Feljton

 

Ans i Eva Jargi: "Bankari protiv čovečanstva" (2.)

 

Četiri koraka do prokletstva

 

Na predlog ruskog "Fonda strateške kulture", organizacije koja se bavi geostrateškim kretanjima, Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove iz knjige Ansa i Eve Jargi,  "Bankari protiv čovečanstva". U njoj su postavljena suštinska pitanja današnje potrošačke civilizacije: zašto ljudi u dvadeset prvom veku u gotovo svim zemljama sveta, i pored do sada neviđenog tehnološkog razvoja, rade sve više vremena za sve manje novca, zašto se gotovo u svim državama, pa čak i u onim ekonomski najrazvijenijim, već godinama smanjuju plate i penzije, a povećavaju postojeći i stalno uvode novi i drugačiji porezi, takse i slični nameti, šta je država i da li ona ima pravo da u ime svojih građana da uzima inostrane kredite i da ih zadužuje bez njihove saglasnosti, da li suverena država ima pravo da uzima kredite od bilo koga, a posebno od inostranih ili međunarodnih banaka i drugih stranih finansijskih institucija?

 

Ans i Eva Jargi

 

Džozef Štiglic, profesor ekonomije na američkom univerzitetu Stanford, bivši savetnik predsedničkog veća Bila Klintona i bivši predsednik Svetske banke za obnovu i razvoj, progovorio je o tome kako moćne zapadne banke i Međunarodni monetarni fond u svojim tajnim dokumentima planiraju i hladnokrvno izazivaju socijalne nemire u mnogim siromašnim i tranzicionim zemljama širom sveta koje „pomažu". Perfidno smišljeni scenario je sledeći: najpre se snimi i detaljno analizira privredno i kadrovsko stanje svake države koja zatraži finansijsku pomoć za svoj razvitak ili opstanak. Nakon toga Svetska banka za obnovu i razvoj vladi dotične zemlje uručuje istovetan tipizirani program koji sadrži četiri obavezna koraka.

 

 

Prvi korak - privatizacija

 

 

Prvo što vlada zemlje-žrtve treba da neodložno provede je privatizacija, najpre velikih javnih i ključnih industrijskih preduzeća koja čine kičmu privrede. Umesto da se argumentovano usprotive zahtevu za brzopletu prodaju javnih preduzeća, mnogi političari su požurili u radosnu (ras)prodaju elektroprivrede, naftne industrije i vodoprivrede kao ekonomski imperativ. Da bi ućutkali trezvene kritičare takvog nepromišljenog postupka s teškim dalekosežnim posledicama, oni se pozivaju na imperativne zahteve Svetske banke za obnovu i razvoj. „Možete videti kako im se rašire oči na mogućnost dobijanja provizije ako se u proceni vrednosti imovine velikih javnih preduzeća i ključnih industrijskih preduzeća skine koja milijarda ili barem nekoliko stotina miliona dolara" - kaže profesor Štiglic.

 

Drugi korak - liberalizacija

 

Nakon kampanjski provedene privatizacije obavezno sledi donošenje zakonske regulative o liberalizaciji tržišnog kapitala. Taj potez, teorijski gledano, omogućava investicionom kapitalu nesmetan ulazak i izlazak iz zemlje. Pri tome, kako pokazuje iskustvo, u zemlju-žrtvu, ulazi relativno malo kapitala, a kudikamo najveći deo raspoloživog kapitala na „zakonit" način nesmetano izlazi iz zemlje. Taj proces izvlačenja kapitala je u ekonomiji poznat pod imenom „krug vrućeg novca". Novac ili, tačnije rečeno, pljačkaški kapital ulazi u zemlju-žrtvu prvenstveno radi špekulacija nekretninama i valutom, a zatim poput plašljive divljači, beži glavom bez obzira već na prvi znak nadolazećih nevolja koje bi mogle bilo kako ugroziti njegovu sigurnost. U tom paničnom begu kapitala državne rezerve mogu da „presuše" za samo nekoliko dana. Nakon takvog vešto insceniranog bega kapitala MMF obavezno traži od vlade zemlje-žrtve da odmah drastično poveća kamatne stope na 30, 50 ili čak 80 odsto, kako bi velike svetske špekulante privukla na povrat isisanog državnog kapitala. „Rezultat takvog poteza vlade, koja najčešće nema drugog izlaza, je predvidljiv" - kaže profesor Štiglic. Astronomske kamatne stope, dakako, brzo privuku odbegli kapital, dok s druge strane one sistemski razaraju industrijsku proizvodnju i definitivno isušuju nacionalnu riznicu zemlje-žrtve.

