Feljton

Ekskluzivno: "Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (9)

Iz zatvora u diplomatiju

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

Malo je poznato da je i Branislav Nušić u mladosti pisao političko-satiričnu poeziju i u uređivao šaljive listove (Telefon). Od tih njegovih pesama uglavnom je poznata samo „basna", Dva raba, (objavljena 1887. godine u Novom beogradskom dnevniku pod prozaičnim naslovom Pogreb dva raba), zbog koje je bio osuđen na dva meseca, pa na dve godine robije.

Dragoljub Vlatković kaže da je Nušić ovim stihovima plaćao danak za ulazak u literaturu...Sve Nušićeve političko-satirične pesme crpele su inspiraciju iz života i nastale su kao piščeva reakcija na konkretne pojave i događaje. Tako i pesma Dva raba (,,rab" je crkvenoslovenska reč i znači „pokojnik") opeva smrt, bolje reći sahranu dva pokojnika u aprilu 1887. godine. Jedan „rab" je bio major Mihailo Katanić, poznat naročito po herojstvu u Srpsko-bugarskom ratu (1885).

U to vreme je bio toliko popularan da ga čak i Stevan Sremac spominje u svojim delima kao sinonim i simbol herojstva. Drugi „rab" je bila majka generala (tada pukovnika i ministra) Dragutina Franasovića - Frane Franasović, čija je sva zasluga u tome što je rodila „spasioca" i ljubimca kralja Milana.

Ko je bio Katanić, o čijem je herojstvu i strana štampa pisala i prema kome se i neprijatelj ophodio s poštovanjem?

Mihailo Katanić je iz sela Bečnja, u rudničkom kraju. Otac mu, Joca Katanić, bio je više godina narodni poslanik. Katanić je stupio u vojsku po završetku četvrtog razreda niže gimnazije 1857. godine, a oficir je postao 1864. - čuvene godine kada je umro Vuk Karadžić, a rodio se Branislav Nušić. Od tog vremena obavljao je dužnost bataljonskog ađutanta, vodnog oficira i četnog oficira sve do Srpsko-turskih ratova 1876-78. godine.

U prvom ratu za oslobođenje i nezavisnost (1876) komandovao je jednim odredom i gotovo za sve vreme bio komandant mostobrana na Moravi kod Aleksinca. U drugom ratu (1878) komandovao je Jasenečkim kombinovanim bataljonom Smederevske brigade. Učestvovao je u bojevima na Gorici, Grdelici i pri napadu na Vranje. Na Gorici je čak prvi napao Turke. Zbog junačkog držanja i uspešnost komandovanja dobio je čin kapetana I klase, Zlatnu medalju za hrabrost i ruski Orden Stanislava IV stepena.

Sva ta slava, ipak, zaostaje za onom koju je postigao u Srpsko-bugarskom ratu, naročito u borbama kod sela Vrapče blizu Caribroda (danas: Dimitrovgrad). Posle pobede kod Slivnice, Bugari su nezadrživo nadirali prema Pirotu. Kod Vrapče, 12. novembra 1885. godine, opkolili su Katanićev bataljon. I samo zato što su bili u velikom broju i zadojeni mržnjom osvete uspeli su da savladaju Katanićeve div-junake, među kojima je bilo mnogo ranjenih i poginulih. Ostalo im je bilo još da uzmu i bataljonsku zastavu i ponesu je kao trofej u Sofiju. To bi sigurno i učinili da nije bilo Katanića. Spasavajući srpski steg, borio se kao lav. Dobio je dve rane od puščanog zrna i pet od bajoneta. A kada je video da zastavu ne može spasti, zderao ju je sa koplja i sakrio pod bluzu.

