Razaranje
Muzeologija: prodavanje magle,
prevare i puni džepovi
Noć muzeja
od Baha do sevdaha
Ko zapravo
stoji iza organizovanja Noći Muzeja. Ko su "eminentni" prodavci magle
koji sa muzeologijom nemaju ama baš nikakve veze. Ko su osnivači nevladine organizacije
Noć Muzeja. Ko od članova te NVO već 24 godine nije u stanju da završi fakultet
sa 20 ispita. Gde završava novac od 300.000 ulaznica. Koje su najvažnije
muzejske kuće u totalnom kolapsu. Ko štiti pojedine eminentne direktorke. Ko je
predložio osnivanje Muzeja Kobasica. Ko želi da zaštiti nematerijalnu baštinu,
odnosno najobičniji let avionom. Kako po svaku cenu profesorka marksizma želi da postane direktorka muzeja
Stanislav Živkov
U skladu sa sveprisutnim pomodnim štetočinskim
svinjarijama i ove godine naša
javnost je maltretirana organizovanjem opskurne i izvikane manifestacija pod
imenom Noć
muzeja samo zato jer je neko
negde procenio da je to veoma moderno, a na to su kao svinja na masnu krpu
navalili svi mogući i nemogući muzeji galerije i ostale ustanove kulture. Sasvim je
jasno da manifestacija Noć muzeja
predstavlja poseban primer prodavanja magle, odnosno drpeža, muljaže i
prevare. Naime, dok se u svim normalnim državama organizacijom ovakve manifestacije bave muzejska
društva i ministarstvo kulture, kod nas je ova manifestacija
zapravo svojevrsni udruženi zločinački
poduhvat predvođen
privatnom bračno-vanbračnom manufakturom u koprodukciji sa grupicom anonimnih hohštaplera, doživotno propalih studenata i totalnih diletanata
okupljenih oko opskurne produkcijsko umetničke grupe Noć muzeja koja,
zloupotrebljavajući trud
stotina ako ne i hiljada muzejskih radnika, prodajući muda za bubrege, zapravo sebi pravi spomenik za života, pritom dobro zarađujući.
Naime prema nekim procenama prošlogodišnja
Noć muzeja samo u Beogradu brojala je preko 300.000 posetilaca sa
plaćenom kartom. Ako se taj broj posetilaca sada ponovi uz
cenu karte od 400 dinara, sasvim je jasno da će samo na prodavanju magle ova grupa hohštaplera iz džepova publike izvukla 120.000.000 dinara od čega je samo jedan deo prosleđen muzejima i ostalim mestima gde su se programi
odigravali.
Kultutregerska magla
O tome koliko je sama manifestacija kod nas izvikana i
stupidno promovisana najbolje se vidi na samom sajtu te bizarne nevladine
organizacije. Tako se tamo u okviru potpuno imbecilnog poziva za posetu Noći muzeja naivnoj
publici predlagalo sledeće: Izaberite muzeje i ovog, 19. maja i
zasijajte jačinom
neona! Pripremili smo vam sjajan provod kakav ste čekali eonima, u kome umetnost postaje zabavnija nego
ikad.
Osim krajnje neukog pokušaja stihoklepanja, iz ove najave
se zapravo vidi da ova opskurna grupica anonimusa samo zahvaljujući opšteprisutnoj
ispranosti mozgova i povodljivosti građanstva za svime i svačime, zapravo prodaje kultutregersku maglu i to otrovnu.
Sam "eminentni" sastav umetničko produkcijske kuće Noć muzeja najbolje
govori kakva je to zapravo grupica samoreklamera, prodavaca magle i u krajnjoj
liniji muzeoloških diletanata jer je
sasvim očito da čitava
ta klika predstavlja pravi muzeološki balon od sapunice koji bi u svakom normalnom društvu odavno bio probušen, a sapunica prosuta!
