Postdemokratija
Vučić i boranija
Kao
Baster Kiton, smrtno ozbiljan a smešan. Uozbiljio se Vučić, ko prase kad piški
u ćebe, želeći tako da kaže kako je odgovoran i kako bi trebalo da mu se
veruje. Ali, kako uzeti ozbiljno nekog kome je čitava strategija
preporoda države zasnovana na poklon kreditima nekih vlasnika harema, a glavni
projekat Bal na vodi, sa sve tornjem koji nalikuje džamiji. Pošto će on ipak
pobediti, čeka nas hiljadu i jedna noć u Srbiji, u kojima će nam Vučić, baš kao
Šeherezada, pričati svoje bajke, ali nikad do kraja, da bi i sutra mogao da
nastavi. Jer narod voli bajke. Dok mu ne presednu. Prema tome, kao i sve dosad,
izdržaćemo nekako i te tri unapred izgubljene godine. A dotle valja probrati
ovu boraniju, koja sad izigrava opoziciju, sve namigujući ovima što su u
poziciji. I razmisliti o drugačijem izboru vlasti, u koju bismo nekako
namolili ili čak naterali one najpametnije i najsposobnije, kojima ne pada na
pamet da se sami nude ili otimaju za nju, zaključuje zaključuje Tabloidov kolumnista
Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom
ambasador Srbije u Izraelu.
Piše: Mile isakov
Ova izborna kampanja je
zaista smešna, ponajviše zato što su njeni akteri strašno ozbiljni. Rezultati
se znaju unapred, a oni se svi prave da je neizvesno. I svi, najozbiljnije, kao
da je reč o pravoj izbornoj trci, iznose svoje programe, koje smo od njih ili
nekog drugog, već sto puta čuli. A nikad videli na delu,mada su svi već bili u
vlasti, pa dakle i u prilici da primene i sprovedu ta svoja genijalna rešenja.
Ništa se na ovim izborima ne odlučuje, osim o njihovim sudbinama,tako da oni
zapravo nisu ozbiljni, nego zabrinuti. Čak i apsolutni favorit Vučić,
koji nema brigu da li će pobediti, ali ima problem ako ta pobeda ne bude
dovoljno ubedljiva. Dok je za sve ostale pobeda već ako pređu cenzus, on je sam
sebi, preko naručenih istraživanja, koja nas mesecima ubeđuju u vrtoglavi rast
njegove popularnosti, natovario obavezu da osvoji apsolutnu većinu. Sad je
ukapirao da bi njegov narod, kojeg on voli najviše na svetu, mogao to ozbiljno
da shvati, da pomisli da je već sve gotovo pa ne izađe da glasa. Zato komično
deluje njegova izjava da su veće šanse da on i njegovi Naprednjaci izgube, nego
da pobede na ovim izborima. Uopšte, njegovo basterkitonovski kameno
lice, bez pravog razloga, deluje smešno. Najsmešnije je, kad nabaci izraz kao
da ima proliv, da bi nam pričao o mukama koje on preživljava u naše ime i za
naše dobro, o svojoj skromnoj pameti i ogromnoj posvećenosti poslu za opšte
dobro, sa bisernom izjavom kako on živi da bi radio. Samo nikako da počne.
Jedino ako ne misli da su hapšenja nekakav posao. Ili čekanje para koje
su mu obećali šeici, a koje nikako da stignu. Lepo je to što on ujutro prvi
dolazi u vladu, a poslednji iz nje odlazi, ali sedenje u kabinetu i nije baš
neki rad.