 

Treći korak - tržišno određivanje cena

 

  Tada MMF zemlju-žrtvu koja je na izdisaju hladnokrvno uvlači u treći korak - takozvano „tržišno određivanje cena". To je lep izraz za dramatično dizanje cena hrane, energenata, vode i ostalih komunalnih usluga. To, dakako, ne vredi za cenu rada (plate) i penzije. Time se, u prvom redu, drastično ruši već ionako nizak životni standard stanovništva te osetno podižu poslovni troškovi u već dobrano posustaloj privredi. Ubrzo nakon toga, prema već dobro uigranom scenariju, sledi završni četvrti korak.

 

Četvrti korak - MMF-ov protest

 

Tim protestom je zemlja-žrtva doslovce bačena „na kolena" i „de facto" se nalazi pred sve većim ekonomskim uništenjem. U tim dramatičnim okolnostima MMF iz nje zločinačkom hladnokrvnošću izvlači i poslednje kapi krvi. Programirano pojačava „vatru" i podiže socijalnu temperaturu dok napokon celi kotao ne eksplodira. Time je otvoreno samo predvorje pakla.

Eklatantan primer za to je Indonezija 1998. kojoj je MMF bezobzirno ukinuo subvencije za hranu i gorivo za siromašno stanovništvo, nakon čega su posvuda buknuli žestoki protesti i nemiri. U tom pogledu je takođe poučan primer Bolivije u kojoj su prošle godine izbili veliki nemiri zbog drastičnog povećanja cene vode. Vešto programirani i precizno tempirani MMF-ovi protesti, kao svojevrstan znak uzbune, uzrokuju novi masovni beg kapitala iz zemlje-žrtve, a neretko dovode i do pada vlade. To ima i svoju svetlu stranu - dakako, samo za bezobzirne strane vlasnike kapitala.

U takvoj bezizlaznoj situaciji oni mogu po smešnim cenama otkupiti preostalu imovinu zemlje-žrtve u paničnoj rasprodaji. Po tom perfidnom obrascu već je u poslednjim decenijama u Trećem svetu stvoreno mnogo zemalja-gubitnica. Pri tome su jedini pobednici uvek bile moćne zapadne banke koje u bezdušnom lovu za kapitalom ni pred čim ne prezaju.

U planovima MMF-a i Svetske banke za obnovu i razvoj ponajviše zabrinjavaju dve bitne stvari: da se planovi stvaraju u tajnosti i da ih uvek vodi apsolutistička ideologija kojoj je strana svaka humanost i altruizam. Uz to, oni nikada nisu otvoreni za stručnu raspravu i primedbe te su tako razrađeni da programirano urušavaju demokratiju u zemlji koja ih nekritički primenjuje. Da nisu uspešni!

 

 

Mišel Kosudovski, kanadski profesor i antiglobalista

 

 

Kada misija MMF-a dođe u neku zemlju i zahteva ukidanje društvenih i ekonomskih institucija kao preduslov za dodeljivanje zajmova, ovo je veoma slično fizičkom razaranju koje je prouzrokovalo NATO bombardovanje. MMF će da naredi zatvaranje bolnica, škola i fabrika. To je, naravno, mnogo efikasnije nego bombardovanje tih istih škola, bolnica i fabrika - kao što je urađeno u Jugoslaviji - ali rezultat je u svakom slučaju isti: uništenje zemlje. MMF je napisao nešto što se zove Multilateralni dogovor o investicijama (MAI) - to je najsveobuhvatniji ugovor o investicijama. Potpisivanje vodi proverenoj propasti zemlje. U stvari, rat je jednostavno MAI kada ništa drugo više ne preostaje.

 Neki misle da MMF i Svetska banka igraju oprečne uloge, što nije slučaj. Takođe, postoji tendencija da se ove institucije posmatraju odvojeno, dok su, ustvari, one samo dva oruđa zapadne elite da bi države pretvorili u teritorije. Postoji verovanje da Svetska Banka ima human pristup situaciji, da pokušava da reši problem siromaštva, dok ga MMF stvara. Čak se misli da između dve institucije postoji sukob. To je glupost. Svetska Banka i MMF u suštini rade iste stvari; samo su im zone odgovornosti u Trećem svetu različite. Na određeni način, to predstavlja još veću opasnost, baš zato što navodni mandat za pomoć siromašnima razoružava protivnike. Činjenice su jednostavne: iza obe institucije stoji Vol Strit. Njima rukovode bankari, a ne sociolozi.

