Železnice

Demokratski pogled u bolju prošlost: vozovi u Srbiji idu sporije nego u XIX veku!

 

Brze tuge Srbije

Stranac koji 2012. godine slučajno odluči da železnicom proputuje Srbiju, može da računa na avanturu bez presedana: nigde neće stići na vreme, a posle izvesnog vremena izgubiće i predstavu o veku u kome živi! I tako, pun neobičnih utisaka, kad se jednom izvuče iz zarđalih šina balkanskih, pobeći će odavde, zauvek razočaran romantičnim pasažima iz romana Agate Kristi "Ubistvo u Orijent ekspresu". Jer, svakome ko danas prođe Srbijom, jasno je da se ovde desilo masovno ubistvo... Srbi su ubijeni ekonomski, kulturno, i, uopšte, civilizacijski. A železnice koje ovde stalno putuju u slavnu prošlost, predstavljaju samo usputnu dekoraciju za još nesnimljeni filmski spektakl o propasti jednog naroda i njegove, nekada velike i slavne države...

Nikola Vlahović

U sumrak poslednje od svih Jugoslavija, na početku poslednje decenije u XX veku, brzi voz od Beograda do Požege putovao je dva sata i 10 minuta. Danas, dvadeset i dve godine kasnije, to putovanje traje skoro tri sata! I to sa perspektivom daljeg usporavanja! Tako je ovde na svim relacijama. Vozovi u proseku kasne i više od sat vremena i sporiji su danas nego u XIX veku! Prvi voz koji je krenuo na relaciji Beograd - Niš, na dan 1. maja 1884. godine, putovao je pet i po sati, pri brzini od 45,5 kilometara na sat, a 2007. godine, na toj istoj relaciji, voz je "postigao" prosečnu brzinu od 44,7 kilometara!

Nigde tako Srbija nije dodirnula dno kao sa železnicama, gde je danas, u 2012. godini, prosečna brzina vozova 44,15 kilometra na sat! Koliko je zaostala najbolje govori podatak da je prosečna brzina ovog najmasovnijeg prevoza u Evropskoj uniji između 200 i 300 kilometara na sat! Japan i Kina su uveliko premašili te prosečne brzine. Nažalost, Srbija je i u teretnom saobraćaju na samom svetskom dnu. Tu je prosečna brzina 25 kilometara na sat!

Demokratski velikomučenici, koji su sve učinili da opljačkaju i sasvim unište železnice u Srbiji, danas se hvale kako će "projektovana brzina" voza na "ekskluzivnoj" relaciji Beograd - Subotica biti 115 kilometara na sat, ali da će vozovi tom trasom ići u proseku ispod 70 kilometara na sat! Ni to nije bilo dovoljno, pa je došlo i do matematičkih akrobacija: potrebno je uložiti oko 350 miliona evra, kako bi došlo do "projektovane brzine".

Onda je taj isti demokratski genije, samo pravne struke, zamislio da će formiranjem nekog akcionarskog društva po imenu "Železnice Srbije" osnovati četiri zavisna društva kapitala za upravljanje železničkom infrastrukturom, prevozom putnika, prevozom robe i upravljanjem imovinom. Da bi sve imalo i politički okvir, zamišljeno je i jedno kontrolno, matično društvo, koje će da suštinski diriguje "Železnicama Srbije".

Ali, ova očito nova lopovska zamisao nikako neće proći, jer je ruski kredit, u visini od oko 920 miliona dolara (za pet projekata od kojih je jedan i obnova srpskih železnica), pred realizacijom... A to znači da Ruska Federacija neće dati nijedan dolar bez strogog nadzora njegove realizacije. Naravno, ovo se nije dopalo birokratskim parazitima u Srbiji, pa su odlagali dokle god su mogli. No, za njih i njihove opstrukcije  već je kasno, u svakom smislu...

Surova pljačka "Železnica Srbije" i pripadajućih preduzeća trajala je tokom svih vlada u poslednjih dvadeset godina, a traje i danas. Kap je prelila čašu kad su domaće i strane protuve, zamaskirane u "nužnost liberalnog kapitalizma", počele da masovno otpuštaju radnike i stvaraju jedno ozbiljno kriminalno udruženje...

Istorija bolesti

Još 2009. godine, zamenik okružnog javnog tužioca Gordana Maksimović podnela je zahtev za sprovođenje istrage protiv više osoba koje su bile osumnjičene da su oštetile smederevsku fabriku železničkih vozila "Želvoz" za više desetina miliona dinara. Ovo je, naravno, bio samo vrh ledenog brega, jer je dugi niz povezanih preduzeća koje posluju sa "Železnicama Srbije" već odavno bio uključen u čerupanje državne imovine. Tako je, od trinaest osoba protiv kojih je podnet zahtev za istragu, bilo uhapšeno njih sedam.