Prema pisanju lista Nova ustavnost (u broju od 5. maja 1887), ovu natčovečansku borbu Katanića protiv bugarskih vojnika posmatrao je s obližnjeg visa bugarski knez Batemberg. „Kada je Batemberg video", kaže se u tom listu, „da je Mihailo već pao", on pošalje jednog svog ordonansa (koji je ovo pričao) i jednog oficira da spasu Mihaila. Kad su ovi oficiri došli na mesto gde je Mihailo pao, našli su četiri bugarska vojnika u krvi ogrezla, koje je Mihailo iz revolvera poubijao, ali su ga ostali vojnici savladali, svukli mu haljine (čak i čizme) i kundački ga grozno udarali. Bugarski vojnici uzmu ga onako bosa i više polumrtva i obeznanjena i odvuku ga po snegu u Caribrod. Čim su ga tamo doveli, pošao je Batemberg sa Karavelovim da ga vidi. Batemberg odredi naročitog lekara koji će ranjenog junaka lečiti. Nameravalo se da ga odmah prenesu u Sofiju, ali zbog teških rana, to beše nemoguće odmah posle dva dana. Treći dan pošto su odneli Mihaila u Sofiju (dakle pet dana pssle borbe), došao je Mihailo nešto malo k sebi i počeo govoriti.

Glas o Mihailovom junaštvu dopro je i do Sofije, i kad su ranjenog oficira odneli u bugarsku prestonicu, dolazili su Bugari kao na čudo da ga vide. U Sofiji predat je Mihailo doktoru Vankovu na lečenje, koji se svojski zauzimaše da spase život odličnom vojniku. Po povratku Batemberga u Sofiju, priča Vankov, kad je docnije došao u Beograd, da mu je Batemberg jednom prilikom rekao: „Gledajte da spasete život ovom hrabrom oficiru, jer to je redak junak". Za vreme svoga bavljenja u Sofiji, Mihailo je primao posete i ponude iz prvih sofijskih familija, a naročito brigu vodili su o njemu Nikola Sunkarov i njegova žena. Nj. V. kralj Milan još dok je bio u ropstvu, "unapredio ga je za majora".

Po povratku u Srbiju, pa do kraja 1886. godine Katanić je bio u garnizonu u Kragujevcu. Tada je postavljen za komandanta Okružne komande u Valjevu. Pred smrt, premešten je u Beograd, ali nije stigao da postane žitelj glavnog grada. U aprilu je počeo da pljuje krv, jer, su njegova pluća bila izrešetana tanetima i probodena bajonetima, a čitavo telo ugruvano kundacima. Osetivši i sam ozbiljnost svoje bolesti, pohitao je stričevima u Beograd. Tu je posle dva dana, 28. aprila 1887. godine, i umro. Tada je, posthumno, postao i junak Nušićeve pesme.

Slučajno je na pet dana pre Katanića (23. aprila 1887) umrla i jedna starija (u osamdeset trećoj godini) žena- Frane Franasović. Ona nije imala nikakvih političkih ili patriotskih zasluga, ali je bila majka pukovnika Dragutina Franasovića, koji je u državnoj administraciji toga vremena zauzimao visoko mesto i bio ljubimac kralja Milana.

Dragutin Franasović (1824-1914) je rođen u Carigradu gde je živeo njegov otac Franja, koji je bio kapetan tršćanskog Lojda. Franja je bio lični prijatelj kneza Miloša. Kada je godine 1858. knez Miloš vraćen na srpski presto, Franja Franasović ga je dovezao na svojoj lađi. Posle toga se nastanio u Beogradu. Dragutin je došao u Srbiju 1861. Oficir je postao položivši oficirski kurs. Od 1872. bio je ađutant ministra vojnog, a godine 1879. postao je ađutant kralja (tada još kneza) Milana. Učestvovao je u prvom Srpsko-turskom ratu 1876. godine.

Kraljev ljubimac postao je 1882. godine, prilikom Ilkinog atentata na već ozloglašenog „demona Srbije". Kao što je poznato, Ilka, supruga oficira Jevrema Markovića (brata Svetozara Markovića), osumnjičenog i streljanog zbog učešća u Topolskoj buni, pucala je u beogradskoj Sabornoj crkvi iz pištolja na kralja, ali ga nije pogodila. Kada je po drugi put pokušala da puca, sprečio ju je u tome kraljev ađutant.

Istog dana Dragutin je unapređen u čin pukovnika. Ali i više od toga: kao spasilac života srpskog vladara, postao je najviđenija i najvažnija ličnost na dvoru. Kralj ga je 1885. godine postavio za ministra vojnog i neuspeh u Srpsko-bugarskom ratu bio je ne samo kraljev nego i njegov. Otuda, veličanje majora Katanića pogađalo je i njegovu „slavu" a ne samo sujetu srpskog samodršca.

