Razaranje

Nušićeva Ožalošćena porodica, ali u današnje vreme

Lažni prijatelj, najgori neprijatelj

Kakva je međusobna veza Nušićeve Ožalošćene porodice i zaostavštine Olje Ivanjicki. Ko je današnja varijanta Nušićevog Agatona. Kako je osnovan Fond Olje Ivanjicki i ko je iz gumenjaka naprasno postao direktor fonda. Kakva je međusobna veza vračare Danice Drašković, pravnika u Ministarstvu kulture i izdavačke kuće Interpres. Ko bez pravnog osnova živi u stanu u vlasništvu ULUS-a. Ko preko sajta "Limundo" godinama krčmi grafike Olje Ivanjicki. Ko je i kako otvarao sefove u Oljinom stanu. Ko nosi Oljinu garderobu a ko je prodao njene baletanke. Kako se potvrđuje pravilo da nema gorih neprijatelja od prijatelja

Stanislav Živkov

Najpoznatiji i najbolji srpski komediograf Branislav Nušić u svojim delima je ismevao sve moguće bisere iz svakodnevnog života, od gramzive familije do skorojevića a među njegovim brojnim komedijama svakako se svojom aktuelnošću ističe komedija "Ožalošćena porodica" u kojoj ismeva jednu "ožalošćenu" grupicu ljudi koja iščekuje nasledstvo i uveliko deli blago koje nije dobila.

Naravno, prava poplava lažnih testamenata svih vrsta i ogroman broj nerešenih ostavinskih rasprava od kojih se neke čak po 30 godina razvlače po sudovima na najgori mogući način potvrđuje tezu da je Nušićeva Ožalošćena porodica još uvek itekako aktuelna i sveprisutna. Doduše, najveći deo ovih sudsko testamentarnih trakavica ostaće nepoznat široj javnosti jer se dešava da se ljudi sude i tužakaju oko par stolica, nekoliko tanjira, nepravilno prebrojanih kašika iz fioke, knjiga iz biblioteke, nestanka flaša za kiselo mleko i sifona sode, ali ipak radoznalost šire javnosti povremeno biva zadovoljena kada se kao predmet zaostavštine pojavi delo neke poznate javne ličnosti kao i njena velika lična imovina.

U tom smislu, možda najmonumentalnija javna ostavinska rasprava koja je već uveliko zašla u petu godinu svog trajanja pri čemu se uopšte ne nazire bilo kakav kraj, svakako je spor nastao nakon smrti proslavljene umetnice Olge -Olje Ivanjicki koja je preminula bez zakonskih naslednika, ali i bez validnog testamenta, ali na žalost sa svojom varijantom Nušićeve Ožalošćene porodice oličene u grupici gulanfera i nekrofila okupljenih oko takozvanog Fonda Olje Ivanjicki koji već sedam godina sistematski kompromituje lik i delo pokojne umetnice uz neviđenu dozu hipokrizije i beskrupuloznosti, ali i površnosti "iskrene" tuge i nepreglednost ljudske nezajažljivosti, laži i cinizma!

Kod Homena u Kotoru gradu...

Sve je počelo nekoliko godina pred smrt Olje Ivanjicki, kada je po svaku cenu otvoren navodni Muzej Mediale koji je u to vreme predstavljao kulturni događaj sezone koji se završio monumentalnim fijaskom. I to tolikim, da je proslavljeni slikar Ljuba Popović javno odustao od Muzeja Mediale vidno razočaran činjenicom da političari nisu bili u stanju da donesu običnu administrativnu odluku koja bi Srbiji omogućila da dobije jedinstvenu kulturnu instituciju sa vrednim delima slikara Mediale koja su prikupljana skoro četvrt veka.

Prema rečima Popovića, političari su ostali gluvi na sve njegove pokušaje da im objasni da takav muzej, koji bi doneo poene za njihov režim i grad, ne bi ništa koštao. Inače, malo je poznato da je pokretač ideje Ožalošćene porodice o otvaranju Muzeja Mediale zapravo bila advokatica Dušanka Homen, odnosno ženska varijanta Nušićevog Agatona, koja je čak otvoreno ponudila svoju kuću na Dedinju kao prostor za smeštaj Muzeja Mediale!

