https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Amerika

 

Amerika

 

Još četiri godine za Baraka Huseina Obamu, Hilari Klinton odlazi

 

Vladavina bez većine

 

Amerika ima crnu fiskalnu rupu od 503 milijarde dolara i  ukoliko ne nađe način da je zakrpi do kraja godine, njena ekonomija će se doslovno ugušiti tokom 2013. godine. Naime, njena ekonomija raste veoma sporo (stopa rasta je samo 1,7 odsto) i tako nešto nikada nije viđeno u istoriji ekonomskih kriza. Republikanci su sigurni da "model" oporavka Baraka Huseina Obame neće proći u Kongresu, a Obama preti da će na sve njihove planove staviti veto. Dramatičnu situaciju unutar ekonomskog i političkog bića ove velesile, analizira Milan Balinda, urednik Tabloida i dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda

 

Milan Balinda

 

U Senatu Demokrate nastavljaju sa tesnom većinom. Dakle, sve što Barak Obama naumi da uradi Kongres može da spreči i iz toga ugla gledano, nakon najnovijih izbora sve je ostalo po starom. Na stranu to što su pisci američkog Ustava namerno podelili vlast na tri dela - Kongres iz dva doma, Predstavničkog doma i Senata, plus sudska vlast da bi svakom od tih činilaca bilo onemogućena apsolutna vlast. Prvobitno, Predsednik je imao manje vlasti nego što je to slučaj danas, ali su oni „mic po mic" izdejstvovali veća ovlaštenja.

Šta će Barak Obama uraditi u drugom mandata može samo da se nagađa. Nešto naslućujemo, a nešto možda ni on ne zna i to će zavisiti od događaja u, pre svega svetu a potom i u samim Sjedinjenim Državama.

Novija istorija nas uči da američki predsednici u svom drugom mandatu potezima u spoljnoj politici pokušavaju da ostanu zabeleženi kao značajni državnici. Obama već ima veliku prednost u tom pogledu jer je još u prvoj godini prvog mandata dobio Nobelovu nagradu za mir. Tada još ništa nije uradio i ko zna kako će biti nagrađen ukoliko sada nešto i uradi.

   A prvo šta je uradio je da se postara o originalnoj i najvažnijoj američkoj strategiji - slobodna plovidba morima. Atlantikom SAD već odavno vladaju ali se pitanje Pacifika ponovo nameće zato što bi i Kinezi da kontrolišu taj okean. Daleko je Kina od toga da parira američkoj pomorskoj floti, ali Vašington hoće da obezbedi prevlast i u budućnosti. Dakle, Barak Obama otputovao je u istorijsku posetu Burmi (Mjanmar). Istorijska, jer ni jedan američki predsednik nije bio u toj zemlji za vreme svoje vladavine. Na desetine hiljada Burmanaca pozdravljali su Baraka Obamu duž puta koji je vodio od aerodroma do glavnog grada, u zemlji gde su, početkom ove godine, po prvi put održani izbori nakon 50 godina vojne diktature.

   Poseta je trajala samo šest sati i osim što se video sa predsednikom Burme, Obama je u njenoj kući posetio vođu opozicije Aung San Sju Ći. U toj kući ona je bila zatočena tokom 15 godina pre nego što je oslobođena pre dve. Postoji velika verovatnoća da će ona biti sledeći predsednik Burme, ukoliko to vojnoj eliti bude odgovaralo. SAD su već uklonile sve osim simboličnih sankcija koje su bili uveli vojnoj hunti. Burma takođe ima nešto što je Americi veoma privlačno. To nešto je nafta i gas kojoj bi i Kinezi voleli da se približe. Burma poseduje i druga prirodna bogatstva  i mogla bi da bude značajni ekonomski faktor u Indokineskom okruženju.

   Potom je Obama otišao u Kambodžu i dok se večera sa najvišim zvanicama približavala kraju on je morao da odustane od kolača i da se hitno vrati u svoj hotel. Bilo je nakon 11:30 noću i Obamina briga sa azijske diplomatske turneje prešla je na rakete u Gazi. Uzeo je telefon i pozvao egipatskog predsednika, novog igrača u bliskoistočnim obračunima. Donekle se potvrđuju procene onih koji tvrde da Amerika ima samo, osim slobodne plovidbe morima, dve strategije svoje spoljne politike. To bi bilo Izrael i - Ostatak sveta. Razgovarali su 25 minuta i Egipćanin Mohamed Morsi pokazao se kao džoker karta u palestinsko-izraelskom ratnom nadmudrivanju. Tri sata kasnije ponovo su razgovarali i iz tih razgovora proizišlo je da Obama pošalje državnu sekretarku Hilari Klinton u region.