Očito je da
se ovde radi o dobro uigranoj pseudomuzeološkoj kliki jer je
jasno da najopasniji tipovi u njoj sa muzeologijom nemaju ama baš nikakve veze, a svi ti navodno istaknuti članovi umetničko - produkcijske grupe koja okuplja navodne istaknute
umetnike, istoričare
umetnosti, sociologe kulture i sve one koji se na bilo koji način bave kulturom, a nastala je s ciljem da se kroz kreativne
inicijative afirmišu
univerzalne kulturne i umetničke vrednosti
zapravo sa muzeologijom i strukom zaštite spomenika kulture apsolutno nemaju veze. Osim toga čini se da dotični likovi nikakve veze nemaju niti sa osnovnim etičkim principima muzeologije jer svojim štetočinstvima
iz godine u godinu sve više urušavaju muzejsku struku!
Nabeđeni
genije koji je "usrećio" Srbiju sa organizacijom ove i ovakve Noći Muzeja je izvesni
Mladen Petrović koji je svojedobno
izjavio da se:
Tokom postdiplomskih studija slučajno zadesio u Berlinu i Amsterdamu za vreme Noći muzeja i sjajno se proveo. Još onda sam se dogovorio sa Anom Jovanović da pokušamo nešto slično u Beogradu i odmah po mom povratku 2003. godine počeli smo da kontaktiramo kolege u inostranstvu, prikupljamo
informacije i njihova iskustva, i da raspisujemo projekat. Sa druge strane, u
to vreme u Beogradu muzeji su bili potpuno u drugom planu. Čak i '90-ih godina mnogo se ulagalo u pozorišta, u to vreme su i bioskopi bili puni. Dugo se niko nije
bavio razvojem navike odlaska u muzeje i galerije kod mladih, a i sami kustosi
su nekako u to vreme pravili uglavnom izložbe koje ne komuniciraju sa širom publikom ili su namenjene isključivo stručnoj javnosti.
Ovakvim trabunjanjem dotični Petrović je samo pokazao da zapravo pojma nema ni šta su muzeji, ni u čemu se sastoji njihova misija, niti šta sve obuhvata rad na zaštiti pokretnih kulturnih dobara, koji je pre svega
terenski i kabinetski, a gde su izložbe, publikovanje muzejskog materijala, studija iz svih
oblasti koje muzeologija obuhvata tek poslednja faza dugotrajnog rada!
O totalnom ignorisanju muzeologije kao struke i naučne discipline najbolje govori Petrovićevo objašnjenje:
Od samoga početka
naša ideja
bila da se sa sadržajima
koji jesu možda
pomalo populistički
ali u svakom slučaju
dobro komuniciraju sa mladima, privuku ljudi u muzeje koji i inače imaju veoma zanimljivu ponudu. Očito se
ovde prioritet organizatora Noći Muzeja zapravo
svodi na praksu poznatu još iz
starog Rima pod imenom "hleba
i igara", odnosno prevedeno na današnju situaciju, na podmirenje kulturnih potreba mladih kao
prioritetni zadatak, što kao
rezultat ima neverovatan stepen degradiranja muzeologije kao struke i njeno
podređivanje najnižim pseudokulturnim tendencijama u tzv. kulturnoj
javnosti! Očito je da se ovde radi
o najobičnijem podilaženju najnižim populističkim potrebama, pa je zato bilo najvažnije dovesti mlade u sve moguće i nemoguće muzeje, muzejčiće i
raznorazne druge ustanove kulture i to samo zato jer to veoma pomodno, veoma in
i teško onoj ustanovi koja se ne uključi u ovako nešto jer će
je doslovce razapeti na krst raznorazne nevladine organizacije, feministkinje,
lumpeninteligencija te pseudokulturno javno mnjenje u pojedinoj sredini jer je
svima njima samo stalo da se prate raznorazne pomodarije, te da sami budu viđeni, a najmanje im je stalo na insistiranju na
profesionalnosti muzealaca! O tome da Petrović i bratija smatraju da svi muzeji i svi muzealci trebaju
da budu "presrećni"
sa navodnim novim muzeološkim
tendencijama najbolje govori Petrovićeva konstatacija da je svojevremeno bilo otpora među kustosima muzeja koji su zasigurno bili "presrećni" prodavanjem muzeološke magle od strane pripadnika NVO Noć Muzeja!