Javni tužilac je tada zahtevao istragu protiv bivšeg direktora "Želvoza" Dragomira Čohadžića iz Beograda. Protiv Čohadžića se u Okružnom sudu u Smederevu još od 2008. vodi i postupak zbog zloupotrebe službenog položaja, jer je "...svojim potpisom overio sedam zbirnih računa čiji je iznos 69,3 miliona dinara koji su utrošeni za navodni rekreativni odmor iako je znao da su fakture i navodi netačni..." Čohadžić je, izgleda, odobrio i kupovinu robe vredne 27,77 miliona dinara.

S tim u vezi, istraga je pokrenuta i protiv izvesnog Zorana Momčilovića koji je u međuvremenu pobegao iz Srbije. Za njim je raspisana poternica, ali u optužnici nigde ne piše za koja (ne)dela je osumnjičen. Tu su i članovi takozvanog reprezentativnog sindikata, Slavoljub Trifunović i Milan Đurić iz Smedereva, kojima je stavljeno na teret da su bez provere potpisali i prihvatili fakture na više od trideset miliona dinara, kako je od njih tražio direktor Dragomir Čohadžić.

Generalni direktor "Želtursa" Olgica Rudaković i izvršni direktor tog preduzeća Marina Kuzmić-Kozić  optužene su za "pribavljanje imovinske koristi" u vrednosti od 31 milion dinara, ali i za štetu nanetu "Želvozu" u visini od 69,3 miliona dinara. Stradao je i rođeni brat bivšeg direktora "Železnica Srbije" Obrad Šarančić, koji je optužen "za stečenu nelegalnu korist" od 9,26 miliona dinara, tako što je sačinio 148 lažnih računa, što je ispostavio račune za pansionske usluge odmarališta "Horizont" u kome je, kako Obradove knjige kažu, konačilo i hranilo se 228 radnika, odnosno 156 više od činjeničnog broja (kako tvrdi optužnica). "Želvoz" je na osnovu tog potraživanja isplatio više od tri miliona dinara.

"Želvoz" je još 1. avgusta 2006. godine predao kriminalističkoj policiji prijavu protiv čelnika tog preduzeća, u kojoj su opisali sve pljačke i njihove aktere. Između ostalog, radnici su policiji napisali da ogromna sredstva koja je "Želvoz" dobio od "Železnica Srbije" negde odlaze. Dopis je upućen i Ministarstvu finansija i kancelariji predsednika Srbije. Pobrojani su i dugovi - 500 miliona za poreze i doprinose, 300 miliona "Šinvozu" u Zrenjaninu, 90 miliona "Železnicama Srbije"... I uprkos svim tim dugovanjima, Čohadžić je odlučio da plaća odmore radnicima "sa prevozom i boravišnom taksom", mada su oni retki srećnici, koji su išli na tako organizovan odmor, sami plaćali prevoz.

U takvoj atmosferi, kad Rim gori i sve propada, nekome je palo na pamet da proda smederevsku fabriku železničkih vozila "Želvoz", i to nekoj rumunskoj firmi "Grampet", koja je prvi kapital napravila prodajom takozvanog belog roblja, prostitucijom, i, po svemu sudeći, vladavinom jednim delom narko-tržišta! Izvori govore da je "Grampet" samo u Španiji kontrolisao rad više od 1.000 prostitutki iz Rumunije i Moldavije, a isto toliko ih je bilo u još desetak zemalja Evropske unije! Tako je međunarodni organizovani kriminal ušao posredno i u "Železnice Srbije"...

Sve je počelo prodajom dvadeset elektro-lokomotiva kao staro gvožđe rumunskom "Grampetu". U pljačku su bile uključene i interesne grupe iz JP "Železnice Srbije", "Šinvoza" iz Zrenjanina, smederevskog "Želvoza"... Ali, sve to nije zasmetalo tadašnjem portparolu Agencije za privatizaciju Dušanu Belanoviću da svečano izjavi kako je "Grampet" ispunio sve uslove ove agencije!

Neverovatno zvuči, ali do današnjeg dana 2012. godine, radnici smederevskog "Želvoza" i dalje su u protestu, sa zahtevom za raskid kupoprodajnog ugovora sa konzorcijumom rumunskih firmi "Remar" i "Grampet", i traže da država preuzme brigu o 1.400 radnika te firme! Ali, kako izgleda, "Grampet" više brine o onih 1.000 "seksualnih radnica" u Španiji nego o nekim tamo "Želvozovim" pregaocima!