 

Konačni odlazak Hilari Klinton

 

   Američki predsednik razgovarao je sa svojim egipatskim kolegom tri puta tokom 24 sata, a potom su se čuli još šest puta tokom sledećih nekoliko dana. Toliko telefonskog dogovaranja nije normalna pojava među predsednicima. Obama je rekao svojim saradnicima da predsednika Morsija procenjuje kao iskrenog čoveka koji ispunjava ono što kaže i ne kaže ono što ne može da ispuni. Kako SAD ne priznaju Hamas kao legitimnog predstavnika Palestinaca u Gazi, već ih smatra terorističkom organizacijom, egipatski predsednik je razgovarao sa njima dok je Hilari Klinton pregovarala sa Izraelcima. Nakon što je napustio glavni grad Kambodže Pnom Pen, Obama je iz aviona pozvao Mohameda Morsija da mu javi da je gospođa Klinton na putu za Bliski Istok.

   Morsi je morao da pritisne Hamas da bi pristali na prekid vatre iako su Egipćani listom stali na stranu Palestinaca tražeći, kao i uvek, da se Izrael porazi. Analitičari podvlače da je na njegovu odluku uticao i faktor da je MMF tražio žiranta za pozajmicu od 4,8 milijardi dolara, a Sjedinjene Države su pristale da budu taj žirant. U svakom slučaju, Egipat ne može da se ekonomski oporavi bez pomoći Vašingtona, a Vašington je spreman da toleriše neke od Morsijevih populističkih pričica u zamenu za „konstruktivnu suštinu". Mogućno je da Amerika i Egipat postanu partneri u budućim pregovorima na Bliskom Istoku. Obama će, najverovatnije, pokušati ono što još nikome nije uspelo a to je da izdejstvuje dogovor između Izraelaca i Palestinaca. Njegovo je da proba. U svakom slučaju, Hilari Klinton prestaje da bude ministarka inostranih poslova, pa će tu Obami u drugom mandatu morati neko drugi da asistira.

 

Gvozdeni svod plaćen američkim parama

 

   Nakon što je postignut sporazum o prekidu vatre Palestinci iz Gaze su bili zadovoljni „jer su pobedili u tom sukobu". Mnogi Izraelci sa juga zemlje nisu bili zadovoljni jer su smatrali da je Izrael morao u Gazu da pošalje kopnene snage i da „zauvek onesposobili vojno krilo Hamasa". Izrael nije hteo, a to je potvrdio predsednik Benjamin (Bibi) Netanjahu, da sklapa nikakve dogovore već samo da se prekine raketiranje. Hamas je ipak dobio garancije da će granični prelazi biti otvoreni i da će strana pomoć moći da stiže u Gazu. Jedan deo te „strane pomoći" je ono što zabrinjava Izraelce, a to su rakete.

Dan nakon prekida vatre Izrael je objavio da je njihov špijunski satelit uslikao kako se u Iranu na brod tovare rakete Fajr-5 najverovatnije namenjene Hamasu. Hamas je tvrdio da je tu vrstu raketa ispaljivao na Tel Aviv, a komandir Iranske Elitne Revolucionarne Garde javno je priznao da Hamas snabdeva raketama sposobnim da stignu do Tel Aviva.

 Rakete uglavnom stižu brodom do Crvenog mora a odatle preko Sudana i Sinajskog poluostrva, pa kroz tunele, do Hamasa. Izrael je već pre više od mesec dana, 22. oktobra, bombardovao jednu fabriku u Kartumu, glavnom gradu Sudana, koja je snabdevala Hamas vojnom opremom ili makar delovima raketa koje su kasnije sklapani u Gazi.

   Osmodnevna razmena vatre između Hamasa i Izraela u suštini bila je proba za Iransko-Izraelski sukob. Bila je to proba iranskih raketa i da li mogu da stignu i do Jerusalima, kao i proba izraelskog odbrambenog raketnog sistema.

Svima je poznato da je ostalo samo nekoliko meseci da bi se rešio problem iranske atomske bombe. Nakon toga izraelsko vojno vazduhoplovstvo, najverovatnije oni, napašće iranska nuklearna postrojenja. Kada se to dogodi, i ako Izrael krene u akciju bez pomoći Sjedinjenih Država, Iran će gađati Izrael balističkim raketama, zahtevaće od Hezbolaha iz Libana da ih gađaju raketama srednjeg dometa, a Hamas će napasti raketama kraćeg dometa.

