https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Evropa

Evropa

Antiglobalistički talas zahvatio je i vlade najvećih evropskih zemalja

 

Promene bez promena

 

Moderna birokratija u Evropi svoje korene vuče iz srednjevekovne Pruske. Nije nikakvo čudo da upravo preko nje moderna Nemačka ostvaruje svoj plan dominacije nad celom Evropskom unijom. Protiv birokratizacije i dehumanizacije, inače vredne ideje o evropskom jedinstvu, ustale su stranke krajnje desnice i krajnje levice u celoj Evropi. Tako široki front protivnika veoma brzo će dovesti do smene vlasti u Berlinu, po modelu koji je upravo viđen u Parizu: promene bez promena

 

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

 

Birokratija je postojala i postoji u svim državama sveta, kroz celu istoriju. Njeni začeci se vide još u praistoriji kada je postalo neophodno da se precizno beleži doprinos svakog pojedinca zajednici. Tako u drevnoj Mesopotamiji, današnjem Iraku, na glinenim tablicama, revnosni pisari zapisuju koliko je ko od građana pothranio žita u centralni magacin nekog grada.

Posle su se te tablice čuvale kako bi depozitar mogao da preuzme svoje žito kada mu je trebalo. Iz tog stvaranja, čuvanja i obrađivanja zapisa nastala je potreba za formiranjem državne administracije.

Dok je Muhamed bio samo plemenski lider i prorok, danak koji su mu plaćali potčinjeni skladišten je prvo u jednoj prostoriji njegove kuće, a zatim u posebnoj kući u okviru njegovog stambenog kompleksa u Medini. Niko, pa ni sam Muhamed, nije preterano vodio računa koliko dragocenosti pristiže i kako i u kojoj meri se one troše. Para je bilo dovoljno za sve potrebe tek formirane islamske zajednice.

Međutim, već njegovi prvi naslednici, kalifi, uvideli su da je potrebna disciplinovana organizacija koja će da upravlja prihodima države koja je velikom brzinom širila svoje granice.

Padom Persije pod arapsku vlast došlo je do preuzimanja izuzetno dobro razrađenog persijskog činovničkog aparata. Ne samo da su obučeni i iskusni službenici prešli da rade za kalife, već je iz persijskog u arapski, a kasnije i turski jezik ušlo mnoštvo reči baš iz polja državne uprave.

Ni srednjevekovna Evropa nije bila pošteđena birokratizacije. Današnje ustrojstvo državne administracije na starom kontinentu počiva na idejama koje su se razvijale u Pruskoj 17. i 18. veka. Pruskim kraljevima nije bilo lako da upravljaju svojom državom samo pomoću srednjevekovnog dvorskog aparata. Na istoku su oni vladali Prutenijom, nemački nazivanom Pruska, dok su na zapadu držali Brandenburg, sa glavnim gradom Berlinom, koji je imao i dostojanstvo izborne kneževine.

   Dve potpuno različite istorijske, etničke i ekonomske celine, objedinjene u ličnosti pruskog kralja koji je rezidirao u Berlinu, zahtevale su dobro razrađen administrativni aparat kako se ne bi otele kontroli. U Pruskoj se zato uvodi činovništvo koje postaje posebna, privilegovana društvena klasa. Nemačka potreba da sve bude precizno odrađeno dovodi do toga da je pruska državna administracija ubrzo postala model za ugled i u drugim zemljama.

   Tradicija činovništva kao posebne društvene elite svesno ili podsvesno se nastavlja do u današnje dane, ali ne samo u Nemačkoj već, usled toga što je Nemačka dominantna zemlja Evropske unije, i u evropskoj centrali - Briselu.

 

Svetska vlada u senci

 

Sitni, bledi, bezidejni aparatčici tako su vremenom formirali EU kao konglomerat u kome svi opslužuju državni aparat, a ne obrnuto. Briselska birokratija ne samo da nikome ne polaže račune, ona u međuvremenu uzurpira i pravo da nacionalnim državama, članicama Evropske unije, nameće svoje odluke.

Ono što je u klimatizovanim palatama zatvorene kancelarijske miševe zaprepastilo jeste pokret za oslobođenje od takve tiranije, koji se sve više širi Evropom.