Svojevremeno je počasna direktorka Salona nesuđenog Muzeja Mediale bila upravo Olja Ivanjicki, jedna od autora zastupljenih na izložbi "Trenutak sadašnji - Mediala 2006", koja je sadržala otkupljene slike i crteže, dela koja su sami umetnici poklonili, kao i pozajmljene radove o kojih je veliki deo pojeo mrak!

Svojevremeno je Dušanka Homen pravila i izložbu "Novi život Mediale" u Galeriji Kod Homena u Kotoru, te uopšte ne čudi što je uskoro usledilo i osnivanje Fonda Olje Ivanjicki na šta je pokojna umetnica pristala, nakon dužeg ubeđivanja i pritisaka koji su na nju vršili raznorazni dušebrižnici i pripadnici buduće Ožalošćene porodice.

Kao rezultat svega toga 25. Januara 2007. godine, registrovan je Fond Olge Olje Ivanjicki čiji je prvi predsednik bila sama velika umetnica, ali kada se pogleda tadašnji sastav upravnog odbora, u koji je pored ostalih zabasao i pevač Vlado Georgijev, vidi se da je u pitanju bio politički projekat SPO.

Ovo iz prostog razloga jer je u to vreme ministar kulture bio Dragan Kojadinović, sa liste SPO, a da su članovi upravnog odbora bili Nikola Šeatović, tadašnji i sadašnji pravnik u Ministarstvu kulture, te za sasvim nepoznate zasluge navodna proslavljena književnica i stručnjakinja ne zna ni sama za šta Silvana Hadži Đokić, takođe kadar SPO, koja je iz izdavačkog odeljenja Muzeja Grada Beograda naprasno ušla u Ministarstvo kulture, verovatno kao lični astrolog Danice Drašković. U taj upravni odbor pristigao je i izvesni Mirko Mrkić, vlasnik izdavačko štamparske firme Intepress koja je, eto, slučajno, još tada bila i izdavač bisernih spisateljskih uradaka, doduše nevezanih sa astrologijom, autorke Silvane Hadži Đokić.

Osnivanje ovakvog fonda sa krajnjim ciljem prerastanja Fonda u Muzej Olje Ivanjicki ne bi ni najmanje bilo loše, kada se ne bi znala činjenica da je za direktorku fonda postavljena izvesna Suzana Spasić, inače totalni anonimus rodom iz Gornjeg Milanovca, koja je, maltene iz blatnjavih gumenjaka, naprasno postala osoba od navodnog poverenja pokojne umetnice, da bi na kraju sva namontirana nosila njenu obuću i garderobu!

O tome koliki je Spasićeva anonimus najbolje svedoči činjenica da je dotična, iako uskoro puni 40 godina i dalje doživotni student bez ikakvog nagoveštaja skorog diplomiranja. Spasićeva je na taj položaj došla kao najintimnija saradnica od najvećeg poverenja Mirka Mrkića a na njegovo nagovaranje Olja Ivanjicki je omogućila Spasićevoj da se privremeno smesti u potkrovlje zgrade na Kosančićevom Vencu 19, odakle je uskoro počela da žari i pali, da bi naprasno postala i direktorka Fonda Olje Ivanjicki pripremajući teren za neometano delovanje Ožalošćene porodice, uz svesrdnu pomoć svih mogućih vlasti zone sumraka, koje su oduvek jedino čule zveckanje novca!

U tom smislu, treba gledati na ugovor Dušanke Subotić-Homen, ugledne advokatice iz Beograda i ćerke Slobodana Subotića (branio Dražu Mihailovića i njegovu grupu), zanosne kotorske snaje i majke radoznalog dečaka Slobodana Homena, koja je oduvek, pored advokature i naporne potrage za pravdom, gajila amaterski afinitet prema umetnostima koje se nazivaju "lepim". Ljubav prema umetnosti, majka Dušanka je pronašla u privatnoj galeriji originalnog naziva - Kod Homena, u Kotoru, gde uživa ugled darežljive mecene kulturnih manifestacija. Galerija Homen, ali i kuća Homenovih u Kotoru, svakog leta postaje stecište Kotorana, prijatelja iz Beograda, ali i umetnika, novinara, diplomata, crkvenih velikodostojnika, a dolazi čak i lažne princeze tipa "Jel'bisavete".

