Feljton

Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan (11)

 

Turski model, klizava nizbrdica

 

Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid

 

Piše Darko Tanasković

 

Irak je već dve decenije najneuralgičnija i najnesrećnija zemlja Bliskog istoka. Za Tursku je, i bezbednosno i politički i ekonomski, Irak objektivno toliko važan sused da Ankara na zbivanja u njemu i oko njega gleda sa stalnom, maksimalno izoštrenom pažnjom. Turskoj nikakva destabilizacija Iraka nije mogla odgovarati, jer je nužno proizvodila niz rizika po njene vitalne nacionalne interese. A kad bi do znatnijih poremećaja u Iraku ipak dolazilo mimo turske volje, delovanjem moćnih vanregionalnih činilaca, Turska je pomno pratila razvoj događaja i činila sve da u njih bude uključena na način i do mere koji su garantovali zaštitu tih njenih interesa. To se na prvom mestu odnosi na držanje pod kontrolom stanja u Iračkom Kurdistanu, kako ova oblast ne bi dobila autonomiju ili državnost višeg stepena, čime bi neminovno postala pijemont kurdskog nacionalnog okupljanja i baza organizovanog antiturskog delovanja.

Iako, dakle, nije bila oduševljena odlukom da se 1991. godine vojno interveniše protiv režima Sadama Huseina, jer joj je unutrašnja stabilnost koju je on u Iraku obezbeđivao sasvim odgovarala, Turska je ispoljila punu savezničku lojalnost intervencionističkoj koaliciji predvođenoj Amerikom. Iako je bio svestan mogućih negativnih posledica po svoju zemlju, Turgut Ozal je zatvorio naftovod kojim je iračka nafta transportovana preko turske teritorije, rasporedio je snažne trupe duž tursko-iračke granice i odobrio da avioni u borbene misije nad Irakom poleću s turskih vojnih aerodroma.

Kako obećanja o kompenzaciji ogromnih ekonomskih gubitaka nisu ispunjena, a preko granice se, posle surove Sadamove odmazde zbog njihove pobune, slila reka kurdskih izbeglica, dok se zaštićeni Irački Kurdistan pretvarao u logističku bazu PKK, u Ankari je s gorčinom shvaćeno da lojalnost zapadnom savezu ne samo da nije nagrađena već da je ratom stvorena krajnje nepovoljna regionalna konstelacija za Tursku. Deveta ("izgubljena") decenija prošlog veka protekla je u otklanjanju tih negativnih posledica, oružanoj borbi protiv kurdskih separatista, uključujući i povremene kaznene upade na iračku teritoriju, kao i u političkom rvanju zaštitnika kemalizma s islamistima u usponu.

 

Vojna i politička neizvesnost

 

Istovremeno, iako je postojala puna nacionalna saglasnost o nužnosti obračuna sa separatističkim snagama, jačala je svest političkih činilaca da bi trajnom rešavanju kurdskog pitanja trebalo pristupiti na neki nov, inventivniji način, u čemu su, na tragu Ozalovih ideja, prednjačili neoosmanisti. U njihovim očima, linija neupitnog svrstavanja uz nasilne i neuspešne političke projekte vanregionalnih zapadnih faktora, a zanemarivanje prirodnih komšijskih kontakata s muslimanskim Irakom i neuvažavanje iračkih realnosti morali su biti korigovani, jer nisu donosili željene rezultate.

Imajući u vidu relativno smirivanje situacije u turskom jugoistočnom okruženju posle 1998. godine, kao i rastuće nepoverenje u američke planove na Bliskom istoku, lako je razumeti neslaganje Turske s pokretanjem novog, "preventivnog" rata protiv Sadama Huseina. Ankara se s razlogom pribojavala da bi nakon diktatorovog odlaska s vlasti, što je bio nedeklarisani cilj odlučujuće vojne intervencije, došlo do faktičke dezintegracije Iraka i uspostavljanja nekakvog vida polunezavisnog kurdskog entiteta na severu, što je oduvek bila turska noćna mora.

