Natrag
Francuska
Teror zadovoljne manjine: samo 5000 odabranih upravlja životima 65 miliona Francuza
Država, to smo mi
Oni su malobrojni ali dobro raspoređeni. Ima ih svuda. Ko čičak su lepljivi na lovu, luksuz i vlast. Njihova deviza je malo modernizovana izjava Luja XIV iz doba kada je uspostavio apsolutizam: - Država to smo mi. Samoživi su i egoisti ali kada treba da se brane privilegije zbijaju se u čopore, ko gladni vuci. Svi za jednog! Ova super-mega elita o kojoj je reč igra ulogu vlasti u senci. Njihova pravda ne priznaje zakon a njihov zakon ne deli pravdu već zločine i kazne. Njih 5000 su jači od ostalih 65 miliona beznačajnih. Snaga uticaja je takva da su totalno zaštićeni od bilo kakvih nevolja pa je čak i zabranjeno njuškati po njihovim malverzacijama. Nedavno je izašla knjiga pod naslovom - Njih 5000, bogatstvo i propast francuske elite koju je objavio misteriozni kolektiv nepoznatih autora pod pseudonimom Simplicius Aiguillon. Ovo cinkaroško društvo građana doušnika je prisutno i na internetu. Ovih dana su zakupili bilbordere po pariskim metro stanicama gde reklamiraju knjigu koja kao jedino rešenje za zlo koje opterećuje Francusku predlaže masnu govnjavu motku
Mile Urošević
(dopisnik iz Pariza)
Političari , visoki državni službenici, razni konsultanti i lobisti, novinari, industrijalci ili bankari su ti koji definišu strateški pravac državne politike Francuske. Ova kasta diplomiranih mediokriteta koja kretenizacije naciju počiva na nasleđenim privilegijama iz davno prošlih vremena. Njihova logika je obična konfuzija između javnog interesa i očuvanja njihovog životnog standarda. Doživotno zaposlenje i državni budžet su dve dojke hraniteljke ovih štetočina.
U ovoj mafiji nema desnih i levih, njihova stranka je prevrtljiva i za njih je nema zime. Sve može da propadne ali njihove privilegije ostaju. Treba znati da je Francuska jedna od najstarijih država zapadne Evrope. Tradicija je čudo pa se ovde kao u doba monarhije i danas dani poistovećuju pojmovi države i nacije. Tako onaj koji radi u državnoj službi uzima sebi za pravo da odlučuje sudbinu cele nacije a narod to smatra kao sasvim normalno. Svaka opozicija prema izabranima je antidemokratska a svaka kritika čist populizam. Zbog ovakvih parazita, bilo kakva ozbiljnija reforma je neizvodljiva. Njima je čak i uništenje privrednog ambijenta zemlje interesantnije od ulaganja jer im kriza donosi profit i nova bogatstva raznim malverzacijama i delokalizacijama.
-Treba ih obelodaniti i njihova moć će se raspasti, jer se zasniva na skrivenim privilegijama, tvrdi autor u svojoj knjizi. Zato je ona i okarakterisana kao vrsta pobune, hitan poziv na kolektivnu svest da se spreči katastrofa a kao predložena metoda izgleda da ostaje samo jedne nova revolucija.
Pet hiljada ljudi koji dominiraju francusko društvo je relativno mali broj ljudi u odnosu na populaciju od 65 miliona duša, ali i ako retki oni se trude da pokriju i pod svoje stave sve društvene funkcije:- administraciju, proizvodnju, medije, obrazovanje, kulturu, menadžment, pravdu, vojsku kao i sve veće javne ili polu-privatne firme. U starom Rimu, pretorijanska elita je imala konkretnu političku moć. Oni su tada stvarali ili eliminisali cezare i avguste a danas visoki činovnici teže da uspostave sličnan politički sistem u kome bi jedina prava vlast bili oni a zvanični imali ulogu glupog Avgusta. Polovina pripadnika mafije 5000 su državni službenici, većinom ponikli iz skamija čuvene škole za vladare ENA. Oni su ti Pretorijanci koji rade u senci za našu stvar. Da opstanu i kad nestanemo.
