Stav

FIKCIJE

Branko Dragaš

IZVOZ - Režimski ekonomisti, predvođeni Stojanom Stamenkovićem, koji decenijama služi svakoj vlasti, hvalio se da u prvom kvartalu 2016. raste izvoz, izuzetan rast, od stabilnih 1,4% mesečno. Premijeru je to dokaz da su njegove reforme najbolje na svetu. To su najveće reforme u istoriji Srbije.Tako počinje njegovo nesnosno marketinško ludilo. Koga pothranjuju režimski estradni ekonomisti. Pogledajmo kako se kreira ta statistička laž.Izvoz raste u odnosu na prošlu 2015. godinu. Ali, kako je to u odnosu na 2014 godinu? Pogledajmo zvanične statističke podatke. Republičkog zavoda za statistiku. Izvoz u 2014. je bio 14,849 milijardi dolara. Izvoz 2015. je pao na 12,309 milijardi dolara. Znači izvoz je PAO u 2015. za 2,540 milijardi dolara ili - 21%. Izvoz u prvom kvartalu, kažu režimski ekonomisti, izuzetno raste. Posle ogromnog pada u 2015. Molim estradne ekonomiste da ne pothranjuju ludilo premijera. Neka iznose stvarne podatke koji postoje u državnim statističkim izveštajima. Prikazivanje podataka koji odgovaraju režimu ne može da doprinose našem ozdravljenju.

PLATE - U istom izveštaju se navodi da je rast plata u 2016. izuzetan. Ukupan međugodišnji rast zarada iznosi 6,4% , realno - 5,7%,. Rast plata u javnom sektoru je 4,6% i rast plata u javnim lokalnim preduzećima je 4,3%, dok je u javnim državnim preduzećima čak 11,9%. Uprkos svim podacima da na državnom budžetu plate prima preko 820.000 ljudi, uprkos proračunima da je najmanje 400.000 ljudi višak i da privreda više ne može da izdrži tolika opterećenja iz državne nadogradnje, nastavlja se povećavanje plata u državnim preduzećima. Račun za naplatu ovakvog neracionalnog ponašanja države je došao na naplatu. Premijer i njegovi ekonomisti sakrivaju strašnu istinu da se od 2012. do aprila 2016. režim zadužio 11 milijardi evra i da toliko zaduživanje država više ne može da izdrži. Zaduživaće nas sve dok ne dođe do potpunog sloma ovog izdajničkog i totalitarnog režima.

ZAPOŠLJAVANJE - Evo, još jedne fikcije. Marketinškog spinovanja režimskih eksperata. Premijer se slika na otvaranju novih radnih mesta. Nijedna investicija, ma koliko bila mala, ne može da prođe bez njega.Tako stvara privid da se rešava nezaposlenost u državi, jer građani mogu da prate otvaranje novih pogona, hala i fabrika. Nije zadatak premijera da se slika na otvaranju novih pogona i fabrika. Nije njegov posao da preseca vrpce. To je silno gubljenje vremena. Dragocenog vremena jednog dobrog i uspešnog premijera, koji mora da upravlja državnim sistemom i nema vremena za gubljenje. Premijer mora da stvara takav zakonski i privredni ambijent u kome se otvaraju nove kompanije i zapošljava veliki broj ljudi.Premijer mora da pokrene privredu i iskoreni nezaposlenost. Nažalost, premijer Srbije to ne zna da radi.

Pogledajmo jednostavnu matematiku. Pretpostavimo da premijer stvarno radi 365 dana u godini, kako se on hvali da radi. Pretpostavimo da svakoga dana otvara pogone, hale i fabrike. Male i velike. Tako svakoga dana imamo priloge iz privrede kako premijer seče vrpce i drži prigodne govore. Neka se tako otvori 365 pogona, hala i fabrika i neka se zaposli, u proseku, recimo, sto novih radnika. To je ukupno 36.500 novouposlenih radnika. Kako je nezaposlenost narasla na milion ljudi, oni koji traže posao i koji dolaze na posao i ne primaju plate, to znači da premijeru treba 27 godina da uposli sve nezaposlene. Šta je sa 1,6 miliona ljudi koje treba prekvalifikovati da bi mogli da budu konkurentni na tržištu? Šta je sa 820.000 ljudi koji primaju platu od države? Koliko vremena treba premijeru da ovakvim tempom zapošljavanja uposli čitavu Srbiju? Kakav nam premijer treba? Treba nam premijer koji će moći da uposli 3,4 miliona ljudi i koji će za pet godina, pametnom ekonomskom politikom, da poveća BDP na 230 milijardi evra godišnje. Treba nam premijer koji neće gubiti vreme na demagoške parole i na spinovanje umorne i nezaposlene nacije. Imamo li takve kandidate za premijera? Sve priče su dosadne i ne možemo više da ih slušamo.