Za svakog po nešto
O tome da je manifestacija Noć Muzeja zapravo najobičniji cirkus najbolje govore cirkuske manifestacije koje
su tim povodom organizovane 19. maja ove godine. Tako je recimo u Narodnoj
Biblioteci Srbije organizovan program pod nazivom Isključite telefone - ovo su tridesete koji je u najmanju ruku podsećao na nekakav sabirni centar baba i žaba! Tako su ispred zgrade Narodne biblioteke dovučeni oldtajmeri, a u samoj zgradi bez ikakve naučne i muzeološke akribije izloženi su gramofonske ploče, periodika, fotografije, mape, oglasi i reklame iz tridesetih
godina prošlog veka, kao i šeširi cipele
i krpetine, organizovan je i maskenbal,
igranka uz celovečernji muzički program sastavljen po sistemu "za svakoga po
nešto". Sviralo se ama baš sve po sistemu od Baha do sevdaha od
Astora Pjacole do Metalike, i starogradskih pesama i romansi, da bi
kruna svega bila nekakva čajanka uz škripu sa starih ploča i miomiris čaja uz dernjavu
limenih duvača.
Cirkus
Vojni muzej, je postavio vrednu izložbu pod nazivom Ratnici Azije sa 130 predmeta iz
Kine, Japana, Burme, Indije, Nepala, Irana, ali je zato prava majmunijada
napravljena ispred njega jer je nekakav klub Makoto demonstrirao kendo
veštinu, mačevaoci
društva Sveti Đorđe mlatarali
su unaokolo sa mačevima, dok
su kadeti Vojne akademije đuskali
na oficirskom balu.
U jednom tekstu suosnivačica Noći
Muzeja, izvesna Ana Jovanović je
naglasila kako je i ove godine akcenat na interaktivnosti, što je kao rezultat imalo "kapitalne" kulturološke manifestacije tako da su svi zainteresovani mogli da u
Prvoj srpskoj opservatoriji izmere atmosferski pritisak i vlažnost vazduha, u Konaku kneginje Ljubice da
"urone" ruke u testo i naprave ukrase za slavske kolače ili izrade svoju prvu rodoslovnu tablicu u Manakovoj kući na izložbi
rodoslova nastalih tokom prethodnih 10 vekova, samo su još doduše
nedostajale vračare,
magovi, travari i skidanje uroka pa da cirkus bude zaista kompletno
interaktivan.
Cikurske manifestacije
Muzej Nikole Tesle, koji pothitno treba pripojiti Muzeju
nauke i tehnike i kome vrlo verovatno uskoro preti izbacivanje iz otete
vile takođe se "proslavio" rekonstrukcijom sobe hotela Njujorker u
kojoj je Tesla živeo! U
najmanju ruku ovo je podsećalo
na rekonstrukciju spomen soba gde su se nakon II svetskog rata raznorazni
prvoborci fotografisali kako bi retroaktivno dokazivali da su bilu učesnici NOB-a čitavo vreme rata, a ne samo nakon oslobođenja! Naravno u Beogradu je organizovan i čitav niz budalaština kako bi se i dečurlija krativno uključila u ovu cirkusku manifestaciju! Tako je u Galeriji
fresaka organizovano pravljenje maketa manastira Raške škole, u Železničkom
muzeju radionica Postani železničar, izrada
maski u Pero art centru itd, itd itd...
Večni apslovent
Za čitavo ovo
kompromitovanje muzeologije kao naučne discipline, poslovni i bračno vanbračni par
u sastavu Ana Jovanović i Mladen
Petrović, dobili su Veliku nagradu Beograda navodno za
izuzetan doprinos u realizaciji događaja od važnosti za grad,
kao osnivači manifestacije
poznate pod imenom Noć muzeja. O tome
koji su sve i kakvi kapitalci uključeni u rad NVO Noć Muzeja najbolje
govori primer izvesnog Ivana Stanića, koji, inače rođen
1970, a prema podacima sa sajta
http://www.serbiancontemporaryart.info, još od 1993, dakle punih 19
godina ima status navodnog postapsolventa Filozofskog fakulteta u Beogradu,
odsek za Istoriju Umetnosti! Dakle ako pretpostavimo da su po starom statutu
studije istorije umetnosti trajale četiri akademske školske godine, pa potom
apsolventski staž još godinu dana, proizilazi da nesretni Stanić fakultet sa manje od dvadeset ispita tokom četiri školske godine, studira svega 24 godine!!! Samo postojanje ovakve skaradne NVO moguće je jedino zahvaljujući totalnom kolapsu muzejske struke u čitavoj zemlji.