EU trenutno ima dva centra: u Briselu je sedište evropske administracije, ali je pravi centar moći u Berlinu. Kada Berlin kine, ostatak Unije dobije zapaljenje pluća. Podloga nemačke premoći u Evropi jeste njena izuzetno snažna privreda i ogromni finansijski potencijal. Poluge preko kojih se ova nadmoć pretače u realnu politiku jeste briselska birokratija koja svoje enormne zarade dobija zahvaljujući nemačkim uplatama u zajednički evropski budžet.

Da bi sačuvala svoju dominaciju u Evropi Nemačka stalno mora da upumpava novac u zajednički budžet i razne druge fondove. Iz tog razloga nije došlo do suštinske promene njene poreske politike, što su kao svoj cilj zacrtali Liberali (FDP), najmanji koalicioni partner u vladi Angele Merkel. Kozmetičke intervencije koje su služile samo da se fingira kompromis unutar vladajuće koalicije, dovele su do toga da u mnogim pokrajinama Liberali postanu vanparlamentarna stranka, a trend preti da se proširi i na savezni nivo.

   Nestabilnost FDP-a slabi i poziciju same Angele Merkel koja je upravo izgubila svog najvažnijeg saveznika u inostranstvu, Nikolu Sarkozia. Ovakav razvoj događaja bi trebao da uspori nemački juriš na Evropu, ali nikako ne i da ga potpuno zaustavi. Jednostavno, samo su karte drugačije promešane.

   Pobednik na francuskim predsedničkim izborima Fransoa Oland odmah je krenuo sa govorima koji su mnoge podsetili na prve dane predsednikovanja Baraka Obame. "U celoj Evropi je došlo vreme promena", izjavio je Oland odmah po proglašenju pobede. Uticajni Los Angeles Times i Sky News ovo su prokomentarisali rečima: "Posmatrači se slažu u tome da je izbor Olanda prekretnica u vladavini evro-zonom i upravljanju monetarnom krizom."

   Sa Olandom, međutim, nikako ne dolazi do promena u pogledu krajnjeg cilja, već u najboljem slučaju do izmena puta kojim se do njega stiže. Novi francuski predsednik ni u kom slučaju nije antiglobalista, naprotiv.

   Novi stanovnik Jelisejske palate još 1992. je podržao dogovor iz Mastrihta kojim je položen kamen temeljac za zajedničku evropsku monetu. Ovaj dogovor, sa svoje strane, počiva na planu koji je 1955. sačinila Bilderberg grupa, znana i kao "svetska vlada u senci". Još kao glasnogovornik bivšeg premijera Lajonela Žospena, koji je učestvovao na sastanku Bilderberga 1996. godine, Oland se približio političkim strukturama koje odlučuju i vode Francusku. Sa svoje strane, njegov savetnik je Manuel Val, učesnik Bilderberg konferencije iz 2008. godine.

 

Večnim ratom do večnog mira

 

Upravo ideje Bilderberg grupe predstavljaju udarnu pesnicu nehumane globalizacije  koja umesto blage forme međusobne saradnje nacija predviđa agresivno i bezuslovno nametanje standarda kojih svi moraju da se pridržavaju. Ova politika samo u teoriji prolazi bez krvoprolića, dok nam praksa iz dana u dan pokazuje nešto drugo i potvrđuje da se sve odvija po formulaciji Gora Vidala: "Večnim ratom do večnog mira."

Olandov dolazak na vlast u Francuskoj zato ne treba posmatrati kao raskid sa politikom globalizacije koju je sprovodila osovina Pariz-Berlin, već pre kao pomoć Nemačkoj koja je pod Angelom Merkel i previše agresivno nastupala otkrivajući svima svoje namere. Oland je diskretniji od Sarkozija, a njegova politika je prožeta pokušajima spinovanja javnog mnjenja.

Moćna briselska birokratija ionako ne bi dozvolila neke drastične promene kursa. Bar je toliko Nemačka zadužila Evropu, jer joj je osim Ode radosti nemačkog kompozitora Betovena podarila i glomaznu sveodlučujuću administraciju.

