Književnost

Suvišni pisci u Srbiji: o vlastodršcima, proganjanim piscima i režimskim udvoricama (4)

U zemlji progonjene slobode

Termin Suvišni ljudi se pojavio u Srbiji na početku Dvadesetog veka, a pozajmljen je iz ruske literature. Kako su gotovo svi srpski pisci tog vremena bili pod uticajem ruskih pisaca (koje su često prevodili) i pod uticajem ruskih socijalnih mislilaca (koje je u Srbiju „doneo" Svetozar Marković), ovaj termin se u našoj logistici odomaćio. Tako smo dobili srpske Suvišne ljude, pod kojima su se podrazumevali intelektualci opoziciono usmereni prema vlasti. Budući da je srpska vlast nerado gledala na školovane ljude, pogotovo u inostranstvu, iako ih je ona tamo poslala i stipendirala da bi preuzeli upravu u Srbiji kad se vrate, skoro svaki intelektualac se u Srbiji, i pod Karađorđevićima i pod Obrenovićima, osećao suvišnim. O tom vremenu i tim prilikama, specijalno za Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka piše najstariji živi srpski književnik - disident Ivan Ivanović

Ivan Ivanović

Pošto se Milan oženio Ruskinjom Natalijom Keško, jasno je da njegov naslednik Aleksandar takođe nije Srbin. Stoga svetac odluči da Aleksandra pošalje u rumunski odsek da čeka presudu.

No ovaj svečev eksperiment je propao! Za godinu dana vladavine na nebu Aleksandar je uspeo da podeli i posvađa Srbe, tako da Svetom Petru dolazi Ranko Tajsić da ga moli da kralja vrati natrag u Srbiju. Stvar je u tome što ni sam Bog Savaot ne zna šta će sa Srbima. Sveti Petar govori Ranku: „...Pa šta ćemo s njim, a šta li tek s vama, kad vi Srbi i ovde na nebu, zbog sujete i vlasti, od pravednika postadoste grešnici? Sad se ni malo ne čudim što se dole na zemlji u Srbiji dešavaju onako neverovatne stvari. Neki put zbog vas Srba ni sam Gospod Savaot po tri noći ne zaspi. Ne može, siroma, ni on da razume vas Srbe. Misli tako, uzdiše i huče na prestolu svome, pa malo-malo, a on pogleda na Srbiju i uzvikne: Ne razumem, za mene Boga i Stvoritelja sveta ova je zemlja tajna..."

Za to vreme, u paklu, „dična Srpkinja" kraljica Draga uspela je da smota samog šefa svih đavola Mefistofela, kao što je nekad smuvala Aleksandra. Bog je saznao da Srpkinja i Đavo spremaju državni udar na nebu, da njega smaknu. Zato mobiliše anđele, predstoji veliki rat. Tako su Srbi poremetili mir božji!

Konačno, Domanović vraća Aleksandra u Srbiju!

Pre toga se obraća čitaocima da im objasni zašto se odlučio na taj korak. Problem je u tome što je pakao pun Srba („Valjda je u paklu srazmerno najveći procenat Srba od svih drugih narodnosti!"), pa boravak u njemu za Aleksandra više i nije kazna. Domanović kaže: „...Poodavno je kako smo mi Srbi počeli gubiti i stid i obraz; dokle ga savim ne izgubismo, počesmo se još cinički cerekati svakoj vrlini koja se među nama javi. Vrline se povukle, kriju se, slabo smeju i da se pojave u našem društvu, jer i kad se koja pojavi, mi na nju dižemo odmah hajku, odmah je progonimo i divljački zlostavljamo. Ne damo mi da nam niko remeti naše pojmove, da kvari harmoniju polutrulog društva."

Stoga Srbe treba kazniti vrativši im Aleksandra!

Domanović nije promenio svoj književni stav od ranije, još uvek je on satiričar a ne zabavljač: „...Ja hoću namerno, baš zato, publiko mila moja, da te mučim, samo ako mogu; ja ne mislim da ti pišem da te razgaljujem, da te veselim, da ti pravim ma kakvo zadovoljstvo; ja hoću nešto drugo, ja hoću da pišem knjigu ludosti tvoje, ja hoću da se nasmejem bolno i gorko svome vremenu, kad već nemam moći i snage da vodim po pustinji kao Mojsije ovo sumanuto koleno dok ne izumre, pa tek budući naraštaji da učine što pametno, kad im mi zatrovani vazduhom ovog ludog vremena ne možemo iz groba smetati."

