđenju i teretio Martinovića dobio je kao nagradu 15.000 evra od Fonda za humanitarno pravo. Dodaju li se tome i troškovi koje je tim na čelu sa Mustafom Radonjićem, advokatom Fonda, i Natašom Kandić imao dok je pronalazio i instruisao "svedoke", svaki svedok na pomenutom suđenju koštao je Fond najmanje 20.000 evra. Odakle Fondu toliki novac? Ono što je odmah bilo uočljivo jeste činjenica da su samo svedoci koji su prihvatili da terete Martinovića bili novčano nagrađeni, dok ostali nisu dobili ništa.

Svedok Rašković je četiri sata svedočio putem video-linka i insistirao na tome da optuženi Martinović u vreme izvršenja krivičnog dela u selu Ćuški nije bio tamo. Ovom svedoku bi trebalo verovati budući da je isti zaštićeni svedok u postupku protiv grupe Šakali kojoj se pred specijalnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu sudi upravo za zločin u selu Ćuška.

Iako se skoro celokupna optužnica Šakalima, za koje se smatra da su odgovorni za ubistva u Ćuški, zasniva upravo na iskazima svedoka Raškovića, njegova reč u Stokholmu nije ništa vredela. Izvor iz Višeg suda u Beogradu, koji je iz razumljivih razloga insistirao na anonimnosti, tvrdi da je i Raškoviću Fond za humanitarno pravo isplatio 15.000 evra, što nismo uspeli da proverimo imajući u vidu da se on nalazi u sistemu zaštite svedoka i nije dostupan medijima. Međutim, svedok i očevidac događaja u Ćuški ne samo što je prevario prevaranta Natašu Kandić i svedočio u korist policajca Martinovića već se i javno ogradio od svake trgovine leševima rečima: "Šiptarskim svedocima sa švedskim azilom se ne sme verovati". Rezultat takvog Raškovićevog svedočenja je izostanak bilo koje vrste izveštavanja i dostupnosti informacija o ovom suđenju srpskoj javnosti. Kandićka je sve uspela da zataška. 

Izvor Tabloida iz Višeg suda u Beogradu, koji je otkrio detalje finansijske nagodbe Fonda i svedoka optužnice, odao nam je još jedan detalj koji baca sasvim drugačije svetlo na švedsko pravosuđe, što je doskora važilo za nezavisno i nepodmitljivo.

Zamenik tužioca za ratne zločine Dragoljub Stanković je svojevremeno takođe istraživao eventualnu umešanost Posebne jedinice policije (PJP) u zločin u Ćuškoj, a čiji je član u to vreme bio i Milić Martinović. Materijali koje je Stanković prikupio i saznanja do kojih je došao u potpunosti aboliraju ne samo celu jedinicu već posebno i samog Martinovića, zbog čega protiv njih u Beogradu nikada nije podignuta optužnica za Ćušku. Stanković je i svedočio u sudskom postupku pred švedskim sudom u korist Martinovića, ali ni njegova reč u Stokholmu nije ništa vredela. Zašto?

Spremnost da svedoči u korist Martinovića izrazio je i general Obrad Stevanović, komandant posebnih jedinica policije, koji je bio odlično upoznat sa položajima i kretanjima pripadnika jedinice tokom agresije NATO snaga kada se desio zločin u selu Ćuški, pa je tako znao i da je odred u kome je bio Martinović tih dana bio najmanje 50 kilometara udaljen od mesta zločina. Sud u Stokholmu ga nije pozvao da svedoči.

Već pomenuti izvor iz Višeg suda nam ukazuje na činjenicu da su u Ćuški pobijeni Albanci bliski rođaci Agima Čekua, koji je i sam 1960. rođen u tom selu u opštini Peć. Čeku je bio artiljerijski kapetan u JNA, odakle 1991. prelazi u novoformiranu hrvatsku vojsku u čijim redovima učestvuje i u operaciji Medački džep tokom koje su počinjeni ratni zločini nad srpskim stanovništvom u tom delu Hrvatske. U toku NATO agresije na Jugoslaviju Čeku u maju 1999. na mestu šefa štaba takozvane Oslobodilačke vojske Kosova zamenjuje Sulejmana Sultana Selimija, a posle rata nadgleda transformaciju OVK u Kosovski zaštitni korpus.