Posle dugog pregovaračkog natezanja i pogađanja s Vašingtonom o ceni turske ratne solidarnosti, dogovor je, navodno, postignut, ali je Velika narodna skupština Turske 1. marta 2003. godine iznenadila Vašington (neki kažu, i zvaničnu Ankaru) odlukom da se američkim trupama ne dozvoli korišćenje turske teritorije za pokretanje kopnene operacije protiv Iraka. Iako je bilo pokušaja da se odluka objasni nesrećnim sticajem okolnosti i neefikasnošću američkih diplomata u Ankari, ništa više među dojučerašnjim najbližim saveznicima nija moglo biti kao pre. Pređen je Rubikon. Vašingtonu je postalo jasno da je teritorija Turske izgubljena kao najisturenije pouzdano kopneno istočno uporište bezbednosne konstrukcije na kojoj je počivala evroatlantska sigurnost, što je dovelo do dalekosežnih pomeranja u strategijskom planiranju mreže i prstenova u sistemu vojnih baza na evroazijskom prostoru. Turska je, naravno, ostala izuzetno važna članica NATO-a, ali uz nešto drugačije procene krajnjih domašaja njene operativnosti.

U godinama koje su usledile nakon drugog rata protiv Iraka, suočena s haotičnom situacijom u ovoj su- sednoj zemlji, delom okupiranoj, rastrzanoj produbljenim etničkim i konfesionalnim podelama, izloženoj terorističkom nasilju i raznim oblicima revanšizma, uz sporo i mučno uspostavljanje autohtonog demo- kratskog poretka, neoosmanistička vlast u Ankari opredelila se za kombinovanje dobrosusedske kompo- nente spoljnopolitičke doktrine "strategijske dubine" s demonstriranjem čvrstine i nastavljanjem prakse ređih prekograničnih vojnih operacija na severu Iraka protiv gerilaca PKK, koji su u međuvremenu digli glavu.

Uprkos krhkosti iračkih državnih institucija i centralne vlasti u Bagdadu, najviši turski zvaničnici se prema Iraku sračunato i demonstrativno ponašaju kao prema potpuno suverenoj, politički i ekonomski funkcionalnoj državi, razmenjuju posete na različitim nivoima, sve do najviših, pa čak pozivaju u Ankaru i iračke kurdske lidere (npr. Dželala Talabanija 2008. godine). Time žele da pokažu kako se i najsloženiji problemi u regionu moraju i mogu uspešno rešavati jedino unutarregionalnom saradnjom, što je stav koji oni i načelno zastupaju.

 

Pozitivna nula

 

Sunitsko-šiitski rivalitet u Iraku, raspaljen i zatrovan ratnom tragedijom i stranim mešetarenjem, nikako ne pogoduje uravnoteženom turskom nastupu prema Iraku kao "naciji-državi", iako se Erdoganovi islamisti trude da ostanu po strani od unutar iračkih sektaških sukobljavanja. Iračkim sunitima se to nikako ne dopada, jer očekuju više razumevanja od turske sunitske braće. Turski zvaničnici su katkada prinuđeni na pravu diplomatsku i retoričku akrobatiku, kako bi očuvali privid pune neutralnosti, a ipak diskretno podržali sunite. Ovo je, primera radi, došlo do izražaja posle tesne pobede sunitskog bloka Ijada al-Alavija nad šiitskom grupacijom dotadašnjeg premijera Nurija al-Malikija, koji je osporio zvanične rezultate. Prilikom posete Ankari, krajem aprila 2010. godine, al Alavi je pohvalio Tursku zbog nemešanja u unutrašnje stvari Iraka, dok je ministar Davutoglu ocenio da bi "produžavanje rasprava o izbornim rezultatima moglo doneti nepotrebne tenzije", što je u datoj situaciji teško ne protumačiti kao davanje prednosti sunitskim postizbornim tezama.

