Šešeljev povratak u Srbiju

Šta to radiš kume?!

Vece haškog tribunala je 6. novembra, nadglasavanjem, donelo presudu kojim je Vojislava Šešelja oslobodilo optužbi po svim tackama optužnice. Zbog izražene želje treceg clana veca da pismeno obrazloži svoj stav, odloženo je objavljivanje presude, ali su sudije, istog dana, odlucile da optuženog puste na slobodu, bez ikakvog ogranicenja, i pored protivljenja Vlade Srbije. Nakon njegovog povratka, u Srbiji ce se život iz temelja promeniti. Glad i sunovart koju je donela Vuciceva strahovlada pomoci ce da Šešelj razbije medijski mrak, da posvedoci o ološu koji je okupirao Srbiju. Srbija je potreban Voda, a od Šešelja nema boljeg. U nedostatku institucija, koje je urušila Vuciceva kamarila, potreban je masovni pokret da se dikatura zbaci. O Šešeljevom povratku u Srbiju piše naš novinar Predrag Popovic, bivši urednik Vucicevog dnevnog lista Pravda

Predrag Popovic

Vojislav Šešelj se u Srbiju vratio teško bolestan. Ima ozbiljnih problema sa srcem, krvnim pritiskom, kicma mu je osetljiva, muci ga astma, a najopasnije ga ugrožavaju metastaze karcinoma. Posle operacije na debelom crevu, revoltiran odlukom holandskih lekara da ga izoluju u tamnici bez prozora i dnevnog svetla, odbio je da prima hemoterapiju. Nedavno je otkriveno da mu rak razara i jetru.

Ipak, i takav, Šešelj je u boljem stanju od Srbije, koju razjeda karcinom naprednjackog kartela.

Za lecenje države i naroda od smrtonosne bolesti kriminala, korupcije, nepotizma i diletantizma, koju širi Aleksandar Vucic, neophodna je šok-terapija svakodnevnom dozom istine i otpora.

Taj posao niko ne može da obavi bolje od Vojislava Šešelja, koji je 15 godina uspešno držao pod kontrolom Vuciceve psiho-patološke poremecaje.Uostalom, borba protiv vucicevskog virusa, vodi radikala nije samo nacin da se vrati na politicku scenu i izraz potrebe za licnom osvetom, nego i obaveza prema svim gradanima Srbije koji sada stradaju pod diktaturom bivšeg generalnog sekretara SRS-a.

Vucic je formatiran u Šešeljevoj kadrovskoj laboratoriji, u kojoj sada mora da se pronade i odgovarajuca vakcina.

Vec u avionu, u prvoj izjavi novinarima koji su ga pratili na letu iz Amsterdama za Beograd, Šešelj je potvrdio da zna šta ga ceka.

- Stanje u Srbiji je gore nego 2003, kad sam otišao - rekao je predsednik SRS-a.

Da, mnogo je gore. U vreme Šešeljevog odlaska na „malo duže službeno putovanje" sudbinom gradana upravljali su Zoran Đindic, Vladimir Beba Popovic, Goran Vesic, Ljubiša Buha Cume, Milorad Ulemek Legija... Mediji su bili pod strogom kontrolom, a svi koji su se usudili da kritikuju režim nalazili su se na udaru centara moci u Nemanjinoj 11, Šilerovoj, ili surcinskoj Kotobanji. Državna i društvena imovina topila se u pljackaškoj privatizaciji, uništen je bankarski sistem, privreda je ruinirana, ocerupan je srednji sloj gradanstva, policija i pravosude zloupotrebljavani su u obracunima s politickim protivnicima...

