Feljton

Ekskluzivno: "Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (16)

Život i romani

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

I tako, završio sam i ovaj posao, život mi je to dozvolio. Filozofski fakultet u Nišu mi je omogućio da kroz druge govorim o sebi. U Niš sam otišao početkom 2014. godine kao profesor. Vratio sam se iz njega krajem 2015. godine kao književnik. Valjda je to bio jedini put kojim sam mogao da idem.

Sada je 2016. godina, moja osamdeseta. Rekao sam da sam napisao Portret umetnika u starosti (Džojs, Portret umetnika u mladosti). Priroda (ili Bog! - kako hoćete) me je nagradila dugim putovanjem u ništa da kažem šta imam i šta umem. Mojim velikim prethodnicima to nije dozvolila: Radoje Domanović je otišao iz života sa 35, Stevan Sremac sa 51, Bora Stanković sa 52 godine života. Sve vreme dok sam govorio o njima niškim studentima vrzmala mi se po glavi misao šta bi bilo od mene da me je priroda (ili Bog!) kaznila da živim kratko kao oni? Da sam živeo koliko Radoje ostao bi mi u rukopisu neobjavljen „Crveni kralj", sa mogućnošću da se nikad ne pojavi, dakle Profesor ne bi predriblovao pisce! (Milan Vlajčić). Da sam živeo koliko Stevan ili Bora, taman bih završio „Jugovac" (Naše mrtve duše, Vita Teofilović), ali ne bi bilo „Braće Jugovića" (Ivan Ivanović - velikomučenik srpske literature, Florika Štefan). Kao ni ciklusa tekstova oko Drainca i Bože Ilića.

Isto tako, razmišljao sam šta bi ovi klasici srpske književnosti napisali da su poživeli koliko njihov interpretant u Nišu. Uopšte ne sumnjam da bi Domanović napisao Mrtve duše vek pre mene, Stevan Klošmerl sa većim pravom nego pisac „Jugovca", a Bora, Bora bi napisao Braću Karamazove, iako je u intervjuu Branimiru Ćosiću rekao da ovaj roman Dostojevskog ne voli.

Ali, kako je život komedijant, meni se namestila lopta (replika iz „Crvenog kralja") da uradim njihov posao i još da ga predstavim u Nišu dobrom voljom niških profesora. Da stvar ne bude nemušta, jedan beogradski tabloid, sa istim imenom Tabloid (list za borbu protiv mafije!), napadan danas od strane vlasti taman koliko Domanovićeva Stradija, prihvatio je da ova moja predavanja izlaze u njemu u nastavcima, pa sam se našao u ulozi mojih prethodnika čiji su romani takođe izlazili u nastavcima upravo kad su nastajali. Život piše romane!

Drugo pitanje koje mi se nametalo glasi gde je mesto ova tri naša klasika u tzv. svetskoj književnosti? Pošto sam, videli smo, studirao Svetsku književnost, legitimno mi se nameće pravo da odgovorim na ovo pitanje. Nažalost, ja to nisam umeo da učinim pred niškim studentima i profesorima. Razlog je taj što na mojoj katedri nije bilo Srpske književnosti, čime je implicitno rečeno da ona ne spada u Svetsku književnost. Da pokušam da ispravim ovu zabludu, makar u Tabloidu.

Izjašnjavam se da su sva Tri naša pisca u stvari svetski pisci. A to što mi to nismo umeli da otkrijemo, stvar je manjkavosti našeg uma. To što smo mali narod i što nam je jezik mali nije nikakav argument. Ako je Vinaver mogao da prevede „Klošmerl" Gabrijela Ševalijea sa francuskog na srpski, tako da ovaj „Zvonikos" deluje smešnije nego u originalu, zar nismo mogli da nađemo nekog Francuza da sa niškog prevede na francuski „Ivkovu slavu"? Kao što je Miodrag Pešić prepevao Jesenjina ili Dragoslav Andrić Ogdena Neša, tako se mogao Rade Drainac prevesti na ruski odnosno na engleski jezik. Dozvolite mi da ovu tezu obrazložim komparativnom metodom.