Zašto Domanović vraća Aleksandra u Srbiju?

„Što? Da vam ja kažem što. Meni je s njim teško bilo, a bez njega mi je verujte teže. Ja sam ga po nebu vodio i to mi je lako bilo, jer na nebu nismo mi današnje koleno i današnji ljudi. Ja sam čak pišući prvi deo mislio da sam proučio, da poznajem naše ovo ludo doba, da poznajem prilike, i taman da pristupim poslu, a prilike se svakog trenutka tako menjaju, tako me nerviraju, da ja ne umem niti mogu da uhvatim ma i izbliza vezu događaja, vezu političkih prilika koje se dešavaju po našoj zemlji."

„...Vidiš li ti, publiko, bog te ne video, gde ja dovodim Aleksandra? Zar ti navalice ili nazorice hoćeš da se praviš čak i luda da kao i ne vidiš i ne razumeš zašto ga ja dovodim ovamo. Nisam ja, publiko, budalo jedna, društvo za legalno rešenje, pa da radim na tome da makar i mrtva Aleksandra dovedem na presto srpski, da time obnovim svu reakciju i svu nevolju, koja bi mene među prvima udarila po glavi. Ja, naprotiv, dovodim makar i mrtvog Aleksandra, izmišljam ga, što velite, ali ne njega radi, nego nas radi."

„...Mi ne valjamo, mi smo tek Aleksandri, mi smo gori nego hiljadu Aleksandra odjednom!"

„...Oko Aleksandrova prestola, oko Aleksandra baš su najčešće i bivali oni 'ljudi' koji su bili sve i svja pre samo ne ljudi. Oni su igrali ulogu i majmuna, i hijena, i kurjaka, i lisica, i volova, ali se samo tim ljudima nije dopadala uloga ljudi."

Posle dosta lutanja od planete do planete, Aleksandar stiže u Beograd. No nije znao kuda će. Prvo je hteo otići u stari dvor, „tamo gde je poginuo one za njega užasne, a onako veličanstvene i radosne noći za ceo srpski narod", ali je osećao strah i stao se sećati svih pojedinosti i ne smede odmah tamo.

Kako je bilo rano izjutra, Aleksandar odluči da se pomeša s narodom koji je vrveo beogradskim ulicama, da čuje šta ljudi govore o njemu.

„...Prijatelj prijatelja, drug druga, jednomišljenik jednomišljenika sreće na ulici, razgovaraju, šale se, rukuju se, a on usamljen bez igde ikoga, on koji je mislio da sve to što tuda gmiže, da su sva ta dvonožna stvorenja, koja se nazivaju ljudima i žive u Srbiji, stvorena samo njega radi. Istim tim ulicama kuda sada ide, prolazio je i kao kralj, u kolima, s desne strane mu njegova mila Draga, taj anđeo milosrđa, a kola opkolila besna garda. Pred kolima i pred gardom jure dva gardista kao vesnici. Žandarmi kao da niču u takvoj prilici na svakom koraku, te revnosno guraju i muvaju svet da bajagi preduprede kakvu opasnost. Staje ceo saobraćaj i kola, i konjanici, i pešaci, sve to beži u kraj, tramvaji prestaju, a cela ulica trešti od konjskog topota kraljevske pratnje. Sve se klanja, sve skida duboko kapu, pa i kome se neće, jer mnogobrojni špijuni nisu imali druga posla, već da love takve tice, a ako ih i ne bi ulovili, oni bi ih začas izmislili."

Aleksandar odluči da priđe jednom radniku da ga upita za zdravlje. Radnik mu odgovori na pozdrav i spusti alat, pa ga onako čučeći pogleda i učini mu se kao da ra je negde viđao. Aleksandar ga upita da li žali za kraljem Aleksandrom!

„Ja žalim prijatelju", odgovori mu radnik, „što se on i rodio. Kamo naše lepe sreće da ga nikada nije ni bilo!"

Uveren da je taj radnik neki samoživi tip, Aleksandar odluči da se približi stolu ispred kafane gde su neki ljudi vodili političke razgovore. Bio je preneražen kad je čuo da se oni međusobno optužuju što su služili kralja Aleksandra!

