Razaranje

Za koje je štetočinske zasluge Cvjetičanin dr Tatjani produžen mandat

 

Prema promašajima i položaji

 

Kako je Vlada Srbije gotovo konspirativno izbegla imenovanje novih direktora pojedinih ustanova kulture, ko se ponašao poput noja i zabio glavu u pesak, kako je naprasno počela dugoočekivana rekonstrukcija ostataka Narodnog muzeja, ko se igra Pontija Pilata i rekonstruiše klozete, kako se početak radova povremeno najavljuje za po nekoliko nedelja, po čijem nalogu se snimaju svi telefonski razgovori u ostacima Narodnog muzeja, kome je u interesu da se ne sazna pravo stanje muzejskih zbirki, čije je remek-nedelo neupotrebljivi program Eternitas i ko je doveo firmu SIS, ko je pokušao da iz Muzeja Srema otme dragoceni nakit, kada će biti pokrenuto pitanje odgovornosti članova muzejske i dvorske Velike lože zbog katastrofalnog stanja ostataka Narodnog muzeja?

Stanislav Živkov

Pre izvesnog vremena, gotovo neprimećeno, objavljena je odluka Vlade Srbije kojom je više "eminentnih" direktora još "eminentnijih" ustanova kulture kojima je republika osnivač, iz trajnog direktorskog stanja prevedeno u stanje vršioca dužnosti, što je obrazloženo činjenicom da trenutno navodno nema uslova da se sprovede konkurs za izbor direktora predviđen krovnim Zakonom o kulturi, te je solomonsko rešenje pronađeno u njihovom prevođenju u v.d. stanje. Naravno, među ovim direktorima našle su se i dve štićenice Dragoljuba Mićunovića: v. d. direktora Narodnog muzeja Cvjetičanin dr Tatjana i v.d. direktora Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture Vera Pavlović-Lončarski, čime je samo potvrđena odavno poznata činjenica da ove dve najveće štetočine u kompletnoj službi zaštite kulturnih dobara Srbije i dalje uživaju zaštitu sa najvišeg mesta!

Kopernikanski obrt

Od tada, pa sve do pre nekoliko dana, skoro da se u Narodnom muzeju ama baš ništa nije dogodilo, ali iznenada je usledio pravi kopernikanski obrt, jer je praktično preko noći postavljanjem skele, ali ovoga puta preko čitave glavne fasade palate nekadašnje Uprave fondova, odnosno ostataka današnjeg Narodnog muzeja, napokon počela dugoočekivana rekonstrukcija zgrade ove značajne institucije. Međutim, malo je poznato da se rekonstrukcija već odvija i u samoj unutrašnjosti zgrade, i to na najbizarnijem mogućem mestu, jer je posao obimne rekonstrukcije enterijera započet rekonstrukcijom i zamenom dela opreme i pribora po svim muzejskim klozetima - gde su postavljene nove kutije za WC papir i papirne ubruse, verovatno po uzoru na svečanu rekonstrukciju klozeta u pančevačkom Domu omladine!

Time se samo potvrđuje odavno poznata činjenica da je u Narodnom muzeju odavno sve okrenuto naopako. Urađen je jedan projekat i radi se drugi, da bi se tek sada izvodila istraživanja fasade i statičke stabilnosti objekta. U isto to vreme 150 ljudi i eksponati nemaju pojma gde će biti preseljeni, a osim pojedinih kustosa entuzijasta, gotovo niko ne radi u tom zdanju već skoro 10 godina. Sadašnja v.d. direktora   Cvjetičanin dr Tatjana, koja je celu situaciju i proizvela, sada vruć krompir dislokacije muzejskog blaga, biblioteke, kustosa i konzervatora prebacuje na ministarstvo, u kome nažalost nema ljudi sposobnih da preseku zbrku i reše problem. Teško da će se problem rešiti za trajanja ove vlade, tj. ministra, koji veruje u dobronamernost gospođe Cvjetičanin i njene direktorske kvalitete, umesto da je imao snage da je smeni čim je došao na to mesto.

Do sada bi problemi muzeja bili, ako ne rešeni, ono barem sagledani. Ovako, tek nas čekaju novi biseri ove bizarne direktorke, koja umesto da snosi posledice zbog izgubljenog vremena i silnog novca slupanog u maglu tokom izgubljenih godina, sada neuspešno pokušava da se igra Pontija Pilata i rekonstruiše muzejske klozete! Strašno! Kao u poslovici "Brigo moja pređi na drugoga"! Svi drugi su krivi osim v.d. direktora muzeja Cvjetičanin dr Tatjane!

