Subotica
Poslovni partneri Olivera Dulića u akciji redovne potrage za žrtvama
Objasni ovci, gde su novci
Kada je to potrebno
vlastodršcima, Privredni sud u Subotici i državno kršenje ugovora proglašava
višom silom, a dozvoljava i da maheri sa podrškom vlasti bez dinara
sopstvenih sredstava kupuju dobrostojeća preduzeća. Odličan primer za ovo je slučaj
firme "Komgrad", čijim direktorima je sve
dozvoljeno dokle god se "tale" sa porodicom Olivera Dulića
Arpad Nađ
Presuda Privrednog suda u Subotici od 12. jula 2011. u
predmetu broj 1.P.331/2010 po sudiji pojedincu Varga Almaši Ilmi, više
nego dobro oslikava šta je sve u srpskom reformisanom pravosuđu
moguće da bi se zaštitili oni koji su potrebni vlastima u Vojvodini. Sam spor koji je vođen
manje-više je rutinski, ali su obrazloženja presude skoro neverovatna, tako da bi u
njih bilo teško poverovati da redakcija Tabloida, zahvaljujući svojim
izvorima, nije imala uvid i u samu presudu.
Naime, sudski postupak je vođen
između Komgrada AD sa jedne strane i Veltransa
D.O.O. sa druge strane, u vezi raskida ugovora o međusobnoj
saradnji i isplati eventualno nastale štete.
Ono što se odmah primećuje
jeste da je u presudi kao tužilac navedeno preduzeće Komgrad
A.D. sa adresom Petefi Šandora 25, Subotica. Po podacima iz Agencije za
privredne registre sedište pomenute firme, međutim,
nalazi se na adresi Obilićev venac 18-20 u Beogradu.
Nadalje, u obrazloženju presude kojom je prihvaćen
predlog Komgrada da se raskine ugovor sa Veltransom i odbija
zahtev tuženog da mu se nadoknadi šteta koja je time nastala, sudija
donosi u pravnoj teoriji jedinstven zaključak da je raskid ugovora
između dva pravna subjekta - viša sila. Jer, da bi mogao da raskine
ugovor između Komgrada i Veltransa sud je morao da dokaže
kako je tužilac bez svoje krivice dospeo u stanje nemogućnosti ispunjenja
ugovora, a to je moguće samo ako su nastupile okolnosti koje se uopšteno zovu viša
sila!
Predmet ugovora koji je imao da raskine Privredni sud u
Subotici bilo je pružanje usluga prevoza kamena na relaciji Rakovac - Subotica
od strane Veltransa, a za potrebe Komgrada koji se pojavljuje kao
izvođač radova na sanaciji i izgradnji lokalnih puteva u opštini Subotica.
Za realizaciju ovog ugovora Komgrad je Veltransu
avansno uplatio 42.400.105,11 dinara, od čega je realizovano i naplaćeno
24.329.579,46 dinara. Dana 16. jula 2007. između Komgrada i
opštine Subotica zaključen je ugovor o javnoj nabavci radova u ukupnoj vrednosti od 115.651.432,79
dinara sa PDV-om.
Već sledećeg dana između opštine Subotica, Komgrada i Ministarstva za infrastrukturu zaključen
je ugovor o preuzimanju duga, na osnovu koga je Ministarstvo preuzelo sve
dugove koje opština ima prema Komgradu i obavezalo se da finansira radove
dogovorene prethodno pomenutim ugovorom o sanaciji i izgradnji puteva. Posle
toga je Komgrad sklopio ugovor sa Veltransom za prevoz građevinskog
materijala u sklopu realizacije ugovora sa opštinom. Sve je tada
odlično funkcionisalo.
U januaru 2008. godine, vlada Srbije je donela uredbu da
se sve započete i buduće investicije na teritoriji Vojvodine prenose na pokrajinski Fond za
kapitalna ulaganja, koji po konstataciji Privrednog suda u Subotici
"nije imao dovoljno sredstava". Dakle, država Srbija jednostrano
raskida ugovor sklopljen 17. jula 2007. godine, i svoje obaveze prebacuje na
Fond bez para!
Ovu očiglednu ujdurmu, međutim,
sud u Subotici proglašava "višom silom" zbog čijeg nastupa Komgrad navodno opravdano nije bio u mogućnosti
da dalje angažuje Veltrans kao podizvođača,
tako da je ugovor bio raskinut bez naknade štete.
Da iza ovakve odluke suda stoji nešto
drugo, a ne legitimni poslovni interesi tužioca, vidi se već iz
činjenice da je tokom suđenja dokazano kako je Komgrad i
posle prekida saradnje sa Veltransom za prevoz kamena za sanaciju i
izgradnju puteva u Subotici nastavio da angažuje druge firme. Jasno je da je Veltrans
iz posla izbačen jer nije imao odgovarajuće veze sa porodičnim
klanom ministra Olivera Dulića, bez čijeg blagoslova nije moguće ni dve cigle sastaviti u Subotici, a
kamoli preuzeti građevinski posao tada vredan više od milion evra.