 

Po volji sponzora

 

Na mestu predsednika vlade samoproklamovane Republike Kosovo je od 2006. do 2007. godine. Sa pozicije komandanta prvo OVK, a zatim i sive eminencije KZK-a Čeku je svoje naoružane saborce koristio da bi obezbeđivali ilegalnu trgovinu drogom, naftom, cigaretama i belim robljem, kako tokom rata na Kosmetu, tako isto i posle njegovog završetka. Bliski Agimov rođak je i Rifat Čeku, svojevremeno zvanično šef obezbeđenja prištinskog Grand hotela. Rifatova nezvanična, ali daleko unosnija pozicija bilo je mesto ličnog telohranitelja Džavita Halitija, koga izveštaj nemačke kontraobaveštajne službe BND iz 2005. godine navodi kao višestrukog agenta i poslovnog partnera Hašima Tačija, sa kojim je sarađivao preko svoje firme Salbatring iz Prištine, specijalizovane za pranje para.

Agim i ostali članovi klana Čeku imali su poseban interes da finansijski pomognu razotkrivanje počinilaca zločina u njihovom selu Ćuška. Novca im nije nedostajalo, jer je mafijašenje veoma unosan biznis, a svojim tajnovitim boravcima u Kolumbiji, odakle je proteran 2009, Agim Čeku je dokazao da mu nije stran ni lični angažman kada treba pospešiti trgovinu drogom.

Problem na koji nam ukazuje naš izvor iz Višeg suda jeste to što je klan Čeku insistirao da budu kažnjeni, i to drakonskim kaznama, svi pripadnici srpskih vojnih, policijskih i paravojnih snaga koji  su bili u selu Ćuška ili u njegovoj blizini u vreme kada su izvršeni ratni zločini. Ali, nisu svi oni i učestvovali u pokolju.

Jedan od pripadnika paravojnih snaga koji je dokazano bio u Ćuški, ali isto tako dokazano nije ni na koji način učestvovao u zločinu, jeste i osoba koja svojim fizičkim izgledom podseća na nesrećnog Milića Martinovića. Izvor iz suda nam daje konkretan primer koji dokazuje da je došlo do zamene identiteta.

Pomenutom članu paravojnih formacija, čiji identitet ne otkrivamo radi njegove lične bezbednosti, jednog dana su rekli da je osumnjičen za zločin u Ćuškoj i policija mu je pokazala fotografiju pomoću koje su ga svedoci identifikovali. Na toj fotografiji je zaista stajalo ime pomenutog čoveka, ali je na slici bio Milić Martinović, koga je on kasnije video u novinama.

U međuvremenu je nepobitno dokazano da pomenuti čovek jeste bio u Ćuški, ali da nije kriv za zločine, zbog čega nije ni obuhvaćen optužnicom podignutom protiv Šakala osumnjičenih za ubistva u Ćuški. Rešenje kako da udovolji zahtevima klana Čeku da svi prisutni Srbi budu osuđeni, našla je Nataša Kandić, kojoj je dobrodošlo da se dokopa novca koji je ova porodična razbojnička manufaktura obećala kao nagradu. Pošto je u Srbiji već dokazano da čovek na koga liči nesrećni Martinović nije učestvovao u zločinima u Ćuški, a isti se nije nalazio na teritoriji neke druge zemlje, krivica je svaljena na Martinovića koji se u tom trenutku nalazio pod švedskom jurisdikcijom.

Posao Nataše Kandić u ovom postupku bio je da instruiše i plati svedoke da nesrećnog Martinovića prepoznaju kao jednog od izvršilaca zločina. Isto tako je Kandićka, preko svojih veza dobijenih od švedskih sponzora njenog Fonda, izdejstvovala prvo da švedsko tužilaštvo Martinovića sumnjiči da je uzeo lažni identitet u toj zemlji, a da se u stvari radi o jednom poznatom članu Šakala. Pošto je od srpskog MUP-a dobijena potvrda o tome da je u Geteborgu uhapšeni Srbin zaista Milić Martinović, koji nema nikakve veze sa Šakalima, sa fotografija pomoću kojih su "svedoci" prepoznavali svog mučitelja iznenada nestaje ime pravog člana Šakala i pojavljuje se ime Milića Martrinovića.