Da li se još uopšte neko seća ko je i po kom kriterijumu odabrao podobnog projektanta po liniji Demokratske stranke i Krunskog saveta, i naručio megalomanski projekat, koji bi koštao najmanje 70 miliona evra, koji bi palatu Uprave fondova pretvorio u tržni centar sa staklenom kupolom, četiri kafane i svega 500 kvadrata prostora za depoe? Da li se iko seća ko je radio programski zadatak za taj projekat? Da li se iko seća ko je bez tendera sklopio ugovor za zakup nepostojećeg magacina na pet godina i to za 40.000 evra mesečno?

Očito je da se niko ne seća da je odgovor na gotovo sva pitanja i dalje veoma prisutan i vidan u liku i nedelu direktorke Muzeja Cvjetičanin dr Tatjane. O tome koliko je kod nas rasprostranjena strategija noja koji pred nekom opasnošću zabija glavu u pesak najbolje svedoči činjenica da je nedavno sasvim nezapaženo prošla vest da je Vlada, zbog nepostojanja uslova za raspisivanje konkursa, gđu direktorku prevela u status 'vršioca dužnosti'.

Bilo bi veoma zanimljivo videti za koje to kapitalne zasluge? Je li to možda adekvatna nagrada za sve dosadašnje štetočinstvo, ili najobičnije pranje ruku svih odreda i prepuštanje narednoj vladi da reši šta će sa tako "zaslužnom" personom? Kako je krenulo, čini se da bi Narodni muzej trebalo zauvek zatvoriti i na tom mestu otvoriti narodnjački muzej. To bi bilo profitabilno i sigurno privuklo milione znatiželjnika. Onaj narod čiju istoriju Narodni muzej želi da prikaže, ne postoji već više decenija. Iako se stalno najavljuje da radovi tek što nisu počeli, niko živi pojma nema o tome gde iseliti zbirke, konzervatorski odsek i ostatak zaposlenih u Narodnom muzeju u Beogradu, što je preduslov da rekonstrukcija ovog zdanja napokon počne da se realizuje. Iako je u ovom momentu to goruće pitanje za srpsko ministarstvo kulture, izgleda da se čekaju izbori kako bi se razjurila bulumenta štetočina i mediokriteta nataložena u samom Ministarstvu kulture, kao i Velika muzejska loža predvođena Cvjetičanin dr Tatjanom, v.d. direktorom ostataka Narodnog muzeja, tim pre što će muzej iz budžeta dobiti nezvanično milion evra za rekonstrukciju, ali niti prostor, niti novac za selidbu u taj nepostojeći prostor još uopšte nisu obezbeđeni! Iz Ministarstva kulture niko živi ne zna odgovor na prosto pitanje: gde će i kada će eksponati i zaposleni biti iseljeni. Naime, zaduženi za kontakt sa novinarima su naglasili da ne može da se kaže bilo šta konkretno na tu temu, što potvrđuje da niko o tome ni nema pojma!

Do sada se uglavnom samo spekulisalo o raznim gradskim prostorima gde bi se zbirke čuvale (Muzej grada Beograda u Resavskoj, neki privremeni objekat, zgrada SIV-a i nedovršena zgrada Kliničko-bolničkog centra Srbije koja prazna zjapi već 20 godina), a Ministarstvo kulture trebalo je odavno da donese odluku o novoj lokaciji u koju će eksponati biti preseljeni. Upućeni u ovaj slučaj već mesecima govore kako bi to trebalo da se dogodi narednih nedelja, a te naredne nedelje se ponavljaju svakih nekoliko meseci, dok zaposleni i eksponati zajedno čekaju da padne plafon ili nekoliko kvadrata fasade! Kako bi se privid početka rekonstrukcije i dalje održao, odnosno kako rekonstrukcija ne bi bila zaustavljena, sledeća podfaza rekonstrukcije enterijera verovatno će biti postavljanje novih lampi i lavaboa po WC-ima, iza čega će u narednoj podfazi slediti zamena klozetskih daski i nautilusa na slavinama.

