(P)likovi
EKSKLUZIVNO: Narkomanka Irina i lezbijka Urlika: ko na Kosovu
Srbima kroji budućnost?
Nema seksa bez Euleksa
Ko su službenici takozvane međunarodne
zajednice u Srbiji, kakve su im biografije i sa kakvim preporukama dolaze na
strateški najvažnije funkcije? Činjenice govore da su "kadrovska
rešenja" koja stižu po nalogu Evropske unije i drugih "faktora"
koji odlučuju o životu i smrti na ovom delu Balkana, neverovatna, skandalozna, besramna
i češće provociraju međunacionalne konflikte nego što ih smiruju. Tabloid je
tim povodom istraživao biografije Irine Gudeljević, portparola misije Euleksa
na Kosovu i Ulrike Lunaček, izvestioca Evropske unije za Kosovo.
Jelena Bjelica
Uglađena glasnogovornica misije Euleksa na
Kosovu, Irina Gudeljević, potpuno je nepoznata srpskoj javnosti, uprkos
tome što vrši jednu od važnijih funkcija u organizaciji koje odlučuju o sudbini
Srbije. Ipak, dobro upućeni izvori govore da je gospođica Gudeljević, iz
Batočine kod Kragujevca, svojevremeno bila registrovana kao narkomanka, te da
je usput "prodavala opijate lokalnih albanskog trgovaca smrću".
Naravno, Irina Gudeljević nije "pala
sa nebesa" u naručje Euleksa, a i njen porodični pedigre govori nešto.
Naime, njen otac Božidar, kao "gramzivi i bolesno ambiciozni
lekar opšte prakse", bio je doslovno proteran iz Lebana zbog pronevere
nekog novca, i kasnije se nastanio u Batočini. I tu je više bio opsednut primanjem
mita nego lečenjem građana, a zabeležene su u njegovoj "praksi" dva
smrtna slučaja od pencilinskog šoka, zbog čega nikada nije odgovarao.
U Batočinu je došao sa novom
suprugom Dušicom, pošto je prethodnu izbacio iz kuće zajedno sa
sinom iz tog braka. Dušica je došla iz Prištine kao zubar, sa vrlo lošom
reputacijom, zapravo kao vrlo nestručna i konfliktna ličnost, sklona aferama i podmetanjima.
Ipak, Božidar je ostao u Batočini i tu sagradio ogromnu kuću (gde i danas živi)
i otvorio privatnu praksu. U penziju je otišao početkom devedesetih, a 1991.
godine, bio je i kandidat za narodnog poslanika, ali je neslavno propao na
izborima.
Druga supruga Dušica mu je rodila dve
kćeri, od kojih je Irina kao starija, bila stalno problematična. Još u osnovnoj
školi je uz pomoć stalne protekcije nekako stigla do prilike da upiše
kragujevačku gimnaziju, ali je zbog opijanja i drogiranja tokom školovanja
premeštena u Jagodinu, da bi posle mučnih četiri godine upisala Filološki
fakultet, ali je na tome sve i završeno. Nastavila je po starom koristeći drogu
koju su joj redovno isporučivali izvesni Albanac Bobaja i Rom po imenu Zvonko,
koji su, inače, bili čuveni narko-dileri u Batočini.
Irina je par puta nađena u besvesnom
stanju, a njeno stalno društvo bili su brat i sestra Jovanovići, takođe
narkomani. Njihova majka je radila u Domu zdravlja Batočina kao medicinska
sestra zajedno sa Dušicom i "pokrivala" je lokalne prodavce droge, od
čega je i sama dobro zarađivala. Lokalni policajci su Irinu Gudeljević
često skidali mrtvu pijanu sa kafanskih stolova, a čuveni su bili i njeni
ispadi i problematična ponašanja...
Pred kraj devedesetih, priključila se
organizaciji "Otpor", i tu počinje, na neki način, njena politička
karijera. U međuvremenu je doslovno kupila diplomu Učiteljskog fakulteta u
Jagodini. Udružila se i sa jednim narkomanom u Majdanpeku, gde se ubrzo zapošljava
kao voditeljka na lokalnoj televiziji. I tu je održavala sve vrste odnosa sa
Albancima, narko-dilerima...