Oni ne samo da ignorišu političko opredelenje, nego nemaju ni mnogo morala. Oko hiljadu ostalih iz ove klape su javni i manje više demokratski izabrani političari. Treba naglasiti da je političar u Francuskoj doživotno zanimanje i da jedni te isti skaču iz fotelje u fotelju, ponekada sa konja na magarca ali su uvek u nekom sedlu ili na samaru.
Preostali članovi bande uvaženih su okarakterisani kao posrednici ili kurve sistema, kako ih često nazivaju. To su uglavnom vlasnici velikih firmi ili jačih medija, kao i njihove sluge, korumpirani novinari koji rado dele ideologiju 5000 i ne gade se na bakšiš i razna unapređenja. Oni su ti koji u senci vlasti cimaju konce zvaničnih pajaca. Nekada je celokupnu francusku privredu držalo samo 200 familija. Danas su stvari drugačije i 5000 su stvorili paukovu mrežu koja sem privrede obuhvata i celokupan život nacije. Njihova volja služi kao orjentacija politike. Oni vedre i oblače ! I sve instiktivno. Tako se i prepoznaju.
Sveznalice
Ovi genijalci mogu da rade bilo koji posao. Jedini problem je što najčešće oni nemaju pojma ni o čemu. Ne znaju šta je žulj ili paranemija. Zbog toga možda 87 % građana nema poverenje u političke stranke, a 76% u medije, 69% u banke, itd. U zemlji ljudskih prava vlada univerzalno pravilo da mala manjina večno jaše na leđima sirotinje raje. Ostali samo kopiraju.
Francuski novinar Ivan Stefanovtich, autor nekoliko knjiga o razbacivanju javnih sredstava u Francuskoj, tvrdi da socijalnom raju čak 15.000 funkcionera vata super plate i do 45. 000 evra mesečno i plus imaju skoro besplatne stanove, državne automobile sa šoferom i sve što ide uz funkciju, o čemu smo već pisali proteklih godina. Od tada se ništa nije izmenilo. Na pitanje koliko zarađuje jedan od tih pet hiljada veličanstvenih, odgovor je lak, - puno! Mnogo više nego što mislite. Simplicije Aiguillon u svojoj knjizi navodi neke podatke.
Jedan deputat košta državu od 250. 000 do 400. 000 evra godišnje. A ima ih 577. Troškovi penzionisanja bivšeg premijera Jean-Marc Eroa, (Airault) su bili 180. 000 evra što je sića u odnosu na primanja koje ima jedan direktor neke firme koja je kotirana na berzi CAC 40.
Taj baja zarađuje u proseku dva i po milona evra svake godine! Za to vreme njih 5000 blebeću o nekom opštem dobru, " javnim uslugama " i " socijalnoj pravdi". Lako im je kad te govorancije nemaju nikakve dodirne tačke sa njihovim životima...
-Oni stanuju u mehuru od sapunice, van dometa realnosti: dobro čuvani i lepo situirani. Njihovo oružje i sav alat za rad su reči. Tako manipulišu ljude, tako sebi i svojima izmišljaju radna mesta. Najviše tamo gde nema ama baš ništa da se radi. Njima nije do posla, oni se zadovoljavaju da redovno primaju plate i da su im zagarantovane privilegije, piše u knjizi "Njih 5000". Da se čovek zapita: da li je moguće da se na Zapadu i u kapitalizmu upravo ovakve stvari događaju koje liče na komunizam oligarha. Ustvari kako kaže i sam pisac: "...To nije njihova krivica, takav je 'sistem'." I tata bi da može...
Da bi se bilo šta promenilo treba reformisati ali kako reformisti sebe kad su za reforme upravo zaduženi oni koji koriste privilegije opšteg haosa i rasula. U Francuskoj ima oko pet i po miliona funkcionera: onaj ko otpusti milion ljudi s posla neće napraviti reformu, nego revoluciju. Sve ovo nije literatura već surova i sušta istina, realna slika korumpiranog društva. Slika jedne od glavnih zemalja te Evrope u koju treba da nas uvuku na silu.