"...Babe slave, preziru junake"

U vreme kada se pojavila Nušićeva pesma, Franasović je bio ministar inostranih dela Srbije (do 1. juna 1887) u vladi Milutina Garašanina, a po padu Garašinovog kabineta, ministar na raspolaganju. Kasnije je bio kancelar kraljevih ordena. General je postao 1894. godine. Ostao je do kraja prijatelj i poklonik dinastije Obrenovića.

Srpski kralj Milan imao je, dakle, puno razloga da sa svojom svitom i dvorskom kamarilom prisustvuje pogrebu Frane Franasović, koja je, zahvaljujući Dragutinovoj prisebnosti i odanosti, postala u neku ruku kraljeva „druga majka". Za to i takav postupak mu sigurno niko ne bi zamerio, pa ni njegovi lični neprijatelji i politički protivnici. Zamerili su mu samo zato što istu pažnju nije pokazao i prema proslavljenom junaku iz Srpsko-bugarskog rata, majoru Mihailu Kataniću. Nušić u jednom svom neobjavljenom rukopisu kaže: ,,...Danas je bila pratnja majke generala Franasovića, katolikinje. Sleglo se sve činovništvo, ceo oficirski kor i sve što nosi kaput u Beogradu. Bio je i sam kralj. Nisam imao ništa protiv toga. Ali je sutradan bila pratnja kapetana Katanića, jednog oficira koji je spasao čast srpskoj vojsci u fatalnome i bratoubilačkom ratu sa Bugarima. Umro je od silnih rana, posle svih počasti koje mu je knez bugarski Batemberg, kao zarobljeniku ukazao. Nije bilo nikoga na pratnji. Nikoga, nikoga. Kralj Milan, čak, on mi docnije tako reče, nije ni znao da je pratnja! To me je naljutilo i tada sam napisao pesmu uporedivši obe ove pratnje...".

Pesma Pogreb dva raba ima svoju „predistoriju" i svoju „naknadnu istoriju", kao i neke Nušićeve komedije. Kao novinarski članak, ona je najpre objavljena u obliku novinskog izveštaja Sa trkališta, objavljenog u listu Novi beogradski dnevnik 1. maja 1887. Evo tog izveštaja u kome je data osnovna ideja pesme: „...Bez uvoda, da vam javim dve tri stvari. Juče sam gledao sprovod pok. Katanića majora. To je onaj junak koji je osvetlao obraz celoj srpskoj vojsci u Srpsko-bugarskom ratu. Za takvog junaka, ja se nadah biće sprovod osobiti. No, ne bi ništa. Pratilo ga je nekoliko oficira do groba, a vojska i banda zaustaviše se na Trkalištu kod holeričnih baraka i tu mu odaše poslednju počast; a sprovod ode ćutećki i bez bande i bez vojske. Ovo je doista lepo odavanje počasti, a još ovo dana ispraćaše i banda do samog groba čak i niže činove. Kakvi su to računi, ne znam; samo je žalosno da se ovakav čovek na ovakav način saranjuje.

Onomad saraniše jednu babu. Po švapskom popu videh da je ili katolička ili protestanska. Koja je to baba, ne znam; rekoše da je mati Franasovića. Na njenoj pratnji bili su valjda svi đenerali, mnogo oficira i mora biti svi ministri. I svi je ispratiše do groba. Juče, na pratnji jednog junaka srpskog, kakvih je malo, ne beše ni jednog đenerala i samo nekoliko oficira. Možda su išli do crkve; ali su babu pratili do groba. A gde su besede na grobu? A gde je primer vojsci i oficirima? Na majalosu, bilo bi valjda drukče?"

Zato što se u dopisu ne spominje kralj (iako je bio na pratnji majci Franasovića sa svojim ministrima i dvorjanima) protiv tvorca ovog kratkog izveštaja nije se ništa preduzelo. Ali, kada se u istom listu pojavila i pesma (i to od istog autora), upotrebljene su sve kraljeve sile i zakonske mogućnosti (kralj je bio „neprikosnovena" ličnost) da se i piscu priredi prava „pasha" i održi istinska „panihida".