Na drugoj strani, onoj kurdskoj, koja ih najviše zanima, ali je i daleko najosetljivija, neoosmanisti se dosledno opredeljuju za jačanje privrednog i finansijskog prisustva Turske u Iračkom Kurdistanu, nastojeći da tako čitavu oblast perspektivno vežu za sebe. Na političkom planu, trude se da ostvare što veći uticaj na međufrakcijske odnose unutar kurdskog nacionalnog korpusa, kao i da što efikasnije podrže zahteve manjinskih Turkmena za učešće u vlasti u naftom bogatoj oblasti Kirkuka, prema kojoj teško obuzdavaju otvorenije izlive neoosmanističke nostalgije s konotacijama teritorijalnih pretenzija. Ukupno uzevši, s obzirom na specifične i uglavnom nepovoljne okolnosti, Turska prema Iraku uspeva da vodi prilično delotvornu politiku rukovođenu opštim ciljem svođenja problema u odnosima sa susedima na nulu. Iako je " pozitivna nula" objektivno još daleko, ministar Davutoglu se nije libio da optimistički izjavi kako se Turska u odnosima s Irakom od "politike svođenja problema sa susedima na nulu pomerila ka nivou maksimalne saradnje".

Napomenimo da je Ibrahim Kalin glavni spoljnopolitički savetnik premijera Erdogana. Predstavnici privrednih komora dveju zemalja, na primer, potpisali su sredinom 2011. godine akcioni plan kojim bi obim međusobne trgovine trebalo da dostigne 20 milijardi dolara, što na najbolji način ilustruje mesto koje u ostvarivanju politike "strategijske dubine" pripada ekonomiji, posebno kad su susedne zemlje u pitanju.

Nema sumnje da će u odnosima između Turske i Iraka kurdski faktor i ubuduće igrati glavnu ulogu, što donekle vredi i za tursko-sirijske relacije. To se naročito jasno ispoljilo u periodu neposredno pre opštih izbora u Turskoj, u prvoj polovini 2011. godine. Iako i dalje uživa punu podršku najvažnijih zapadnih država, na čelu sa SAD, u obračunu s "teroristima PKK", politički establišment u Ankari pravilno je procenio da će približavanje izbora u zemlji, demokratski i oslobodilački impulsi "arapskog proleća", ali i podsticaji iz država kojima neoosmanistička ekspanzivnost Turske ne odgovara, uticati na pojačavanje separatističkog delovanja, uključujući i gerilsku aktivnost PKK.

Visoki funkcioner prokurdske Partije za mir i demokratiju Selahatin Demirtaš najavio je u rano proleće 2011. godine da bi Kurdi svoje zahteve mogli, kao što se to dogodilo u Egiptu, da iznesu na ulice i trgove. Već u aprilu i maju, posle pogibije dvadesetak pripadnika PKK u sukobima s turskim oružanim snagama, došlo je do masovnog ispoljavanja nezadovoljstva i građanske neposlušnosti na jugoistoku Turske, čemu je premijer Erdogan državnički pokušao da parira odvažnim gestom odlaska u posetu Iračkom Kurdistanu, gde je od kurdskog lidera Mesuda Barzanija dobio zadovoljavajuće izjave o PKK kao "zajedničkom neprijatelju" (v. M. B. Marković, "Bezbednosna politika Turske i arapsko proleće", Revija za bezbednost, 5,2,2011,103-105).

 

Ahilova peta

 

Problem za neoosmaniste u Ankari nisu, međutim, samo stanje u Iračkom Kurdistanu i upadi PKK na tursku teritoriju, na šta Turska periodično reaguje prekograničnim vojnim operacijama, oglušujući se o pozive na poštovanje teritorijalnog integriteta susednog Iraka. Ozbiljnija su razilaženja i polarizacije u vezi s kurdskim pitanjem unutar zemlje. Postoji, naime, prilično rašireno mišljenje da tok događaja na jugoistoku Turske "režira", zapravo, vojni vrh, kako bi Erdoganovu vladu, pod čijim se stalnim pritiskom nalazi, doveo u što teži položaj, demonstrirao nezamenljivost Armije u odbrani nacionalnih interesa i simpatije turskih glasača bar delimično usmerio ka Partiji nacionalističke akcije (MHP), beskompromisnoj u pogledu načina rešavanja kurdskog pitanja.