 

Slobodna trgovina: prva sestra rata

 

Mnogi ne vide vezu ove dve institucije i NATO. Veoma mali broj organizacija koje kritikuju sistem iz Breton Vudsa se protivio napadu na Jugoslaviju. Taj napad nije spomenut ni u Sijetlu, ni sada u Vašingtonu. Vodi se kampanja protiv slobodne trgovine i MMF-a, za ukidanje inostranih dugova zemalja trećeg sveta, ali ne protiv rata. Ali rat i slobodna trgovina idu ruku pod ruku. To je bio slučaj sa Britancima u XIX veku, kada su naterali Kineze da "slobodno" kupuju opijum, a ista logika važi i sada.

Između MMF i NATO čak postoji i određena koordinacija. Videli ste je ne Kosovu. MMF i Svetska Banka su napravili plan za posleratnu ekonomiju Kosova, koja je podrazumevala slobodno tržište, mnogo pre samog bombardovanja. Vidite da sarađuju. Ako neka zemlja odbije intervenciju MMF-a, na scenu stupa NATO, ili raznorazne tajne službe, i onda stvore uslove u kojima program MMF-a može da se nametne.

One države koje prihvate MMF, kao npr. Bugarska i Rumunija, neće biti bombardovane, ali su umesto toga uništene potpisom pera. U Bugarskoj je MMF primenio drastične reforme, tzv. "MMF medicinu", koja je uništila socijalne prilike - penzije su gotovo ukinute, fabrike zatvorene, jeftini gotovi proizvodi se prodaju budzašto, besplatna medicinska nega i javni prevoz se ukidaju, itd.

Ne dešava se to samo u zoni operacija NATO. Isto se događa i u srednjoj Aziji i na Kavkazu. Ruku pod ruku sa uspostavljanjem reformi i programa privatizacije MMF-a i Svetske Banke, vidimo NATO i operacije CIA-e. Gospodari rata ekonomske uprave sarađuju jedni s drugima na globalnoj sceni. Trenutno se mnoge zemlje "omekšavaju" za prodor putem lokalnih ratova, koje otvoreno i tajno finansira zapadna elita. OVK je samo jedan primer pobunjeničkog pokreta koji se finansira izvana. Ovakve sukobe vidite svuda gde se nalaze strateški naftovodi i vrlo često su vezani za trgovinu drogom. To, opet ima tajne veze sa CIA-om, javno se tiče NATO i službene američke međunarodne politike, i konačno vodi do MMF-a, Svetske Banke, regionalnih banaka i privatnih investitora.

Sve su to karike u lancu. Ove međunarodne institucije možemo da svrstamo u kategorije. Prvo imate Ujedinjene nacije i mirovne trupe; one igraju svoju ulogu, i istovremeno sarađuju sa NATO-om. Onda imate MMF i Svetsku Banku, kao i regionalne institucije kao što je banka za Razvoj Azije itd. U Evropi je to Evropska Banka za Obnovu i Razvoj. To su glavne alatke. Nekada rat stvara preduslove, a onda ekonomske institucije pokupe kajmak. S druge strane, nekada sam MMF radi na destabilizaciji, kao sto je bio slučaj u Indoneziji. Tada su insistirali na ukidanju finansijske podrške centralne vlade određenim federalnim jedinicama.

 To na zemlju kao sto je Indonezija, koja ima dve hiljade ostrva sa lokalnom samoupravom, ima razarajući efekat. Radi se o geografiji, za boga miloga. Ostrva tako ostaju prepuštena sama sebi. Vidite li, dakle, šta se time postiže? U jednoj federaciji kao što je Indonezija, svako ostrvo u suprotnom postaje samostalan entitet. U tom slučaju nezavisnost postaje moguć izbor za određene etničke grupe. Naravno da su planeri svega toga veoma svesni, pošto se isti scenario ponavlja već više puta. Ovakve akcije garantovano prouzrokuju sukobe i unutrašnje trvenje.