Čekajući Godoa

Istodobno, nikome ni najmanje ne smeta činjenica da je ogromna muzejska biblioteka već godinama zapakovana u sanduke i kutije, čekajući Godoa, odnosno selidbu u neke druge prostore za koje niko pojma nema ni gde su ni šta su, pošto je u međuvremenu za to predviđenu zgradu u Balkanskoj ulici ćapio Centralni institut za konzervaciju predvođen Milom Popović-Živančević. Sigurno da ni muzejskim knjigama niti dobro zapakovanim umetninama u sanducima ni najmanje nije dobro, baš kao što nije bilo dobro ni zazidanim ikonama iz pećke riznice u podrumu studeničkog konaka koje su teško oštećene i u tajnosti su popravljane. Ali koga je briga zbog toga, važno je da svi odgovorni za stanje nacionalnih dobara i dalje uživaju na svojim položajima, putuju i tobož brane spomenike od neprijatelja zemlje, a naći će se dežurni krivci kad se otkrije obim nanete štete spomenicima o kojima su zaduženi da se sada brinu! No dotle - svima je dobro, ne treba talasati...

Postavlja se pitanje da li je pravi razlog za otezanje sa preseljenjem ostataka muzeja - zapravo izbegavanje najosnovnije obaveze da se, pre preseljenja, najpre na vrlo transparentan način uradi kompletan popis i revizija svih zbirki, kako bi se ustanovilo šta je na svom mestu a šta nije, i tako prekinulo javno nagađanje o okrnjenim zbirkama i nedostajućim predmetima, pre svega u arheološkim zbirkama, koje u najmanju ruku podsećaju na pripitomljenu crnu rupu kao sistem za deponovanje materijala. S pravom se postavlja pitanje kakav je to vrli nacionalni muzej ako nacija, zbog navodne bezbednosti čuvanog materijala, ne sme da zna šta se u njemu čuva?!

Što se same rekonstrukcije tiče, ni tu se više ne zna ni ko pije ni ko plaća jer se nakon izrade projekta rekonstrukcije sada vrše istraživački radovi po samoj zgradi ne bi li bi se ustanovilo njeno pravo građevinsko stanje, kako bi se napokon odredila nekakva 'dinamika radova'. Što se toga tiče, sama v.d direktorka dr Tatjana Cvjetičanin je nedavno sama sebi skočila u usta izjavom da se neće odmah sve rušiti unutar zdanja dok traju istraživački radovi, provera statike itd., jedan deo tih poslova može da se izvede i dok su zaposleni u zgradi. Odnosno, možemo se premeštati iz jednog dela u drugi deo zgrade. Ali prvi korak je iseliti zbirke, potom konzervatorski odsek, koji ima svoju aparaturu, i na kraju zaposlene sa dokumentacijom i kompjuterima. U svakom slučaju, dok se iseljavaju zbirke, svi moramo biti prisutni, čime je dala za pravo svim onima koji su podsećali na prethodnu temeljnu rekonstrukciju i dogradnju zgrade iz 1964-1965. godine!

Doduše, ni tada nije bilo nikakvog iseljenja Muzeja iz palate Uprave fondova! Naime, kada je rađena ova prva temeljna adaptacija odnosno intervencija u muzeju, u vreme Laze Trifunovića 1964-1965, nije bilo selidbe van zgrade, nego su personal, inventar i predmeti - dok se radio jedan deo zgrade - preseljavani u drugi, i tako je sve privedeno kraju. Bilo bi zaista zanimljivo videti kako izgleda izveštaj o radu muzeja za sve ove godine kada muzej ne radi, i šta se tu uopšte radi, osim što se kustosi natčovečanskim naporima trude da zaštite svoje zbirke i prave izložbe u situaciji kada ne dobijaju ni dinar za otkup materijala, a konzervatorsku službu u samom Muzeju su najstručnije razbucali upravo Cvjetičanin dr Tatjana i njena bulumenta.