Što se tiče Bilderberg grupe, ona i dalje stremi centralnoj evropskoj vladi opremljenom dovoljnim mehanizmima represalija u odnosu na države članice. Još je Herman van Rompej prilikom stupanja na dužnost predsednika Evropskog saveta 2009. godinu proglasio prvom godinom vladavine svetske vlade koju je video u formiranju grupe G 20, koja je sa scene sklonila dotadašnju grupu najrazvijenijih zemalja G8. Učvršćivanje moći centralne vlasti EU sasvim je logičan nastavak ove politike, a odlazak Sarkozija i dolazak Olanda samo su šminka na licu evropske globalističke birokratije.

 Neotesani stil vladavine Angele Merkel koja bez uvijanja drugim zemljama nameće nemačku dominaciju, mogao bi ovu gvozdenu kancelarku da košta njene funkcije.  Prvi kamen na koji bi Merkelova mogla da se saplete potiče sa Akropolja.

Kriza u Grčkoj ne da se ne smiruje, ona poprima sve veće razmere. U trenutku kada nastaje ovaj članak samo je jedno jasno u Atini, a to je da ovog puta ni vlada ne može da se formira, bar ne neka stabilna, većinska. Grčkoj u neposrednoj budućnosti zato predstoje novi izbori i dalja politička i ekonomska nestabilnost.

Mnogi se sećaju da je po izbijanju finansijske krize u Grčkoj Angela Merkel bila pasivna, nezainteresovana čak i da razgovara o saniranju štete. Kasnije će postati jasno i zašto.

Na početku krize katastrofa je mogla da se izbegne sa desetak milijardi evra hitne pomoći Grčkoj. Danas se razmišlja o stosinama milijardi, a da niko više nije siguran da li će to da spreči ili bar ublaži predstojeći krah. Priterana uza zid, grčka vlada je konačno morala da pristane na sve uslove koji su joj preko Brisela nametani iz Berlina.

 

Braniteljka čije vere?

 

      Uštede u budžetskim izdvajanjima, posebno za penzionere i one najsiromašnije, sigurno su milione Grka izvele na ulice, ali ih je do ključanja doveo nemački zahtev da njihovi  činovnici postanu supervizori atinskih ministara. Ovaj neodmereni potez Merkelove lako može da postane inicijalna kapisla za širenje antinemačkog, a samimim tim i antiglobalističkog pokreta u celoj Evropi.

Prve naznake tako nečega već su vidljive u Mađarskoj. Ultra konzervativna, po nekima i profašistička vlada Viktora Orbana brzo je dospela u sukob sa administracijom iz Brisela. Iako se u javnosti najčešće pominjalo nezadovoljstvo mađarskim zakonom o informisanju, na prvoj liniji fronta je ipak bio novi mađarski ustav, odnosno njegova preambula koja Mađarsku definiše kao hrišćansku zemlju.

Sekularnost se smatra kamenom temeljcem Evropske unije, iako nikome ne smeta to što, na primer, engleska kraljica nosi titulu "Branilac vere", a istovremeno je i poglavar anglikanske crkve! Ni za koga nije sporno ni da je Mađarska skoro stoprocentno hrišćanska zemlja, ali je nekome zasmetalo javno proklamovanje očigledne istine.

Evropa jeste tradicionalno hrišćanska i tradicionalno bela. Ipak, javno iznošenje ove ćinjenice smatra se politički nekorektnim u vrhovima evropske administracije, iako i nemački zvaničnici ističu da islam nikako ne može da bude uvršten u evropsku tradiciju.

Kada su se neuspešno završili pokušaji pritiska na Orbanov kabinet da izmeni sporni deo ustavne preambule, pri čemu su obe strane imale podršku masovnih pro-, odnosno anti-vladinih demonstracija u Budimpešti, Evropska komisija je pokrenula tužbu pred Vrhovnim sudom Evrope. Kao kontra meru mađarska vlast je potegla jedan simpozijum u Beču, koji je 30. marta 2912. održan pod nazivom "Mađarska - opasnost ili renesansa Evrope".  Među 220 zvanica bili su i ambasadori Mađarske, Slovačke, Slovenije, Rumunije i Bosne i Hercegovine. Upada odmah u oči da među prisutnima nisu bili predstavnici srpske diplomatije, iako upravo ova zemlja ima dosta toga da ispriča o problemima sa probuđenim mađarskim nacionalizmom.

