Na nišanu
Povodom veleizdajničkog potpisa kojim su
srpski vlastodršci priznali albansko Kosovo
Ko ne čuje narod, slušaće oluju
Nastavljači političkog i državnog banditizma
koji je sprovodio Boris Tadić sa Demokratskom strankom, dobili su svoju priliku
da pokažu kako je politika "najstariji zanat", stariji čak i od
prostitucije. Bivše patriote iz devedesetih, oni koji su Kosovo iskoristili za
stvaranje svojih političkih karijera, zbog kojih je Srbija proglašena okupatorom
u sopstvenoj zemlji, uradili su ono što Tadić nije stigao da uradi-priznali su
postojanje albanske separatističke države na teritoriji koja je srpska po svim
božjim i zemaljskim zakonima! I to ne od juče, nego već čitav milenijum, o čemu
svedoče i prastare srpske svetinje širom Kosova koje ni albansko divljanje nije
do kraja uništilo. Kako je Srbija stigla do dna, kolika je cena
"demokratske pljačke" i ignorisanja Kosova, kako će potpis iz Brisela
biti objašnjen kosovskim Srbima, šta ih čeka u narednim mesecima, hoće li se
narod u Srbiji podići, zbog poniženja koje se desilo, ali i zbog socijalnog
očaja, sve masovnije gladi i bede?
Nikola Vlahović
U predvečerje, 19. aprila 2013. godine, u
Briselu, srpske vlasti su potpisale dokument kojim je Kosovo praktično priznato
kao nezavisna država. Ovaj datum ostaće upamćen kao jedan od najsramnijih u
novijoj istoriji Srbije, a protagonisti tog banditskog i protivustavnog akta
ostaće zabeleženi kao veleizdajnici koji su, bez milosti, odredili Srbima na
Kosovu ubrzano iseljavanje ili albanizaciju. Iza politikanskih parola o
"istorijskom kompromisu", stoji istorijska kapitulacija koja će skupo
koštati narod u čije ime je pregovarano, ali će odgovarajuću cenu morati da
plate i "pregovarači" koji su spremno prihvatili svaki ultimatum.
Na žalost, to neće vratiti Kosovo, niti će
spasiti Srbe koji tamo žive okupirani i izolovani kao nijedan drugi narod
u savremenoj Evropi. Propuštene su sve prilike u poslednjoj deceniji da Srbija
pregovore o Kosovu drži isključivo u Ujedinjenim nacijama pod pokroviteljstvom
Rusije, Kine, Brazila, Indije, Španije, Slovačke i drugih zemalja koje su od
početka bile jasne u pogledu albanskog separatizma.
Da li je politika izbegavanja da u
Rusiji pronađu strateškog saveznika za sva vremena, dovela do potpunog poraza
državne i nacionalne politike u Srbiji? Zar to, na indirektan način, nije rekao
i Dmitrij Medvedev u Moskvi, prilikom poslednje posete srpskog
predsednika vlade Ivice Dačića Rusiji? Niko od vlastodržaca u Beogradu
nije hteo da čuje ni vrlo jasnu poruku koju je, samo nekoliko dana uoči sramnog
potpisivanja dokumenta kojim je priznato albansko Kosovo, uputio iz Kosovske
Mitrovice ruski ambasador Čepurin:
„Ukoliko sutra priznaju Kosovo, ne treba računati
da će prekosutra Srbi ostati na svojoj zemlji. Mi nismo čarobnjaci, ali ćemo
učiniti sve što možemo, kako bismo pomogli Srbima i zaštitili njihove
interese...Nepriznavanje Kosova znači suprotstavljanje velikim državama, koje
žele da to pitanje bude rešeno, a slične pritiske može da izdrži samo
nekolicina zemalja, među kojima su i Rusija i njeni bliski saveznici koji su i
prijatelji Srbije, i Kina. Srbiji je neophodno da se prisajedini životnoj sili
Rusije, pošto EU ne može da joj obezbedi brz ekonomski razvoj".
Kako je Srbija stigla do dna?
Kad je na Đurđevdan 2012. godine
postalo jasno da je Demokratska stranka konačno izgubila vlast u Srbiji, bilo
je već kasno. Boris Tadić i njegovih dva mandata u crno su zavili Srbiju,
bacili je na kolena, opljačkali, rasprodali i ponizili. Poništena kao država,
bez ijednog traga suverenosti, od Srbije nije ostalo ništa, ona se pretvorila u
najobičniju lešinu koju komadaju hijene iz Evropske unije, Amerike i NATO
pakta.