Nušićeva pesma, kao i članak, podeljena je na dva dela. U prvom delu iznose se detalji sa sahrane „jedne babe". Sahrana je obavljena najsvečanije, uz tutnjavu „sva četiri zvona". Na pratnju su povrveli „kite i mundiri" i „bezbrojni šeširi", sve vrste oficira i „Još neko (kralj Milan), ali to je tajna". U drugom delu se opeva sahrana „srpskoga junaka", koji „na žalost mnogih naših 'baba' nije bio baba". Na njegovoj pratnji zvona su udarala iz budžaka, nije bilo „kita i mundira", a ko je došao „od pola se puta kući vrati". Zbog toga Nušić poručuje mladim naraštajima:

"...Srpska deco, što misliti znate, Iz ovoga pouku imate: U Srbiji prilike su take, babe slave, preziru junake. Zato i vi ne muč'te se džabe, srpska deco, postanite babe!"

Nušićeva pesma pala je kao bomba. „...Ona se čitala i recitovala svuda, pa čak tajno i među oficirima". Milanovu tesnogrudnost i nepoštovanje junaka nije odobravala ni vojska, iako je bila zakleta kralju na vernost. Prema tvrđenju Svet. Stankovića, pesma je najpre bila ponuđena dr Vladanu Đorđeviću za njegovu, tada poznatu, Otadžbinu, ali Vladan, iako pisac monografije o Srpsko-bugarskom ratu i poštovalac Katanića, nije smeo da je štampa. On, kako je sam tvrdio, po sahrani Katanića, odveo je Nušića, sa još jednim pesnikom, u redakciju Otadžbine i pročitao im odeljak svoga rukopisa Slivnica „u kome je opisana borba na Neškovcu i junaštvo Mihaila Katanića".

Uvreda vladaoca "putem štampe"

Kralj Milan je u Nušićevoj pesmi prepoznao sebe i odmah naredio da se pisac (koji se krio pod pseudonimom Gasarče) optuži i izvede pred sud. No, autor ove pesme, pored ovoga, doživeo je i druge velike neprijatnosti. Pre drugih, da se i porodica Katanića ogradi od ovakvog pisanja. I više od toga, da se Nušićevi rođaci počnu odricati njega i njegovog prezimena.

Mladi i nesuđeni poeta je tako svojom pesmom ne samo naljutio srpskog vladara, nego je teško zabrinuo i konjičkog oficira Petra Nušića. Jer, imati isto prezime sa tim „izgrednikom" i još mu biti „polubrat", nije bilo nimalo prijatno. (Petar je bio sin Gerasima Nuše, poočima Nušićevog oca Georgijesa-Đorđa, koji je odrastao u Gerasovoj kući ali, sa njim nije bio u krvnom srodstvu). Mogao je lako pasti u nemilost gospodara, a možda izgubiti i službu. I da se spasi „napasti" koja ga je iznenada snašla, Petar je u svojoj „lukavoj glavi" pronašao neobično i neuobičajno, ali, spasonosno rešenje - da promeni prezime! Uputio je pretpostavljenim starešinama molbu da se više ne preziva Nušić nego Đorđević! I zaista, uskoro posle toga, izišlo je u zvaničnim Srpskim novinama Rešenje ministra unutrašnjih dela kojim se odobrava da „g. Petar Nušić, oficir, može promeniti svoje dosadašnje prezime Nušić i uzeti prezime Đorđević". Zbog Branislava, Petar se, dakle, odrekao svog rođenog prezimena!

Kasnije se Branislav proslavio i kao pisac i kao novinar (Ben Akiba u Politici), a Petar je nastavio da služi Austrijancima, zaštitnicima njegovog gospodara Milana. Kad je Petar video da prezime Nušić nešto znači, vratio ga je svom imenu. I sve je tako išlo do 1909. godine kada su novine objavile da je Petar Nušić, kapetan u penziji, uhapšen, zbog špijunaže. Da bi vratio svom polubratu milo za drago, Branislav je izjavio za novine da „...Petar, uhapšeni konjički kapetan, nema prava da nosi prezime Nušić jer je njemu prezime - Đorđević".