Svako čitanje Stevana Sremca vuče ka Gogolju. Veliki Sremčevi romani, „Zona Zamfirova" ili „Vukadin" ili „Pop Ćira i pop Spira" ne zaostaju za delom velikog ruskog pisca. U redu, Gogolj je pisao pre Sremca, nemoguće je da Srbin nije čitao Rusa, ali Sremčevo delo nije epigonsko nego je autohtono. Pretpostavljam da je Gogolj čitao Servantesa, ili Rablea, ili Svifta? Naš Stevan Sremac svakako spada u tu veliku familiju humorističkih pisaca.

Radoje Domanović je prethodnik Kafke i Orvela. Znam da ovo zvuči neprimereno, izvesno je da Franc i Džordž nisu čitali a verovatno nisu ni čuli za Radoja. Ali Domanovićev Vođa (u istoimenoj satiri) bi mogao biti prototip Jozefa K. u „Procesu" ili Velikog brata u „1984.". Sva tri pisca su bila protiv totalitarizma, protiv diktature, protiv autokratije. Kafka je predvideo fašizam, Orvel komunizam. Kad čitamo njihove romane, vidimo Hitlera i Staljina u njima! I ine autokratske diktatore. Domanovićev Vođa, maksimalno redukovan i ekstraktan, takođe je simbol totalitarizma, koji će se ovaplotiti kao čedo Dvadesetog veka. I desnog, i levog! (Negde sam pročitao da je slično pisao i Milo Dor, nemački pisac srpskog porekla.)

Svet Bore Stankovića, oživljen u poluturskom Vranju, veoma nalikuje na Foknerovu Joknapatafu. Naravno, Fokner nije znao za Stankovića. Ali Borini degenerici (pogotovo iz „Nečiste krvi") srodni su Foknerovim idiotima iz „Buke i besa" ili „Svetlosti u avgustu". I Borini i Foknerovi junaci nose u sebi greh predaka, isto kao Orest u Eshilovoj „Orestiji" ili Edip u Sofoklovom „Kralju Edipu". Prokletstvo ljudskog roda. Borina Sofka u „Nečistoj krvi" srodna je Foknerovoj Templi Drejk u „Svetilištu" ili „Rekvijumu za iskušenicu".

Već ova analogija daje okvir za izučavanje naša Tri pisca kao deo svetske književnosti. A to što ih izumitelji moje katedre na Filološkom fakultetu u Beogradu nisu uvrstili u program Svetke književnosti (kao ni Njegoša!) rezultat je našeg balkanskog kompleksa niže vrednosti. A ja kao student te Katedre nisam imao dovoljno kuraži da to uradim u Nišu kao predavač na katedri, koja mi je omogućila da ovo kažem. Ako nisam to učinio kao profesor, moram kao književnik, pa Čitalac treba da čita ove redove u tom ključu.

Držim da je najveće umeće za jednog pisca da stvori takvu književnost koja može da bude simbol čovekovog gostovanja u životu. (Takav simbol vidim u pesmi Laze Kostića „Santa Marija dela salute".) U prozi to je umetnost stvaranja književnih junaka, kao simbola ljudskog postojanja, kakvi su Odisej u Homerovoj „Odiseji" ili Don Kihot u Servantesovom „Veleumnom plemiću Don Kihotu od Manče".

Sva naša Tri pisca su stvorila takve junake: Stevan Sremac Kalču, Bora Stanković Mitku, Radoje Domanović Vođu. Ova konstatacija traži analizu.

Iako na prvi pogled deluje kao običan veseljak i lažov, Kalča je u suštini složena ličnost. Njemu je dato da u svakom društvu vodi glavnu reč. Superioran tip! - rekli bismo danas. Na Ivkovoj slavi (Sremac izvanredno parodira čaršijsko društvo Niša, razne načelnike, kaznačeje, trgovce, službenike...(sa ženama), koje se skuplja kod Ivka i vodi ubistveno banalne razgovore, sve dok se ne pojavi Kalča sa svojim kardašima (Kurjak i Smuk, niške zanatlije, „esnaf čoveci") i jednim Nepoznatim (izvanredno naslikan lik) da preuzme reč i vodi je do kraja.