Danas nema Đindica, ubijen je cim je pokušao da naruši ravnotežu odnosa vlasti i mafije. Sve drugo je, cak i personalno, i danas prisutno. Beba Popovic je Vucicev savetnik, Vesic mu je znacajan operativac, Cumetu cvetaju ruže, a i Legija, iz zatvora u Zabeli, svedocenjem u istrazi ubistva Slavka Curuvije, saucestvuje u diktatorovim prevarama. Pored svega toga, suštinska razlika izmedu vremena kad je Šešelj otišao i kad se vratio iz Haga, ogleda se u cinjenici da je zaustavljen proces demokratizacije društva i da na politickoj pozornici postoje samo SNS i njene neformalne frakcije, koje se medusobno takmice u ulagivanju gospodaru.

- Nastavicu gde sam stao - tvrdi Vojislav Šešelj.

Nimalo lak zadatak. I da nije teške bolesti s kojom se bori, Šešeljeve mogucnosti za politicko delovanje nisu velike. Da bi uzdrmao Vucicev režim morace da oporavi Srpsku radikalnu stranku, da izvrši kadrovsku cistku, obnovi infrastrukturu i nade nacin za finansiranje akcija. Kroz to vreme bice izložen medijskoj satanizaciji, licnoj i politickoj.

Šta ga ceka moglo je da se vidi vec prvog dana po njegovom povratku. Uz vest o Šešeljevom dolasku, svi zvanicni i nezvanicni režimski mediji pokrenuli su kampanju kompromitacije. Malo sami novinari, malo više pažljivo izabrani sagovornici upozoravali su javnost na Šešeljeve stare grehove. Svaki medijski portet pocinjao je podsecanjem da je voda radikala, sram ga bilo, Đindica nazivao „mafijaškim premijerom".

Pod uticajem Alchajmera, zanemareno je Vucicevo obecanje da ce „kao gubu iz torine istrebiti to dubre Đindica", kao i Nikolicevu najavu streljanja i kasnije objašnjenje da ga taj zlocin ne zanima jer je „mafija ubila svoje cedo, svog premijera".

Nema novina koje se nisu zgražavale nad Šešeljevom posvetom jedne od svojih knjiga Zvezdanu Jovanovicu, atentatoru na Đindica. Svi su zaboravili Vuciceve tvrdnje da je optužnica protiv Jovanovica montirana i da mu je iznudeno priznanje koje je dao u istrazi. Tomislav Nikolic je, takode, u jednoj predsednickoj kampanji obecao da ce preispitati presudu protiv Jovanovica i da ce je, ako nade propuste, poništiti.

Zli Šešelj je pretukao advokata Nikolu Barovica, naglasili su mediji. Nijedan nije pomenuo da je udarce zadao Petar Panic, Vucicev kum, koji danas važi za neformalnog upravnika BIA. Sonja Biserko se dosledno zgražava nad šešeljevskom vizijom Velike Srbije, ali pre bi i sama stavila šubaru i kokardu nego što bi priznala da su Vucic i Nikolic vredali „fukare" koje ne veruju da se srpska zapadna granica proteže linijom Karlobag-Virovitica. Kad gleda snimke Vucicevih velikosrpskih tirada, Biserko veruje da je on samo zevao, a reci su, sigurno, bile Šešeljeve.

Predstavnici udruženja Majke Srebrenice održale su konferenciju za novinare na kojoj su se usprotivili puštanju Šešelja iz pritvora, cime je, kažu, Tribunal uvredio žrtve i nagradio zlocinca. Ni one se nisu setile da nije Šešelj vapio za osvetom, tri nedelje pre masakra u Srebrenici, pozivajuci na ubistvo sto muslimana za jednog Srbina, dok je Nikolic, u to vreme, kukao što u Bihacu nije pobijeno 10.000 zarobljenih muslimana, baš po receptu koji je kasnije primenjen u Potocarima. Hrvatski premijer Zoran Milanovic u Saboru je osuo paljbu protiv Šešelja, zahtevajuci najstrožu kaznu zbog govora mržnje. Isti Milanovic je veselo cestitao Vucicu osvajanje nagrade „Lider regiona".