Tužba protiv Nušića podignuta je odmah po objavljivanju pesme. Procedura je bila uobičajena. Najpre je Varoški sud doneo odluku da se krivac stavi pod sud. Ako se okrivljeni žali na to, viši - kasacioni sud je odobravao ili poništavao odluku prvostepenog suda. Tako je bilo i u Nušićevom slučaju. List Novi beogradski dnevnik, u broju od 17. maja 1887, beleži sledeće: „...Kasacioni sud odobrio je rešenje Varoškog suda kojim se Branislav Đ. Nušić, pisac malog podliska Pogreb dva raba u 98. broju našeg lista stavlja pod sud".

Suđenje, međutim, nije tako brzo usledilo. Pretres je bio tek 7. novembra iste godine, kad je Nušića tadašnji predsednik Varoškog suda Kosta N. Hristić (kasnije poznati piše dela „Zapisi starog Beograđanina"), ,,ne osvrćući se na poruke iz dvora, osudio samo (na) dva meseca zatvora". (Sudio i Vojislavu Iliću.)

List Radikal, u broju od 8. novembra 1887, doneo je sledeću belešku: ,,...Juče - 7. ov. m. - bio je u Varoškom sudu pretres g. Branislavu Nušiću nesvrš. pravniku zbog uvrede vladaoca u pesmi Dva raba. Pesnik je osuđen je na 2 meseca zatvora i da plati sudske troškove".

Ovakvom odlukom okrivljeni nije bio zadovoljan, pa je 10. novembra podneo žalbu Apeliciji. (Žalio se i državni tužilac). Apelacioni sud je 2. decembra iste godine razmotrio akta po krivici Nušićevoj ,,za uvredu vladaoca putem štampe" i povisio mu kaznu na dve godine, s tim da plati i dvadeset pet dinara sudske takse.

Nušić se tada (14. decembra 1887) žalio Kasaciji, koja je istog dana razmotrila sve sudske dokumente i osnažila odluku Apelacije - kaznu Nušiću od dve godine tamnovanja.

Suđenje je došlo u najnezgodnijem trenutku za Branislava Nušića. Na Velikoj školi trebalo je da položi još nekoliko ispita pa da završi pravni fakultet. Osim toga, tih dana bio je ,,do ušiju" zaljubljen u devojku Milicu iz poznate beogradske kuće Terzibašić, koju bi kao zatvorenik morao ostaviti za izvesno vreme. Štaviše, Nušić je osetio da režim, zbog svih njegovih dotadašnjih opozicionarskih istupa, neće biti popustljiv i predusretljiv prema njemu. Zato se, kao i Vojislav, najpre krio u vinogradu svoga druga Terzibašića u čiju je sestru zaljubljen. Iz ovog vinograda nameravao je da pobegne iz Srbije. Ali, na prevaru je uhapšen i silom sproveden u zatvor.

Dnevni list, u broju od 12. januara 1888, doneo je sledeću belešku: „...G. Branislav Đ. Nušić, svršeni pravnik, sproveden je juče 11. ov. mes. železnicom u Požarevac na izdržavanje dvogodišnjeg zatvora na koji je osuđen presudom Apelacije za pesmu Pogreb dva raba, koja je izišla u 98-om broju Novog beogradskog dnevnika od prošle godine".

Branislav Nušić u zatvoru nije dugo ostao. Pušten je, kako je zabeležio Milan Đ. Milićević u svome dnevniku, 22. aprila 1888. godine. (Što znači da je u Požarevačkoj kaznioni proveo tri meseca.) Kako je do toga došlo?

"Besciljnost" političkog rada protiv Obrenovića

Nušićevi roditelji, a verovatno i on sam (preko pisama), pokušali su da intervenišu preko tadašnjeg ministra pravde i zastupnika ministra prosvete Gige Geršića (Geršić je bio ministar pravde u Vladi generala Save Grujića od 19. decembra 1887. do 14. aprila 1888), čija je žena bila iz porodice Kasnar, iz koje je i Nušićeva majka. No, kako je mladi poeta bio osuđen zbog napada na kralja Milana, trebalo je poraditi da mu kralj oprosti. Prema pričanju Nušićevog zeta Milivoja-Mime Predića, kod Milana se za Nušića zauzela kraljeva rođaka Katarina Bogićević.