U životu Irine Gudeljević, slučajno,
posredno ili na neki treći način, ulogu je imao i predsednik opštine Batočina
(u dva mandata) Radiša Milošević, koji je takođe povezan sa albanskim
narko-dilerima, verovatno još od vremena kad je studirao u Prištini. U njegovoj
kući policija je jednom prilikom pronašla i uzgajalište marihuane, ali se uz
veliki novac i podršku Demokratske stranke dokopao još jednog mandata pa je sve
brzo zaboravljeno.
Konačno, gospođica Gudeljević, uprkos skandaloznoj
biografiji koja stoji iza nje, pre nekoliko godina je preporučena Euleksu (kako
od strane DS, tako i od "albanskih prijatelja"), a u njenom CV-ju,
na visokom mestu je istaknuto i članstvo u "Otporu", kao dokaz da je
"radila protiv Miloševića". Nigde nema ni alkohola ni droge,
seksualnih sunovrata i drugih ružnih detalja sa kojima ni u jednoj civilizovanoj
državi ne bi uspela da se zaposli ni kao čistačica, a ne kao portparol Euleksa.
Još jedna "ikona" evroatlanske
kadrovske politike na Balkanu, svakako je Ulrike Lunaček, poslanik u
Evropskom parlamentu (EP) od 2009, portparol za spoljne poslove Grupe zelenih,
a kasnije izvestilac za Kosovo EP, predsednik grupe LGBT u EP i aktivista u
skupštinskim Odborima za građanske slobode i za prava žena...
Rođena je 1957. godine u Kremsu,
Austrija, srednju školu je završila u Beču, a studirala je u mestu
Bone, država Ajova, SAD. Diplomske studije, (prevodilac englesko-špansko-nemački)
završila je na Univerzitetu u Insbruku, u Tirolu. Od 1979. do 1982. bila je
ko-osnivač i pomoćni socijalni radnik u prvom skloništu za pretučene žene i
njihovu decu u zapadnoj Austriji. Do 1995. Ulrike Lunaček radila je kao
novinar, urednik, prevodilac i nastavnik u razvojnom obrazovanju i kampanjama u
feminističkim i nevladinim organizacijama za gej-zajednice (LGBT). Bila je prva
političarka iz Austrije koja se javno borila za prava lezbijki i poslanik u
austrijskom parlamentu, kao portparol austrijske Partije zelenih za spoljne
poslove i pitanja razvoja kao i za ravnopravna prava lezbejki, gej, biseksualnih
i transrodnih grupacija.
Njen dolazak na Kosovo, posebna
je priča i ima veze sa njenim lezbijskim aspiracijama i širenju LGBT ideja
"na područja zaostalog Balkana", baš među Albancima, koji su
tradicionalno konzervativni (mada je od toga malo šta ostalo posle dolaska
Amerikanaca). Naime, Ulrike Lunaček se sama prijavila da bude izvestilac
Evropskog parlamenta iz Prištine, nakon što je upoznala par Albanki, političarki,
slične seksualne orjentacije, među kojima se istakla deklarisana lezbijka Edita
Tahiri (bivša predstavnica albanske delegacije u pregovorima sa Srbijom),
ali i predsednica Kosova Atifete Jahjaga, koja, uprkos "službenoj
udaji za muškarca", svesno i podsvesno naginje ženskom biću i telu. O tome
se na Kosovu među Albancima ne govori javno, ali "u pola glasa" za
ovo svi znaju. Ali, kakva je Ulrike Lunaček kao političar koji kroji sudbinu
Srbije? Mada na neki volšeban način mediji u Srbiji izbegavaju da citiraju
njene pretnje, Lunaček se potrudila da u svakoj prilici zapreti vladi u
Beogradu, "da se ne šali sa svojom evropskom perspektivom" i da
"niko u Srbiji ne može da se nada bilo čemu dok ne prizna Kosovo kao državu".
Njene prisne prijateljice, Albanke iz Prištine na uticajnim mestima, sada čine
jedan ozbiljan gej-klub, čija politička snaga raste iz dana u dan. Sa druge
strane, iz Austrije stižu informacije da je Ulrike Lunaček obavila "epohalan
posao kao misionarka LGBT populacije", a da će posledice po patrijahalnost
Albanaca biti "nepovratne"!
Čemu nas uči ova priča o dve žene
i jednoj politici? Evropska unija, kao stari Rim, širi rasnu, etničku,
seksualnu i svaka drugu dekadenciju, do konačne propasti. Može li Srbija izbeći
sudbinu civilizacijskog kontejnera, prepunog ovakve truleži?