Već je sam postupak privatizacije nekadašnjeg Graditelja iz
Subotice, a današnjeg Komgrada, pokazao kako je ovo preduzeće
snažno utkano u strukture vlasti ne samo u Subotici, već i
u samoj Autonomnoj pokrajini Vojvodini. Polazna ideja radnika Graditelja,
izražena na njihovom zboru, bila je da akcije preduzeća
otkupe sami radnici uz pomoć strateškog partnera. Taj partner je
trebala da bude Kulska banka, ekspozitura u Subotici na čijem
je čelu tada bio Božidar Mirotić.
Umesto planiranog strateškog partnerstva, uzajamni
poslovni odnos se pretvara u davanje zajma, jer direktor Komgrada Milan
Grujić bez znanja radnika od Kulske banke uzima kredit u visini od 62
miliona dinara, za uzvrat deponujući 49,9 odsto akcija svog preduzeća.
Tako ova banka postaje najveći pojedinačni
akcionar Komgrada, faktički ne uloživši
ni dinara, budući da će joj pomenuti kredit kasnije biti vraćen.
Na čelo Upravnog odbora Komgrada tada dolazi direktor filijale Kulske
banke Mirotić, koji će od tada zajedno sa direktorom Komgrada Grujićem
uporno da radi na pljačkanju i otimanju ovog preduzeća. Tako Upravni odbor na
svom sastanku donosi odluku da se iz ostvarene dobiti otplati kredit Kulskoj
banci i da se preuzmu njene akcije kojima od tada faktički
upravljaju Grujić i Mirotić.
Pošto redovni prihodi nisu bili dovoljni za otkup akcija, Grujić
bez odluke skupštine podiže novi kredit kod Kulske banke da bi vratio onaj prvi i kao
garanciju daje hipoteku na upravnu zgradu Komgrada u Pala Šandora
25 u Subotici. Kada su ostali akcionari, radnici, saznali za ovu mahinaciju tražili
su od Grujića da opozove svoju nezakonitu odluku, što je on odbio.
Kako bi se mahinacije dvojca Mirotić -
Grujić lakše nastavile, Božidar Mirotić napušta Kulsku banku koja, ionako, više nije imala pravo na mesto u
Upravnom odboru Komgrada i prelazi za zamenika Milana Grujića.
Posle toga su svi radnici koji su imali akcije preduzeća
primorani da isto napuste kako bi se lakše muljalo.
Grujić i Mirotić nabavljaju građevinske
mašine koje su neodgovarajuće ili neispravne, ali su prodavci "strateški partneri" direktorskog dvojca., kao što je to na primer firma Teikom
koja će u jednom kasnijem krčmljenju Komgradovih akcija
postati i jedan od akcionara.
Od Slovenaca se kupuje asfaltna baza za 250.000 evra koja
ima kapacitet od 65 tona na sat, dok se Upravnom odboru i kroz papire provlači
cena od milion evra za bazu kapaciteta 80 tona na sat.
Konačno Grujić i Mirotić
odlučuju da prodaju akcije koje su nekada pripadale Kulskoj banci. Ostali
akcionari ih upozoravaju da je takva odluka nezakonita ako je ne odobri skupština
akcionara, ali kriminalni dvojac ignoriše upozorenja, tako da već
dan posle donošenja ove odluke akcije kupuju Teikom i Glas optic,
očigledno na vreme obavešteni o povoljnoj prilici.
Grujić i Mirotić su izveli i više
prevara, koje ne samo da su jedinstvene po maštovitosti, već bi
trebale itekako da probude pozornost organa gonjenja. Na primer, preko druge
firme Grujić Mirotiću daje novac na zajam, koji on polaže u banku kao depozit za
kupovinu Tesare, gde se kao glavni akter pojavljuje sam Mirotić!
Posle toga Mirotić ne vraća pozajmicu, pa Grujićev Komgrad tuži firmu dužnika za povraćaj novca sa sve
zateznim kamatama. U suštini, i Grujić i Mirotić sve vreme raspolažu tim parama, da bi na kraju preduzeće dužnik
sve to platilo sa zateznim kamatama. Čudo neviđeno!
Iz svega se vidi da je Komgrad odavno miljenik
režima u Vojvodini, jer njegovi direktori ne odgovaraju zbog očiglednih
mućki tokom kojih su uz pomoć šefa knjigovodstva Slaviše Potpare u ilegalne tokove pustili najmanje
milion i po evra. Zato je sasvim razumljiva odluka Privrednog suda u Subotici
da se višom silom proglasi i očigledno kršenje
potpisanog ugovora od strane države. U Subotici je sve moguće,
posebno kada su u pitanju novci.