HELIKOPTER - Uvek su me nervirale marketinške američke metafore. Glupe i proste. Koje voli da primenjuje američka elita. Koja je, takođe, glupa i prosta. To je ona čuvena fora da li je čaša do pola puna ili do pola prazna. Ili, kako se obogatiti za jedan dan. Priručnik za lakoverne. Ili gutanje žaba. Savet glupavim narodima da odmah progutaju žabu. Ili o društvu kao hotelu.

Za bogatu klijentelu su rezervisani isključivo luksuzni apartmani na vrhu. Uprkos propasti neoliberalizma, danas smo se ponovo uverili da neoliberalne fore još nisu mrtve. Drže se, uprkos tome što su narušena društva i građani dovedeni ispod crte egzistencijalnog minimuma. Nova istraživanja u SAD pokazuju da 47% ispitanika ne može da izdrži neki novi rashod od 400 dolara, jer je to veliki udar na njihov porodični budžet i za taj iznos bi morali da se zaduže. To najbolje govori o teškom položaju američkih građana i njihovom preživljavanju u uslovima sve veće ekonomske i društvene krize.

Ali, ideologe neoliberalizma to uopšte ne zanima. Oni su dopro plaćeni od multinacionalnih korporacija i nastavljaju da drobe svoje stare, isprazne i promašene priče o slobodnom tržištu, građanskim pravima i slobodama. Ovih nekoliko poslednjih nedelja, oni nam ponovo lansiraju nadaleko čuvene Fridmanove monetarne budalaštine. Evropski političari su oduševljeni. Dobili su rešenje za sve svoje ekonomske probleme. ECB smatra da je to dobra ideja i da treba da se razmisli o njenoj primeni. O čemu se radi?

Neoliberalni guru današnje finansijske propasti sveta, čuveni finansijski gangster iz Čikaga, profesor Fridman, nobelovac i ljubimac Familije, koji je uveo doktrinu šok terapije u ekonomske sisteme primitivnih naroda, radi njihovog neokolonijalnog porobljavanja, svojevremeno je govorio, tražeći rešenja za pokretanje privrednog rasta, izlaska iz deflacione spirale i početka novog zapošljavanja, svih onih država koje su u krizi, recesiji ili u velikim ekonomskim problemima , da je najbolje da se stave štampane novčanice u helikopter i da se bace da svi građani mogu da uzmu taj novac kako bi mogli da povećaju potrošnju, koja će povećati privredni rast, koji će povećati zaposlenost i koji će omogućiti brzi izlazak iz recesije.

Svi su bili oduševljeni mudrošću čikaškog profesora i, evo, danas, posle deset godina od njegove smrti, posle potpunog kraha neoliberalizma, posle tragedije koju su doživele države i narodi, posle svih dokaza da je to bio jedan potpuno pogrešan, štetan, nakaradan i razbojnički model, sve u interesu jačanja svetskih elita da budu još bogatije, dok su siromašni postali sve siromašniji, danas, ponovo, po ko zna koji put, kao da se ništa nije u svetu dogodilo, neoliberalni talibani nas bombarduju iz vazduha glupostima uvaženog svetskog prevaranta i nitkova profesora Fridmana. Zamislimo, za trenutak, to bacanje para iz helikoptera. Bukvalno tako. Pare u helikopter bi donela centralna banka iz neke nove emisije. Štampanje papira bez pokrića bi se, dakle, povećalo. FED-u i ECB -u to nije nikakav problem, oni to rade svaki dan. Štampaju falš pare. Helikopter bi bio sigurno vojni ili policijski. Fridman je poznat da voli vojne hunte i policijske režime, jer se tako, kako je govorio, lakše i brže može vršiti ekonomska šok terapija. Salvador Aljende je platio glavom svoje protivljenje neoliberalnim šok receptima, dok ih je diktator Pinoče sprovodio, prolivajući krv i zatvarajući na stadionima sve koji su se protivili njegovoj diktaturi.

Kad se pare bace, recimo, nad nekim gradom, onda bi nastao pravi lom i stampedo u tom gradu. Sve aktivnosti u tom gradu bi stale. Svi građani bi jurili da uhvate što više lažnih para. Nastale bi opšta tuča i ubistva zbog štampanih para. Svako bi hteo da prikupi što više bačenog novca. Tako bi se jači i snažniji, mišićaviji ljudi, koji nemaju nikakvih predrasuda niti morala, dokopali najveće količine novca. Nešto bi sami prikupili, ali veliki deo novca bi oteli od onih koji su slabiji. Zar ova metafora ne pokazuje samu suštinu neoliberalne dogme? Snažniji, suroviji i bezobrazniji bi došli do velikog novca i trošili bi ga za svoje potrebe.Tako bi rasla tražnja za luksuznim proizvodima, dok bi stagnirala proizvodnja za široke narodne mase. Ne bi se povećala zaposlenost, nego bi se ona dodatno smanjivala. Efekat bacanja novca bi bio potvrda da je neoliberalizam nastavio da raslojava društvo na sve bogatiju, privilegovanu kastu i sve siromašnije, pauperizovane građane. Ogolio sam ovu metaforu namerno.Tako se jasnije vidi njena glupost.

