Književnost

Sudbine odbačenih velikana: Rade Drainac sam protiv svih (2)

Slavni dani u kafani

U prvom eseju videli smo da je na početku Dvadesetog veka promovisan naziv u Srbiji suvišni pisci i da su se ponajbolji pisci tog vremena (Janko Veselinović, Bora Stanković, Radoje Domanović...) sporili oko toga ko spada u tu vrstu. Prva dva pisca su se prepoznala kao suvišni pisci, a treći je bio suvišan već po svojoj vokaciji neumoljivog kritičara vlasti, najvećeg koga je srpska književnost imala u svojoj istoriji. Biti suvišan znači biti odbačen od svog vremena i svog naroda kao nepotreban, nikom potreban; pisac koga progoni vlast, koji je van sistema, koji nema svoju publiku. Od srpskih pisaca prve polovine Dvadesetog veka ja za ovu titulu kandidujem Radeta Drainca.

Ivan Ivanović

Kako se rat bližio kraju, srpski đaci su postajali na neki način teret Francuskoj, pa je srpska Vlada odlučila da ih na brzinu okvalifikuje i prizna im maturu. Bilo je dovoljno da đak izjavi da želi da stupi u službu, pa da dobije otpusnicu i preko Tulona i Soluna otputuje u Srbiju. Ali Radojko Jovanović nije hteo u državnu službu, nije služba bila za uvek „originalnog Raku Pesnika", pa se ispisao na svoju ruku i krenuo u Pariz.

Tako se po završetku rata budući pesnik Drainac obreo u Parizu, na svoju ruku, bez ikakvih sredstava za život. Već tad bolestan od tuberkuloze, noćivao je sa skitnicama na pariskim kejovima i u vagonima i prihvatao se teških fizičkih radova u fabrikama. Zna se da je jedno vreme radio u fabrici za pravljenje amerikanskih burgija za bušenje čelika i tako postao - proleter. Oko toga će se kasnije stalno sporiti sa svojim kritičarima. Ali Raka nije mogao dugo da izdrži radničku disciplinu i odmetnuo se u skitnice, kojih je Pariz uvek bio pun. „To je bila zadnja etapa koja mi je već označila put kroz život. Od mladosti sam žudeo za slobodom. I tada se ta moja patnja vidno manifestovala kroz razne ekscese." (...) „Ja sam još u Bolijeu umeo da nađem razonodu u jednom malom baru i da mi mladost ne proteče u matematičkim aksiomima i geometrijskim uglovima. Bio sam član onog malobrojnog kruga Trubadura."

Ali tek u Parizu Drainac se osetio potpuno slobodnim. I vrlo brzo se našao u najpoznatijoj umetničkoj kafani na svetu - u Rotondi. Ta boemska kafana ga je opila, postala je njegov novi svet.

I to pijanstvo će trajati do kraja života. „Dakle, nalazim se u najfamoznijoj umetničkoj kafani sveta, u Rotondi, među poliglotima i idejnim zanesenjacima sviju vrsta", pisao je Drainac kasnije u autobiografskom tekstu Ja i kafane. Tu su pred razrogačenim očima seljaka iz Toplice promicali najčuveniji svetski slikari toga doba: Modiljani, „namrtvo pijan od kalvadosa", Ortis de Sorti, ruski pesnik Talov, „koji u to vreme nije znao ni kako se zove". Tu je slušao priče o pesnicima boemima, Fransoa Vijonu, Verlenu, Rembou... Nepovratno je odredio svoj put: pesnik. Trajno se uživeo u boemsku atmosferu ovog kosmopolitskog grada u koju ga je „sudbina uputila da u njemu započne svoju veliku životnu avanturu".

Iz Pariza se vratio u Beograd s "Modrim smehom" i u Prokuplje s "Afroditinim vrtom". U Blacu je s tugom otkrio da je njegova prva poetska ljubav Leja preminula... Gligorić ne može da se načudi kako je Drainac sa malim znanjem francuskog jezika prodro do moderne francuske literature, do poezije Apolinera i Bleza Sandrara; kad je savladao francuski jezik do te mere da je mogao da čita Artura Remboa i da ga na izvestan način prenese u srpsku poeziju.

Kao francuski đak, bolijevac, iako bez dovršene škole, Raka je mogao bez po muke da nađe neku državnu službu u Beogradu, a mogao je i da se zaputi u Makedoniju, koja je tada postala Eldorado za srpske intelektualce. Ali Raka Pesnik je imao samo jedan cilj, jednu misao: da bude pisac i da živi od pisanja.