Jedan se ljutio što se neki Aleksandrovi ljudi utrpavaju u novu vlast. „A zašto sad da se pušta ološ, da se puštaju oni politički prstaši, da se oni razmeću? Zar se može mirno gledati da se danas, u doba novih sloboda, u ovo doba parlamentarizma, guraju među čestite oni špijuni i ulizice Aleksandrove. Oni se i ne uvlače u napredne elemente da što koriste opštoj stvari, već se uvlače da što ćare, ili, što je najopasnije, da smetaju slobodama; oni rade na tome da obnove aleksandroovštinu, bez koje oni ne mogu da žive..." Aleksandar je bio zbunjen, kako to da žandari ne hapse ove ljude koji napadaju vlast.

Najzad njemu pade na um da potraži one kojima je on činio, da ga uteše i da on njih i uteši i obraduje. Odjednom pojavi se na ulici jedan od više gospode koji mu je stalno činio dostave i redovno došaptavao koji su neprijatelji prestola i dinastije. Aleksandrovo blagovoljenje prema njemu bilo je uvek obilato, a ni tome gospodinu nije bilo nimalo krivo od tog kraljevskog blagovoljenja i naročite pažnje i milosti.

Aleksandar ga oslovi i upita za - Aleksandra! „Gospodine", razdra se čovek, „da se ne usudite preda mnom pominjati Aleksandra, to gnusno ime, ime onoga koji je narod i zemlju upropaštavao, koji je, gospodine, i mene i moju porodicu unesrećio, goneći me zbog mojih slobodoumnih ideja kao borca za sveta narodna prava".

Aleksandar se zbunio. Nije umeo niti je mogao razumeti ovakvo ponašanje od čoveka koji mu je, tako reći do juče, puzio, laskao mu, nazivao ga velikim, govorio mu kako je narod stoka, kako narod treba da bude poslušna marva, kojom se jedino bičem upravlja, i kako svakog onoga koji drugojačije misli i govori treba vezati za kolac pa streljati bez milosrđa. Taj isti čovek, Aleksandar se dobro sećao, govorio mu je mnogo i mnogo puta, kako Srbija mora propasti ako nestane njega (Aleksandra), jer jedino on svojim velikim umom i svojom pronicljivošću, svojom retkom energijom i hrabrošću može upravljati brodom Srbije. I svakog onoga koji bi se drznuo da pruži prst na Aleksandra Velikog, koji ga ružno pogleda, treba takođe odmah streljati. I taj viši gospodin - što se takođe dobro sećao Aleksandar - svakodnevno mu je došaptavao poneku opasnost za presto, opasnost za njegov život, a to znači najveću opasnost po Srbiju, po celo Srpsko pleme, po Slovenski Jug.

I Aleksandar je obilato nagrađivao toga prijatelja, koji tako budnim okom bdi nad sudbinom njegovoga prestola, a sada odjednom vidi kako se taj čovek izmenio, kako govori isto onako kako su nekada govorili oni koje je on njemu dostavljao kao neprijatelje Srpstva.

No Aleksandar se najviše zbunio kad je video gomilu naroda na ulici sa crvenom zastavom! „...Stali tramvaji, stao ceo ulični svakodnevni saobraćaj, ovde-onde otvaraju prozore besposlene dame da se zabavljaju, i uzgred koketiraju, ako budu imale s kim, a masa ide sredinom ulice i niko joj to ne brani. Ta masa sastavljena iz potištenog i bednog staleža, ta masa, koja je tek od juče mogla sanjati o svom pravu, ta masa o kojoj Aleksandar nije ni mislio da se i ona može tako komotno širiti, ide sredinom ulice. Vije crvena zastava što je napred pred družinom, ta strašna crvena zastava koju Aleksandar nije voleo ni sanjati, slušajući strašila o kragujevačkom crvenom barjačetu. Sada on vidi iskupljenu grdnu masu razna sveta sa razvijenom crvenom zastavom gde se kreće glavnom ulicom beogradskom, baš kroz bivšu njegovu prestonicu, tuda, kuda su se mogle kretati samo mase koje policija doteruje da čestitaju njemu ženidbu, ukidanje, ili vajna vraćanja ustava..."