U tome im je nesebičnu pomoć dala
Demokratska stranka i Boris Tadić, koji je u dva predsednička mandata vodio
spoljnu politku na principu "sa svakim fino, ni sa kim iskreno", što
je konačno dovelo do toga da je Srbija ostala bez ičije podrške u najtežem
trenutku svoje novije istorije. Ovaj bezumnik je odlazio u Moskvu, nudio Rusima
prijateljstvo i obećavao ekonomsku saradnju bez ograničenja, a po povratku
kući, odmah zaboravljao na sve dogovore. Na kriminalan način je, preko Miodraga
Rakića i svojih ljudi u Čikagu (Vladimira Petrovića, sina
nekadašnjeg gradonačelnika Kragujevca Borivoja Petrovića) pomogao
predizbornu kampanju Baraka Obame, milionima dolara iznetim iz Srbije,
zbog čega je kasnije kongresmen Milorad Rod Blagojević (kao posrednik)
platio zatvorom.
Udvarao se Tadić i zemljama članicama
pokreta Nesvrstanih, ali samo zbog toga što je za sebe i svoje podanike tražio
zemlju pogodnu za pranje para, ili za bekstvo u slučaju nevolja u Srbiji.
Obilazio je Tursku i Azerbejdžan, nudeći im Srbiju i njene resurse, sve dok
nisu uvideli da ih laže.
Odnosi sa Nemačkom, kao centralnom silom
Evropske unije, došli su na najnižu tačku zbog toga što je kancelarka Angela
Merkel u njemu prepoznala najobičnijeg klovna, koji je na sve načine
pokušavao da dođe do nje, ne bi li joj objasnio da je "Srbije lider u
regionu", i da je on na čelu tog liderstva. Nemci su pokušali da ga se
otarase pa su mu dali i jedno besmisleno odličje i lepo ga zamolili da se više
ne bavi politikom nego da sedi u stranci i "radi sa mladima". Ni to
nije pomoglo. Onda su ga, jednostavno makli.
Njegov dolazak u zgradu britanske vlade,
završio se pre nego što je i počeo. U Parizu ga je bivši predsednik Sarkozi
isterao na zadnja vrata, pa mu je jedan prisutni lakej pokazao prstom u kom
pravcu treba da ode. Bio je to kratak sastanak na kome su Tadić i Dragan
Šutanovac objašnjavali Francuzima kako su Libiji prodali oružje i šta su
tamo dalje nameravali da rade.
Ukratko, gde god je Tadić bio, tu za
Srbiju više nije bilo mesta. Srpske diplomate su zbog svega toga primane na
najnižim nivoima (neke uopšte nisu nigde primane!), a spoljna politika Srbije
više nije ni postojala. Bez ikakve ideje, osim ideje sopstvene promocije,
postao osoba koju je svaki ozbiljan državnik na svetu izbegavao.
Unutar države, Tadić je sa svojim skakavcima
očerupao i poslednju travku. Mlađan Dinkić, čovek sa statusom
ekonomskog ubice Srbije, bio mu je desna ruka. Između njih dvojice trajala je
mrtva trka, ko će više da slaže, ko će više propalih investicija da otvori, ko
će više da uništi bivših državnih i društvenih preduzeća. Tadić je zajedno sa
svojim bivšim đakom Vukom Jeremićem potrošio više para na preskupa putovanja po
svetu, nego ijedna ranija vlast, a sve sa opravdanjem da "lobira za Kosovo
u Srbiji". Istovremeno, Tadić je sve učinio da Euleks dođe na
Kosovo, zbog čega su Ujedinjene nacije praktično prestale da se bave ovom
temom. Na taj način je Rusiji i njenim saveznicama onemogućeno da u okviru UN
brane status ove srpske pokrajine zacrtan Ustavom. Uprkos tome, Rusija je
pozvala Srbe na Kosovu da sami odluče o svojoj sudbini, dajući garanciju da će
ih pomoći u svakoj odluci koju donesu. Pametnome je i to bilo dovoljno, ali ne
i lažnim beogradskim demokratama.