Interesantno je da Hezbolah ima od 40 do 50.000 raketa i da pri ovim poslednjim sukobima nije hteo da se meša i to najverovatnije iz nekoliko logičnih razloga. Prvo, Hezbolah čini značajan deo vlade Libana i nije hteo da zemlju uvlači u rat; drugo, Hezbolah čeka da vidi šta će se dogoditi u Siriji i da li će biti odsečeni od Irana i, treće, Hezbolaha čeka da napadne Izrael u određenom, njima odgovarajućem, terminu.

   Izraelska protivraketna odbrana, zvana Gvozdeni svod, a za koju su uglavnom zaslužne Sjedinjene Države, makar novcem, dobro je odradila svoj posao i oborila oko 88 odsto raketa Hamasa. Iz Gaze su ispaljene nekih 1.500 raketa od kojih je većina gađala nenaseljen prostor u Izraelu sa namerom da Izraelci troše svoje protivraketne rakete „uzalud".

Međutim, sistem odbrane Gvozdeni svod ima kapacitet da proceni gde će raketa pogoditi, tako da te rakete koje su „pucale u prazno" nisu ni gađane. Ta raketna odbrana je do sada bila najintenzivnija predstava te vrste u stvarnim ratnim okolnostima. Analitičari kažu da bi takva taktika ratovanja mogla da promeni sve taktike ratovanja kao što je avijacija promenila taktiku, i strategiju, nakon dejstava u Španskom građanskom ratu.

 

Simulacija Davidove praćke

 

   Sukob sa Iranom bi bio mnogo komplikovaniji. Izrael, koliko je poznato, još nema upotrebljivi sistem za odbranu od raketa srednjeg dometa koje bi napale iz Libana, a za odbranu od balističkih iranskih raketa, koje bi uključile i modele Šahab-3, pretpostavlja se da Izrael ima sistem ali to niko ne može da potvrdi. Te rakete bi mogle da uključe i nuklearne bojeve glave, u slučaju da Iran bude znao kako da te glave smanji dovoljno da bi mogao da ih montira na raketu. Ipak, zdrava logika govori da Iran, čak i kada bi imao nuklearne bojeve glave, ne bi napao Izrael tim oružjem. Pretpostavka se bazira na ideji da Iranci ne bi poludeli i izložili sebe odmazdi Sjedinjenih Država.

Izrael u ovom trenutku ima pet baterija u sistemu Gvozdeni svod, a svaka od njih košta 50 miliona dolara. U poslednje dve fiskalne godine Amerika je dala negde 275 miliona dolara pomoći za izgradnju tog odbrambenog sistema. Obama je već poručio Izraelu koliko će novca dobiti za obnovu Gvozdenog svoda. Izrael takođe razvija odbrambeni sistem protiv raketa srednjeg dometa. Nazvan je Davidova praćka i do sada je samo isproban u kompjuterskoj simulaciji.

   Da je Izrael odlučio da uđe kopnenim snagama na teritoriju Gaze, a odluka je visila u vazduhu, najverovatnije da bi njihove trupe imale pomoć od prvog naoružanog operativnog vozila bez vozača.

Vozilo je nazvano Gvardijum i već je patroliralo granicom između Izraela i Gaze. Vozilom ubicom upravlja vozač koji može da sedi u nekom udaljenom komandnom centru. Nešto kao bespilotna letilica.

Gvardijum može i sam da reaguje na bilo koju „sumnjivu situaciju" i da preuzme odgovarajuće korake, ali osim što obavesti svog vozača ne puca dok za to ne dobije komandu. Amerikanci već imaju neke robo-džipove koje testiraju u Avganistanu, ali ti nisu korišćeni u ratnim akcijama.

Gvardijum koji je opremljen mnogim senzorima, uključujući i video i toplotne kamere, mogućnost da samoinicijativno nanišani na metu, osetljivim mikrofonima, jakim zvučnicima i radio prijemnikom-otpremnikom. Može da razvije brzinom od preko 80 kilometara na sat. Sva ta izraelska vojna oprema ukazuje na to da Izrael ne može ekonomski da se iznuri sve dok ima moćnog žiranta iza sebe. Onaj koji ima ekonomske probleme ja baš taj žirant - Sjedinjene Države...