Pomoću ovako manipulisanih dokaza švedsko tužilaštvo podiže optužnicu, a sud izbegava da na svedočenje pozove Stevanovića koji je bio upoznati sa činjenicom da je u predistražnom postupku iz Švedske stigla fotografija na kojoj je bio Milić Martinović, ali na kojoj se navodilo ime drugog čoveka, i koji bi svojim svedočenjem mogao da dokaže da je došlo do zamene identiteta. Ovako nešto se nikako nije uklapalo u finansijske planove Nataše Kandić.

 

Mrtav na više mesta

 

Kod Nataše Kandić se sve vrti oko para i ličnog interesa, a ne oko otkrivanja istine. Naš izvor iz Višeg suda nam tvrdi da ona ne samo da instruiše svedoke koga treba da terete već i čije ime ne smeju da pominju. Čak i kod nje postoje Srbi koji su izuzeti od sumnje da su počinili ratne zločine, ali su to isključivo oni čija pomoć joj je potrebna kako bi nastavila da sakuplja pare na tuđoj nesreći.

O tome kako Kandićka po potrebi manipuliše dokazima, i to uz svesrdnu podršku i pomoć domaćeg pravosuđa, imamo rečit primer u slučaju koji se pod brojem K 3984/10 u Višem sudu u Beogradu vodi protiv Jugoslava Petrušića i drugih. Njima se, između ostalog, na teret stavljaju ubistva tokom rata 1999. na štetu dva kosovska Albanca: Rahmana Idrizia i Hamdie Neziria.

U svojoj knjizi Kosovo - knjiga pamćenja, Nataša Kandić na strani 108. navodi Idrizia Rahmana (od oca Bajrama), rođenog 11. decembra 1972. godine, vojnika, ubijenog u Juniku 5. maja 1999. godine. Ono vojnik u toku kasnijeg sudskog postupka netragom nestaje, pa se Petrušić i ostali terete za zločin nad civilnim stanovništvom.

U istoj knjizi na strani 188. upisan je i Neziri Hamdi (od oca Osmana), rođen 14. aprila 1957, civil, ubijen u Trsteniku 7. maja 1999. godine. U sudskim spisima, međutim, nalazi se potvrda o identifikaciji Neziria od 13. novembra 2006. u kojoj stoji sledeće: kao mesto nestanka navodi se Zalč kod Peći, a dalje da je telo nađeno 13. septembra 2000. u Juniku - Dečani. U potvrdi o smrti izdatoj 13. novembra 2006. stoji da je telo ekshumirano u Batajnici?! Kako je moguće da jedno te isto telo bude na dva različita mesta i da dva puta bude pronađeno: jednom u Juniku, drugi put u Batajnici? I kako je Kandićka uopšte došla do informacije da je Neziri ubijen u Trsteniku, koji se nigde ne pominje u sudskim spisima?

U svom dopisu predsedniku veća sudiji Milanu Londroviću od 1. septembra 2011, branioci Petrušića ističu sledeće:

"Nije jasno kako su posmrtni ostaci Hamdi Nezirija mogli biti predmet autopsije u Orahovcu 14. septembra 2000. kada su tek nakon toga ekshumirani u Batajnici, kako to proizilazi iz Potvrde o smrti, a njihov identitet je utvrđen tek 13. decembra 2006. godine, kada su sačinjeni i Potvrda identiteta i Potvrda identifikacije i Potvrda smrti."

U pomenutom dopisu advokati Jugoslav Tintor i Maja Trkulja daju i obrazloženje kako dolazi do nameštanja podataka onako kako odgovara sudu i Fondu za humanitarno pravo: "Postavlja se pitanje - iz kog razloga je u knjizi Kosovo - knjiga pamćenja navedeno da je Idrizi Rahman bio vojnik kada se u ovom postupku na sve moguće načine pokušava predstaviti da je bio civil i sa tim u vezi šta je istina - da li ono što je Fond za humanitarno pravo dostavio sudu u prilogu svojih podnesaka u vidu 'izjava svedoka' čiju autentičnost nismo uspeli da ustanovimo tokom deset godina koliko ovaj postupak traje, ili ono što je Fond utvrdio kao rezultat desetogodišnjeg  rada na terenu…?"

U slučaju Hamdie Neziria postoji još jedna čudnovatnost. On se kao nestao vodi od 10. maja 1999, ali je prijavljen tek u decembru 2006. i to u Crvenom krstu Beograd. Da li bi bilo iznenađenje da je prijavu nestanka podneo neko iz Fonda za humanitarno pravo, a ne neko iz porodice koja ionako više od sedam godina nije primetila da joj nedostaje jedan član?