Sremac je u Kalči dao duhovitog i mudrijaškog južnjaka, naslikao jedinstven lik u srpskoj književnosti. On ne priča nego slika, svaku stvar izvrće na njenu smešnu stranu. Kad ga gospođe pitaju ide li lekaru, odgovara im da ne ide, jer „na tri sam ekimina (lekara) poručaja pilav, a men mi neje jošte nijedan". Kalča je zanatlija-kujundžija, ali mu kardaši kažu da je više dugmetar, jer ga posao malo zanima, koliko da živi, jer je pre svega strastan lovac. Razume se kao lovac i lažov voli da priča lovačke priče u kojima sve preuveličava, ali on ne laže! On se u svoju priču toliko unosi da u nju veruje. Ističe svog kera Čapu, koga je dobio na poklon od Ibiš-age kad se ovaj selio iz Niša, za koga kaže da je antika-pceto, kakvog nema sve do Stambola. Da bi Čapu predstavio Ivkovim gostima, „gospođe iskaju da se poznadu sas njeg", Kalča ga dovodi na Ivkovu slavu.

Vrhunac Kalčine uverljive laži predstavlja priča kako je kralj Milan lično došao kod njega da ga zamoli da mu pozajmi Čapu za lov! Pošto Čapa bez Kalče neće „ni da ruča, a ni da pije", i majstor je dobio poziv za lov. Koliko je Čapa značajan najbolje se vidi po tome što ga je „kraljsko pceto puštilo da ide desno od njeg"! „Čapa, ete jedan ako iskoči u naš vek"!

Inače, Sremac je Kalču prikazao kao patriota. „U turcko vreme gazešem u zimsko doba Moravu studenu do pupak, te donosiv iz Srbiju srpski bukvari i knjige za čkolju sas Taska onoga Blagojinog (Tasko Uzunović) i Bata Kolu Rašinog (Nikola Kole Rašić)."

Zašto se ne može uzeti da je Kalča lažov (lažov je drugi lovac koga Kalča u svojoj priči karikira, Mile Sojtarija)? Zato što je Kalčina lovačka priča u stvari njegova životna filozofija, koja se toliko razlikuje od ćiftinskog poimanja života.

Kad je Kalča stupio na zanat (a još kao dete doveli su ga u Niš negde sa juga, iz Maćedonije, pa se on oseća „asli Nišlijom"), njegov majstor Mita Kaltagdžija navraćao ga je na materijalnu stranu života. „More, Kalčo, postar sam odi tebe, dete si, adžamija si, Kalčo, men me poslušaj; zbiraj si pare dokle možeš, zbori si Kaltagdžija, bez pare ič nema živenje." Ali Kalča tu nauku ne usvaja. „Pare! Što mi trebaju pare?! Serafin (blagajnik) li sam, eli Čifut (Cincar), te da gi brojim i proturam po ruke!" Kad Kalčini kardaš-đuveci stanu na Mitinu stranu (majstor je savetovao Kalču da „batali i lovenje, i idenje sa slave na slavu, iz kafane u kafanu", da ostavi „i pojenje i pijenje, i ćemaneta, i dahire, i čočeci, gočevi, pesme"), Kalča im gordo i prezrivo uzvraća da to za njega ne bi bio život. Njegova životna filozofija je drugačija, on u životu uživa, danas bismo rekli da je njegovo poimanje života hedonističko.

