Zrenjanin
Agonija
radničke klase u srednjem Banatu: bolje umreti nego biti invalid rada
Komedija
svakodnevne tragedije
Okrutnost
pastira meri se glupošću ovaca. Obezglavljeno i rastureno radništvo u srednjem
Banatu, sistemski pokoreno od strane birokrata na svim nivoima, surovo se sprečava
u organizovanim pokušajima samoodbrane, zagarantovanog prava na rad i zaštite
zdravlja na radu.
Zoltan
Horvat
Slučaj
Ištvana Patakija (52), majstora pozornice sa dvadesetšestogodišnjim stažom
u tehničkoj službi Narodnog pozorišta Toša Jovanović, drastičan je
primer nemoći i (uzaludne) žrtve danas nepostojećoj kulturi u Zrenjaninu. Ištvan
je novembra prošle godine, obavljajući zadatak od pretpostavljenog da za
potrebe scenografije nove predstave "Kumovi" pribavi granje od vrbe
zajedno sa kolegom sa posla, nakon pada od preko 2,5 metra, tresnuo na zemlju
sa drveta sa motornom testerom u rukama. Doživeo je tešku povredu pete, tačnije
zdrobio je kosti u peti, nakon čega prvi lekarski nalazi predviđaju težak invaliditet.
Od
tog trenutka, Ištvan doživljava pravo na zaštitu na radu kao Božju kaznu. Na
prvom koraku u bolnici doživeo je da mu na ortopediji kažu da nije VIP građanin,
odnosno da mu je oduzeto pravo na "privilegiju" da savremenim
medicinskim tretmanom na VMA u potpunosti sanira povredu. Reče mu u poverenju
Mile u bolnici: brate Ištvane, niko od tvojih nije stao iza tebe, običan si
radnik, dakle, goljo si, do kraja života trpi svoju nesmotrenost, uostalom, ko
te uopšte terao da se pentraš po drvetu i rizikuješ?
Iz pozorišta
je u bolničku posetu stigao sekretar Milinko Milošev, doneo mu obrazac
za povredu na radu rekavši mu da ga matična kuća neće ostaviti na cedilu. Nakon
operacije u zrenjaninskoj bolnici gde mu je u stopalo ugrađena šipka od pola
metra, Ištvan se svakodnevno uverava kako funkcioniše pozorišno i svako drugo
gradsko "cedilo" u navodnoj odbrani zaštite zdravlja radnika. Nije da
ih zabole, ali tek nakon mesec dana od nesreće na radu, tačnije 28. novembra prošle
godine, javila mu se telefonom inspektorka rada zrenjaninskog odeljenja, gospođa
Škorić. Tom prilikom, tražila je od Ištvana da telefonskim putem potpiše
sopstvenu izjavu koju je ona sročila sa sekretarom pozorišta. Ištvan je,
naravno, sa gnušanjem odbio ponižavajući predlog inspektorke. Posebno su bili
interesantni predlozi da Ištvan ublaži svoju izjavu kako pozorište, a naročito
rukovodioci ne bi zakonski odgovarali.potvrdi da je recimo pri slobodnom padu
od jedva 1,5 metra (pokušaj skraćivanja leta), na recimo 48 santimetara od
zemlje, pokušao da se iskorakom dočeka na desnu nogu, ili je bila leva,
svejedno...
U međuvremenu,
„samo" 34 dana od nesreće, u kancelariji sekretara pozorišta, inače dobrog
poznanika gospođe Škorić, a u prisustvu Vilmoša Kašlika, rukovodioca RJ
scenske tehnike, vala i ovaj pokorno poznaje sve svoje pretpostavljene, sročilo
je izveštaj. Preko potrebna "pomoć" im je stigla i od Milenka Vidakovića,
fantomskog lica određenog za bezbednost i zdravlje poslodavca, koji piše i izveštava
po diktatu pretpostavljenih, ali ga poslednjih godina niko živ nije video u
zrenjaninskom pozorištu. Dobro uvezano društvo zaštitara institucija od štetnih
uticaja radničke klase, napisalo je izveštaj kojeg bi se postideo i učenik trećeg
razreda osnovne škole. Rečenice duge po pet-šest redova, znakovi interpunkcije
zaboravljeni, misaone premise nejasne. Još veći belaj bila je jasna poruka Ištvanima
koji traže zakonom zagarantovano pravo na zaštitu zdravlja na radu, da
jednostavno nije smeo da se povredi.