Sakaluda
Prema podacima iz parazitskog Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka iz Beograda, u Srbiji danas
postoje čak 104 muzeja, koji navodno čuvaju srpsko nacionalno i kulturno nasleđe. U 56 gradova širom Srbije postoje 42 narodna ili gradska muzeja. Od 35
muzeja u Beogradu, većina nema
svoj prostor već ga uzima
pod zakup, a oni muzeji koji ga i imaju, uglavnom ga koriste za izdavanje! U
muzejima radi oko 5.000 ljudi i svi su na budžetu grada, pokrajine ili republike.
Stanje zgrada koji se danas nazivaju muzejima više je nego katastrofalno. Eksponati neprocenjive vrednosti
su pali u ruke ljudi koji su preko veze došli na radna mesta u muzejima. Direktori svih muzeja
postavljeni su od političkih
stranka koje su na vlasti u gradovima i opštinama, ali u svakom slučaju muzejska struka je u totalnom kolapsu, a Muzejsko
društvo Srbije jedva da postoji. Osim toga, na najgori mogući način
se potvrđuje narodna poslovica da riba smrdi od glave i to samom činjenicom da je u totalnom kolapsu najvažnija muzejska ustanova u zemlji, Narodni muzej u Beogradu, i to pre svega zahvaljujući činjenici
da se na njenom čelu nalazi
bivša partijanerka i groopie devojka dr Tatjana Cvjetičanin, koja bi u svakoj normalnoj državi odavno bila smenjena samo zbog činjenice da je muzej zatvoren za publiku već 10 godina, a potom strpana u zatvor zbog sukoba
interesa, nepotizma i straćenih
najmanje milion eura samo na propali projekat rekonstrukcije zgrade muzeja.
Tatjana Cvjetičanin je najidealniji primer kako se pod svim režimima politički podoban a muzeološki nesposoban direktor unaokolo hvališe prisvajajući uspešan
rad vrednog dela muzejskog kolektiva pritom nanoseći samo štetu,
kako ustanovi kojom rukovodi, tako i samoj muzeologiji. Kome sama dr Cvjetičanin može
da predstavlja ikakav stručni
autoritet kada samo svojim neurednim izgledom i skaradnim oblačenjem izgleda pre kao nekakva sakaluda (Vujaklija:
čudna osoba, za koju nije jasno da li je načisto luda, ili se pravi luđom nego što
jeste. Prepoznatljiva na prvi pogled po nakaradno-komičnom izgledu. Večiti negativni primer), nego kao ozbiljni naučni radnik.
O tome koliko je dr Cvjetičanin opskuran lik svedoče pre svega njeno oblačenje u raznorazne dronje psihodeličnih boja, raščupana frizura u stilu mišjeg gnezda, mrnjaukanje poput mačke u februaru te poziranje i davanje nesuvislih izjava za
javnost. Kao u poslovici spolja gladac a unutra jadac, iza ovog
blistavog lica Tatjane Cvjetičanin
krije se jedno drugo, daleko mračnije i tužnije
lice upropašćene zgrade,
kamarisanih zbirki, ozlojeđenog
kolektiva i sveopšteg
rasula. O stanju predmeta u muzeju najbolje govori činjenica da su premeštani kako je kome palo na pamet, pri čemu su neki teže oštećeni (slučaj
beogradske mumije), a mnogima se, poput skulptura iz Lepenskog vira, odavno
izgubio trag i za koje se već 30
godina ne zna gde se nalaze!