Da je, bez obzira na sadašnju opštu stabilnost turske države, problem kurdskog separatizma njena neizlečiva Ahilova peta dobro je, naravno, poznato i spoljnim činiocima i oni se, kad ocene da za to postoji potreba, nikad neće ustezati da u nadgornjavanju s njenim regionalnim i širim ambicijama, potegnu i "kurdsku kartu". To podjednako važi i za neprijatelje i za partnere, pa i za deklarisane prijatelje Turske koji se solidarišu s njenom borbom protiv terorizma.

Na sebi svojstven način, najizričitiji je u ovom pogledu bio izraelski ministar inostranih poslova Avigdor Liberman, izjavom da će Izrael, izložen pritisku i pretnjama iz Ankare, morati da razmotri na koji način bi se najdelotvornije, uključujući i njihovo naoružavanje, moglo pomoći borcima za kurdska prava u Turskoj. Mnogi to nikada neće izreći, ali je sigurno da rezonuju i dozirano deluju na sličan način. Džunejt Ulsever, jedan od najoštrijih domaćih kritičara neoosmanističke Davutogluove spoljne politike, koju naziva idealističkom, konstatuje da je svima u svetu jasno kako je ona zasnovana na neoosmanlijskoj žudnji za nekakvim "Savezom Osmanskih Država", dok istovremeno vlast u Ankari iskazuje nesposobnost da reši unutrašnje kurdsko pitanje.

Suočena s izazovom "dana arapskog gneva" i burnog "arapskog proleća", neoosmanistička politika Turske na Bliskom istoku našla se od početka 2011. godine na ozbiljnoj probi izvodljivosti. Zbivanja u arapskim zemljama, koja su odnela nekoliko snažnih ličnosti i višedecenijskih autoritarnih lidera, zasad bez jasnije alternative, u Turskoj su shvaćena kao prilika za jačanje sopstvenog uticaja u regionu, ali i iskušenje menjanja kursa "u hodu" i prilagođavanja novoj konjunkturi u nastajanju koje i dalje nosi mnogo neizvesnosti.

U vezi s događajima u Tunisu i Egiptu, Ankara je ispoljila opreznu uzdržanost. Premijer Erdogan je u nekoliko navrata uputio "savete" vojnom vrhu i političkim snagama Egipta, u smislu nužnosti istinski demokratskog odgovora na zahteve naroda, ali su ovi na to očekivano hladno reagovali. Za Egipat je, naime, bez obzira na to koliko oslabljenog međunarodnog položaja izašao iz sadašnjih previranja, teško prihvatljivo da prepusti regionalno predvodništvo Turskoj, pogotovo s obzirom na to da je egipatskom sekularno orijentisanom generalitetu poznat odnos koji AKP i njen lider imaju prema armiji u svojoj zemlji.

Ipak, Abdulah Gul je bio prvi strani predsednik koji je posle Mubarakovog odlaska početkom marta 2011. godine posetio Kairo, da bi premijer Erdogan u septembru bio dočekan aplauzima, kao muslimanski lider koji je zauzeo čvrst stav prema Izraelu, dok se Arapska liga, kako je konstatovano, pokazala nemoćna. "Sultan sa Bosfora" (iz naslova u jednom egipatskom listu) otvoreno je preporučio turski model sekularne države kao najpogodniji za Egipat, a i za druge bliskoistočne države u tranziciji.

Javno oduševljenje Erdoganovom posetom i nastupom ubrzo je, međutim, ustupilo mesto raspravi o tome da li je turski obrazac sekularne demokratije s umereno islamističkom partijom na vlasti primenljiv u egipatskim uslovima. Više analitičara je upozorilo na to da između AKP i ojačale Muslimanske braće postoji nezanemarljiva razlika u ideološkim težištima, a i namerama.

Muslimanska braća, naime, iako su u mnogo čemu, a posebno u pogledu zauzimanja oštrijeg stava prema Izraelu, iskazala podudarnost pogleda s turskim gostom i bratom, nisu propustila da naglase da im je krajnji cilj islamska, a ne sekularna država, kao i najšira primena šerijata.