Francuzi dobili tatu
I dok se njih 5000 bori za svoje privilegije, njihov glavni adut i kralj bez krune, predsednik Oland vrši smotre, oplakuje žrtve i nazdravlja kojekakvim proslavama. Već 15 komemoracija je uradio za poslednjih 6 meseci i tu nije kraj. Nove daće i oplakivanja su predviđena već u septembru. Ovako francuska štampa, i to ona koja ne podleže uticaju 5000, karakteriše posao prvog čoveka države i jednog od najnepopularnijih predsednika koji su ikada vladali zemljom Voltera, Viktora Igoa i De Gola.
Povod su patetične scene izmučenog i jadnog lica Olanda koje ne silazi sa ekrana. Kao da mu je sve živo pomrlo ili kao da su ga otpusti s posla, jadikuje i prikazuje svoju plačljivu facu neke profesionalne narikače. I ne samo da je na svakoj daći svetskih ratova i na proslavama sećanja na tužne dane prošlosti, već rado uzima u svoje ruke sve što nije u juridikciji predsednika i brzopleto uskače u rešavanje belosvetskih tragedije kao da su njegove lične. Na primer: oboren avion u Ukrajini, pao je njemu u avliju, za šta treba kazniti Putina!
Prvi svetski rat, ubistvo socijaliste Žauresa 1914 i kuku lele, pa grljenje i ljubakanje sa nemačkim predstavnikom. Drugi svetski rat i iskrcavanje saveznika, opet kuku lele za pobijene civile Normandije i svo društvo planetarnih glavešina. Dan republike ista pesma, komemoracije i govorancije!
Crveni tepisi, kamere, kikiriki i šampanjac. Tragedija alžirskog aviona u Maliju i stiže naredba da se sve zastave u Francuskoj spuste na pola koplja. Tri dana žalosti i cela država je pozvana da plače ili bar da tako izgleda. Kao da su nevini putnici pali u borbi za slobodu Francuske a ne s neba i to zbog peščane oluje u Sahari. Obična avionska nesreća kakvih je bilo i biće širom sveta. Onda dolazi slanje porodica na mesto katastrofe pa naručivanje granitnog spomenika na obodu rupe u koju se ukucala španska devetka.
Normalno u španskom avionu alžirske kompanije bilo je francuskih putnika. Pola aviona, al on preuzima celu stvar na sebe. Ima se može se. Ne pita šta košta rat u Africi. Dobro je za imidž, tata nacije sve mora da odradi sam. I da se zna . Fransoa Oland je preko noći postao stručnjak po svakom pitanju.
Za avionske nesreće ali i za fudbal ili romska pitanja. Nema teme koja ga ne interesuje osim onih za koje je izabran tvrdi jedan članak u Figaru koji je prvi pokrenuo kampanju protiv medijske vatačine koju organizuje nepopularni vođa naroda. Ima se utisak da Oland interveniše samo kada predmet apsolutno nema nikakvog nacionalnog interesa, tvrdi autor teksta Christian Combaz.
E pa Fransoa, što je mnogo mnogo je, oladi malo, može da se pročita na stranicama Figaroa. Predsednik je u svakoj čorbi mirođija kao da je u predizbornoj kampanji. Ima se utisak da kada bi ljuljnule neke kišurine i poplavile Pariz da bi i on, kao naš vođa, išao od kuće do kuće, razvaljivao vrata i spašavao ljude pred TV kamerama.
Spektakularno dramatične akcije koje treba da prikrije visinu nezaposlenosti, dubinu odliva kapitala, strah nesigurnosti i sve češće demonstracije emigracije. Morbidno uterivanje popularnosti sa perspektivom još jednog mandata u sledećim izborima 2017 te. A onda sve isto Jovo nanovo, nova bitka za novi mandat. Politika je stvarno odvratna fuksa. I to na svim merdijanima sveta.