Ispod ovog ekonomskog sistema leže okviri kapitalističkog poretka: vojno-industrijski

kompleks, obaveštajne službe i organizovani kriminal, koji se koristi za trgovinu drogom i finansiranje sukoba koji bi destabilizovali protivnike Zapada. Od diplomatije topovnjača smo došli do diplomatije krstarećim raketama. Sve se svelo na bombe.

 Gangsteri su u stvari alatka kapitalista. Oni ni u kom smislu ne narušavaju sistem. Gangsteri mogu lako da se iskoriste baš zato što nisu nikome odgovorni, tako da je to mnogo jednostavnije. Uzmimo na primer Hašima Tačija koji je postavljen na čelo vlade na Kosovu. Mnogo je praktičnije da se na čelo države postavi ovakva baraba nego neki premijer koji bi bio odgovoran svojim građanima. A najbolja opcija je izabrana baraba, neko kao Boris Jelcin.

I u Americi postoje izabrani gangsteri. Zašto? Zato što je izabrane barabe mnogo lakše držati pod kontrolom nego izabrane poštene ljude. Ono što moramo da shvatimo je da su te barabe veoma očigledno podređene višoj vlasti. Kada se govori o kriminalizaciji kolonije, to je neistina. Radi se o zameni teza. Nikada nećete imati situaciju u kojoj su barabe stvarno na vlasti. Možda u slučajevima onih većih, pomalo...Tako da, ustvari, dolazi do redefinisanja šta je zakonita a šta nezakonita trgovina. Nezakonita trgovina je praktično uvek samo podređena velikim poslovnim i finansijskim interesima.

"Na okupiranom Kosovu, pod mandatom mirotvoraca UN-a, državni terorizam i slobodna trgovina idu ruku pod ruku. Kriminalizacija državnih organa nije u suprotnosti sa ekonomskim i strateškim interesima Zapada na Balkanu. Bez obzira na masakriranje civila, samoproglašena uprava OVK se obavezala da će stvoriti 'bezbedne i stabilne uslove' za strane ulagače i međunarodne finansijske institucije.

"Sarađujući sa NATO-om, finansijske institucije iz Vašingtona su analizirale posledice moguće vojne intervencije koja bi za rezultat imala okupaciju Kosova pre nego što je do nje došlo; godinu dana pre početka rata, Svetska Banka je sprovela studiju koja je 'predviđala mogućnost vanrednog stanja koje bi se razvilo kao posledica tenzija na Kosovu'.  "Dok je bombardovanje jos trajalo, Svetska Banka i Evropska Komisija su dobile specijalni mandat za 'koordinaciju donatorske ekonomske pomoći na Balkanu'.

Same odredbe mandata nisu branile pomoć donatora Jugoslaviji. Ali je jasno naznačeno, međutim, da će Beograd moći da dobije zajmove za obnovu samo 'kada se politička situacija promeni.'

"Vezano za Kosovo, Svetska Banka je, umesto zajmova za obnovu infrastrukture u pokrajini, usmerila svoje napore na 'pomoć u stvaranju programa obnove i oporavka' kao i tzv. 'savete za upravljanje privredom' i 'razvoj institucija' ponajviše 'vlade'.

Drugim rečima, na Kosovo su poslali armiju advokata i konsultanata kako bi osigurali prelazak Kosova u 'uspešnu, otvorenu i prozirnu tržišnu privredu.'  Podrška privremenoj vladi OVK za cilj je imala 'uspostavljanje odgovornih, efikasnih i održivih institucija'. Uspostavila se 'pozitivna atmosfera' za strani kapital, uz odgovarajuće 'mere društvene zaštite' i 'programe za prevladavanje siromaštva.'

"...Nemačka marka je usvojena kao zakonsko sredstvo plaćanja, a bankovni sistem predat u ruke nemačke Commerzbank A.G koja je jedini privatni deoničar u kosovskoj Micro Enterprise Banci (MEB), osnovanoj rane 2000. godine na podsticaj Svetske Banke, Međunarodne finansijerske korporacije (IFC), Evropske banke za obnovu i ra(EBRD), holandske Financierings-Maatschappij voor Ontwikkelingslanden(FMO), te nemačkih International Micro Investitionen (IMI) i Kreditanstalt für Wiederaufbau (KfW). Tako će nemačka Commerzbank AG kontrolisati privredni bankovni sistem pokrajine, uključujući transfere novca i devizni promet."

 

(Nastaviće se)