Potemkinovo selo

Naravno, gđa v.d direktora se naokolo šepurila i kao svoje dostignuće predstavljala rezultate tuđeg rada, odnosno sve velike izložbe koje je muzej priredio na raznim gostovanjima. Kao posebno Potemkinovo selo gromoglasno je predstavljena i najnovija skaredna verzija Muzejskog informacionog sistema Srbije - MISS,odnosno izvesna krajnje nefunkcionalna aplikacija Eternitas koja je napravljena kako bi se na jednom mestu upravljalo podacima o kulturnoj baštini muzeja Srbije. U pitanju je inače udruženi zločinački poduhvat izvesne Nede Jevremović, šefice dokumentacije Narodnog muzeja, koja već godinama sve informatičke poslove namešta preduzeću Softver Informacioni Sistemi iz Beograda, a ono po Jevremovićkinim željama pravi raznorazne nefunkcionalne programe koji jedino trebaju Narodnom muzeju (što je pak relikt propale ideje prethodnog direktora Nikole Tasića koji je tražio zakonsku mogućnost da za svoje potrebe Narodni muzej kao krovna muzejska ustanova može iz drugih muzeja uzeti sve šta mu treba).

Tu ideju je kasnije pokušala da realizuje i sadašnja v.d. direktorka Cvjetičanin dr Tatjana, i to tako što je odbila da vrati zakonitom vlasniku Muzeju Srema zlatnu pojasnu garnituru koja je bila na konzervaciji, pod izgovorom da je u Muzeju Srema ta garnitura ugrožena, što je rezultiralo višegodišnjim sudskim sporom koji je Narodni muzej izgubio. Svoju samovolju Cvjetičanin dr Tatjana je pokazala tako što je minirala saradnju sa Muzejom grada Splita i tamošnjom Galerijom umetnina kada je odobrila pozajmice slika za tamošnje izložbe, ali uz obavezu da transport umetnina mora da realizuje njoj omiljeno preduzeće Kunsttrans iz Beograda, nameštajući poslić kumu svog supruga čije su usluge nekoliko puta skuplje od svih drugih preduzeća koje se bave transportom umetnina. Inače sa Kunsttransom u vezi, malo je poznato da već duže vreme traje i sudski spor između Kunsttransa i Večernjih novosti za naknadu navodne štete zbog još navodnijih 'duševnih boli' izazvanih činjenicom da je u tim dnevnim novinama navedeno da se čuveni depo ove firme nalazi u Pančevačkom ritu - koji je podvodan!

Podsećanja radi, još 2007. godine, ukazano je na činjenicu da je projekat rekonstrukcije u svakom pogledu bio megalomanski, i od početka je bilo jasno da će biti potrebno da se obezbedi prostor za privremeno izmeštanje ogromnog broja predmeta iz muzejskih zbirki. Iako je najlakše bilo blagovremeno obezbediti i unajmiti prostor za privremeni smeštaj eksponata, Cvjetićanin dr Tatjana je - bez tendera?! - donela odluku da se posao poveri firmi Kunsttrans koja je u to vreme navodno bila jedina koja se bavila prevozom i magacioniranjem umetnina! Javnost je bila konsternirana činjenicom da se zakupljuje prostor od 1.200 kvadrata, i to za 37.700 evra mesečno, na pet godina, i to magacin u - plavnom području Pančevačkog rita, za koji se kasnije ispostavilo da u trenutku sklapanja ugovora uopšte nije postojao! Još je bila šokantnija činjenica da je taj magacin, osim što je usred močvare, smešten između fabrike betona i benzinske pumpe, a ansambl je kasnije dopunjen proizvodnim halama firme Jeep Commerce.

Međutim, ispostavilo se nešto još važnije - činjenica da je Đorđe Branković, direktor firme Kunsttrans, istovremeno kum i kućni prijatelj Aleksandra D. Kostića, urednika filmskog programa TV B92, koji je takođe i suprug Tatjane Cvjetićanin. Uoči samog iseljenja zgrade, a nakon smene prve Koštuničine vlade i tadašnjeg ministra kulture Dragana Kojadinovića, sa sve kamarilom i voštanim Dražom Mihailovićem, posumnjalo se u pravilno trošenje novca. Ispostavilo se, naime, da je predviđeno da se novcem Nacionalnog investicionog plana, namenski određenim za rekonstrukciju zgrade, zapravo želi prenamenom plaćati zakup ovog magacina - što je blagovremeno sprečeno, tako da je na snagu stupio ugovor po kome Narodni muzej Kunsttransu poodavno duguje ogromne pare za najam magacina u koji se nikada nije uselio (oko čega takođe traju sudski sporovi). U međuvremenu je napokon odbačen megalomanski projekat Demokratske stranke i Miodraga Rakočevića kao nefunkcionalan i preskup, a niko od ekipe koja je dovela Rakočevića nikada ni za šta nije odgovarao.