U međuvremenu se desila i prava drama sa neuspelim pokušajem privatizacije fabrike vagona u Kraljevu, a uslove za tender koji je raspisivalo JP "Železnice Srbije", radi nabavke novih vagona, bili su takvi da na njega niko nije konkurisao, pa ni Mašinska industrija Niš, niti "Goša" iz Smederevske Palanke... Cilj je bio da neko drugi, izvana, plati demokratski reket i "uđe u posao".

Tako je postalo jasno da u Srbiji postoji čitava "vagonomafija" koju čine ljudi iz vrha železnice, i sve sami bivši direktori fabrika remontera. Još nisu ispitane takozvane "kasacije vagona", trgovina gvozdenim otpadom i rezervnim delovima - železničkom opremom sa kasiranih vagona. Nisu ispitane lopovske privatizacije fabrika vagona, sprega starih-novih vlasnika remontera i podrška u tome potkupljenog sindikata na nivou grada i gradskih struktura. Nisu ispitana trošenja državnih para za pomoć posrnulim fabrikama-remonterima i niti se zvanično zna ko rukovodi fabrikama-remonterima u Srbiji. Ko je bio u "Šinvozu" u Zrenjaninu gde su se pojedini radnici na čudan način ubijali vešanjem, a u niškom MIN-u i firmi "Bratstvo" iz Subotice umirali štrajkujući glađu...

 

Dok demokrate ne dođu, ni vozovi da ne prođu

Čim je bivši direktor "Železnica Srbije" Milanko Šarančić zatvoren, počela je prava demokratska žurka u ovom gigantskom javnom preduzeću. Pljačke su uvećane i do deset puta, a propadnje višestruko ubrzano. Ispostaviće se da bi Milanko Šarančić i danas bio na istom radnom mestu samo da je "podelio posao" sa Draganom Đilasom, kome je on očito smetao u svakom pogledu (počevši od vladavine "Beovozom", pa dalje...). Da je to tako, potvrđuje i činjenica da je Milan Marković, generalni direktor Železnica, inače kadar Demokratske stranke, ignorisao zahtev Upravnog odbora i nije podneo krivičnu prijavu protiv Šarančića, koji je u međuvremenu sporazumno raskinuo radni odnos sa "Železnicama Srbije". Sve govori da je Šarančić bio doslovno predmet političke trgovine vrha tadašnje vlasti. Ipak, dokumentacijom koju je prikupila komisija Upravnog odbora Železnica, došlo se do osnova "za utvrđivanje neregularnosti bivšeg rukovodstva", i to tako što je dokazano da je Šarančić do stana došao na osnovu falsifikovanih dokumenata. Smešno, ali to je bila ključna tačka napada na Šarančića. Njegov stan! Prema tim dokumentima, 20.4.2006. godine, Šarančić je dobio službeni stan samo sa pravom korišćenja za vreme obavljanja funkcije. Železnice su ga kupile za 160.000 evra. Dva meseca kasnije, 16.6.2006. godine, Šarančić u dogovoru sa tadašnjim predsednikom UO, bez odluke UO, preimenuje namenu. Stan se daje u zakup na određeno vreme, sa mogućnošću otkupa. Iako je stan kupljen za 160.000 evra, Šarančićev čovek iz Poreske uprave procenjuje ga na 76.000 dinara po kvadratnom metru.

Kako mu je "sabrano" u odajama Dragana Đilasa, on je sebi "prigrabio" milion i dvesta hiljada dinara. Smešna suma za ono što će tek da usledi njegovim uklanjanjem. Istina, postoji i dokumentacija koja potvrđuje da su Šarančić i tadašnje rukovodstvo prekršili Zakon o javnim nabavkama pri nabavci polovnih šinobusa iz Švedske, ali...

Na optuženičkoj klupi našli su se i njegovi saradnici Zoran Milićević, Dragoslav Pejčić i Milorad Čelebić...

Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo je optužnicu 2. decembra 2010. godine protiv Šarančića i njegovih saradnika, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja. Njega terete zbog sporne nabavke šest dizel električnih lokomotiva od Slovenačkih železnica i 10 dizel motornih vozila od švedske kompanije "Šveden reil", jer je taj posao mogao da se obavi u Srbiji. Sumnjalo se da su ostvarili imovinsku korist nezakonitim sprovođenjem postupka javne nabavke lokomotiva i elektromotornih vozila i uvođenjem u posao posredničkih firmi, među kojima se pojavljuju i strana pravna lica.