Uoči simpozijuma objavljena je rezolucija Hungaria semper libera koju je potpisalo više od 25.000 osoba. Evo nekoliko citata iz pomenute rezolucije:

   "...Mi, Mađari jako smo razočarani. U proglašenoj Novoj evropskoj kući do sada smo dobili samo mesto u podrumu, umesto sloboda dobili smo diktatorsku prinudu, umesto sigurnosti stigle su nam zastrašujuće nedoumice, a umesto prava dobili smo nepravdu koja počiva na lažima. Ponovo moramo da se branimo…

...Nismo se mi udaljili od evropskih vrednosti, već je to učinio centar moći u Briselu. Ne osporavamo mi demokratiju, već evropskim institucijama nedostaje demokratski legitimitet... Evropa je u ekonomskoj i političkoj krizi, a njen moral je u sunovratu. Nismo novu Evropu ovako zamišljali..."

Da je Angela Merkel pravovremeno reagovala na izbijanje grčke krize ne bi na poslednjim izborima evroskeptici od krajnje levice, pa do krajnje desnice dobili većinu u grčkom parlamentu, niti bi ultranacionalistički stav Viktora Orbana imao toliku podršku među Mađarima. Olakšavajuća okolnost za Merkelovu je to što je delovala potpuno u skladu sa ciljevima grupe Bilderberg, mada je to činio i Sarkozi, pa ga je ipak smenio drugi predstavnik ove svetske vlade u senci.

Sledeće što će da se obruši na glavu nemačke kancelarke jeste krah Španije. "Malo je verovatno da su španske banke u stanju da novac dobiju iz privatnog sektora. Kao poslednja alternativa ostaje im država, a to znači: poreski obveznik. Jedino je pitanje da li će da plaća samo španski poreski obveznik ili svi iz evro-zone", pita se Jern Špilman, šef odeljenja međunarodne ekonomije u Kantonalnoj banci Ciriha.

Aktuelne procene polaze od toga da je španskom bankarskom sektoru potrebna dodatna finansijska injekcija od 140 milijardi evra kako bi se oporavio. Ovoliko para nema Španija, koja se trenutno nalazi u dubokoj recesiji i gde je stopa nezaposlenosti 25 odsto, a čak 40 odsto među mladima.

Nedavno je u državno vlasništvo prešla Bankia, osnovana krajem 2010. godine fuzijom sedam lokalnih štednih instituta, u čijim se knjigama nalaze loši krediti u visini od čak  30 milijardi evra. Pošto je ovim državna kasa Španije potpuno ispražnjena, u pomoć mora da pritekne Evropska unija.

Ono što se planira specijalno za Španiju jeste uvođenje zakonskih mogućnosti da se pod kišobran Centralne banke Evrope (CEB) ne stavljaju samo cele države, već i njihove pojedinačne banke. Ovo bi značilo da se novac neće više isplaćivati centralnoj banci neke zemlje koja zatim otkupljuje akcije neke posrnule banke, već bi CEB direktno investirao u bankrotiranu banku i preuzimao vlasništvo nad njom. Da li je potrebno naglasiti da glavnu reč u CEB-u vodi Nemačka?

   Na ovaj način bi, u stvari, bilo ostvareno upravo ono što je Angela Merkel nespretno i bahato javno tražila od Grčke, a to je da nemački stručnjaci preuzmu kontrolu nad finansijskim sektorom jedne strane države.

   Obeležavajući ove godine 15. mart, dan mađarskog ustanka iz 1848. godine, Viktor Orban je poručio: "...Ne trebaju nam nezvani savetnici, mi ne želimo da postanemo bilo čija kolonija." Briselska administracija je drugačijeg mišljenja i to ne samo kada je u pitanju Mađarska.