„Batali tija rečovi, čorbadži-Mitko", zborešem si ja na Kaltagdžiju; „teb' ti iska duša pare, a men' mi iska pa ovoj... Kad si nastane i stigne prolet, a ja si nakrivim fesče na desno, a frlim gunjče na levo rame, a plosku sas rakiju anasonliju za pojas a tamburu pod mišku, pa si iskočim na teferič sam do Agušov kovanl'k, pa si sednem pod ševteliju, pa si sal gledam i slušam. Gledam behar i kako procavtelo sve i ozelenelo; slušam devojčiki kako poju tam, odgorke iz lojze, i slavej pile kako poje rop' na ševteliju, pa mi dolazi milo. Uznem si plosku pa sipnem u čašku, pa ha da gu popijnem, a slavej sa ševteliju otkine cvet, pa si i on zapoje, a cvet odi ševteliju padne u čašku u anasonliju, a ja si tag popijem i rakiju i cvet odi ševteliju (kako mezel'k), pa si i ja zapojem, čuknem sas terzijan u tamburu, pa si zapojem:

Sadila nana bosiljak..."

„Takav beja jošte od vreme, takav ću si i ostanem dok me ne ponesete tam gor' pod Goricu."

Nema sumnje da je Stevan Sremac u „Ivkovoj slavi" naslikao smešnu stranu Južne Srbije, njenu komediju. Postavljam pitanje: Nije li Sremac kroz svog Kalču predstavio sebe, duhovitog, neobičnog, superiornog...slikara Niša, u koji je došao da svedoči njegovom preobražaju iz turske palanke u evropski grad? I da to uradi na humorističan, panonski, lalinski, ironičan način?

Već sam rekao u Nišu da Sremac i Domanović prerdstavljaju suprotnost, antipodne pisce, koje je „potraga za kruhom" odvela na jug Srbije. Politički pripadnici suprotstavljenih stranaka, različitog temperamenta (Sremac tipičan flegmatik, Domanović tipičan sangvinik i kolerik), Sremac je Srpski jug doživeo kao pozornicu za komediju, a Domanović za satiru. To što se ta dva pisca dodiruju, to je stoga što ih je život približio i odveo ih na teren koji nije bio njihov. Sremac je u Nišu našao sebe (postao gimnazijski profesor), a Domanović u Leskovcu izgubio sebe (ostao bez posla).

Držim da je Domanovićeva satira „Vođa" jedna od najmoćnijih priča celokupne svetske književnosti i da spada u krug koji čine priče poput Čehovljeve „Smrt činovnika", Gogoljeve „Šinjel", Kafkine „Preoražaj", Foknerove „Ruža za Emiliju"... „Vođa" je jedna savršena priča a Vođa je lik za pamćenje, za sva vremena.

Nema jednostavnije a složenije priče u srpskoj književnosti. Slepi vođa je srećno nađeni simbol, u istoriji utemeljen. Domanovićev Vođa je književni junak za sva vremena. Kao Don Kihot! Problem je, međutim, u tome što su izučavaoci Domanovića u Vođi gledali konkretan lik Nikole Pašića. Ja ću ovde da navedem neka takva tumačenja.

Jaša Prodanović, Domanovićev politički mentor još od Pirota, ovako je ocrtao lik Nikole Pašića. „Kao što, nije imao potrebnih državničkih znanja, Pašić se takođe nije odlikovao ni besedničkim talentom. U njega nije bilo ni rasipljivih reči, ni snažne logike, ni jake dijalektike, ni sjajnih književnih izraza. Bilo je prostih ljudi iz naroda koji su govorili lepše, rečitije, razložnije i ubedljivije. Nije imao ni zanosa ni patosa, ali ni ironije ni humora. Govorio je negramatično i nesistematično, često nelogično, i njegova tvrđenja mnogo puta bila su netačna, nepouzdana i neiskrena. U njegovoj prirodi nije bilo ničega ni apostolskog, ni propovedničkog, ni boračkog, ni viteškog..."

Slobodan Jovanović je pisao da je Pašić Domanoviću poslužio kao uzor, kao prototip. „1901, za vreme pogađanja radikala s dvorom i naprednjacima, Domanović je ismejao Pašića - u pripoveci „Vođa". Čitav jedan narod pošao je za jednim ćutljivim čovekom, koji se činio neobično mudar, jer je sve nešto gledao preda se. Tek pošto su se, idući za njime kroz trnjak i preko jaruga, dobro izlomili i izubijali, ljudi su doznali da je njihov vođa slep, i to od rođenja".

