Po mom mišljenju

Sjaj i beda aplauza

Živan Haravan

Ako bih pokušao da dam definiciju aplauza, uz rizik da je to, već, neko nekad učinio, ona bi glasila: "Aplauz je spontana čovekova reakcija na neki spoljašnji ugođaj". U prvim mesecima čovekovog života aplauz je spontana reakcija bebe, kao odraz radosti zbog prepoznavanja nekog najbližeg, a koji je kod nas pogrešno prepoznat kao puko "taši-taši". Zato je i nastala bemislena pesmica: "Taši-taši tanana i svilena marama, u marami šećera da mi dete večera"(?!).

U neka, sada, već, daleka vremena, kada sam se bavio pevanjem zabavne muzike, svaki pevač bi nakon njegove najave od strane voditelja programa, stao za mikrofon i u skladu sa impresijom koju je ostvario kod publike dobio aplauz od ili "šljap-šljap" do frenetičnog aplauza koji je trajao. Bila bi, tada, uvreda za svakog pevača, pijanistu, glumca, sportistu...,kada bi voditelj u najavi rekao: "A, sada, molim jedan veliki aplauz za..."! Zamislite da li bi više ikad dobio posao neki voditelj da je, najavljujući "Bitlse", rekao:

"A, sada molim jedan veliki aplauz za 'Bitlse'!". Aplauz je bio vredniji od honorara! Proporcionalno dužini i frenetičnosti aplauza svakom umetniku-izvođaču je san bio ili košmaran, ili ga ne bi imao čitave noći, ili bi zaspao kao jagnje, punog srca i duše - presrećan.To je bilo vreme punog sjaja aplauza koji se nije mogao naručiti, zamoliti publiku da ga dobijete, a i publika i onaj-oni kojima je aplaudirano, bili su u svojevrsnom transu.

Danas je u Svetu i kod nas aplauz duboko, duboko utonuo u besmisao. Postao je debilno tapšanje dlana o dlan na molbu(!?) voditelja, na znak režije u tv-studiju, na govor Vođe u Skupštini...

Zato, u zavisnosti od vrste besmislenog aplauza, možemo ga podeliti u vise kategorija.

Poltronski aplauz

Ova vrsta tapšanja, nazovi, aplauza, pojavljuje se na više mesta, ali najupečatljiviji je u Skupštini Srbije.

Redovna je praksa da poslanici vladajuće većine u Parlamentu, besomučno aplaudiraju svom Vođi na svaku drugu, a ne retko i prvu, izgovorenu rečenicu. Nemuštim jezikom se "sporazumeju" kada treba sa tapšanjem prekinuti, u napetom iščekivanju novih "velikih" misli i reči Vođe do ponovnog tapšanja.

Nešto manji aplauz poberu od svojih stranačkih pajtasa i Vođini parlamentarni, zaduženi, "govornici" koji se takmiče ko će se svojim govorom, pljuvanjem "onih drugih", tananije ili robusnije zavući Vođi u guzu. Onaj ko to učini vazduplohovom, taj ispada iz prve postave, a onaj ko umoči svoje reči u vazelin - ostaje.

Plaćenički aplauz

U bezbroj tzv. talk-show ili drugim tv emisijama iznajmljuje se publika za aplauze! Jadno i smešno! Jadno od strane produkcije, zato sto se radi o ljudima koji su u totalnoj besparici i koji za bednih 500 dinara po kiši ili snegu ili u studiju, drežde nebrojeno sati dok se snimanje ne završi. Njivova je "dužnost" da, pored vrištanja i navodnog oduševljenja, na dati znak režije, ili idiotski poziv voditelja "A, sada molim za jedan veeeeliki aplauz..", tapšu-aplaudiraju. Smešno, sa aspekta suštine aplauza, što taj nesrećnik koji je kao očaran nekom "starletom" ili političarem, pevačem ili "duhovitošću" voditelja, na dati znak tapše, a istovremeno misli na svoje neplaćene komunalije, prazan frižider kod kuće, svoju nezaposlenu decu... Niti zna, niti ga interesuje kome i zašto tapše-aplaudira. Važno mu je samo da dobije (ako i kada će dobiti) svojih 500 dinara.

Aplauz na sahrani

Na neizmeri gubitak naše kulture i žalost svih nas, za kratko vreme napustiše nas nekoliko velikana filmske i pozorišne umetnosti. Komemoracija je posvećenja njihovom stvaralaštvu, njihovom doprinosu kulturi Srbije, njihovom nezaboravu. Ako je neki od njih imao želju da mu se otpeva ili odsvira neka njemu draga pesma, onda kada se bude opraštao od nas, to je, kao poštovanje njegove želje, sasvim u redu.

No, uz najiskrenije saučešće u bolu njegove porodice, prijatelji pokojnika, u poslednje vreme, praktikuju aplauz pri spuštanju kovčega. Znam, reci će neko da je to poslednji aplauz za prijatelja - velikana koji je on zaslužio.

Mislim da greše! Pilikom spuštanja kovčega treba staviti ruku na grudi gde je srce i to bi bio adekvatančin oproštaja. Aplauzu je mesto tamo gde ga je umetnik uvek i u izobilju dobijao svojim radom i koji mu je hranio dušu, punio novom energijom za nove poduhvate.

Smrtni aplauz

Ova vrsta aplauza, Bogu hvala, kod nas (joj uvek) nije zabeležena. Tipična je za psihijatriski bolesne Vođe.

Jedan je živ i da mu ne pominjem ni ime ni zemlju u kojoj neko bude streljan ako prvi prekine sa aplauzom Vođi ili ako, ne dao mu Bog, zadrema za vreme aplauza Vođi koji drži neki desetosatni govor. Solženjicin, u svojoj knjizi "Arhipelag gulag" daje istinitu priču o tragičnom kraju jednog "belog" gospodina, agronoma, koga je Staljin poštedeo i poslao ga u jedan kolhoz. Tamo je bio potreban zbog svog obrazovanja i struke. Jednog dana došao je u taj kolhoz neki partijski agitprop da održi nekakav govor. Na svako pominjanje Staljinovog imena, prisutni su ustajali i po 15-20 minuta - aplaudirali. Moglo je da se sedne, tek, kad govornik to učini. Ali kada je jedan aplauz trajao vise od 30 minuta, siroti, vremešni, umorni agronom je morao da sedne.

Isto veče su mu pokukaci na vrata dvojica u kožnjacima, pokupili ga i njemu se gubi svaki trag.

Zaključak

Aplauz je, dakle, po svojoj prirodi-suštini odraz naše radosti zbog nečega lepog, plemenitog, što nas je dirnulo u dušu i razgalilo. Ako se ikada budemo vratili sebi, a to samo budućnost zna, aplauz će povratiti svoj sjaj i svrhu.

Dok se to ne desi: "Molim za jedan veeeeliki aplauz ovom mom tekstu!"