Ovde dolazi do izražaja Domanović levičar, dosledni pristalica Svetozara Markovića: „...Ne piruje se tu više, ne šeta tuda s dijademom na gordo uzdignutoj glavi jučerašnja bludnica, koja je vodu vukla u testiji, pocepane suknje i još goreg karaktera; ne pletu se tu više planovi za pogubljenje poštenih, tu se više ne snuju spletke; tu se više ne udešavaju lažni porođaji, odatle više ne otpozdravlja niko falsifikovano narodno oduševljenje za sva nedela. Ničega od onoga što je bilo, ne postoji tu više. Mesto dekoltovanih dama, od kojih se mnogima vide na vratu i grudima crvene pege od buva, što lepo stoji prema gospodskoj svili, mesto podlaca u frakovima i pod lentama, koji trpaju dvorski ajvar u džepove, pošto im više u trbuh nije moglo stati, mesto svega toga sad su puste i neme ruševine. Radnici, pocepani, zasukanih rukava, ruše to čudovište od kuće mirno i spokojno isto tako, kao da ruše kakvu nevinu piljarnicu. Škripe kolica, iznosi se zemlja i cigle, radi se posao kao svaki drugi posao..."

Demonstranti izbacuju parole: Živela revolucija! Živela republika! Dole sa trulim i preživelim društvom!

Pošto Aleksandar ne razume šta se to događa u Beogradu, u dojučerašnjoj njegovoj prestonici, obraća se jednom „gospodinu", koji stoji na trotoaru i mirno posmatra gungulu, za objašnjenje. Taj „gospodin" je propagator novog poretka koji je nastao padom Obrenovića.

Na pitanje Aleksandra ko upravlja zemljom, gospodin odgovara: „...Danas, gospodine, u Srbiji vlada parlamentarni režim, vladaju radikali, njihovo ministarstvo, sastavljeno iz skupštinske većine..." (...) „To su, gospodine moj, slobode; danas pod radikalima caruje sloboda. Sloboda je progonjena, mučena, davljena, pritiskivana, pa čak i u grob živa sahranjena pod poslednjim Obrenovićem, i sada, kao što vidite, skinuta je teška grobna ploča kojom je sloboda pritisnuta bila i ona je vaskrsla kao Hristos iz groba!"

Gospodin kaže da se radikali ne slažu sa crvenom zastavom, ali oni „veoma cene i poštuju toleranciju", svako ima pravo da kaže šta misli. Ali, zlurado dodaje taj čovek, „radikali sada imaju međusobnu borbu, oni su sve drugo ostavili na stranu, pa jedni drugima oči vade".

Iako je došao sa neba, Aleksandar je čovek od krvi i mesa. „Sada nije on ni kralj, niti je duša, kojoj ništa ne treba, jer on je povraćen s neba da na zemlji izdrži neko vreme kao običan čovek, da se sam brine za svoj opstanak, da sam sebi zaradi nasušni hleb, da se oseća isto tako kao svaki drugi čovek, koji oseća glad, oseća bol, oseća, jednim slovom, sve potrebe živa čoveka."

On oseti i glad i umor. Trebalo je da se negde odmori i trebalo je da čime glad utoli. Odjednom mu pade na pamet Dragina kuća u Krunskoj ulici. Ispred kuće zateče žandarma. Kralj je žandarmu bio sumnjiv što se tu mota i zuri u spuštene roletne na Draginim prozorima. Ipak je morao da ode odatle u uđe u nekakvu mehanu u glavnoj ulici. Tamo zateče kartaroše koji se svađaju u kocki. U uši mu uđe rečenica koju je jedan kockar izgovorio: „Idi na drugu kartu, ostavi damu, s tom damom ćeš proći gore nego Aleksandar s Dragom!"

Aleksandar je imao muke da privoli pospanog kelnera da ga usluži, kad u mehanu banuše komite (četnici). Pred njima je kelner bio više nego servilan, odmah ih je uslužio vinom. Ta scena služi Domanoviću da veliča borce za Srpstvo. Komite zapevaju četničke pesme /Moja je majka Kozjak planina / Ustani bre!), karataroši se bune što ih uznemiravaju. Nastane svađa, umalo ne dođe do loma. Kroz četničkog vojvodu Domanović se obraća svim Srbima.

„Je li ovo Srbija, je li ovo uzdanje naše?", obraća se vojvoda kartarošima. „Ako je, pustite moje srce, neka propeva, neka se zaraduje pod suncem i nebom srpskog kralja. Moje je srce bilo kukavica tužna što kuka na zidinama i ruševinama Dušanova grada u Prizrenu. Ja sam željan da slobodno idem, ja sam željan da pevam srpski. Naša su polja tamo opustela, jer ne smeš izići da ih radiš, tamo se ne čuje ništa što je slobodno i srpsko i ja sam se borio, ja sam krv svoju prosuo u dve-tri bitke. Imao sam i mnogo goveda, i mnogo ovaca, imao sam i blaga drugog, imao najveće blago, porodicu svoju i sada, sada ko zna..."