Na istim pozicijama bio je i Pera Todorović, Pašićev politički protivnik, jedan od osnivača Radikalne stranke. „Pašić je u sebi imao dosta od nekadašnjeg istočnjačkog shvatanja vlasti, despotskih težnji." Domanović je u svojoj satiri ocrtao put Radikalne stranke (čiji je Pera Todorović bio renegat) u trenutku kad sve više raste i uzima maha sumnja i nepoverenje da li je dobar put kojim stranka ide u politici i da li vođa stranke, Nikola Pašić, vodi stranku u pravom smeru. Branilac dinastije Pera Todorović smatrao je da Nikola Pašić vladarev apsolutizam nastoji da zameni svojim ličnim.

Sve je ovo učinilo da savremenici Domanovićevu satiru čitaju politički i u njoj vide piščev obračun sa dojučerašnjim svojim stranačkim vođom. Da je ovakvo poimanje Domanovića pogrešno pokazao je Bogdan Popović, pariski đak, izuzetan analitičar književnih dela, pre svega estetičar, iako je i on „Vođu" vezao za Nikolu Pašića i sukobe u Radikalnoj stranki. „Domanović nije svojom alegoričnom satirom obuhvatio samo paralelizam između dotadašnjeg puta masa Radikalne stranke, njenog vođe i njihov odnos, nego je zahvatio i budućnost, u kojoj su se takav put i takav odnos produžili."

Bogdan Popović je ocenio priču „Vođa" skoro besprekornom. Domanović je iz „predmeta izvukao sav efekat koji se iz njega mogao izvući." „Retko je satira ovako s uspehom upotrebljena."

Popović ističe da je Domanović alegorijsku fikciju „talentovano našao", a „još bolje je izveden paralelizam između bukvalnog i prenosnog značenja priče, i održan sklad između njenih pojedinosti". „Samo tako je bilo moguće da alegorija, ovako logički izvedena, ne izgubi ništa od svoje svežine i od umetničke vrednosti." Rečju, „Domanović je uzdigao u ovom svom delu stvarnost na visinu pune umetničke istine".

U čemu je ovde problem? Istorijsko čitanje Domanovića umanjuje njegov simbol Vođe, svodi ga na Nikolu Pašića. A o Pašiću se istorija više puta izjašnjavala, zavisno od toga na koju stranu se Srbija okretala.

Što se mene tiče, to što danas Nikola Pašić zauzima svojim imenom i monumentalnim spomenikom jedan od glavnih beogradskih trgova, nikako ne znači da je pobedio Domanovića. Naprotiv, Domanovićev Vođa je simbol za istoriju, a Pašić je tu samo jedna prolazna epizoda.

Treći veliki lik (južno)srpske književnosti je Stankovićev Mitka. Između Sremčevog Kalče i Borinog Mitke da se povući paralela; obojica odražavaju južnjački tip srpskog čoveka, samo što Kalča predstavlja njegovu komičnu a Mitka tragičnu varijantu; Kalča je veselnik a Mitka paćenik. Ali su od istog tkiva, nerva, materijala. Ova dva književna junaka su pandani i ako deluju kao antipodi.

Zanimljiva je analiza Stankovićevog junaka koju je načinio Dragoljub Vlatković, takođe naš južnjak.

Mitka je balkanska varijanta Hamleta. „Za njega je Vranje ono što je za nesrećnog kraljevića cela Danska, „najgori pretinac" svetske tamnice. I Mitka je zgrožen nad čovekom i životom, nad vremenom koje je izišlo iz zglobova."

Mitka je nosilac čovekovog žala za mladošću i slobodom. Pobunjenik protiv patrijarhalnih okova i malovaroškog morala. Ali pogrešno je u njemu videti Turčina, što su videli neki analitičari. Iako je orijentalac, Mitka je pre svega Sloven. Njegova duša je slovenska, paćenička, ranjiva. Turčin može da bude samo efendi-Mita, kolenović varošanin koji prodaje svoju kćer Sofku skorojeviću seljaku. Radi sopstvenog uživanja!