 

Manjina u Kongresu, manjak u budžetu

 

 Predsednik Obama se suočava sa nečim što je nazvano Fiskalna litica, šta god da to znači. Neki analitičari kažu da nije litica već udolina. Da ukoliko se Bela kuća i Kongres ne dogovore o porezima i budžetskim troškovima ekonomija će da se sunovrati. Oni drugi kažu da se neće baš tako dogoditi već da će laganije da klizi u ponor. Radi se od dva pristupa balansiranju budžeta.

Obama je dobio izbore na svom sistemu, ali nije dobio većinu u Kongresu. Njegov pristup je da sva domaćinstva koja zarađuju više od 250.000 dolara godišnje plate dodatne poreze. Spreman je da smanji potrošnju ali ne, na primer, na zdravstvenoj zaštiti i školstvu. Takođe hoće da više oporezuje ekstra-bogate i da ukine poreske povlastice koje su dobili za vreme prethodnika Džordža Buša. Republikanci bi hteli da drastičnije smanje državnu potrošnji i nikako ne bi prihvatili da se bolje stojeći više oporezuju. Tvrde da bi takva politika usporila ekonomiju. Pristali bi da dodatni prihod u budžetu stigne ukidanjem nekih poreskih olakšica koje oni sa više novca koriste.

   Da li bi Obamina politika usporila ekonomiju svakodnevno se raspravlja, ali manji porez za bogate, a videli smo to od vremena Džordža Buša, nije doprinelo rastu ekonomije. Liberali (ne neoliberali, već ljudi liberalnih pogleda u američkom smislu te reči), progresisti, levičari (kako god da se nazovu) plaše se da će konzervativci (Republikanci) radije pustiti da ekonomija sklizne niz liticu nego da povećaju poreze bogatim i smanje budžet vojsci. Republikanci tvrde da bi liberali pustili da se upadne u jarak samo da ne bi odustali od svojih „socijalnih zahteva".

Ta fiskalna litica sastoji se od rupe od 503 milijardi dolara, mešavina poreza i smanjenja troškova, i bez te sume, ukoliko Amerika ne nađe način da to potkrpi do kraja godine, ekonomija će se ugušiti tokom 2013. godine. Ta ekonomija raste veoma sporo (stopa rasta je samo 1,7 odsto) i tako nešto nije viđeno nakon bilo koje od prethodnih ekonomskih kriza. Obično nakon krize ekonomija raste ubrzanom stopom.

   Obe strane se kuraže pred glasanje o krpljenju budžeta i Kongres tvrdi da Obamine ideje neće proći a Obama tvrdi da će na sve planove Kongresa u kojima bi se produžile „poreske popuste" za bogatije iz Vremena Džordža Buša - staviti veto.

U međuvremenu, dok se ovaj tekst piše, sve veći broj republikanskih kongresmena pristaju da popuste Obaminim zahtevima, mada su „uporni" još uvek u većini. Oni koji odustaju od striktnih republikanskih zahteva su oni koji su ozbiljnije shvatili da je Obama dobio izbore i da će njihovi glasači, iz okruga iz kojih dolaze, možda na sledećim delimičnim izborima za Kongres, kroz dve godine, glasati većinski za Demokrate.

 U ekonomiji ne postavlja se uvek pitanje na koje se može odgovoriti brojkama. Ima tu, na kraju krajeva, dosta psihologije. Kako na drugi način objasniti činjenicu da američka industrija raspolaže viškom gotovinskog kapitala u iznosu od 1,7 biliona dolara a koji neće da ulože. Uplašili su se Obamine retorike protiv velikih biznisa i efekta Obamine opšte zdravstvene zaštite.

    Svi se slažu da bi poreske reforme bile dobrodošle; svi se slažu dok god se ne stigne do specifičnih rešenja. Ipak, kako može da se vidi iz iskustva, nakon veoma napetih natezanja Bela kuća i Kongres pronađu kompromis sa kojim, uglavnom, ni jedna strana nije sasvim zadovoljna. Biće i ovoga puta tako.

 

 

ANTRFILE:

 

Obami prete ubistvom

 

   Jedan policajac iz grada Džeksonvil, na Floridi, rekao je svojim kolegama da bi rado bio dobrovoljac u zadatku da se ubije predsednik Obama. Detektiv sa 26 godina radnog staža kasnije je rekao da je to bila samo šala i Tajna služba mu je u to poverovala. Ipak, podneo je ostavku šest meseci pred penzionisanje rekavši da je ta njegova odluka „najbolja za svakoga".