Crne rupe
U totalnom kolapsu je i Galerija Matice srpske u Novom
sadu, gde je, nakon prerane smrti uvažene i sposobne direktorke Leposave Šelmić,
na njeno mesto imenovana izvesna Branka Kulić, koja se do tada decenijama neuspešno bavila proučavanjem i zaštitom dvoraca Banata, da bi posle toga još neuspešnije,
zajedno sa svojim mužem
Ratomirom, koji se čas bavi
istorijom umetnosti, čas
konzervacijom, čas
uramljivanjem slika a povremeno i egzibicionizmom pozirajući nag, godinama urnisala Galeriju Matice srpske, da bi na
kraju iz nje otišla u
penziju i za svoja nedela bila nagrađena mestom člana upravnog odbora Galerije, gde je sa doživotnom sivom eminencijom srpske muzeologije, dr
Miroslavom Timotijevićem, inače takođe članom upravnih odbora u više ustanova, iz senke komandovala daljim upropaštavanjem Galerije Matice srpske koje sa velikim uspehom
sprovodi još jedna bizarna
direktorka, inače bivša pandurska snajka Tijana Palkovljević, nekadašnji
galerijski pedagog, uz svesrdnu saradnju penzionerke Branke Kulić i izvesne Dobrile Jerkov inače majke članice
LSV Aleksandre Jerkov!.
U Narodnom muzeju u Kikindi stvari ne stoje mnogo bolje
gde se iz dana u dan isčekuje
smena sadašnje direktorke arheološkinje Lidije Milašinović,
koja je sasvim uspešno u veoma
kratkom roku uspela da totalno urniše muzej, razbuca zbirke, posvađa kolektiv, i još straći
pare na bizarne manifestacije poput Mamut Festa, i raspisivanje krajnje
kretenskog i pretencioznog projekta za rekonstrukciju zgrade Kurije, inače spomenika kulture od izuzetnog značaja usred čijeg dvorišta bi po Milašinovićkinim
željama uskoro trebao da nikne pravi stakleni sarkofag!
U svim normalnim
državama tamošnja muzejska društva su organizatori i nosioci projekta i svuda
je ulaz besplatan, pre svega kako bi se promovisao rad muzeja. Takav je,
recimo, slučaj sa Hrvatskom, gde je Noć muzeja akcija započeta 2005.
godine kao gradski projekt sa šest zagrebačkih muzeja, a već 2006. postaje
nacionalni kulturni događaj, iniciran od strane Sekcije kulturnog turizma,
Hrvatskog muzejskog društva, a u saradnji sa Zajednicom kulturnog turizma i
svim zainteresovanim muzejima.
Akcija podrazumeva novi
otvoreniji pristup muzejskoj i turističkoj publici, te uključuje posetu
izložbama, kao i propratnu seriju događanja u muzejima. Iz ovoga se vidi da sami muzeji organizuju adekvatne
programe u vezi sa delatnošću
svojih kuća, uz propratne
manifestacije. To je primer kako se stvari organizuju u državi gde je muzejska struka poštovana i gde uspešno postoji i radi muzejsko društvo. Kod nas je stanje sasvim drugačije, da ne kažemo tragično,
jer je, kako sada stvari stoje, sve više jasno da se u Srbiji muzeologija nalazi u mraku crnjem
od noći muzeja...
Muzej kobasica
O
tome da danas ama baš svako umišlja da sebe može smatrati kompetentnim da
govori o muzeologiji najbolje svedoči nedavni primer iz Užica gde je u okviru
udruženog zločinačkog poduhvata u režiji gradova Pančevo i Užice održan još
jedan stupidan seminar o kulturološkom prodavanju magle pod kapitalnim nazivom Upravljanje
projektom gde je maglu u vidu beslovesne gnjavaže bez početka i kraja
neuspešno prodavao izvesni Aleksandar Brkić, opskurni predavač sa još
opskurnije Unesco katedre za menadžment i kulturnu politiku Univerziteta
umetnosti u Beogradu.
Kako
bi se ovo arčenje para po svaku cenu zataškalo, pod prinudom su na seminar
dovedeni pravi muzeolozi, dok su nadrimuzealci oduševljeno došli da prosipaju
kapitalne mudrosti! Svojim biserima proslavilo se dvoje učesnika iz Pančeva!