Dragoljub Vlatković s pravom poredi Mitku sa najvećim likovima svetske književnosti. „Kao što kroz Hamleta govori Šekspir, kroz vladiku Danila Njegoš, tako i kroz Mitku govori Bora Stanković. Mitka je Borin „sabrat", i on ima „dušu široku a srce crno", i on nosi „večiti poljubac" i želju za nečim velikim i neostvarenim".

„Čudna priroda je bio Mitka", napisao je Jovan Skerlić, misleći na Mitku u komadu.

Žena (supruga) za njega je sinonim za nemilo i nedrago. „Ženu? - Nemam. Nikad nisam imao", kaže sam. Zato se stalno seća nečeg „neprežaljenog, nenađenog", zato on „polovin čovek bidna", zato mu je srce „iskubano", zato će on žalan u grob sa otvorenim očima da legne. Osim toga, Mitka je porodična žrtva. Ali, on se ne miri tako lako sa ćiftinskim moralom i čaršijskim redom. On će se boriti i opirati sve dok može; a kad se uveri da ništa više neće moći postići, on se povlači u dom, ,,uz ognjište i pepel", odakle će ga samo mrtvog izneti.

Zbog svega toga Mitka voli samo lepotu i pesmu. On je pesnik lepote i mladosti, pesnik „večite čežnje za ljubavlju i životom". Skerlić kaže: „Njegavi (Mitkini) monolozi su „čitave pesme, naše najbolje i najlepše pesme u prozi, ispunjene krikovima jedne neiživljene duše koja istinski pati za životom". Ali Mitka je i filozof. Pesnik ljubavi i uživanja, filozof neumitnosti i ništavnosti; pesnik tuge i pesimizma, filozof promašenosti i prolaznosti. Ali i Mitka se otuđuje od samog sebe - od hedoniste postaje stoičar, od kritičara nostalgičar.

I baš zato što su ga, kao i tolike druge u patrijahalnom društvu, oženili s nevoljenim bićem, on u zrelo doba poslednji „životni napitak" traži i nalazi u Koštani i njenoj pesmi. Prema ovoj mladoj devojci, čije je „grlo isprano biserom, a izgled obasjan jarkim suncem", on inače nema ,,lošu promislu". Ali ga zato njena lepota i mladost, a naročito njena pesma, podsećaju na njegov raniji slobodan i pustahijski život, na njegove avanture s Redžepovicom i drugim ženama. U nastupu derta i nostalgije za prošlim, podići će i jatagan na sebe (pravi se Mitka ubio). Ali ne rešava tragediju života samoubistvom. On „gine" na nogama, sagoreva od sevdaha i karasevdaha. Jer „pisano je", i to ti je što su ti ,,suđenice na treći večer dosudile".

Mitka nema snage da podigne ruku na ustaljeni red i ropski poredak nižih prema višim, mlađih prema starijim.Nije buntovnik. Naprotiv, život prima stojički, rezignirano, pomirljivo. „I tam zemja, i tuk zemja". Carski drumovi su se pretvorili u izlokane i tesne sokake. Mesto Dorče (Mitkin konj) kučiki, mesto raskošnih i razbludnih bula - žena „sas brašno i testo umazana". Mesto života - sećanje. Tipičan južnjački fatalizam. Krug se zatvara. Tragedija je potpuna.

Na kraju, postavlja se pitanje: Može li Ivan Ivanović kao pisac (književnik) da stane u red sa piscima koje je interpretirao u Nišu? Rečju, da li mogu „Arizani" ili „Jugovac" (Srpska komedija) da se porede sa „Ivkovom slavom" ili „Zonom Zamfirovom"? Da li može „Crveni kralj" da stoji uz „Stradiju"? Da li „Braća Jugovići" (roman o tragediji četničkog pokreta Draže Mihailović, Srpska tragedija) mogu da stanu u isti red sa „Nečistom krvi"?

Od odgovora na ova pitanja zavisi ocena mog boravka u Nišu. Ako sam samo tumačio Tri pisca, onda sam bio profesor. Ako sam govoreći o njima predstavio i sebe, onda sam bio književnik.

(Nastavak u sledećem broju)