"Branioci su me pitali da li da ponudim jemstvo, ali ja neću da plaćam slobodu, ona mi pripada. Ovako, kao da sam kažnjen zato što sam dobro radio. Tvrdim da iza svega stoje politički motivi", rekao je Šarančić pre odluke suda o pritvoru. Sudsko veće kojim predsedava sudija Zoran Drecun odbilo je da uz jemstvo ukine pritvor i bivšem pomoćniku direktora za vuču i vozna sredstva Zoranu Milićeviću i zastupniku preduzeća "Rejl LLP" iz Londona Miloradu Čelebiću, dok je pritvor ranije ukinut bivšem pomoćniku direktora Sektora za vuču i tehničku dokumentaciju Dragoslavu Pejčiću. Milićevićeva odbrana ponudila je kao jemstvo stan u centru Beograda površine 100 kvadratnih metara, čija je vrednost procenjena na 147.000 evra, dok je Čelebićeva odbrana ponudila stan od 90 kvadratnih metara u Beogradu u vrednosti od 150.000 evra koji se vodi na njegovu suprugu Marinu Čelebić, vlasnicu preduzeća "Rejl LLP". U optužnici je pisalo i to da su "Železnice Srbije' oštećene jer lokomotive nisu nabavljene direktno od vlasnika, već preko posredničkih preduzeća, po uvećanim cenama od onih koje su definisane u direktnim kontaktima ljudi iz železničkih preduzeća Srbije i Slovenije. U javnosti je prošla i informacija o tome da je Milorad Čelebić uvoznik robe za butike!

U bezbrojnim skandalima koji su tokom poslednje decenije potresali "Železnice Srbije", bilo je svega, ali  kad se on pojavljivao kao uvoznik lokomotiva, i to po ceni od 605.000 evra po komadu, kao i skretnica u vrednosti od šest miliona evra, bio je to signal da počne čišćenje prljavština na Železnicama. No, to se nije desilo. Istina je da je demokratska koalicija samo vrebala trenutak kad će da "preuzme posao", pa je čak i dosije o ovom slučaju, koji je napravio bivši UBPOK, bio na izvesno vreme odložen u fioku. 

 

 

Koliko košta demokratski reket?

Bivši direktor "Železnica Srbije" Milanko Šarančić, koji je bio u zatvoru od hapšenja 2. juna 2010. godine, u međuvremenu je pušten da se brani sa slobode, pošto je položio jemstvo od oko 400.000 evra u nekretninama, ali je obavestio javnost da "neće kupovati slobodu", govoreći o navici Demokratske stranke i njenih vlasti da "prodaju oproste grehova"... Šarančić je tokom odbrane na sudu optužio Demokratsku stranku, dokazujući da je proces protiv njega politički montiran i da je uhapšen posle sukoba sa funkcionerom DS-a i gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom.

 

 

Nemaju veze, ali imaju vezu!

 

Sekcija za vuču "Železnica Srbije" iz Kraljeva odlučila je 29. aprila 2010. da nabavku dizel električnog agregata obavi po pravilima za takozvane nabavke male vrednosti, budući da je procenjena cena bila 2.500.000 dinara bez PDV-a. Članovi Komisije za javnu nabavku male vrednosti Slobodan Ponoćko (Sektor za nabavke), Antonija Kapisazović i Bogoljub Džomić (Sektor za vuču i OSZ) istog dana su se dogovorili da upite pošalju na pet adresa. Ono što je za nas, ali i istražne organe interesantno, jesu firme kojima se Komisija ciljano obratila.

"MS Metaloinvest" iz Kraljeva nije ni upisan kod Agencije za privredne registre, "Srboauto" iz Beograda proizvodi kardane i popravlja automobile, KPM Zrenjanin prodaje nove i polovne kompresore, a "Elektro kontakt" Kraljevo proizvodi elektro-ormare! Nijedna od ove četiri firme nije imala nikakve veze ni sa proizvodnjom, a ni sa uvozom agregata!

 

 

Parovoz na gvozdenom putu

Ideju o izgradnji prve železnice Kneževine Srbije dao je lično Miloš Obrenović, još 1837. godine. Tu, tada senzacionalnu vest prvi je objavio Serbski narodni list koji je izlazio u Pešti, i to u članku pod naslovom: "Gvozdeni put i parovoz". Sve se dešavalo samo 12 godina posle izgradnje i puštanja u saobraćaj prve pruge (1825. godine) u Velikoj Britaniji.

 

Samo u jednoj godini, preduzeće "Železnice Srbije" je za reprezentaciju potrošilo 500.000 evra.