Očigledno je, a na šta su ukazivali i branioci optuženih, da u ovom postupku Nataši Kandić iz nekog razloga odgovara da se "pronađu" ubice baš ove dvojice pomenutih Albanaca sa Kosmeta, pa se "dokazi" nameštaju onako kako optužnici u datom momentu odgovara. Sigurno da je i tu u igri novčana nagrada.

Koliki uticaj na srpsko pravosuđe imaju Nataša Kandić i njen Fond za humanitarno pravo vidi se iz dopisa VP.Ki 10/09 od 28. maja 2009. godine kojim je istražni sudija Vuk Tufegdžić od nje tražio da radi saslušanja na sud dovede svedoke Nimonaj Mirsada, Gezim Idriza, Nimonaj Saika i Ljuan Lošaja. Ovakav postupak je u suprotnosti sa odredbama Zakona o krivičnom postupku koje predviđaju da se svedoci pismom  pozivaju i to preko službenog lica, pošte, organa unutrašnjih poslova, organa lokalne samouprave ili drugog pravnog lica registrovanog za dostavljanje pismena. Nijedan od pomenutih uslova nisu ispunjavali ni Fond ni sama Nataša Kandić, ali je na ovaj način sud njoj dao priliku da pre davanja izjave pred sudijom pomenuti svedoci od Kandićke budu podučeni šta moraju, a šta ne smeju da kažu. Pomenuti  slučajevi dokazuju da su Nataša Kandić i njen Fond za humanitarno pravo nezaobilazni činioci u svakom postupku za ratne zločine, i to ne samo u Srbiji već i u inostranstvu. Lako joj je da to postigne kada raspolaže impozantnim sumama novca, koji ne dolazi samo od narko-kartela kosovskih Albanaca.

 

Kartel i njegov šalter

 

Nevladine organizacije koje su napustile Regionalnu komisiju za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima na tlu bivše Jugoslavije (REKOM) u leto 2011. su optužile Natašu Kandić, koja se ugurala na čelo i ove organizacije, da je potrošila milione evra dobijenih za početak projekta. Nevladine organizacije, pre svega iz BiH, tvrde da su Kandićka i njen Fond za humanitarno pravo od međunarodnih fondova za realizaciju ove ideje dobili 3,5 miliona evra, a da su sve ostale isključili iz odlučivanja i time, kako tvrde, prekršili statut REKOM-a. Branko Todorović, predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava RS, kaže da je Fond "prva projektna i biznis organizacija čija se direktorka ponaša kao Staljin: ne konsultuje se sa članovima Koordinacionog veća i postavlja svog bivšeg supruga, rođenog kao Lazar Stojanović, koji se preimenovao u Prend Bitićija za direktora medijske kampanje sa mesečnom platom od 2.800 evra". Pri tome, REKOM, po rečima same Kandićke, sa radom neće početi pre početka 2013. godine.

Upozorena od Vesne Teršalić iz zagrebačke Dokumente da je njeno samovlašće neprihvatljivo i da o raspodeli para moraju i drugi članovi da odlučuju, Nataša Kandić joj je odbrusila: "Šta se ti mešaš? Da nema mene ti ne bi imala šta da je jedeš!" Edin Ramulić, predsednik Udruženja žrtava rata Izvor iz Prijedora, tvrdi da je Kandićka sve vreme sama odlučivala o tome ko će da učestvuje na forumima, organizovanim u skupim hotelima poput Splendida u Bečićima ili Parka u Novom Sadu.

Tako se vidi da se žena, koja se po sopstvenim rečima zalaže za demokratiju i poštovanje zakona, ponaša kao despot čim je na dnevnom redu podela novca koji pristiže sa različitih strana. Njeni postupci nedvosmisleno ukazuju na to da ona zaista trguje leševima, ali isključivo u svoju korist.

 

 

 

  

 

Tretman

 

Dok su "svedoci" koji su teretili Milića Martinovića uživali u luksuzu, a jedan od Albanaca sa Kosova je pored para dobio i azil u Švedskoj, glavni i jedini svedok koji je tvrdio da je Martinović nevin od tada ima samo probleme. Onog momenta kada je postalo jasno da Zoran Rašković Serdar ni pred sudom u Stokholmu, a ni pred ovim domaćim nema nameru da svedoči kako mu nalaže Nataša Kandić, njegov položaj se dramatično pogoršao.