Dušanka Homen usklađuje sve te susrete, raduje se ljudima, ima za svakoga prijatnu reč, a sve u želji da Kotor postane centar okupljanja bogatih, poznatih i priznatih, da kultura poveže autoritete sa svih meridijana, da život pulsira Kotorom. Iz navodne ljubavi prema umetnosti nastalo je i prijateljstvo sa slikarkom Oljom Ivanjicki.

A, gde je prijateljstvo, tu je i poverenje, ponekad i u formi testamenta, pogotovu usmenog, baš kao u slučaju Olje Ivanjicki koja je preminula u junu 2009. Olja Ivanjicki je, pored zaostavštine, ostavila i sumu od 150.000 evra za izgradnju muzeja njenog umetničkog nasleđa i ličnih predmeta.

Ubrzo je volja preminule slikarke završila pred Prvim opštinskim sudom gde je poveden ostavinski postupak u kome se za zakonite naslednike bore Republika Srbija (Ivanjicki nije imala bliske srodnike) i Fond „Olga Olja Ivanjicki", pod upravom Dušanke Subotić-Homen koja se pozvala na usmeni testament. Radi mira u kući i obustavljanja spora, punomoćnica fonda je predložila kompromisno rešenje - da isključivi vlasnik i zaštitnik autorskih prava umetnice bude grad Beograd. U međuvremenu, umešalo se i Ministarstvo kulture i predložilo da Istorijski muzej Srbije brine o zaostavštini do okončanja ostavinske rasprave, dok je Fond „Olga Olja Ivanjicki" tražio odlaganje izvršenja ove odluke, što je sud odbio.

Međutim, priča o muzeju koji bi trebalo da se gradi na Kosančićevom venacu 27, ima i svoje nedorečeno naličije. Ono isto Ministarstvo kulture koje je predložilo da se briga o zaostavštini poveri Istorijskom muzeju, svojim aktom br. 361-00-5/2007-1 od 16. februara 2007. godine, postaje saglasno, da se "predmetni objekat" u Beogradu, u ulici Kosančićev venac broj 27, dodeli trajno na korišćenje, bez naknade, "Fondu Olge Olje Ivanjicki". U sporu između grada Beograda i Republike Srbije, koji je počeo u decembru 2009, Beograd je dobio presudu i opet postao vlasnik prostora koji je Ministarstvo kulture dodelilo Olji Ivanjicki. Što samo potvrđuje da je u pitanju klasično zamešateljstvo, pažljivo sračunato da se, posle dovoljno odlaganja, zagubi svaki trag umetničkog i finansijskog nasleđa preminule slikarke.

Oljine stvari u sefovima mafije

Pored sklonosti ka umetnosti i svemu što je intelektualno, Dušanka Subotić-Homen je u javnosti bila poznata i kao samozvana advokatica Prvoslava Davinića, nekadašnjeg ministra odbrane iz G17 plus, inače dugogodišnjeg porodičnog prijatelja Homenovih i zaljubljenika u špijunažu, čoveka koji je za tričavih 45 miliona dolara nabavio neophodni satelit od izraelske kompanije Imidge International.

Pošto Olja Ivanjicki nije imala bliske srodnike, pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu se kao mogući naslednik pojavila Republika Srbija. Na drugoj strani je bio opskurni Fond Olja Ivanjicki na čelu sa Dušankom Subotić-Homen, čiji je jedini argument bio navodni usmeni testament preminule slikarke. Osim neprocenjive zbirke slika, Olja Ivanjicki je ostavila i 150.000 evra namenjenih izgradnji muzeja njenog umetničkog nasleđa i ličnih predmeta. Pred sudom, punomoćnica Fonda izvodi pravi pravni slalom i predlaže da se nađe kompromisno rešenje odnosno da isključivi vlasnik i zaštitnik autorskih prava bude Grad Beograd, čime se u spor uvodi i saborac iz studentskih dana Slobodana Homena, Dragan Đilas, prvi čovek prestonice. Iznenada Ministarstvo kulture, koje je prvo donelo rešenje da o zaostavštini brine Istorijski muzej Srbije menja svoju odluku i bez naknade objekat na Kosančićevom vencu 27, gde je pohranjena zbirka, prepušta Fondu Olje Ivanjicki pod vođstvom porodice Homen.

U međuvremenu je Grad Beograd dobio presudu kojom je postao vlasnik "predmetnog prostora", ali svi upućeni tvrde da se time sračunato ide na to da se komplikovanom i dugotrajnom sudskom procedurom zametne svaki trag umetničkog i finansijskog nasleđa preminule slikarke. Posle ne treba da nas čudi raskošna umetnička zbirka vile Homenovih u Kotoru.

Ukoliko se povede parnica, budući da se na nasleđe pozivaju Republika Srbija, kao poslednji zakonski naslednik jer umetnica nije imala bližih srodnika, i Fond "Olga Olja Ivanjicki", koji je slikarka osnovala za života a koji se poziva na usmeni testament, to bi moglo da potraje nekoliko godina. Za sve to vreme Oljina najveća želja, izgradnja njenog muzeja na Kosančićevom vencu 27, biće neostvarena, ali za Ožalošćenu porodicu najveći problem je činjenica da bi Muzej trebao da gradi neko drugi a ne oni što znači da bi upravljanje parama išlo nekim normalnijim putem a ne preko nekrofilije fonda olje Ivanjicki. To sve na najbolji mogući način potvrđuje i sama Homenka koja je po svaku cenu pokušala da spreči pokretanje parnice oko zaostavštine sa bizarnim objašnjenjem da parnica iziskuje ogromne troškove i smatramo da je celishodnije da Grad Beograd u dogovoru sa Republikom Srbijom postane isključivi vlasnik zaostavštine. Zašto uopšte praviti troškove kad fond želi da se izgradi muzej i ništa drugo. Projekt izgradnje muzeja ima gradsku podršku, pa ne vidim razlog da se sa tim dalje odugovlači.

Deo novca koji je ostao iza Olje Ivanjicki, oročen je na njenim računima. Kako u nekim bankama taj ugovor, usled nedovršenog ostavinskog postupka, nije mogao da se produži, a ni Istorijski muzej, kao privremeni staralac, nije mogao da oroči ta sredstva, već su morali da otvore račun na privatno lice. I taj novac je, kako nam je rečeno u Istorijskom muzeju, kratkoročno oročen, a kartica se nalazi sa ostalim Oljinim stvarima u sefu.

Neka muzej bude gradski, samo neka se na tom mestu napravi. Beograd bi mnogo dobio izgradnjom ovog muzeja. Postoje nekoliko načina za prikupljanje novca, može da se napravi javna aukcija Oljinog nakita ili garderobe, a bilo je i nekoliko zainteresovanih donatora koji bi pomogli gradnju. No, situacija se i kod njih menja, danas su zainteresovani, ali možda za neko vreme neće biti u mogućnosti da za to daju novac. Tadašnja direktorka Istorijskog muzeja Ana Stolić javno je izjavila da sve što je urađeno, urađeno je po nalogu suda: "...Prvo što smo uradili, ugradili smo protivprovalni sistem u ateljeu na Kosančićevom vencu i doveli dvadesetčetvoročasovno fizičko obezbeđenje. Iz bezbednosnih razloga, posle izvesnog vremena preselili smo najveći deo slika u naše depoe. Posedujemo zbirku od 3.500 slika i ako su za njih dobri uslovi, dobri su i za ova dela Olje Ivanjicki. Knjige, novac i nakit nalaze se u sefovima banke. Dva Oljina automobila, privremeno su smeštena u Muzej automobila...".

Smrt je sprečila Olju Ivanjicki da ostvari svoju ideju o otvaranju sopstvenog muzeja ili galerije - zbog nerešenog pitanja naslednika najveći deo njene imovine, slike, lični predmeti, kao i dela drugih umetnika koja je tokom života skupljala, gotovo dve godine nedostupni su za javnost ali su očito vrlo dostupni pripadnicima ožalošćene porodice koja je tokom proteklih godina izvodila raznorazne akrobacije i sistematski kompromitovala delo Olje Ivanjicki.

U svakom slučaju ovde itekako ima posla i za kriminalisičku policiju i specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal, jer se iz dana u dan potvrđuje da sa radom tzv. fonda i ekipe okupljene oko njega, mnogo šta nije u redu...

Tako je, recimo, dana 26. Jula 2009. godine totalno nekompetentna komisija formirana od strane Fonda u sastavu Milka Kosanović Borisavljević, Mirko Mrkić i Suzana Spasić pootvarala sefove u stanu i pored ostalog ustanovila da se nalazi ogrilca sa zelenim kamenom, 5 broševa, crni medaljon, tri kamenčića, šesnaest prstenova, jedna Burma, glomazna ogrlica, ogrlice sa žutim kamenom, ogrlica sa zelenim kamenom, 4 zlatne narukvice, sedamnaest prstenova itd iz čega se vidi da su predmeti popisani sasvim sumarno čime je otvoren put za raznorazne mahinacije.

Iako su sve umetničke slike bile uredno popisane od strane Istorijskog muzeja koji je organizovao njihovo čuvanje, javna je tajna da je neposredno uoči smrti Olja Ivanjicki očekivala isporuku velike količine upravo odštampanih grafika koje je samo trebalo potpisati a koje se nikada nisu našle na popisnim listama umetnina predatih Istorijskom Muzeju Srbije.

Sa druge strane, iako je sud poodavno doneo privremenu meru, kojom je zabranio otuđenje i opterećenje svih pokretnih stvari koje su popisane i koje su ušle u sastav zaostavštine umetnice i naložio fondu da se o njima stara na odgovarajući način, to ni najmanje nije bila smetnja da se već godinama preko sajtova Limundo i Kupindo nemilice rasprodaju grafike Olje Ivanjicki, knjige a čak i njene cipele baletanke a glavni prodavci su osobe poznate pod pseudonimima Suzanas (alias Suzana Spasić, odnosno direktorka Fonda Olje Ivanjicki), Mirkom (alias Mirko Mrkić, član Fonda) te Pavlet (alias Pavle Tišma, tj jedan od svedoka navodnog usmenog testamenta).

Tako je recimo Suzanas na aukcijama Limundo do sada prodala par novih crvenih baletanki, još 23.5. 2009, italijanske cipele Beti Flauers br 39, slučajno iste one veličine kao stopalo pokojne Olje Ivanjicki, 24.6.2008 godine prodavana je grafika na platnu Rembrantov san dimenzija 70 x 100 cm I to po ceni od 800 evra a prodaja je privremeno bila stopirana zbog bnavodne reorganizacije Fonda. Takođe je prodavana grafika Venere dimenzija 100 x 70 cm po ceni od 300 eura a u oba slučaja naveden je telefon Suzanes br 0642208...Sledila je prodaja 4.7.2009 reprodukcije Sjaj 2009, pa zatim 5.7. uramljene grafike za 32.000 dinara...

Inače Suzanas član je Limundo-a od 12.12.2008 a u period do 12.9.2009 prodala je ukupno 236 predmeta na aukcijama tog sajta! Mirkom član je Limunda od 17.12.2008 a do 28.7.2009 prodao je 58 predmeta!

Pavlet član je Limunda od 23.12.2008 a do 6.9.2009 prodao je 98 predmeta! Dok su se Mirkom i Pavlet u međuvremenu primirili, na dan završavanja ovog teksta Suzanas je imala ukupno 43 predmeta na aukciji , većinom knjige, ali i grafiku Olje ivanjicki Moj život po Vazariju koja se prodavala po 2.800 dinara i to još sa popustom što samo po sebi govori da je ožalošćena porodica naštancovala toliko grafika da je prezasitila tržište!

Stoga je u ovom trenutku najurgentija potreba da se preispita rad bulumente okupljene oko udruženog zločinačkog poduhvata odnoso Fonda Olje Ivanjicki koji i dalje neometano krčmi njenu zostavštinu, organizuje stupidne sms nagradne igre iako ostavina do danas nije završena te se uopšte ne zna ko je naslednik. Zvuči neverovatno ali istinito činjenica da država do danas nije zaštitila celokupnu zaostavštinu Olje Ivanjicki!

U njenom stanu se bez ikakvog pravnog osnova a kamoli dovršene ostavinske rasprave i danas nalaze NN lica iako je stan vlasništvo ULUS-a. Ta NN lica i fantomski fond iznose slike i organizuju izložbe a imovina se polagano krčmi u režiji ožalošćene porodice dok Suzana Spasić paradira unaokolo noseći Oljine haljine, bunde čizme i tako namontirana graciozno pozira imitirajući pri tome samu Olju Ivanjicki koja se naveliko prevrće u grobu gledajući šta rade njeni navodni prijatelji. Uostalom, ovime se potvrđuje stara poslovica da nema gorih neprijatelja od prijatelja!