Nisam, naravno, ulazio u ostale protivrečnosti metafore. Recimo, zašto da se upotrebljava mali helikopter umesto velikog bombardera? Bacanje lažnog novca iz vazduha je štetno isto kao bacanje bombi sa osiromašenim uranijumom NATO zlikovaca na nevine građane Srbije. Evropske države neće rešiti svoje društvene i ekonomske probleme ovom, dokazano glupom, Fridmanovom metaforoma. Neće rešiti kao što se teška bolest ne može izlečiti ako se pacijent zaspe velikom količinom aspirina. Aspirin ne može da izleči tešku bolest u organizmu, jer je organizam ozbiljno oboleo. Mora nešto drugo dobar doktor da preduzme.

Društveni sistem na Zapadu je opasno oboleo i mora urgentno da se leči. Tu društvenu bolest i propast Zapada nagovestio je pre sto godina Špengler. Danas živimo u raspadu tog društvenog sistema. Ako želimo da izlečimo oboleli društveni sistem, koji se već raspada i čije posledice raspada će biti jako opasne za siromašni deo čovečanstva, onda moramo, nema drugog načina, da promenimo sistem. Bez promene društvenog sistema nema nam spasa. Potrošačko-komercijalnu civilizaciju mora da zameni neko novo humanističko društvo, koje će u središte svih društvenih vrednosti staviti Boga i moralne vrednosti, dok će čovek, vekovima varan da je on centar sveta, morati da služi tim novim vrednostima u društvu.

To je, prema mome mišljenju, jedini način da se izbavimo iz sadašnje nevolje. Što više ljudi na planeti bude to što pre shvatilo, manje žrtava će biti u tom prelasku na humanističko društveno uređenje. U bolesnom društvenom sistemu sve je bolesno. Finansijski sistem razvijenog sveta je, takođe, oboleo. Danas prisustvujemo raspadu jedne fašističke ideologije.

Sve veći broj ljudi razume šta se dešava i podržava nove ideje. Teško oboleli finansijski sistem Zapada ne može da izleči štampanjem evra i dolara bez pokrića, jer to samo uvećava problem, umesto da ga rešava. Ne može se gasiti požar bacanjem benzina iz "Kanadera" u letu. Eto, malo i ja da odgovorim metaforom svetskog priznatog nobelovca. Malo da budem u Fridman trendu. Problem je mnogo dublji i složeniji. Zadire u društveni sistem koji je generator krize. Zadire u ekonomski sistem, koji stvara, na jednoj strani, malu, odabranu kastu privilegovanih, koji kontrolišu sve finansije planete, dok, na drugoj strani, nastaje ogromna, obespravljena masa siromašnih, koji se bore za elementarnu egzistenciju i koji nemaju nikakvu životnu perspektivu u takvom neslobodnom, nepravednom i totalitarnom sistemu. Šta je rešenje?

Mora da se sruši - TOTALITARIZAM! To je uzrok svih savremenih svetskih problema. Rušenje totalitarizma je jedini spas za porobljeno čovečanstvo. Sve je vrlo jednostavno. Ne treba trošiti vreme na čitanju ili slušanju propalih neoliberalnih dogmi. Pitanja su vrlo jednostavna. Da li ste za rušenje totalitarizma ili niste? Da li radite za totalitarni sistem ili ne radite? Sve ostalo je gubljenje vremena. Nema kompromisa sa totalitarizmom. Ne možete da služite totalitarizmu i da se borite za Republiku, Demokratiju i Slobodu. Zato je ovakva parlamentarna predstavnička lakrdija prevaziđena. Evropa mora da se oslobodi EU. Briselskih fašista koji uništavaju Evropu. ECB koja štampa lažni evro. I taj lažni evro hoće da bacaju iz helikoptera. Kako bi lokalni požar pretvorili u svetsku, vatrenu buktinju. Kako danas stvari stoje, Evropa se budi. Ustaju porobljeni narodi. Ustaju jer nemaju drugog izbora. Demokratija mora ponovo da se vrati na ulice i da sa ulica sruši briselske, vavilonske kule od karata.