Vojvoda odmahnu nervozno rukom i produži. „Pa zar sam zaslužio da me tako primate, da mi ne date u srpskoj zemlji da malo razbijem derte, da malo život zavaram, da zaboravim tugu i brigu za svojima, da mi bar ovde srcu lakne, dokle mu arnautska puška, ili turska ne olakša sve?

Vojvoda ućuta, al brzo dodade: „...He, he, kako ste vi čudni, vama je sad jedna nesreća što ne možete da igrate karte. Sramota je to, sramota od vas ako imalo srpskoga obraza imate. Vi hoćete da mi ni ovde ne date da slobodno srpski zapevam, da i usred Srbije dovedete žandarme da me po vašoj naredbi dave, kao što tamo dave Turci..."

Domanović ovde prekida satiru, očigledno pre kraja, nedostaje Aleksandrov povratak na nebo. Što se mene tiče, bolje da je nije napisao!

Slične stavove kao u pripoveci „Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima", Radoje Domanović zastupa i u publicističkom radu „Iz zemlje čuda i iznenađenja", u vidu uspomena jednog Engleza posvećenim „legalnom rešenju u Srbiji". Taj spis je napad na one ljude u novoj Srbiji koji su bili protiv revolucionarnog majskog čina i zalagali se za „legalno rešenje". Drugim rečima Domanović brani kraljoubice.

U Engleskoj postoji manija da se beleže svakakva čuda (koliko se cigareta popuši u Londonu za godinu dana; koliko hektolitara vode proteče kroz Temzu za isto vreme), pa jedan bogati Englez, koji je želeo da uđe u taj klub čudohroničara, nije imao šta da otkrije, kad je čuo da na Balkanu postoji jedna zemlja u kojoj su čuda svakodnevna pojava, pa je rešio da se posveti toj zemlji Srbiji. Odmah je našao jednog Srbina u Londonu, koji je pobegao iz Srbije od tih čuda, pa ga je platio da se vrati u zemlju i svakodnevno izveštava Engleza šta se u njoj dešava. Domanović beleži neka od tih čuda, a bilo ih je za vreme kralja Aleksandra 183: prošla su dva sata a žandarmi nikog nisu premlatili usred prestonice; u Okrugu kragujevačkom nije suđen niti otpušten iz službe jedan policajac koji se držao zakona.

Uskoro je bogati Englez shvatio da u Srbiji ništa nije čudno: ustav bez ustavnosti, porođaj bez deteta, apsolutizam pod parlamentarnim režimom, parlamentarna vlada bez skupštine, skupština bez prava, preki sudovi i opsadna stanja, okivanje i puškaranje građana po njihovoj ličnoj molbi. Čak nije čudo ni kad država sama preduzima krađu državnog novca i poštanskih amaneta, da to ne bi činile privatne osobe.

Taman je Englez pomislio da se mane posla, jer mu je zapretilo da će da bankrotira, kad je stigla depeša da su u Beogradu 29. maja 1903. godine „kralj i kraljica poginuli". Englez je odmah odlučio da otputuje u Srbiju i lično se uveri da je to zemlja čuda i iznenađenja.

No prošlo je duže vremena a u novoj Srbiji se nikakvo čudo ne dešava: niti pada Vlada, niti se obara Ustav, ne proglašava se vanredno stanje i ne uvodi preki sud, ne otkrivaju se veleizdajnici, ne dolaze nikakve deputacije iz unutrašnjosti u Beograd. „...Sve mirno, sve teče običnim tokom, jednim slovom obična zemlja sa stalnom dosadom kao i svaka druga zemlja..."

I Englez šalje sam sebi telegram: „...Ja sam Englez koji je od pre nekoliko godina počeo prikupljati čuda i iznenađenja zemlje Srbije. To mi je bio i jedini cilj života. Na žalost, sada sam s bolom u duši uvideo da toga više nema u Srbiji i ja se ubijam ovde na obali gde se Dunav i Sava sastaju da bar to bude čudo, jer se ubijam što u zemlji nema više čuda..."

No na ušću Save u Dunav Englez zatiče nekakav politički miting. Domanović maksimalno karikira taj skup „ponesenih pa upuštenih". Ko su ti ljudi?