Kako se bližio neizbežni pad Borisa Tadića
i njegovog političkog preduzeća, stanje u Srbiji je bivalo sve gore. Unutrašnji
i spoljni dug su dostigli granicu nepodnošljivog, svi preskupi krediti su
otišli na servisiranje deviznih rezervi i održavanje veštačkog kursa dinara, a
broj gladnih i nezaposlenih je dostigao svoj istorijski maksimum. Nikada pre u
svojoj prošlosti, čak ni u vreme otomanskog feudalizma, Srbija nije bila
ovoliko očerupana i obespravljena!
Tadić počeo, oni dovršavaju
Konačno, kad je u maju mesecu 2012.
godine, došlo do neizbežnih izbora, i kad su Tadić i Demokratska stranka
dobili jasnu poruku, šta narod misli o takvoj politici, pojavilo se zrno nade
da će Srpska napredna stranka doneti promene, i da će se obračunati sa
pljačkašima kakve pod ovim nebom istorija nije zapamtila.
Ubrzo, sve je palo u vodu. Mada je u
predizbornoj kampanji to obećao, prvi potpredsednik tek stvorene vlade, Aleksandar
Vučić, nijednog visokog funkcionera Demokratske stranke (i njenih satelita)
nije doveo do suda, niti je iko iz prethodnih srpskih vlada izveden na
optuženičku klupu, uprkos činjenicama koje bi ih odvele u zatvor po kratkom
postupku. Nestao je, nigde ga nema, najveći uništitelj srpskog zdravstva, Tomica
Milosavljević, ministar u četiri mandata, odgovoran za pljačku više
milijardi evra iz zdravstvenih fondova i za ulazak farmaceutske mafije na
velika vrata.
Ućutao se, više ništa ne govori, bivši
predsednik vlade Mirko Cvetković, odgovoran za više od 80 kriminalnih
privatizacija. Niko još nije ni pomislio da pozove bivšeg ministra za
privatizaciju Aleksandra Vlahovića, jednog od glavnih ideologa
"liberalne pljačke" državne imovine koji je, isto kao i propali
ekonomski ekspert, Božidar Đelić, iskoristio svoju funkciju i obogatio
se na nezakonit način.
Mada je Aleksandar Vučić, kao novi
ministar odbrane morao da hitno procesuira svoga prethodnika Dragana Šutanovca
i sve njegove vojne liferante i švercere naoružanja i opreme, ni to se nije
desilo. Zbog kriminalizovanog pravosuđa niko nije odgovarao. Bivša ministarka
Snežana Malović i bivši državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan
Homen, imali su puno razloga da budu ispitani i izvedeni pred sud, ali,
nema ni nezavisnog sudstva! U takvoj atmosferi, gde je kompletan prethodni
državni vrh na čelu sa Borisom Tadićem morao da se nađe na jednoj, podugačkoj
optuženičkoj klupi, vođe Srpske napredne stranke pribegle su kolektivnoj
amnestiji Demokratske stranke. Ali, to je manje zlo od zla koje je usledilo:
vrh Srpske napredne stranke je nastavio da vodi politiku Borisa Tadića, i to na
način koji je sušta kopija njegove ideologije "sa svakim fino, ni sa kim
iskreno".
Potpuni poraz Srbije kao države, nastavio
je da se dešava sa perverzijom koju niko nije mogao ni da zamisli pre godinu
dana. Dolazak "prijatelja", šeika El Zajeda iz Emirata,
bio je najbolji znak da su ideje, započete još u vreme Zorana Đinđića,
preuzeli Naprednjaci. Ovih dana, kompanija "Al Dahra" iz
Emirata kupila je luku u Pančevu, a ugovor je potpisao grobar srpske privrede i
ekonomije Mlađan Dinkić koji će za taj novac kupiti brodove.
Tako će Emirati dobiti besplatno i prevoz
za žito koje će preko Dunava i Crnog mora voziti u svoju zemlju. Šta ima Srbija
od toga? Za koga je to Mlađan Dinkić radio svih ovih godina, ako je jasno da je
radio protiv Srbije? Za koga su svi oni koje je predvodio Boris Tadić radili,
ako je jasno da je Srbija planski opljačkana? Čime može, posle godinu dana da
se pohvali Aleksandar Vučić, ako su svi pljačkaši "demokratske provinijencije"
ostali na svom mestu, zaštićeni od sudskog progona?
