Politika kao nasilje nad zdravim razumom
Prizori primitivnog morala
Pisac i disident Ivan Ivanović zapamtio je, i u
svojim delima zabeležio, vremena potonjih uzurpatora. Njima je posvetio seriju
tekstova koje Tabloid uz autorovu
saglasnost ekskluzivno objavljuje
Ivan Ivanović
Sama reč uzurpator u Rečniku srpsko-hrvatskog
književnog jezika označava čoveka koji na nezakonit način, nasilno, prisvaja
čije pravo ili čiju imovinu, otimača. U Vujaklijinom Leksikonu stranih reči i
izraza pod uzurpatorom (latinski usurpator,
otud je to strana reč) se podrazumeva nasilni i bespravni prisvajač, otmičar
(naročito vlasti, prestola). U Maloj enciklopediji Prosvete uzurpator je imenovan kao onaj koji se nasilno i bespravno
dokopao vlasti, tuđeg imanja i dr.
Ja sam uzeo sebi slobodu da termin malo
modifikujem. Prihvatam da je uzurpator čovek koji se služi vlašću da realizuje
neku svoju ideju. Pritom nije najbitnije kako se dokopao te vlasti nego kako je
upotrebljava. Teško da se neka velika ideja može ostvariti bez vlasti: i Hrist
i Marks su bili propovednici raja, prvi nebeskog drugi zemaljskog, obojica su
propali jer nisu imali vlast da taj raj ostvare. Stoga su njihove ideje ostale
samo ideje. Ali njihovi sledbenici su stvorili organizacije, prvi Crkvu drugi
Komunističku partiju, da obećani raj ostvare. Pokazalo se da je to iluzija:
nauka je srušila hrišćanski mit o nebeskom raju a život komunističku utopiju o
zemaljskom raju.
Dakle, u mojoj interpretaciji uzurpator je čovek
koji upotrebljava vlast ili se trudi da je iskoristi. Rečju, vlastokorisnik..
Jedan od najvećih srpskih pesnika, poreklom
Topličanin, Rade Drainac je 1935. godine objavio dva politička spisa, bolje
reći pamfleta. U spisu "Uzurpatori" Drainac se okomio na političare
koji su vodili glavnu reč za vreme šestojanuarske diktature (Nikola Uzunović,
Bogoljub Jevtić, Velja Popović), a u spisu "Dragoljub Jovanović ili
seljački Napoleon" napada čoveka koji je bio žrtva upravo te diktature.
(Dragoljub Jovanović je 1933. godine otpušten s posla - bio je profesor Pravnog
fakulteta u Beogradu.)
Drainac je Nikolu Uzunovića označio kao prototipa
patrijarhalnosti, bezidejnosti i primitivnog morala. "Niko u našem javnom
političkom životu nije pokazao toliko beskičmenjaštva, takav smisao za
nesuverenost mišljenja i čankolistvo kao Nikola Uzunović. On bi, bez stida, i
danas lizao tanjire svakom koji bi mu ponudio mrvicu vlasti." Kao što je
ranije postojao pojam vladanovština
(po Vladanu Đorđeviću, predsedniku Vlade u vreme Obrenovića), tako danas
postoji termin uzunovština.
"Uzunovština nije ništa drugo do jedno beskičmenjaštvo zelenaškog
interesa!" Za vreme Uzunovićeve vladavine zavladala je takva korupcija
koja je omogućila "Uzunovom zetu Zariću da za nekoliko godina u
najsiromašnijem kraju Srbije, u Kuršumliji, zgrne više miliona, da otme
Kuršumlijsku Banju i pokuša da promeni pravac Jadranske pruge". Glavna
Uzunovićeva parola bila je: "Narod je stoka! Narod ima samo da
sluša!" Drainac ima obrnuto shvatanje: "Biti politički inteligentan, to
znači poštovati narodnu volju kao najveću svetinju". A Nikola Uzunović je
bio političar "koji ama baš ništa nije koristio narodu, nego mu je, od
kako je iz majčine utrobe izašao, štetio i samo štetio!"
Njegov naslednik Bogoljub Boško Jevtić uspeo je u
političkoj pokvarenosti da nadmaši svog učitelja. Karijera ovog čoveka, koga je
stvorio novinar Pera Taletov, nešto je nezapamćeno u našoj sredini.
"Njegovo avanzovanje u diplomatskoj struci išlo je 250 kilometara na sat!
Od relativno mladog čoveka brzo je postao najuticajniji faktor u zemlji."
Kako? Primenom nasilja. On je u svakom građaninu video izdajnika i rušitelja
države! "Država se ne može stvoriti bez prolivene krvi!" Nažalost, "naš miroljubivi narod u
političkom pogledu uvek je predstavljao najidealnije testo za mešenje".