Zato se za to mesto
otimaju i oni drugi, koji bi da to rade da bi živeli. Probali su i videli da
umeju. O, kako svi oni umeju da predstavljaju narod. I da vode državu. Nije
važno kuda. Važno je da umeju, a ko ume, njemu dve. Umeju i da vode i da
uživaju. A ovaj Vučić, baš se muči sa time. Stalno je u nekom grču, večito
namrgođen i zabrinut. Zašto li ga narod onda toliko gotivi? Valjda zato što
naši ljudi vole da bace brigu na veselje, a to je moguće samo ako postoji neko
ko brine umesto njih. Probali su i sa onim raskalašnim demokratama, kod kojih
se sve bilo u stilu- lako ćemo, pa nije bilo tako, nikom osim njih. E sad, da
probamo sa ovim pesimistom. To je kao promena, nešto drugačije. Ama, nije braćo
Srbi! Sve je to isto, samo što je kod optimista čaša do pola puna, a kod
pesimiste do pola prazna. Ali ne vredi govoriti, moraju svi u to da se
lično uvere. Naš svet najbolje uči na sopstvenim greškama.
Suština je u tome što
ovakvi izbori nemaju više nikakvog smisla. To se najbolje vidi upravo po ovim
koji nam predstoje, kad je rezultat već poznat, ali to važi za sve dosadašnje i
sve buduće, ako se nešto ne promeni. Nema nikakvog smisla izlaziti na izbore i
glasati, jer kako god mi glasali, oni koje mi navodno biramo, formiraće vlast
onako kako to njima odgovara. Napraviće koaliciju i sa najvećim neprijateljima,
za koje mi nikako nismo. Ako im usfali koji procenat za većinu, spojiće
nespojivo, udružiće se sa crnim đavolom, samo da se dokopaju pozicije. Nema to
ni stida, ni srama. Ni pozicija, ni opozicija. Svako može da pljuje po svakome,
a opet svako može sa svakim. I još se bune kad narod kaže da su svi isti. Zar
to što se ne zna ko će sa Vučićem u novu vlast, nije najbolji dokaz da su svi
isti. Svi su spremni, kao zapete puške. Tobož nećkaju se, a samo čekaju njegov
mig, pa da se odreknu svih principa i partnera. I svojih birača, koji glasaju
za njih, baš zato što neće za SNS. A Vučić, mada mu verovatno niko neće biti
potreban za većinu u Skupštini, svima daje nadu, jer voleo bi da svi stanu na
njegovu stranu, da svima bude gazda, da svi od njega zavise. Nije izbirljiv,
jer i on je isti. Najžešća prepucavanja sa Demokratama, nisu nikakav garant da
i sa njima ne bi mogao da se na kraju udruži, ako se tako karte slože.
Uostalom, to smo već videli nekoliko puta, kada su pravljene koalicije sa onima
za koje su zakljinali da nikad neće.
Zašto su svi isti? Zato
što se bave istim zanimanjem iz istih razloga i sa istim motivima. Zato što u
tom poslu postoje pravila, kao u svakom prljavom biznisu, pa ako se ne snalaziš
u njima, ako ne švindluješ, ne možeš uspeti.
Zato što nisu otvoreni
dosijei, što nije sprovedena lustracija i nije proveravano poreklo imovine. A
zašto nije proveravano poreklo novca u privatizaciji? Zato što svi imaju svoje
tajkune, što su svi prikačeni na transfuziju iz nekih crnih fondova. Dosijei
nisu otvoreni, zato što su svi u njima. Kao što se u EU ne može ako nisi u
NATO, tako se ni u politiku ne može ako nisi povezan sa nekom službom, domaćom
ili stranom. Najbolje sa obe. Naravno, ima izuzetaka, ali oni samo
potvrđuju pravilo. I ne traju dugo, tako da ni ne spadaju u političku klasu.
Zašto lustracija nije
prošla, mada smo doneli zakon o tome, koji nikad nije primenjen i koji je već
zastareo? Zato što vrana vrani oči ne vadi. Zato što novi vlastodršci ne žele
da seku granu na koju su se tek popeli. Ako otkriju kako su prethodni
zloupotrebljavali vlast, oni to više neće moći. Zato se odmah napravili dil sa
bivšima, da im ovi otkriju sve rupe u sistemu, tehnologiju pljačke i neke tajne
račune, u zamenu za aboliciju od zaslužene kazne. Bivši vladari tako, poput
najokorelijih kriminalaca, dobijaju status zaštićenog svedoka. Od koga
zaštićeni? Od zakona, naravno, ali i od građana, koji zato što ne saznaju sve,
posle izvesnog vremena, ponovo glasaju za njih. A onda kažu kako narod ima
kratko pamćenje.