U svom pismu Višem sudu u Beogradu, Zoran Rašković navodi kako je bio smešten u stan u Beogradu koji nije čak imao ni grejanje i to u periodu kada je spoljna temperatura bila daleko ispod nule. U pismu sudu on navodi: "Ono što je meni ponižavajuće i zabrinjavajuće jeste i to što Jedinica za zaštitu, kako meni odgovorni tvrde, već puna dva meseca nije u stanju da pronađe adekvatan smeštaj za mene, kažu da nema stanova u Beogradu, a ja lično znam lokacije najmanje tri prazna stana koje isti šefovi JZZ koriste u privatne svrhe, dok na meni vrše teror u prizemskom javnom stanu sa isključenim grejanjem usred zime!"

Pošto je ponovo prebačen u zatvorsku ćeliju u kojoj treba da odleži ostatak kazne na koju je osuđen, Serdar doživljava novo maltretiranje pripadnika JZZ-a: "Oprostite mi jer sam trenutno strašno uznemiren zbog incidenta od pre sat vremena, kada mi je agent Luka u društvu agenta Despota, neposredno ispred ulaska u zatvor, večeras, dana 3. februara 2012. godine u 18 časova, naredio da vratim običnu grejalicu iz moje ćelije, koju sam dobio na korišćenje od Jedinice za zaštitu. Ja sam to odbio, nakon čega je usledila burna verbalna rasprava uz pretnje kako mu je moram vratiti, a na moj odgovor da odjebe više sa mene, jer ću zvati tužioca, rekao mi je nek me jebu debeli i bradica zajedno (tužioci Stanković i Vekarić). Pretnjama su prisustvovali i stražari zatvora koji su me adekvatno zaštitili, o čemu je sastavljen zapisnik, odvojivši me u zasebnu zatvorsku prostoriju, dok je agent Luka bio izvan sebe, pretivši da će mi on milom ili silom uzeti grejalicu iz podrumske samice!"

Iako vozni park JZZ-a vredi preko milion evra, svedoka Raškovića, otkako je odbio da svedoči onako kako mu nalaže Nataša Kandić, voze u automobilu starom 25 godina, kome ne radi prva brzina i čiji se prozor drži zaglavljenim šrafcigerom.

Načelnik Jedinice za zaštitu svedoka Miloš Perović do danas se nije izjasnio u vezi sa gornjim navodima svedoka Zorana Raškovića.

 

 

 

Fotografija - lažni svedok

 

Fotografija koja je na kraju poslužila da se na doživotnu robiju osudi nevini Milić Martinović, namerno je prilagođena potrebama suđenja od strane Nataše Kandić. Na ovoj, u međuvremenu čuvenoj fotografiji vide se navodni Šakali i to, kako Fond za humanitarno pravo i njegovi "svedoci" tvrde, u selu Ćuška posle izvršenog zločina. Uistinu, ova fotografija je nastala godinu dana pre toga, u junu 1998. godine, a od Šakala, koji u to vreme još nisu bili ni formirani, prisutan je samo kasniji komandant Nebojša Minić, zvani Mrtvi (desno u gornjem redu).

Na istoj fotografiji se vidi i Goran Radosavljević, zvani Guri (drugi sa desne strane u donjem redu), potonji komandant srpske žandarmerije. Levo od njega je jedan američki novinar, koji je na Kosmet došao da bi se lično upoznao sa borbom srpskih organa reda protiv albanskih bandi, jer je u to vreme takozvana Oslobodilačka vojska Kosova za Amerikance još uvek bila teroristička i mafijaška organizacija. Taj novinar je i bio jedini razlog ovog okupljanja i fotografisanja.

Nataši Kandić su ovi podaci bili poznati, ali je ona preko svojih "svedoka" insistirala na tome da se u suđenju protiv Milića Martinovića baš ova fotografija koristi kao krunski dokaz ne samo njegove navodne pripadnosti Šakalima već i umešanosti u zločin u Ćuški. Iz tog razloga, sud u Stokholmu nije na svedočenje pozvao pomenutog američkog novinara, koji bi lako dokazao da je fotografija nastala punih godinu dana pre ubistva u Ćuški i da je Milić Martinović (skroz desno u donjem redu) tu bio kao pripadnik legitimne policijske jedinice koja je obezbeđivala novinarov boravak na Kosovu i Metohiji.