 

Revolucija na iskušenju

 

U postavljanju prema događajima u Libiji Turska je ispoljila izrazito visok stepen oportunizma i taktiziranja, kao i spremnosti da se spoljnopolitički pragmatično menja kurs u zavisnosti od promena odnosa snaga "na terenu" i oko njega. Tokom prvih nedelja krize, najviši turski zvaničnici pozivali su na rešavanje problema dijalogom i mirnim sredstvima, upozoravajući da bi eventualna vojna intervencija samo dodatno komplikovala situaciju. I predsednik Gul i premijer Erdogan izričito su se izjasnili protiv uvlačenja NATO-a u unutrašnje sukobe u Libiji, dok je istovremeno Turska uspešno organizovala izvlačenje oko 25.000 turskih radnika iz ove zemlje, u kojoj je bila privredno solidno prisutna (vrednost poslova iznosila je oko 2,5 milijarde dolara).

Pred odlučnošću zapadnih zemalja da se Gadafijev režim sruši vojnom silom, pod izlaskom zaštite civilnog stanovništva, za šta je kao legitimacijski alibi zloupotrebljena Rezolucija Saveta Bezbednosti od 17. marta 2011. godine, zvanična Ankara se našla pred izborom da li da zadrži načelni stav protivljenja vojnom mešanju u jedan unutrašnji problem prijateljske muslimanske države ili da se prikloni saveznicima iz NATO-a, kako bi zadržala aktivnu poziciju i učestvovala u posleratnoj podeli akcija u "novoj" Libiji.

Izabrano je, naravno, ovo drugo, čime je Turska zaslužila pohvale iz Vašingtona, praćene nekolikim unosnim privrednim i političkim aranžmanima, a premijer Erdogan je požurio da istoga dana (15.septembra 2011.) kad i francuski predsednik Sarkozi i britanski premijer Kameron, svakako neuporedivo "zaslužniji" za obaranje Gadafija, dođe u posetu Libiji. Samo da se ne zaostane i da se demonstrira regionalni prestiž Turske! Paradigmatično za neumorni spoljnopolitički aktivizam koji je Ahmet Davutoglu u Strategijskoj dubini utvrdio kao jedan od prioriteta nove turske spoljne politike. Držanje Turske tokom libijske drame dalo je domaćim kritičarima neoosmanističke spoljne politike dodatne argumente za tvrdnju da, uprkos svim prividima, ona suštinski nije diverzifikovana, već se u svemu najbitnijem ipak i dalje ravna prema američkim interesnim projekcijama.

Na Zapadu, a naročito u SAD, odavno se priželjkuje da se turskom modelu sekularnog demokratskog muslimanskog društva prikloni što više zemalja u islamskom svetu, a prvenstveno na Bliskom istoku. Nema sumnje da bi jačanje takvog trenda bilo toplo pozdravljeno u Turskoj. Nesporno je da način na koji su islam, demokratija, sekularnost i modernost spregnuti u današnjoj Turskoj može inspirativno delovati, čak i van islamskog sveta, jer se (religijskom) oduhovljavanju racionalističko-tehničke modernosti teži i u (post)hrišćanskim društvima. Pitanje je, međutim, da li se takav, kao uostalom i bilo koji drugi model ove vrste, može uvoziti, izvoziti ili mehanički preuzimati.

Zagovornici ugledanja na Tursku u muslimanskom svetu gube iz vida notornu činjenicu da bi, u razvojnom smislu, njena sadašnja specifična demokratska svetovnost "na muslimanski način" bila nezamisliva bez odlučujući učinaka Ataturkove sekularističke i modernističke revolucije. A u kojem bi se od savremenih arapskih i islamskih društava u "postdiktatorskoj" tranziciji takva revolucija bila zamisliva?

Šta više, visok je stepen verovatnoće da će u njima na tokove tranzicije bitno uticati manje ili više islamističke snage. Izbor turskog modela mogao bi se pokazati kao "klizava nizbrdica", upozorava rukovodilac turskog istraživačkog projekta u vašingtonskom Istitutu za bliskoistočnu politiku Soner Čagaptaj ("Turkey's model may be a slippery slope", Daily Star, 18.4.2011.).

 

Nastaviće se