„...Tu su neki starci bele kose a ofarbanih brkova, neki bivši pukovnici, koji su mesto sablje pripasali radikalsku britvicu, mesto čizama obukli opanke, sa kape oficirske skinuli kokarde, sa šinjela oficirskog skinuli epolete i dugmiće, a mesto mundira obukli seljačke gunje. Tu su i neki od profesora najvišeg prosvetnog zavoda u zemlji, oni se obukli u masne kožuhe, pa iako su žalosni i pocepani ovako radi nove mode, pod tim kožusima kriju tapije od kuća i akcije koje su zaradili pišući kao naučnici članke kako se kuva paprikaš po modi staroga režima. Tu su i takozvani ljudi iz naroda, koji opet imaju kontra uniformu svojih vođa; ti ljudi iz naroda nose neke stare pozelenele i iscepane žakete koji su im ili tesni, ili široki. Oni su se doduše rodili u varoši, zanimali se špijunažom i od toga se hlebom hranili u ranija vremena, ali sad im je vreme da i bez narodnog seljačkog kostima predstavljaju dragi narod. Tu su i neki što je na njima gospocko odelo, a na glavi cilinderi. Na njima su elegantni frakovi, ali za pasom im seljačke svirale, a na nogama sukneni dizluci. Tu je i poneki pop, samo što mesto brojanica i mesto krsta o vratu nosi ili britvicu ili tablicu metalnu na kojoj su upisane reči: 'Red i zakon', ili 'legalno rešenje'. Kroz tu čudnu gomilu vrzma se i nekoliko baba."

Na skupu jedan govornik zahteva da se osudi župan Stevan Vojislav koji je pre više vekova „kukavički u tesnacu kod Bara, u najgluvlje doba noći, iznenada iz zasede napao grčke osvajače i oslobodio svoj narod ropstva". Suluda srpska istorija slavi taj čin, ali Vojislav to nije uradio „legalnim, zakonitim putem". To delo po mišljenju civilizovane Evrope nanosi sramotu celom Srpstvu. Govornik traži da se „sramno i razbojničko ime Stevana Vojislava izbriše iz Istorije Srpskog Naroda, da svojom niskom, razbojničkom i ubilačkom osobom ne skrnavi svetla i velika istorijska imena zaslužnih Sinova Otadžbine, kao što je, na primer, jedan Vuk Branković". Gomila to oduševljeno prihvata.

(Nastavak u sledećem broju)

A 1. Deobe i kultovi

Držim da analizom „Kralja Aleksandra..." nisam nimalo umanjio Domanovićevu veliku satiru sublimiranu u „Vođi". Samo sam hteo da pokažem do koje mere satira propada kad se stavi u službu politike, makar ta politika bila progresivnija nego prethodna. „Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima" je poslednje Domanovićevo umetničko delo, ali je negacija njegove umetnosti. Za utehu, i veliki Gogolj je negirao sebe kad je u drugom delu „Mrtvih duša" pisao sve suprotno od onoga što je pisao u prvom.

U našem vremenu mogu da navedem dva pamfleta napisana protiv vladaoca, odnosno protiv jugoslovenskog komunističkog diktatora Josipa Broza Tita: jedan je napisao Antonije Isaković („Gospodar i sluge"), drugi Dobrica Ćosić („Vreme vlasti"). No ne stoji poređenje ovih pisaca sa Domanovićem, Radoje je uvek bio protiv diktature Obrenovića, dok su naši savremenici bili sluge Tita, a okrenuli se protiv njega kad je on bio mrtav i kad su bili na sigurnom vremenskom odstojanju. Isaković je svoj roman-pamflet objavio 1995. kad je Titov kult bio uveliko srušen i stvoren kult Slobodana Miloševića. Nažalost, sluga je ostao sluga, samo je promenio gazdu! Ćosić je „Vreme vlasti" (druga knjiga) objavio 2007. godine, kad je bilo poželjno biti protiv Tita. U međuvremenu je najpre proizveo a potom služio Slobodana Miloševića, kao predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Tu se on, kroz spis Dušana Katića, partizanskog komesara iz „Deoba", sa podnaslovom „Hronika naše vlasti ili Kako smo postali ono što jesmo", obračunava sa svojim nekadašnjim vođom i idolom.Titom, okrivljujući ga za poraz srpske istorije.