Da bi kralj učinio svoju „visoku milost" trebalo ga je i lično (molbom) zamoliti. Mladi Nušić to nije učinio, ali je tako postupio (svakako s kažnjenikovim dopuštenjem) njegov otac Đorđe Nuša. Nuša je molbu za oproštaj krivice najpre uputio pukovniku Franasoviću. Pukovnik je i pored „uvrede svoje majke" prihvatio Nušićevo izvinjenje. Priloživši Franasovićev „oproštaj", Đorđe Nuša je 16. aprila 1888. godine uputio molbu "plemenitom Gospodaru".

Molba je prepokorna i nedostojna počinioca koji se pokazao pravim i jedinim herojem među tolikim 'babama' (Dragoljub Vlatković). U njoj se tvrdi da Nušić „priznaje svoju pogrešku i svesrdno se kaje", a otac obećava kralju da njegov sin ,,nikada više neće zapasti u podobnu pogrešku". Te su reči, svakako, bile odlučujuće da se kralj smiluje i, mada teška srca, oslobodi Nušića daljeg izdržavanja kazne.

Posle izlaska iz zatvora, prvo što je Branislav Nušić morao da uradi - bilo je da nađe zaposlenje. Od književnog rada se ni tada nije moglo živeti, a Nušićev otac tih godina nije bio u najboljem materijalnom položaju. Bilo je, osim toga, i sramota da tolikog dvadeset četvorogodišnjeg sina izdržava otac. I zato se Nušić, kao svršeni pravnik, za službu obratio Ministarstvu pravde. Po pričanju Nušićevog zeta Mime Predića, tadašnji minisgar pravde Jovan Avakumović „hteo ga je postaviti za pisara Čačanskog suda, ali je kralj odbio da potpiše ukaz o njegovom postavljenju".

Stalno zaposlenje Nušić je zatražio i od ministra inostranih dela Čedomilja Mijatovića.

U molbi od 19. decembra 1888. tražio je da ga Mijatović primi ,,za pisara u područnom mu Ministarstvu". Mijatović, i sam književnik, hteo je Nušiću da izađe u susret. Istoga dana sastavio je ukaz o postavljanju Nušića za pisara i, zajedno s drugim ukazima, podneo kralju na potpis. Međutim, kralj i ovom prilikom nije hteo da potpiše ukaz za tog prokaženog drznika. Da ne bi mladi pesnik i svršeni pravnik i dalje bio na ulici, Mijatović ga je, na svoju odgovornost, primio za dijurnistu (neukazano zvanje, neka vrsta stalnog honorarnog rada) Ministarstva inostranih dela „sa godišnjom platom od 1.200 dinara" koja će mu se računati od 16. o. m. (decembra). U isto vreme je savetovao svog službenika da traži audijenciju kod kralja i moli za oproštaj. Nušić je poslušao savet svog pretpostavljenog i uskoro je zaista zamolio za milost onoga koga je onako oštro, ali pravedno napao.

Da se Nušić reši na ovaj ponižavajući korak doprinelo je više okolnosti. Ponajpre, posle svega što je doživeo zbog pesme Pogreb dva raba on se, kao nešto kasnije Janko Veselinović, uverio u „besciljnost" političkog rada i borbe protiv Obrenovićevog režima. U nevolji, Nušiću nisu pritekli u pomoć njegovi prijatelji i politički istomišljenici. U veoma teškoj situaciji u kojoj se tada nalazio nudio se i da bude učitelj, ali je i od toga bilo malo koristi.

Tada, kada je prekoračio prag kraljevog dvora, Nušić je, kako je kasnije sam rekao, „stresao sa svoje obuće partijsku prašinu" (radikalsku) i krenuo na težak ali „slavan" put nacionalnog propagatora. Kao što je poznato, budući veliki i popularni pisac proveo je čitavu deceniju (1889-1900), kao pisar konzulata ili vicekonzul (konzul nikad nije postao) po južnim krajevima naše zemlje - u Makedoniji i na Kosovu, pokrajinama koje su u to vreme još uvek bile pod tuđinskom - turskom vlašću.

(Nastavak u sledećem broju)