Jevtićev ministar Velja Popović hteo je u našoj
sredini da odigra Hitlerovog glavnog saradnika Geringa. On je štitio svog
rođenog brata lekara Popovića u Ćupriji, koji je demontirao bolnički rendgen da
bi na svome pregledao bolesnike, a leševe umrlih prodavao porodicama. Drainac
ga u brošuri naziva "krvavim Veljom". (Kad je Drainac objavio
brošuru, Velja Popović je izjavio da bi sve dao da postane ministar unutrašnjih
dela, kako bi Drainca javno obesio na Terazijama!)
U listu Pravda
Drainac je 1934. godine objavio pamflet o Milutinu Dragoviću, političaru iz
Puste Reke. Za njega kaže da je "slatkorečivi političar, iako ispao iz
opanaka" (...) "njegovi govori su prosti, za najniži nivo
neprosvećene mase i u ušima kulturnog čoveka zvuče kao nepodmazani točkovi
seljačkih kola, ali on njima postiže neverovatan uspeh". "Milutin
Dragović je", veli Drainac, "Jovan Zlatousti!" (...) "Čist
seljački demagog, koji bi hteo da se još pet stotina godina živi od
Kosova!" Da bi ga što bolje portretisao, Drainac je citirao popa Vasu iz
Dragovićevog zavičaja, iz Bojnika: "Dragović je seljački filozof, koji je
filozofiju učio na tragovima lisica po Pasjači". "Strašno je
to", zaključuje pop Vasa, "kad ljudi motikom pišu po pergamentu i kad
mutavci uče ljude govoru. Veliki je Gospod i on oprašta svima!"
Ako se u "Uzurpatorima" Drainac
obračunao sa desnicom, u "Seljačkom Napoleonu" okomio se na levicu,
tačnije na njenog predvodnika Dragoljuba Jovanovića. Šta Drainac zamera ovom
seljačkom tribunu? Pozivajući se na Engelsa, koji je u predgovoru
"Osamnaestog brimera Luja Bonaparte" napisao da je "svaka
istorijska borba - razvijala se ona na političkom, verskom, filozofskom ili
ideološkom terenu - u stvari samo više ili manje jasan izraz borbi društvenih
klasa...", Drainac kritikuje Jovanovića što njegovoj politici nedostaje
klasni pristup. "Jedan takav 'proročki' političar, koji narodu obećava
zlatna brda (da nema te demagoški obojene proročke crte, Dragoljub bi bio
zaista veliki tribun), jeste Dragoljub Jovanović, istaknuti član opozicije,
najveći politički razmetljivac koga je Srbija imala."
Na prvi pogled, Jovanović isticanjem humanitarnih
parola u prvi plan, želi da pobije Makijavelija i da pokaže da cilj ne
opravdava sredstvo. "On želi takvu državu koja hoće da povede računa o ličnoj
sreći svojih građana, prvenstveno seljaka; on želi da država postoji radi
građana, a ne građani radi države." Ali on ne naglašava ekonomsku stranu
te utopije. "Ništa lakše nego izaći pred narod s negativnim stranama
postojećeg stanja." (...) "Dragoljub Jovanović spada u one političare
koji misle da su mađioničari i da će se, njihovim dolaskom na vlast, sve tumbe
preokrenuti. Ti političari zaboravljaju teškoće današnjice, savremenu groznu
ekonomsku i moralnu krizu, čitav jedan sistem povezanih interesa u svetu."
Šta nudi taj "politički svaštar"?
Seljačku državu sa zadrugarstvom i kolhozima (pod uticajem komunizma)? Njegova
teorija je papazjanija, u njegovoj seljačkoj državi je zastupljeno individualno
i kolektivno gazdinstvo, a kad je i jedno i drugo onda nije ništa.
"...Mnogi kaputaš danas sanja o seljačkoj državi. Kakva bi bila ta buduća
seljačka Jugoslavija koju zamišljaju po kabinetima izraziti antiseljaci, nije
teško pogoditi." To bi bila država koja bi služila interesima krupne
buržoazije. Stoga je Drainac duboko razočaran u ovog "seljačkog
Napoleona" koji se pretvorio u megafon koji se guši od reči, od uzvika i
šupljih parola. A ni od koga se nije moglo očekivati više širine u državnim i
socijalnim teorijama nego od Dragoljuba Jovanovića. "On je nesporno
kulturan čovek, bivši profesor univerziteta, prijemčiv za sva narodna
strujanja." Tim više je Drainac bio razočaran u ovog političara
"nestaložnog po svome temperamentu, konfuznog po svojim političkim
teorijama, razmetljivog po svojoj ambiciji."