Svako je mogao da zaključi, i pre nego
što je u predvečerje, 19. aprila 2013. godine stavljen potpis na dokument koji
Srbiju svodi na granice iz 1912. godine, da će sadašnja vlast učiniti ono što Tadićeva
vlast nije, jer je bila zauzeta pljačkom. Sa pravom, narod treba da se pita-za
šta su nam preci ginuli kod Kumanova? Zašto u današnjoj "naprednjačkoj"
Srbiji nikome ne smeta što razni "građanski" teoretičari, javno, na
državnoj televiziji, bezočno lažu kako je Kosovo u Balkanskim ratovima postalo
srpska "kolonija"?
U ovom zlu ima jedno dobro: otkriveno je duplo
dno "srpske platforme za Kosovo" koja je na brzinu pisana u kabinetu Tomislava
Nikolića. Niko više ne može da opravda užasno mrcvarenje Srbije ovakvim i
sličnim prevarama. "Omladinci iz devedesetih" udruženi sa nekim
novim momcima, bez biografije, radnog staža i životnog iskustva, očitali su opelo
svojim slavnim precima koji su ginuli za oslobođenje celog Balkana od otomanskog
jarma. Kosovo je predato Albancima, a NATO pakt je učvrstio svoje položaje, od
Kopaonika do i Jarinja pa sve do Prizrena.
Zvuči nadrealno, ali je srpska delegacije
koja je potpisala "istorijski kompromis" (zapravo, predaju Kosova)
sastavljena od najžešćih "nacionalnih radnika" iz vremena vladavine
Slobodana Miloševića! Sve sami prvoborci iz devedesetih kojima su bila puna usta
patriotizma, koji su se kleli da sve rade za srpskog naroda, i koji su
napravili svoje političke karijere na retorici o srpskom Kosovu "koje
nikad nećemo predati".
Današnja Srbija ima cinične okupatore. I
Vašington i Brisel su pribegli metodologiji gaženja nacionalnog ponosa, preko potkupljivih,
verolomnih i vlašću impresioniranih ljudi kojima je dovoljno deset dana boravka
u Americi da promene svaku ideologiju.
Znajući ovo, angloamerička sila je
shvatila da će Boris Tadić i njegova Demokratska stranka, zbog opstanka na
vlasti i zbog pljačke, zanemariti pitanje Kosova i pitanje Srba na Kosovu. Sve
su učinili da ništa ne učine! Aplaudirali su svome narodu iz Beograda i držali
preko svoga pregovarača Borka Stefanovića, "status kvo". Ali,
to nije moglo u nedogled. Trebao im je neko "kooperativan", i dobili
su ga. Dokument o priznavanju državnih atributa albanskog Kosova je potpisan,
ali, kako će ga potpisnici sprovesti u praksi, drugo je pitanje...
Albanci vrlo dobro znaju da će to teško
ići, pa je po savetu jednog generala NATO pakta, bivši komandant OVK, Agim
Čeku (danas ministar u vladi Kosova), uputio poruku da "ni u kom
slučaju neće silom ići na Srbe, građane Kosova".
Epilog koji nije predviđen u Briselu
Vreme pred nama pokazaće svu trulež dosadašnje
politike prethodnih srpskih vlada i njenih današnjih nastavljača. Srbija je i
gladna i besna. Srbija je i skraćena i poražena. Srbija je svedena na kontinentalnu
rupu, okružena je državicama koje su i same u teškim ekonomskim i političkim
problemima. Srbija mema više nijednog prijatelja u svetu, osim Rusije, koja to
nesumnjivo jeste, mada je srpski vlastodršci izbegavaju, jer sa velikima se
nije šaliti. Ovdašnji političkim klovnovi sa razlogom se plaše ozbiljnih
država.
Potpis koji je stavljen u Briselu, neće
zaživeti onako kako misle njegovi potpisnici, a Srbi sa Kosova postaće faktor
pobune protiv dosadašnjih vlasti u Srbiji. Budu li krenuli u kolektivno
iseljavanje, epilog nije teško predvideti, jer i ovde i tamo, narod je očajan i
nema šta da izgubi.
U slučaju da kosovski Srbi sami ostanu da
brane svoje porodice od albanizacije, sa idejom da sačuvaju svoj jezik, veru,
kulturu, svoja ljudska i građanska prava, život, potpisnici ovog sramnog
"kompromisa" mogu očekivati brzi odlazak u političku prošlost,
ukoliko budu imali sreće da se sve završi "na sudu istorije" a ne na linčovanju...