Tako je recimo izvesni Vladimir Palibrk, samoproglašeni kustos, konceptualni
kustos, organizator galerije Elektrika, PR koordinator Doma Omladine
Pančevo, PR koordinator aktivnosti na rege festivalu i još što šta slično, kao
"eminentni" muzealac predložio "ingenioznu" koncepciju
studije o izvodljivosti osnivanja i delovanja Muzeja kobasica u Pančevu koji bi
pored ostalog obuhvatao i redovno održavanje festivala kobasica u Pančevu u
okviru kojega bi u muzeju kobasica bila postavljena mobilna mašina za
pravljenje kobasica i svaki posetilac bi mogao da napravi kobasicu prema svom
ukusu, sa različitim vrstama mesa, a verovatno i bez njega i da je nosi kući a
svi viškovi kobasica bili bi na licu mesta isprženi i podeljeni sirotinji.
Dok
su se svi normalni učesnici ove gnjavaže redom hvatali za glave i zgražavali
ovakvim ingenioznostima Vladimira Palibrka, ovako ingeniozan projekat naišao je
na bezrezervnu podršku od strane čuvene pančevačke podjarmljene ženskinje
Snežane Baralić Bošnjak koja se, tom prigodom pored ostalog svesrdno
založila da se u Parizu postavi
specijalna spomen ploča povodom obeležavanja bizarnog datuma leta na relaciji
Pariz-Pančevo-Bukurešt, kao da je to nešto navodno jako važno! Očito je da se ova i ovakva budalaština
sjajno uklopila u Stategiju kulturnog razvoja Pančeva po kojoj je prioritet,
pored ostalog upravo zaštita nematerijalne baštine, odnosno čuvanje praznog u
šupljem! O tome koliko je čuvanje nematerijalne baštine zapravo delikatna i
složena stvar najbolje govori nedavni primer iz Zagreba gde su po narudžbini
izvesne Iris Biškupić Bašić, kustosice Etnografskog muzeja, inače kćerke ex
ministra kulture Bože Biškupića, u muzej stigli odranije naručeni specijalni
sanduci za čuvanje nematerijalne baštine. Izgleda da bi ovakvi sanduci preko
potrebni bili i kod nas, da se u njima izlože
preparirane raznorazne sive i ostale muzejske eminencije
Puste želje
O
tome kakvi se sve bizarni likovi petljaju u muzeologiju, prodaju maglu i
pretenduju da postanu muzealci najbolje svedoči primer već spomenute Snežane
Baralić Bošnjak koja godinama najavljuje kako bi želela da bude direktor
muzeja.
Kakve
veze sa muzeologijom imaju studije na Fakultetu političkih nauka, predavanje
marksizma, sociologije i filozofije u nekoliko srednjih škola u Pančevu, rad na
poslovima obrazovanja zaposlenih u TP Trgoprodukt, posao sekretara
osnovne škole Sveti Sava u Pančevu, promocija bukvara dečijih prava,
obavljanje dužnosti direktorke Doma omladine u Pančevu i v.d. direktorke Regionalne RTV Pančevo,
seminar o Strateškom menadžmentu kulturnih centara, dvodnevni seminari Projektni
menadžment u kulturi, Lokalna kulturna politika, Menadžment festival, obuka za trenerku za rodnu ravnopravnost pri Zavodu
za ravnopravnost polova, rad u ženskim mirovnim grupama u promovisanju
feminizma, osnivanje Centra za žene Isidora u Pančevu, učešće u
aktivnosti Ženske mirovne grupe i kampanji GOTV pod nazivom Žene
biraju za žene, prezentacija projekata Žene menjaju istoriju, Žensko
lice grada, Korak po korak ka ženskom organizovanju, radionice Suočavanje
s prošlošću-feministički pristup, Preteći znaci fundamentalizma-feministički
odgovori, Praktikovanje interkulturalnosti i interetničnosti u srednjim školama.
Postavlja
se samo pitanje u kakvom bi se muzeju i u kakvoj ambalaži čuvali ovako
kapitalni objekti nematerijalne baštine?