Možda, ali pošto nikad
ništa ozbiljno nije procesuirano, ni dokazano, narod misli da i nije bilo
istina, naročito kad vidi kako se istorijski mire i udružuju zakleti
neprijatelji, dželat i žrtva, tužibabe i optuženi. Svaka nova vlast briše
nam kolektivnu memoriju tako što amnestira prethodnu i nastavlja tamo gde je
ona stala, pa se prirodno dolazi do zaključka da ono pre toga i nije bilo tako
strašno. Odnosno, da novi nisu ništa bolji. Odnosno da su svi isti. A, da je
sprovedena lustracija, sve bi danas drugačije izgledalo.
Ni Vučić, ni Dačić, ni
Nikolić,ne bi mogli da se bave politikom, pa onda ni da budu ovo što jesu. Ni
mnoge sudije ne bi danas mogle da oslobađaju kriminalce, lopove i ubice, niti
da drže predmete u fiokama do zastarevanja, jer ne bi imali ni astal u sudu. Ni
mnogi novinari, ne bi mogli da javno, u medijima, mute vodu i otvoreno navijaju
za neku partiju, da lažima veličaju njenog vođu i organizuju harange protiv
onih drugih. Neki mediji, poput TV Pink, ne bi ni postojali ili bar ne bi imali
nacionalnu frekvenciju. Ali gde bi onda Čanak započeo svoju pevačku i kuvarsku
karijeru, gde bi se za SNS i poslanika preporučio farmer Marjan
Rističević, i konačno, gde bi urednik Informera Vučićević imao
svoju emisiju i gde bi Vučić satima odgovarao na nameštena pitanja gledalaca,
uživo i bez cenzure.
Nekad davno, na početku
demokratije, starogrčka država Sirakuza, imala je pravilo da na pet godina iz
zemlje protera najmoćnije ljude, preventivno, dakle ne zato što su učinili
nešto protivzakonito, nego zato da ne bi zloupotrebili svoju političku ili
finansijsku moć.
Posle je to isto
uvela i Atina, samo još duže, na deset godina, da bi zaštitila mladu
demokratiju i njen princip ravnopravnosti. I to se nije smatralo kaznom, nego
naprotiv, priznanjem. A, o tome su glasali svi građani. Nešto kasnije, Rimljani
su terali filozofe da, kao najpametniji, uđu u vlast, kako bi svojim znanjem
dali konkretan doprinos da država bolje funkcioniše, na dobrobit svih.
E tako nekako, moramo se
i mi vratiti izvornim principima demokratije i kao stari Grci I Rimljani,
pronaći način da iz vlasti proteramo sve one koji su se osilili, a u nju
uvedemo najsposobnije i najčestitije ljude, koji prirodno ne žele da se
uključuju u ovu i ovakvu politiku. Da ih privolimo da preuzmu odgovornost za
razvoj društva i države, jer to nije samo pravo svih građana, nego i obaveza,
pa i njihova. Dakle, da ne biramo samo među onima koji to najviše žele, jer
nisu nizašta drugo, koji, nemajući pametnija posla, sami sebe predlažu i hvale,
koji se, nesposobni za posao, otimaju za vlast. Nego da mi sami predlažemo, ako
treba i molimo, one koji zasad ne žele da se upuštaju u tu prljavu rabotu. Da
ih motivišemo, ako treba i nateramo, da uđu u vlast i daju svoj konkretan
doprinos.
Sa Vučićima i ostalom
boranijom, nećemo daleko dogurati. I nigde stići.