U stilu koji je nametnulo Tužilaštvo Haškog tribunala, za sve što su radili zajedno, odgovornost snosi samo Vojislav Šešelj, abolirani su njegovi najbliži saradnici Vucic i Nikolic. Rasterecen radikalskog nasleda, aktuelni vladar Srbije preko svojih cauša širi još jednu bitnu zamenu teza.

- Šešelj je prevaziden, on pripada prošlosti - isticu Nebojša Stefanovic, Aleksandar Vulin, Nikola Selakovic i slicni, kao da oni i licno i ideološki ne pripadaju toj prošlosti.

U nevolji, svestan kakve probleme ce izazvati povratak bivšeg šefa, kuma i prijatelja, Vucic je izabrao ulogu tolerantnog filantropa. S namerom da izbegne uvlacenje u politicku polemiku, s karakteristicnom patetikom, svoje izjave ogranicava na želje da Šešelj ozdravi. U ovoj fazi sukoba, to mu je dovoljno, iako i on zna da nece moci unedogled odlagati konacno svodenje racuna. Kad do toga dode, Vucic se nece uzdržavati od upotrebe svih sredstava protiv najomraženijeg neprijatelja. U odbrani trona, protiv bivšeg idola zloupotrebice sve što može, policiju, pravosude i ostale državne institucije.

Deo priprema za tu vrstu borbe vec je obavio. U saradnji sa Vladimirom Popovicem, zvanim Beba, odlucio je da Šešelja provuce kroz blato u najavljenoj istrazi politicke pozadine ubistva Zorana Đindica. Taj zahtev su u Evropskom parlamentu podnela cetvorica poslanika, medu kojima je i Arno Denžan, koga su srpski i crnogorski mediji opisivali kao francuskog obaveštajca. U završnoj reci na sudenju u Hagu, Šešelj je tvrdio da je Francuz „svesrdno pomogao Tomislavu Nikolicu da rasturi SRS".

- Arno Denžan je jedan od glavnih zaštitnika najveceg mafijaškog bosa na Balkanu, Stanka Subotica, zvanog Cane Žabac. On mu pruža zaštitu i racuna da ce uz njegovu pomoc da postigne neke politicke efekte u Beogradu. Inace, Arno Denžan je poznat po prljavim poslovima na Balkanu. Delovao je kao špijun na podrucju Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Kosova i Metohije i Crne Gore, pa se onda, 2002. godine, pridružio francuskom ministarstvu spoljnih poslova, da bi 2011. bio izabran za poslanika u Evropskom parlamentu. Denžan je održavao prisne kontakte i sa Bebom Popovicem, kao i sa Hašimom Tacijem - rekao je Šešelj u maju 2012.

Godinu dana kasnije Direktorat Evropske komisije je od Vlade Srbije zatražio da sprovede istragu politicke pozadine ubistva Đindica. Za sada nezvanicno, pripremu za taj posao preuzeo je Institut za javnu politiku Vladimira Bebe Popovica, koji je, navodno, vec formirao komisiju u kojoj se nalaze, izmedu ostalih, Popovicev advokat Ante Boškovic i Rajko Danilovic. Kad dode vreme, Vucic ce protiv Šešelja upotrebiti svoje najtuplje i najostrašcenije orude, Bebu Popovica.

Na šta je sve spreman, trenutni lider naprednjaka i vaskolike Srbije pokazao je u vreme raskola u SRS-u. Zarad jeftinih propagandnih poena, kako bi se strancima i domacoj javnosti prikazao kao nedužna žrtva, Vucic je optuživao Šešelja da je narucio seriju atentata na njega i Tomislava Nikolica. Iako su policija i Tužilaštvo utvrdili da ne postoje cak ni indicije za tako šta, sasvim je izvesno da ce se, kad mu to bude odgovaralo, Vucic opet poslužiti istim trikom. S jedne strane, prikazace bivšeg vodu kao ubicu ogrezlog u mržnji, a, s druge, dobice priliku da se uživi u svoju omiljenu ulogu pacenika kojeg progone sve sile sveta, pohlepni tajkuni, nepodobni novinari i zlocesti tviteraši.

U uslovima vanrednog stanja, kojim Vucic vec trecu godinu vlada Srbijom kao svojim feudom, Šešelj ce se suociti s teškim izazovima. Nece imati priliku da adekvatno odgovori medijskom progonu, stranacku infrastrukturu nece moci da obnovi bez ozbiljnijih finansijskih inekcija, a zastrašeni bogataši, cak i kad bi imali volju da pomognu radikalima, bice izloženi pritiscima i pretnjama. Pošto su citaoci Tabloida upoznati s najprljavijim nacinima na koji režim pokušava da spreci štampanje i rad redakcije, može samo da se zamisli kakvim represijama ce biti podvrgnuti svi koji se ohrabre da u Šešelja i SRS ulože neki dinar.

Vucic opstanak na vlasti brani na samo dva nacina: kolektivnom hipnozom, kojom 24 sata dnevno, preko RTS-a, Pinka, B92 i pratecih štampanih naprednjackih biltena, gradane truje lažnim obecanjima, i širenjem paranoje. Do juce, kad je bio najjaci, brutalno se obracunavao sa svakim ko bi posumnjao u njegovo mesijanstvo. Sada, po povratku najopasnijeg protivnika, kada mu se kavez poljuljao, morace da doda gas preko „Informera" i „Kurira", zaduženih za zamajavanje javnosti i kreiranje atmosfere straha. Pošto ni time nece moci da utice na Šešeljeve postupke, ostaje mu samo da prede u ofanzivu i konkretnim potezima dokaže da je strah opravdan, a to može samo direktnim nasiljem.

Dok je Šešelj bio daleko, u ševeningenskoj celiji, Vucic ga je junacki vredao i ogovarao, busajuci se u grudi kako ga se ne plaši jer je „taj monstrum samo mali miš" s kojim ce lako izaci na kraj. Tvrdio je da Šešeljev eventualni povratak ništa nece promeniti, „tri meseca ce trajati halabuka i ništa, nestace s politicke scene". E, kad je Šešelj seo u avion za Beograd, Vucic se sklonio u Bor, da tamo kamermanu Pinka objašnjava da ce Srbijom uskoro, naravno njemu zahvaljujuci, poteci med i mleko. Toma Nikolic je zbrisao u Hilandar, da se pomoli za spas duše svoje izdajnicke i za zdravlje. Svoje, ne Šešeljevo.

Povlacenje svojih glavnih meta na bezbednu distancu ne sme da zavara Šešelja. On ne sme da dozvoli da se zaista istutnji s nekoliko medijskih nastupa. Uz zaklinjanje na osvetu bivšim saradnicima mora gradanima, cije poverenje mu je neophodno za politicki vaskrs, da ponudi mnogo više. A, ima šta.

Vuciceva diktatura ojadila je Srbiju. Povecao se broj nezaposlenih, plate i penzije su smanjene, budžet se ne puni naplatom dugovanja tajkuna nego deranjem kože nesrecnika koji nemaju ni za hranu, pa gladni drhte u strahu od poreznika, elektricara iz EPS-a, kontrolora Bus-Plusa...

Dok režim „slavi Beograd na vodi", Arapima se u bescenje daju najplodnija vojvodanska polja, strancima se nudi Telekom, uzetim kreditima, kojima su državne institucije dobile veštacko disanje, zaduženo je nekoliko sledecih generacija... Za razliku od vecine trenutnih tzv. opozicionara, Šešelj ume i može da za svoju politicku promociju iskoristi takvo stanje. Njegova retorika uvek je isticala i socijalne elemente, kao i mehanizme za kanalisanje nezadovoljstva ojadenih gradana.

Uporedo s guranjem naroda u bedu, Vucic je i na nacionalnom i državnom nivou napravio seriju katastrofalnih grešaka. Kao strategiju na kojoj zasniva spoljnu politiku, prihvatio je kapitulaciju. Nema poniženja koje je, u ime svih gradana, prihvatio i proslavio. Svojim potpisom, istim koji je stavio na zakletvu u crkvi na vernost SRS-u, overio je nezavisnost albanske republike Kosovo. Za nepostojecu ljubav mešetara iz Vašingtona i Brisela pomutio je odnose sa Rusijom. Spas Srbije od bankrota vezao je za razne emire i šeike. Sve mu je to prolazilo bez po muke, u parlamentu su, iako formalno u drugim strankama, prisutni samo njegovi istomišljenici. Za razliku od njih, Šešelj je ekspert za tu temu. S obzirom na svoje rane radove i, narocito, na trag koji je ostavio u Haškom tribunalu, Šešelj ce lako i brzo osvojiti podršku svih gradana kojima je stalo makar do elementarnog ljudskog i nacionalnog dostojanstva.

Iako se Vucic potrudio da se i za taj problem pripremi na vreme, pa je u svojim medijima otvorio veliki prostor za promociju novog „patriotskog bloka" u kome bi se našli Demokratska stranka Srbije, Dveri, naprednjacka filijala Treca Srbija i neke grupacije slicnih ideoloških parola, uzalud se trudio. Naprosto, Šešelj je prirodni i neprikosnoveni voda srpskih nacionalista, patriota i desnicara. U odnosu na Sandu Raškovic-Ivic, dverjanski starešinski duo Glišic-Obradovic i njihove bivše saborce iz Vuciceve Trece Srbije, Šešelj ce za Srbe s jacim nacionalnim nervom ostati nedodirljivi voda i sto godina posle svoje smrti.

Odlaskom u Haški tribunal i nacinom na koji se tamo branio od optužbi za ratne zlocine, Vojislav Šešelj je iskoracio iz licne biografije u istoriju svog naroda. Uporan i dosledan, spreman na najteže licne žrtve, demolirao je optužnicu i, braneci sebe, ostavio trajno svedocanstvo istine o ratovima na prostorima bivše Jugoslavije. Iz, navodno, humanitarnih razloga, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, pušten je na privremenu slobodu, koja za njega, kao i za sve poštovaoce njegove haške epizode, ima ukus apsolutne pobede.

No, to nije dovoljno. Nevolja ga je zadesila da iz se haškog vrati u srpski, Vucicev zatvor. Kao iskusni robijaš, Šešelju nece biti problem da se privikne na život u tamnici koja umesto zidova ima režimske medije. Bez odmora u krugu porodice, morace da kruži Srbijom i buši rupe u sistemu laži i prevara svog bivšeg saradnika.

Cak i ako ne uspe u svojim namerama, ako ga bolest zaustavi ili gradani odbace, Šešelj ce doprineti ozdravljenju Srbije. Jakim recima razbice strah kod mnogih nezadovoljnih i ogorcenih ljudi, cija opoziciona energija je trenutno razbijena na nivo pojedinca ili malih enklava bez moci i uticaja. Samo Šešelj može da razdrma ocajnike koji su se prepustili sudbini. Samo njega Vucic ne može da ucenjuje i podmicuje, a kamoli da ga uplaši pretnjama. To zna i Vucic.

Šešelj i Vucic su sudbinski povezani. Od starih, zajednickih grehova, Vucic se brani zaboravom, a Šešelj može samo demokratskom borbom protiv diktatora u ciji mutirani politicko-genetski kod je utkao mnogo svojih osobina. Lako je nabrojati mnoge teze zbog kojih Šešelj možda nije zaslužio podršku, ali svi gradani koji više veruju svojim ocima nego Vucicevim lažima, moraju da mu pomognu u odbrani Srbije od Vucica. Ne zbog njega, nego zbog sebe.

KNJIGU PREDRAGA POPOVICA „ISTINA O VUCICU" NARUCITE NA 063/123-2702