Od početka rekonstrukcije, prema novom projektu nagrađenom na konkursu, takođe nema ničega na videlu jer je Cvjetičanin dr Tatjana izjavila kako je Restauracija i funkcionalna rekonstrukcija koju smo mi želeli kako bi se dobilo što više prostora, u početku bila ambiciozna, novim projektom Vladana Lojanice krenuli smo u umanjenje ranijih zahteva, sa tadašnjim limitom od 20 do 25 miliona evra koji su se pominjali u javnosti, došli smo do toga da je projekat izabran krajem prošle godine a još nema njegove prave razrade, čeka se da glavni izvođački projekat uđe u budžet za ovu godinu. Kada je u pitanju zgrada Narodnog muzeja na Trgu Republike, dr Cvjetićanin je rekla da je idejno rešenje rekonstrukcije na pregledu kod Komisije muzeja i da očekuje da će projekat rušenja, kojim će faktički biti započeta obnova nacionalnog muzeja, biti gotov u prvim mesecima 2012, a kako sada stoje stvari, ni njega nema na videlu!

Na kraju se sa pravom postavlja pitanje: dokle ovako? Kada će neko pokrenuti pitanje odgovornosti dvorskih kamarila okupljenih oko Krunskog saveta, Demokratske stranke i tadašnjeg saziva Ministarstva kulture koji su i te kako upetljani u skandal sa dovođenjem i protežiranjem Rakočevića. Kada će neko postaviti pitanje odgovornosti v.d. direktora Cvjetičanin dr Tatjane za sumanuti programski zadatak kojim je muzej trebalo da bude pretvoren u tržni centar, kao i za totalni haos koji je nastao tokom njenog direktorovanja ostacima Narodnog muzeja.

Kada će neko postaviti pitanje odgovornosti v.d. direktorke Cvjetičanin dr Tatjane za nezakonito nameštanje poslića kumu svog muža? Kada će neko postaviti pitanje odgovornosti v.d. direktorke Cvjetičanin dr Tatjane za materijalnu štetu napravljenu pripremom odbačenog projekta? Kada će neko postaviti pitanje odgovornosti v.d. direktorke Cvjetičanin dr Tatjane za prostu činjenicu da je Muzej za publiku zatvoren već devet godina, bez ikakve nade u neko skoro otvaranje?

Gospođo dr Cvjetičanin, ako za sve vreme koliko ste direktor muzeja niste uspeli da obezbedite sredstva za njegovu rekonstrukciju (koji ste usput doveli u stanje totalnog kolapsa), onda je krajnje vreme da sa te funkcije odete, jer vi niste sposoban menadžer! Činjenica da ste već devet godina direktor zatvorenog muzeja sve govori.

Umesto proslave Dana Muzeja, drugovi i drugarice iz Narodnog muzeja trebalo bi da organizuju proslavu 10. maja kao dana nerada, a trebalo bi ga predložiti i za svetski dan nerada. Bio bi to lep praznik, i još jedan praznik više kada svi mi ne bismo radili. Zasluženi praznik, nema se šta dodati, drugovi i drugarice - gospođo dr direktor, širok Vam drum!

 

 

Balkanski špijun

U ostacima Narodnog muzeja situacija sve više podseća na film "Balkanski špijun", sa totalnom manijom gonjenja, o čemu najbolje govori činjenica da se po nalogu v.d. direktora Cvjetičanin dr Tatjane, svi razgovori koje njeni podređeni u muzeju obave preko muzejske centrale i ostalih telefona iz serije počev od 33-06-000 i nadalje, uredno snimaju uprkos postojanju Zakona o zaštiti podataka o ličnosti.

 

Da li se još uopšte neko seća ko je i po kom kriterijumu odabrao podobnog projektanta iz redova Demokratske stranke i Krunskog saveta, i naručio megalomanski projekat koji bi koštao najmanje 70 miliona eura, a koji bi palatu Uprave fondova pretvorio u tržni centar sa staklenom kupolom, četiri kafane i svega 500 kvadrata prostora za depoe?

 

Kada će neko postaviti pitanje odgovornosti v.d. direktora Cvjetičanin dr Tatjane za prostu činjenicu da je muzej za publiku zatvoren već devet godina, bez ikakve nade u neko njegovo skorašnje otvaranje.