Jer,
u Ištvanovom slučaju, interes ustanove u kojoj je još uvek na platnom spisku, prioritetan
je. Naime, drsko i bezobrazno se navodi da je Ištvan, dal je bio pri sebi,
samoinicijativno predložio seču granja, odnosno da ga niko nije terao da se
pentra po drveću. Što bi se reklo, sam pao, sam jao.
Ištvan
ovakvu nebulozu nije potpisao, a u razgovoru sa direktorkom pozorišta Ivanom
Kukolj - Solarov koja ga je posetila u bolnici, dobio je uveravanja da će
biti sve u redu, odnosno da će na bolovanju dobijati ceo iznos plate (cirka 30
hiljada dinara). Ištvan kaže da je Ivana prilikom susreta sa njim bila najviše šokirana
videvši da u ruci ima jedan od internih izveštaja koji je sticajem čudnih
okolnosti završio kod njega. - Šta će kod tebe poverljivi spisi pozorišta, nije
izdržala da ne pita Ivana tresući se kao prut, navodi Ištvan iznenađen ponašanjem
direktorke. - Bilo mi je jasno da ne smem da znam kakvu polupismenu, ali pažljivo
sročenu papirologiju pišu o meni, nakon čega, naravno, imam obavezu da presavijem
tabak i tužim redom neodgovorne institucije u sramnom obračunu protiv
sopstvenih radnika.
Na
kraju, odgovor Socijalnog bio je ružan, nedostojan i očekivan. U neuko sročenom
obrazloženju, Ištvanu Patakiju nije priznata povreda na radu, nakon čega vrsnom
rukovodiocu pozornice sledi dug oporavak sa umanjenom platom. Van pameti je da
Socijalno donosi odluku na osnovu izjava rukovodilaca u pozorištu a ne na
osnovu, jedino merodavnog, zvaničnog izveštaja o povredi na radu (Zakon o
zdravstvenom osiguranju, član 33).
Invalidi nisu bolidi
Ištvan
Pataki, svež invalid, već dve decenije vodi žestoku sindikalnu borbu u
ostvarivanju zagarantovanih prava radnika. Politikanska garnitura direktora pozorišta,
počev od uvođenja petooktobarske demokratije na daske koje život znače (Rajačić,
Jašin, Ibrajter, Paskaš...) nije imala milosti prema sindikalnom angažmanu Patakija.
Uprkos svim otporima, Nezavisni sindikat postao je reprezentativan, Pataki je istrajao
u doslednoj primeni odluka da svi radnici u tehničkoj službi dobijaju pune
plate i putne troškove. Uporni i dosledni Ištvan se u statusu žestokog sindikaliste
izborio i za jubilarne nagrade svim zaposlenima, od kojih se tehničari
tretiraju kao zaposleni drugog reda. Usput se borio i pobedio šurnajs disciplinskih
prijava protiv njega, progona i šikaniranja.
Danas
u zrenjaninskom pozorištu nema sindikalne borbe. Svi bi da se uvale u guzice
svojim pretpostavljenim nosiocima kulture. Predsednik jednog od sindikata je čovek
poslušnik koji je usput zaposlio i svoju drugu po redu ženu, vrhovnik drugog
sindikata je takođe ugurao svoju ženu na platni spisak. Ištvana Patakija je
2000. godine u pozorištu smenio novi demokratski sindikalni vođa koji je u
ugovoru pismeno tražio da bude na platnom spisku, ali da ne mora da dolazi na
posao.
Nema
reakcije ni na prodaju pozorišnih karata od 350, 250 i 150 dinara. Sve su identične,
a od poštenja rukovodstva, koje se, naravno, podrazumeva, zavisi koliko se tačno
sliva u pozorišnu kasu, a koliko u privatne džepove. Sve je podređeno pozorištezgarenju,
gde se termini predstava usklađuju sa unapred ugovorenim privatnim tezgama
glumaca. Sitne duše caruju i u zrenjaninskoj nekulturi, a novom invalidu
Zrenjanina ostaje za nauk i utehu, da samo glupan koji je svestan da je ispao
glup u društvu nedostojnih i nedoraslih, nije više glupan.
A
1.
Sve
po spisku, i po zakonu
Ivana Kukolj - Solarov je u kratkom obraćanju
Tabloidu saopštila da se u Narodnom pozorištu Toša Jovanović povodom slučaja Ištvana
Patakija, apsolutno sve radilo po zakonu. Slični odgovore dobijeni su i u
inspekciji rada i Socijalnom.