 

 

 

Gasna princeza u zatvorskoj komori

 

     Kampanja destabilizacije koju bez prekida vode NATO i EU nastavlja se ne samo na Bliskom istoku, već i u prvom komšiluku. Trenutno je na udaru Ukrajina i to u jednom brizantnom (eksplozivnom) slučaju koji lako može da se otrgne kontroli.

Julija Timošenko je bila jedan od simbola narandžaste revolucije  u kojoj je zapaženu, destruktivnu ulogu imao i srpski Otpor. Nova, prozapadnjački orijentisana vlast veoma se brzo našla između čekića i nakovnja, jer je Zapad odbio da joj pruži išta više od praznih obećanja, a otvoreno koketiranje sa NATO paktom umalo nije dovelo do ustanka u pretežno Rusima naseljenim istočnim delovima Ukrajine. Kao predsednica vlade Timošenkova je bila primorana da se služi različitim trikovima kako bi u takvoj situaciji zemlju održala u funkcionalnom stanju.

Zapadna Evropa četvrtinu svojih potreba za gasom podmiruje iz Rusije, a 80 odsto tog gasa je tada prolazilo kroz gasovode Ukrajine. Pošto zemlja nije imala para da od Rusije kupuje gas za svoje potrebe, a pretilo je zaustavljanje industrijske proizvodnje i pobuna smrznutog naroda, vlada Timošenkove je bila primorana da gas krade iz gasovoda koji su prolazili preko njene teritorije. Ovo je konačno dovelo do toga da je Rusija u najhladnijim danima januara 2006. godine obustavila dalje isporuke preko Ukrajine i zamalo prouzrokovala humanitarnu katastrofu u EU.

Posle nekoliko parcijalnih sporazuma do konačnog dogovora Kijeva i Moskve oko uslova korišćenja gasovoda došlo je 2009. godine.

Julija Timošenko se obogatila još devedesetih godina prošlog veka i to upravo u trgovini gasom, zbog čega je dobila nadimak "Gasna princeza". Zbog sporazuma iz 2009. ona je 2011. osuđena za proneveru i neplaćanje poreza. Njen nekadašnji saborac i predsednik Ukrajine Viktor Juščenko, koji se u procesu protiv Timošenkove pojavio kao svedok, potvrdio je da je ceo postupak vođen po svim zakonskim pravilima. Slučaj bi, dakle, bio čist da nema jednog sitnog detalja: pomenuti ugovor sa ruske strane je potpisao Vladimir Putin koji, istina, ne može da snosi bilo kakvu odgovornost za postupke Timošenkove, ali bi dokazivanje primanja mita moglo da dovede do osporavanja i konačnog obaranja celokupnog aranžmana, što bi Ukrajinu automatski destabilizovalo ponovo do granice oružanih pobuna.

Upravo iz tog razloga, a ne zbog zaštite ljudskih prava, lideri Evropske unije insistiraju na tome da Timošenkova bude iz ukrajinskog zatvora prebačena u bolnicu u Nemačkoj, gde bi lako ponovo postala oruđe u rukama zapadnih globalističara, kao šo je to bila na početku narandžaste revolucije.

 

 

 

Doktorka za bolesti boljševizma

 

U aktuelnom sukobu u vezi raketnog štita planiranog da bude postavljen u Rumuniji, svaki argument je dobrodošao, ma koliko on bio van zdravog razuma.

Tako se nedavno u nemačkim medijima pojavila analiza Anča-Marie Černee, Rumunke za koju uopšte nije jasno šta ima zajedničkog sa geopolitikom, budući da je lekarka zaposlena u nekoj privatnoj bolnici u Bukureštu. Iako potpuni laik, ona je dobila zapanjujuće mnogo prostora u zapadnim medijima zbog svog stava da Rumunijom i dalje iz senke vladaju komunisti koje kontroliše - Kremlj.

Zbog toga, zaključuje Černeova, Rumunija kao i ostale bivše komunističke zemlje, moraju da budu stavljene pod vojnu zaštitu NATO pakta i Evropske unije, u protivnom će njima opet da ovlada Rusija.

 

Sekularnost se smatra kamenom temeljcem Evropske unije, iako nikome ne smeta to što, na primer, engleska kraljica nosi titulu "Branilac vere", a istovremeno je i poglavar anglikanske crkve!

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane