Do koske

Nekoliko decenija traje zastrašivanje građana Srbije od opasnosti saradnje sa Rusijom

Daleko je sunce

Srpski političari treba da znaju, da uprkos svemu, politička etika Rusije i Evropske unije nije spojiva. Rusija, bez obzira na to, smatra da je u redu da Srbija sama bira svoj put, i tu joj ona nikada nije smetala, mada je znala da Evropska unija nikada neće primiti Srbiju u članstvo, što je danas svim građanima, pa i onima koji ma je srce na Zapadu, potpuno jasno.

Milovan Brkić

Sunce se rađa na istoku. A Rusija je decenijama Srbima, zvaničnom propagandom, opisivana kao zemlja opasnosti i mraka.

Za vreme socijalizma, ipak, učili smo o podvizima Valentine Terješkove i Jurija Gagarina, čitali Dostojevskog, Tolstoja, Šolohova, Jesenjina, Anu Ahmatovu, Antona Pavloviča Čehova....

Raspadom SSSR-a i SFRJ, Miloševićeva politika samoizolacije udaljila nas je i od Rusije, jer je ovaj bankar, kome je srce bilo u Njujorku a brat Borisav u Moskvi, kao ambasador države Srbije i Crne Gore, izvršavajući naloge svoje lude žene Mire, parama iz budžeta finansirao obaranje Mihaila Gorbačova, a potom podržavao Genadija Zjuganova da obori predsednika Borisa Jelcina.

Dolaskom na vlast Demokratske opozicije Srbije (DOS-a) skoro da je bilo zabranjeno govoriti ruskim jezikom u Beogradu, mada je prvi državnik, koji je posetio Beograd, nakon prevrata, bio Vladimir Putin. Ponudio je Srbiji svu pomoć, za koju Zoran Đinđić nije hteo ni da čuje.

Oduševljenje Zapadom, njegovim političkim sistemom, ekonomijom kulturom i vrednostima, svakodnevno je promovisano u Srbiji.

Pred sam kraj života, tadašnji premijer Zoran Đinđić je shvatio da zapad ne želi Srbiju, kao jaku i prosperitetnu zemlju, već porobljenu, koja će priznati separaciju Kosova i Metohije, i pristati na sva druga poniženja. Donatorska pomoć Srbiji koja je stizala od Zapada, EU i SAD-a, vraćala se donatorima, barem polovina, u vidu korupcije srpskih vlastodržaca i predstavnika donatora.

Premijer Đinđić je još u januaru 2003. izjavio da u Briselu sedi gomila licemera, koje Srbija kao demokratska država ne zanima. Njih zanima zadužena, nesposobnma i gladna Srbija, spremna na saginjanje i ucene.

Deset dana uoči streljanja, premijer Đinđić se u Banja Luci sreo sa Valerijem Odnjicovim, prijateljem ruskog predsednika Putina. Goran Svilanović ga je odvraćao od tog puta, navodeći da mu prete iz Vašingtona, da ne ide na sastanak. Đinđić je nameravao da realizuje još važeći ugovor sa Rusijom o vojno-tehničkoj saradnji, vredan pet milijardi dolara, da ugovori potpisivanje strateških ugovora, koji bi Srbiji omogućili da normalno posluje, a da Rusija, kao saveznik, blokira sve napade Zapada na nju.

Novi lider Boris Tadić ulagivao se Zapadu, na najmizernije načine, istovremeno uzimajući milione dolara na svoje inostrane račune. Istovremeno, njegov šef kabineta Miodrag Rakić je igrao dvostruku ulogu. Podržavao je šefa, a one oko njega, naročito Đilasa, spuštao na zemlju, da ne huli protiv Rusije. Zahvaljujući njemu došlo je do prodaje NIS-a, do ruskih ulaganja u srpsku privredu.

Dolaskom Aleksandra Vučića, Alekse Žunića engleske obaveštajne službe MI 6 i američke CIA, interesi Rusije u Srbiji su saplitani, ali je ljubav građana prema bratskom ruskom narodu narastala. U Rusiji danas radi više od 100 hiljada građana Srbije. NIS, Lukoil, Sberbanka pune srpski budžet, za razliku od američkih kompanija, koje isisavaju iz budžeta Srbije i zadnju paru.

Srpski političari treba da znaju da uprkos svemu, politička etika Rusije i Evropske unije nije spojiva. Rusija, bez obzira na to, smatra da je u redu da Srbija sama bira svoj put, i tu joj ona nikada nije smetala, mada je znala da Evropska unija nikada neće primiti Srbiju u članstvo, što je danas svim građanima, pa i onima koji ma je srce na Zapadu, potpuno jasno. Srpske vlade lagale su građane pričama o članstvu u EU, pravdajući masovnu krađu. A od dolaska DOS-a do današnjih dana iz Srbije je izneto više od 100 milijardi evra!

I dok nam već deset godina iz Vašingtona, Brisela i Berlina šalju ultimatume - prvo su nam odcepili Kosmet i priznali ga kao samostalnu državu, a potom isporučili duži spisak zahteva, ružeći nas na sva usta, iz Moskve su, uvek, biranim rečima Srbiju ocenjivali kao suverenu zemlju, koja ima pravo da odlučuje o svom putu. Jedino, ako Srbija uđe u NATO, poručili su iz Moskve, onda dve države neće više biti u istoj koloni.

Prokonzuli, poput Majka Kirbija, engleskog i ambasadora Nemačke svakodnevno udaraju packe građanima Srbije, optužujući nas za zločine, kao da smo svi umobolni, terajući nas da uzimamo kredite, da se izvinjavamo svima i svakom, da pola Srba pohapismo i osudimo zbog ratnih zločina, a iz Moskve su nam uvek dolazili sa prijateljskim namerama. Ruski ambasador i državni zvaničnici nikada nisu uvredili Srbiju i njeno rukovodstvo.

Američki predsednik Barak Husein Obama svakog dana preti celom svetu, a nemačka kancelarka uslovljava evropske zemlje da joj služe kao robovi. Istovremeno, ruski predsednik Putin nijednom rečju nije nikada uvredio ni američki, ni nemački, niti građane bilo koje zemlje.

Američka televizija CNN svakodnevno izmišlja događaje i vodi propagandu goru od Gebelsove, dok je ruska globalna televizija Raša Tudej samo istinitim izveštavanjem, svela gledanost i uticaj CNN-a na nivo lokalne televizije.

I dok američkim gradovima nacionalna garda ulazi u bitku sa građanima koji protestvuju protiv nasilja i ubistava crnih građana, ruski predsednik Putin izjavljuje da se nada da će američki partneri izbeći sudbinu SSSR-a, i da će rešiti unutrašnje probleme.

Da se to događa u Rusiji, sva zapadnoevropska štampa i ona u SAD-u optužili bi Rusiju za teška kršenja ljudskih prava i pozvala da se ovi barbari izoluju. Kada je Ukrajina oborila malezijski avion, zapadnoevropski mediji su našeg predsednika Putina nazivali Hitlerom. Nakon što je ustanovljeno ko je oborio avion, ti isti mediji ćute, ni da se izvinu.

Da je, recimo, legendarni glumac i režiser Nikita Mihalkov, uzeo američko državljnstvo, raspolućeni američki predsednik bi, gestikluirajući kao i njegovi preci, to opisao kao bekstvo iz Gulaga.

Dolazak glumaca Žerara Depardijea, i američkog Stivena Sigala u Moskvu, njihovo prijateljstvo s predsednikom Putinom, i dobijanje ruskog državljanstva, nije u ruskoj štampi predstavljeno kao bekstvo od nasilja, već kao lični izbor slavnih glumaca. I srpskoj vladi smeta prijateljstvo Emira Kusturice sa predsednikom Putinom.

Uoči dolaska ruskog predsednika Putina na sastanak sa papom Franjom I, pre dve nedelje u Rimu, raspamećeni Obama je ljutito uputio poruku papi da bude oprezan u razgovoru sa ruskim predsednikom. Nevaspitanje, arogancija i nasilje danas vlada u SAD-u i zemljama Evropske unije.

Kada su članice moskovske grupe Pusi rajot ("razuzdane pičkice") izvele ''performans'' u pravoslavnoj crkvi i uhapšene, ceo zapadni medijski korpus je osudio njihovo hapšenje. Kada su članice ukrajinske ženske grupe Femen nastupile gole u Parizu, u znak podrške ruskim koleginicama, sekući pravoslavni krst, uhapšene su. To nije za Zapad kršenje ljudskih prava.

I dok u Moskvu hrle najslavniji glumci, režiser, pisci, kao i srpski radnici, vlada Aleksandra Vučića pokušava da nas, Velikom propagandom laži, odvoji od Rusije. I to u času kada evropski i američki političari na njega, otvoreno, gledaju kao opasnog ludaka. Ali, njemu je milije američko govno, nego ruska salata. Milijardu naših evra, on je preselio u račune u bankama na Zapadu.

Da li će sunce još biti daleko za Srbe?