   Jedan drugi policajac, ali ovaj iz Vašingtona, otpušten je prošlog leta jer se „šalio" da bi upucao prvu damu Mišel Obamu.

   Poslednjih nedelja pred predsedničke izbore neizbrojive anonimne pretnje pojavile su se na internetu i to protiv Obame i njegovog oponenta Mita Romnija. Amerika je politički podeljena i zagrejana do usijanja.

   Izbor Baraka Obame kao prvog crnog predsednika Sjedinjenih Država povećao je strepnju da može da se dogodi neki pokušaj atentata. Tajna služba je izjavila da se povećao broj pretnji protiv Obame tokom prošlih izbora, kao i onih iz 2008. godine, ali da generalno suma dnevnih pretnji je slična onoj koja je bila upućivana Džordžu Bušu. Ponekad čak i manja.

   Mnoge od tih pretnji „idu sa teritorijom". Ponekad su upućene jer se neko ne slaže sa predsednikovim odlukama, a ponekad pretnje su tu jer je neko, prosto naprosto, predsednik. Sudovi su se već izjasnili da je prava pretnja ona koja je „istinska pretnja". Odnosno, da za ozbiljnost pretnje moraju da postoje dovoljno dokaza.

   Ipak, budući da je Barak Obama crne rase i budući da je dobio izbore za drugi mandat u kome ima više slobode delovanja, pretnje protiv njega uzimaju se ozbiljnije.

 

 

ANTRFILE:

 

Kuda ide Hilari Klinton?

 

   Američka državna sekretarka Hilari Klinton još je od ranije najavila da neće biti na toj funkciji u drugom Obaminom mandatu. Nije rekla šta će nakon toga da radi ali ako se nagađaju njene namere, s obzirom na njeno dosadašnje delovanje, onda, ako ćemo pošteno, niko nema - ni blage ideje.

   Najglasnije su hipoteze da će uči u period hibernacije pre nego što se oglasi kao predsednički kandidat 2016. godine. Jedno je sigurno, u ovom trenutku uživa velike simpatije kako Amerikanaca tako i dobrog dela ostatka sveta.

   Tokom šezdesetih godina prošlog veka bila je studentski aktivista, potom je bila prva dama Arkanzasa, pa prva dama Amerike, pa senator i na kraju ministarka inostranih poslova. U svoje vreme uvršćena je u grupu od 100 najznačajnijih američkih advokata, jedina žena u toj skupini.

   Gospođa Klinton nije uradila ništa spektakularno kao državna sekretarka ali je ciglu po ciglu slagala spoljnu politiku Baraka Obame. Navode se mnogi poduhvati koja bi ona mogla da prigrli, ali na kraju ipak preovladava mišljenje da neće odoleti iskušenju da se kandiduje za predsednika. Politika joj je u krvi.

 

 

ANTRFILE:

 

Uspon i pad američkog generala

 

   General David Petreus bio je najhvaljeniji general svoje generacije. Glavnokomandujući u Iraku i potom u Avganistanu. Da li je zaista bio odličan general ostaje da se vidi, ali je znao kako da se odnosi sa štampom. Bio je miljenik sedme sile. Njegovi vojnici su ga zvali Kralj David. Mnogi su tvrdili da je mešavina Aleksandra Velikog i Napoleona Bonaparte.

Potom je postavljen za šefa CIA. A potom je podneo ostavku jer je otkrivena njegova ljubavna veza koleginicom koja je takođe bila njegov zvanični biografer. Jedan od problema bio je i taj da je general oženjen. Drugi problem je i taj da direktor CIA ne može da ima tajne ljubavne veze.

   Onda je tu umešan i general Džon R. Alen, koji je Petreusa zamenio u Avganistanu. Taj se general Alen, otkrio je FBI, dopisivao sa jednom drugom damom koja se svom poznaniku iz FBI žalila da prima anonimne preteće poruke oko njene veze sa, opet, generalom Petreusom. FBI tvrdi da proučava nekih 20 do 30.000 pisama izmenjanih između Alena i te druge dame, koja je udata. To nam govori da su svi zaključci još preuranjeni i da će se tek narednih meseci saznati ko je koga - prevario. Samo još jedan dokaz da je svet špijunaže i kontrašpijunaže svet izvrnutih ogledala, svet obmane i kontraobmane…

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane