Natrag
Feljton
Istina o Srebrenici: zločin koji je za svoje potrebe insceniralo vojno i političko rukovodstvo Alije Izetbegovića (1)
Prevara krvavih razmera
Novootkrivena dokumenta, od kojih tri potiču od Armije Bosne i Hercegovine, i jedan iz UNPROFOR-a, mogu da promene postojeću predrasudu u svetu, posebno onom zapadnom, da su Srbi u Srebrenici počinili genocid nad muslimanima. O poreklu ovih dokumenata ne možemo ništa da kažemo da ne bismo ugrozili osobu koja ih je iznela na svetlo dana, a redakciji Tabloida su dostavljena preko Nemačke, od gospođe Helge Fuks, koja već godinama istražuje ovu temu. U nekoliko nastavaka objavićemo njihove najinteresantnije delove.
Priredio: Milan Malenović
Ni posle devetnaest godina nije potpuno jasno šta se zaista desilo između 13. i 19. jula 1995. u istočnobosanskom gradiću Srebrenici. Bošnjačka vlada u Sarajevu, kao i veliki deo zapadnog mnjenja tvrde da se tada odigrao najveći genocid u Evropi od završetka Drugog svetskog rata u toku koga je poginulo oko 8.000 nenaoružanih muškaraca, mladića i dečaka. Srpska strana, nasuprot tome, nije negirala mogućnost pojedinačnih zločina, pa čak i masakra koji su sproveli neki delovi njenih oružanih snaga koji su se otrgli kontroli, ali je negirala postojanje tako masovnih zločina da može da se govori o genocidu, posebno jer je neizostavni deo genocida postojanje odluke ili makar političke volje da se on sprovede.
Ko god bi ustvrdio kako general Ratko Mladić, koji je lično komandovao snagama Vojske Republike Srpske koje su ušle u Srebrenicu, nije imao nikakvu korist od masovnih ubistava, dobijao je protivpitanje: „A kakvu bi korist imale bošnjačke vlasti da izmisle genocid?".
Odgovor na to pitanje dao je Kofi Anan, tadašnji Generalni sekretar Ujedinjenih Nacija, još u svom izveštaju iz 1999. godine, kada je citirao izvestan broj Bošnjaka iz Srebrenice, koji su mu preneli kako su čuli od predsednika predsedništva Bosne i Hercegovine Alije Izetbegovića, da je NATO napad moguć samo ako „Srbi prodru u Srebrenicu i pobiju najmanje 5.000 ljudi".
Ovo potvrđuje Hakija Meholjić, raniji načelnik policije u Srebrenici, u intervjuu listu „Dani", kada kaže kako se Izetbegović jednoj delegaciji iz Srebrenice obratio rečima: „Bil Klinton mi je aprila 1993. predložio da u Srebrenicu upadne jedan prepadni odred i pobije 5.000 muslimana, kako bi mogao da naredi vojnu intervenciju."
Nemački publicista i veliki poznavalac ove materije, Peter Priskil, navodi više razloga zbog kojih je Zapadu, bošnjačkoj vladi u Sarajevu, pa čak i Hrvatima bio potreban genocid, ili makar nešto što bi na to ličilo. Hrvatska je gužvu oko Srebrenice iskoristila da bi napala najzapadniji deo Republike Srpske Krajine, kada je ubijeno više od 2.000 Srba, a njih 200.000 proterano sa svojih ognjišta. U senci medijske kampanje kako je u Srebrenici počinjem genocid ovaj genocid nad Srbima u Hrvatskoj ostao je nezapažen.
NATO je 1999. navodni genocid u Srebrenici upotrebio kako bi dodatno potkrepio obrazloženje za bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, a vlada u Sarajevu je posle ovog događaja dobila još snažniju podršku Zapada koja je krunisana Dejtonskim mirom kojim je Republika Srpska izgubila veliki deo vekovnih srpskih teritorija, ali i skoro kompletno rukovodstvo optuženo za „genocid" u Srebrenici.
Savet bezbednosti je 6. maja 1993. godine, rezolucijom 824, mesta Sarajevo, Tuzla, Žepa, Goražde, Bihać i Srebrenica, proglasio demilitarizovanim zonama pod zaštitom UN. U rezoluciji 836 je podvučena odlučnost snabdevanja humanitarnom pomoći i zaštite tih zona čak i vojnom silom (između ostalog i pomoću vojnika UNPROFOR-a, delujući u samoodbrani).
"Demilitarizovana" zona
Srebrenica nikada nije demilitarizovana, a i oružje koje su prethodno predali UNPROFOR-u bošnjački vojnici su kasnije ponovo preuzimali i koristili. Srbi, ponajviše nenaoružani civili iz okolnih naselja, konstantno su ubijani od strane naoružanih jedinica iz Srebrenice. „Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX veku" je zajedno sa „Savezom logoraša Republike Srpske" 2008. objavio „Knjigu mrtvih Srba Srebrenice i Birča 1992-1995", koja sadrži spisak 3.287 lica srpske nacionalnosti ubijenih na području Srebrenice i okoline.
Da su trupe bošnjačke armije bile do zuba naoružane u Srebrenici navodi u svom „Izveštaju skupštini BIH" (zvanično: „Pitanja za raspravu"), str.pov.br. 1/1-941 od 30. jula 1996. godine, tadašnji načelnik generalštaba Armije Republike Bosne i Hercegovine (ARBIH) Rasim Delić. Na strani 4 pomenutog dokumenata on navodi: „Tako smo do udesa u maju mjesecu doturili za Srebrenicu (bez Žepe): metaka 7,62 i 7,9 mm komada 374.982, bombi komada 436, tromblona 131, raketa TF8 12 komada, minobacač 60 mm 6 komada, mina 60 mm 275..."
Koliko je oružja imala odbrana „demilitarizovane" zone Srebrenica slikovito pokazuje general Delić na strani 4 svog izveštaja: „...Ovoliko sredstava nije dobilo Goražde, a sa daleko manje sredstava branilo se Sarajevo 1992. i 1993, godine."
Već od 1994. godine oružje i municija su organizovano i u većim količinama dopremani u Srebrenicu, potvrđuje general Delić u pomenutom izveštaju, pa na strani 2 navodi: "Kada su od aprila 1994.godine počeli dolaziti prvi konvoji sa MTS mi smo se organizovali za dotur MTS (materijalno - tehničkih sredstava, prim. aut.) Srebrenici i Žepi, a da to ne ugrozi njen status 'zaštićene i demilitarizovane zone'."
Pre toga nije ni moglo da dođe do jačeg snabdevanja Srebrenice vojnom opremom, jer je ni ARBIH na ostalim područjima kojima je vladala nije imala dovoljno. I o tome izveštava Delić u svom obraćanju skupštini BIH, pa na strani 2 navodi: "Podsjećam, da sam na čelo Armije došao 08.06.1993. godine kada je po mom mišljenju bila najteža situacija u zemlji napadi sa dva fronta, često i zajednički, nedostatak municije i opreme (od oktobra 92 do aprila 1994). To je uslovilo da do polovine 1994.godine nismo mogli pomoći Srebrenici, izuzev putem naređenja i instrukcija."
I sam Delić, inače, u pomenutom dokumentu reč "demilitarizovana" isključivo stavlja u navodnike, pokazujući time da rukovodstvo muslimanskog dela BIH Srebrenicu nikada nije iskreno želelo da razoruža.
Alija je želeo masakr da inscenira intervenciju
Još početkom 1993. godine, znači u vreme kada se u Ujedinjenim nacijama razmatrala ideja demilitarizacije Srebrenice, ARBIH je vazdušnim putem snabdevala Srebrenicu. Tada je za kratko vreme, po Delićevom izveštaju, prebačeno ukupno 15 tona različitih borbenih sredstava.
Posle toga se prešlo na snabdevanje kopnenim putem, pomoću malih grupa koje su bespućima pored položaja srpskih snaga stizale do grada. Ovaj način bio je veoma spor i daleko manje efikasan, nego vazdušni most. Pošto je Srebrenica zvanično proglašena demilitarizovanom i pod zaštitom UNPROFOR-a, nije bilo moguće helikoptere direktno slati za taj grad. Zbog toga se ponovno snabdevanje iz vazduha obavljalo preko teritorije izvan samog mesta. O tome na strani 3 svog izveštaja Delić navodi: "Zbog navedenog, a i zbog nove pozicije Srebrenice te manjeg prostora i većih mogućnosti otkrivanja i rušenja helikoptera izabrali smo lokalitet između Srebrenice i Žepe za spuštanje helikoptera... Ipak, i u tim uslovima izvedeno je 9 uspješnih letova koje su izveli 14 pilota i 8 mehaničara letača. Preveženo je ka Srebrenici i Žepi 23 tone sredstava i 26 putnika, a iz Srebrenice i Žepe prebačeno je 46 putnika i 5 ranjenika. Na helikopter je 7 puta ispoljeno dejstvo sredstvima PVO, a 16.02.1995.godine helikopter je toliko oštećen da je ostao na heliodromu i morali smo intervenisati drugim helikopterom kojim smo prebacili rezervne djelove i opravili helikopter koji je iz Žepe vraćen 22.02.1995.godine. Najveća nesreća se dogodila 07.05.1995. kada je zbog dejstva PVO uništen helikopter nad samim ciljem (nekoliko stotina metara) i tom prilikom je poginula posada helikoptera i 9 od 22 putnika među kojima i 3 ljekara iz Tuzle koje smo mobilisali za potrebe 28. divizije."
U dokumentu naslovljenim „Hronologija događaja proboja 28. d. Kov", Str.pov.br. 02/1-727/68, koji je iz komande Dugog korpusa ARBIH u Tuzli 27. jula 1995. komandant, brigadir Sead Delić, po kuriru poslao Rasimu Deliću, opisuju se događaji koji su neposredno prethodili napadu Vojske Republike Srpske.
Na strani arhivski obeleženoj 01854510 navode se dosta veća doturanja oružja i municije snagama u i oko Srebrenice od onih koje u svom izveštaju skupštini BIH navodi Rasim Delić. Tako je od komande Drugog korpusa samo 14. jula 1995. za potrebe odbrane koridora ka Srebrenici, između ostalog, dato i 20 haubica od 122 milimetra.
Na samom početku „Hronologije" (strana arhivski broj 01854505) navodi se: „3. juna 1995. poslato naređenje 28. d. KoV, str.pov.br. 02/1-592/3 za posjedanje položaja na osmatračnici i oko osmatračnice, koju je napustio UNPROFOR i UN u rejonu Zeleni Jadar."
Posle toga u taj rejon stižu i snage VRS, koje Sead Delić u svom izveštaju obavezno naziva ili „četnicima" ili „agresorima". Tako za dan 29. jun 1995. on navodi: „...u širi rejon Zelenog Jadra pristigle jedinice četnika, najvjerovatnije Vukova sa Drine".
Sedam dana kasnije ARBIH pojačava svoje snage kod Zelenog Jadra slanjem tri autobusa, pet putničkih vozila, jedne kampanjole i tri vojna kamiona sa ljudstvom (Delić se ovde poziva na „Redovni borbeni izvještaj 28. d. KoV broj 01-161/95 od 5. jula 1995 godine").
Snage ARBIH su u presudnim danima pred početak bitke bile na svim položajima preko kojih će kasnije uslediti proboj VRS i to, kao što se videlo, nikako nisu bile nenaoružane jedinice, što se očekuje u jednoj demilitarizovanoj zoni, a nisu imale ni samo lako pešadinsko naoružanje. Sa druge strane, nije tačna ni kasnije izneta verzija događaja, koju je dalo državno i vojno rukovodstvo BIH, a odmah spremno prihvatile zemlje Zapada, kako su srpske snage bukvalno u naletu oslobodile Srebrenicu.
Dokument „Pad Srebrenice" koji je 28. avgusta 1995, sa rukom dopisanim nadnaslovom „Radna verzija", izradila komanda Drugog korpusa, Odeljenje službe vojne bezbednosti, za potrebe Službe državne bezbednosti, Sektor SDB Tuzla, još detaljnije i opširnije opisuje sve događaje, počevši od juna meseca 1995. godine.
Tako se na samom početku tog izveštaja tvrdi: „Stanje bezbjednosti u Srebrenici u junu mjesecu 1995. je bilo znatno pogoršano."
Uprkos tome (ili baš zbog toga), tadašnji komandant jedinica ARBIH u Srebrenici, Naser Orić, nalazio se u Tuzli i odbijao da se vrati u enklavu. O njemu i njegovom ponašanju u to vreme general Rasim Delić u svom izveštaju skupštini BIH piše:
„Kada je riječ o Naseru Oriću on je predložio da dođe zajedno sa političkom delegacijom Srebrenice da se u TPK razjasne kontraverzne informacije u Srebrenici. Trebao se vratiti helikopterom 07.maja 1995. godine, ali je zamolio da ostane i da ide u drugoj grupi u kojoj bi bili i slušaoci ROŠ. Kao što sam već rekao helikopter je 07.maja srušen. Poslije udesa, i pored naređenja, nije htio - smio da ide pješke u Srebrenicu tražeći za to, ne obični, nego borbeni helikopter što se nije moglo obezbjediti, jer ih mi ni danas nemamo."
Iz drugih izvora je, međutim, poznato kako je Orić u to vreme znao da će VRS uskoro da oslobodi Srebrenicu, pa je smatrao da mu je pametnije da ne bude na svom položaju. Ovu informaciju Orić nije dobio od Srba, kako se često sumnja, već od Bošnjaka iz ARBIH. U to vreme je Izetbegović već čvrsto rešio da isprovocira što hitniji vojni udar VRS na Srebrenicu kako bi NATO imao izgovor za bombardovanje i vojnu intervenciju.
Kada je tačno Orić otišao u Tuzlu, Rasim Delić ne navodi u svom referatu, ali Sead Delić u svojoj „Hronologiji događaja" na strani arhivski označenoj sa 01354507 izveštava kako se komandant više meseci pre napada na Srebrenicu sa grupom starešina nalazio u Tuzli.
Uoči napada, oficiri UNPROFOR-a su dobili upozorenje od strane komande VRS-a i odmah o tome informisali vršioca dužnosti komandanta 28. divizije ARBIH-a koja je bila stacionirana u Srebrenici, Ramiza Bećirovića. Od njega, koji je zamenjivao odsutnog Orića, traženo je da stupi u direktne pregovore sa srpskom stranom i da se na taj način izbegne napad na enklavu.
U „Hronologiji" Seada Delića, na strani 1, o ovome se navodi: „U toku ove krize u Srebrenici, pred napad četnika, od strane UNPROFOR-a je od VD komandanta traženo da pregovara sa četnicima i, po njegovoj izjavi, o tome je informisao komandu korpusa, generalištab, predsjedništvo RBIH i vladu, ali ni od koga nije dobio nikakve instrukcije, radi čega nisu ni htjeli da pregovaraju sa četnicima."
Ustvari, iz svih dokumenata koja potiču od ARBIH, bošnjačka strana u Srebrenici je bila ubeđena da će ih UNPROFOR i NATO uzeti u zaštitu i bombardovati srpske položaje. Zbog toga nisu ni hteli da započnu bilo kakve pregovore. Izetbegović i njegovi najviši saradnici, sa svoje strane, priželjkivali su napad na Srebrenicu kako bi mogli da insceniraju masakr i tako omoguće Bilu Klintonu da vojno interveniše.
(nastaviće se)
A 1.
Sahranjeni u Srebrenici "iz sentimentalnih razloga"
Nije tačno utvrđen ni broj zaista ubijenih u Srebrenici u periodu od 13. do 19. jula 1995. Ruska istoričarka Elena Guskova tvrdi kako je u periodu od 2003. do 2006. pronađeno 2.442 tela u masovnim grobnicama, za koje se tvrdilo kako su žrtve masakra iz 1995. godine i ukazuje da postoje dokazi kako je njih 914 glasalo na izborima održanim u septembru 1996.
Dnevni list „Politika" je 2. aprila 2010. godine donela vest da je Mirsad Tokača, direktor sarajevskog „Istraživačko-dokumentacionog centra", na prezentaciji „Bosanskog atlasa ratnih zločina" izjavio kako se na spisku stradalih srebreničkih Bošnjaka nalaze i imena 500 osoba za koje je utvrđeno da su živi, kao i da je u Memorijalnom centru „Potočari" sahranjeno 70 ljudi koji u julu 1995. godine uopšte nisu bili u Srebrenici. Tokača je kazao da je od 7.100 nestalih lica u Srebrenici i okolini utvrđeno da ih je više od pet hiljada iz Srebrenice, a 1.600 iz Zvornika i Bratunca. Kasnije je ta vest demantovana, odnosno tvrdilo se kako je istrgnuta iz konteksta.
Prema rečima direktora "Memorijalnog centra", Merseda Smajlovića, u Potočarima je sahranjeno i 75 bošnjačkih vojnika koji nisu poginuli u Srebrenici, a na izričitu molbu njihovih rođaka „iz sentimentalnih razloga".
Predsednik Opštinske organizacije porodica zarobljenih poginulih boraca i nestalih civila Srebrenica Mladen Grujičić izrazio je sumnju da su u Memorijalnom centru "Potočari" kod Srebrenice pokopane i srpske žrtve, koje su prikazane kao bošnjačke.
Međunarodni tribunal u Hagu je dao svojim medicinskim ekspertima da provere ranije nalaze, pa je tako utvrđeno da se zvanično ne može utvrditi uzrok smrti kod 92,4 odsto tela izvađenih iz masovnih grobnica. General-major Luis Mekenzi, koji je bio na čelu mirotvornih UN jedinica u Sarajevu između 1992. i 1993, takođe pominje da je među 2.000 iskopanih tela bilo i onih koji su poginuli u borbama koje su se vodile tokom prethodne tri godine, dodajući da je brojka od 8.000 ubijenih matematički neutemeljena. On je, takođe, objasnio da onaj ko želi da izvrši genocid, ne spašava žene, jer su one ključni element za održanje grupe koja se želi uništiti.
A 2.
Dželati "Krvavog Božića"
Ramiz Bećirović, zamenik Nasera Orića i u njegovom odsustvu komandant snaga ARBIH u Srebrenici i čovek koji je odbio da pregovara sa komandom VRS-a i time spreči napad na Srebrenicu, imao je i posebne lične razloge da izbegne susret sa srpskim snagama. Njegova nada je bila da će UNPROFOR i NATO odmah reagovati i tako sprečiti pad Srebrenice, zbog čega se nije previše brinuo za svoju bezbednost. Na oči Srbima, međutim, ni po koju cenu nije smeo da izađe. Naime, on i Hamed Salihović su razradili detalje napada na Kravicu i takozvani "Krvavi Božić".
Drugi po redu pokolj u srpskom selu Kravica, nadomak Bratunca, desio se na Božić, 7. januara 1993. kada su muslimanske snage od oko 3.000 vojnika, predvođene Naserom Orićem, napale selo koje je branila seoska straža. Tokom napada, u borbi štiteći odstupnicu oko 1.000 izbeglica iz Kravice, ali i stanovnika okolnih sela Šiljkovići, Ježeštica i Banjevići, poginulo je 49 Srba (po nekim podacima 46). Ubijeni su bili i stanovnici sela, od kojih su neki upravo napuštali crkvu posle Božićne službe.
Najmlađa žrtva, Vladimir Gajić, imao je samo četiri godine, a Novica Bogićević četrnaest, dok su među žrtvama i Vladimir Stojanović od 78, Risto Popović 73, a najstarija žrtva Mara Božić imala je 84 godine. Ranjenih je bilo 82, spaljeno je 690 kuća i pomoćnih objekata, crkva je sravnjena sa zemljom, a groblja su uništena i grobovi prekopani. Pre paljevine je izvršena opšta pljačka od strane više hiljada civila, koji su zajedno sa vojnicima ARBIH-a učestvovali u napadu.
Izbeglice su po najvećoj zimi i dubokom snegu pregazile reku Drinu i prešle u Srbiju. Kravicu su snage VRS-a oslobodile tek više meseci kasnije.