No to nije bilo lako. Beograd je bio pun francuskih đaka koji su dobili visoke položaje i nisu imali razumevanje za neobičnog stihoklepca iz Blaca. U Beogradu je tada kafana Moskva imala ulogu Rotonde, bila je nezvanično sastajalište pisaca i umetnika. U prednjem delu kafane, prozvanom od pisaca Portartur, nalazio se „umetnički sto" za kojim su se gotovo svakodnevno okupljali najdarovitiji pisci mlade generacije, Stanislav Vinaver, Svetislav Stefanović, Miloš Crnjanski, Todor Manojlović, Sibe Miličić, slikar Branko Popović... (Uzgredna napomena, svi će oni doći pod udar komunista kad se ovi dočepaju vlasti, a neki će platiti glavom.) Za tim stolom se raspravljalo o staroj i novoj umetnosti, o modernizmu, a razgovori su bili žustri i često su prerastali u svađe. Iako su ovi umetnici bili obrazovaniji od Rake Pesnika, ovaj im se brzo nametnuo kao neko ko je prošao kroz Rotondu i koji je mogao da govori o Bodleru, Verlenu, Rembou... U kafanskoj Moskvi je došljak iz Blaca izlečio svoj provincijski kompleks inferiornosti i, budući jaka ličnost, postao je najzanimljivija pesnička figura Beograda između dva rata.

Prvo što je morao da uradi po dolaksu u Beograd bilo je da počne da objavljuje pesme, kako bi se prestonici predstavio kao pesnik. Prihvatio ga je dnevni list Epoha, koji je dvaput nedeljno imao literarni dodatak Besplatan Zabavnik. Tako se u Zabavniku od 19. do 13. novembra 1919-te godine pojavilo ime Rad. Jovanović, i to na naslovnoj strani, a ispod njega pesma Jesenji uzdah - (iz tuđine), što je bio prvi Drainčev književni rad u otadžbini. Izgleda da je urednik shvatio da se pojavio novi pesnik, čim ga je pustio na naslovnu stranu. Potom je Zabavnik iz broja u broj objavljivao njegove pesme, tako da se nakupila knjižica.

U tadašnjem liberalnom posleratnom Beogradu bilo je relativno lako objaviti knjigu. Svako ko je pisao mogao je da izda knjigu, ukoliko je imao novca. Izdavači su bili knjižari, a najpoznatiji među njima bio je Svetislav B. Cvijanović. No ovaj je odbio da štampa nepoznatog Rad. Jovanovića. Ipak, Drainac (još nema to ime) se nekako snašao i ubrzo je knjižara Branislava Cerovića-Ajhšteta štampala njegovu prvu zbirku pesama s neobičnim naslovom „Modri smeh" (1920). Ali ova knjižica je u beogradskoj čaršiji dočekana zlurado. Tako je književni hroničar lista Progres napisao kratku, za početnika ubilačku, belešku o knjižici (drugi je nisu ni primetili). „U izdanju knjižare Cerović-Ajhšteta ugledala je sveta knjiga stihova Radojka Jovanovića „Modri smeh".

U knjizi su zastupljeni svi naši pesnici. Oba Vojislava, Dučić, Rakić, Pandurović, Dis i cela plejada mladih i najmlađih. U svesci ima i nekoliko vlastitih pesama autorovih." Drugim rečima, hroničar je po sistemu držte lopova uhvatio jednog pesnika početnika kao apsolutnog podržavaoca.

Tako je Rade Drainac ušao u srpsku poeziju sa predznakom suvišan pesnik. Otad, pa do danas, Drainac će prelaziti amplitudu od suvišnog do potrebnog, kako je koje vreme to nalagalo. Naizmenično je odbacivan i priznavan.

Pošto je primljen za saradnika lista Balkan, već u prvom broju u rubrici Književnost, Raka je objavio ambiciozni tekst pod naslovom Moderna poezija i potpisao ga pseudonimom Rad. J. Rudi. U članku se Raka apsolutno svrstao u red modernista. „...Ima nečeg interesantnoga u novijoj poeziji; ima nečeg lepog, uzvišenog. Tu lepotu i veličinu njenu najbolje bi izrazio naš Krleža, na nesreću njegovu, samo da nije u njoj propagandista. Moderna poezija se potpuno odvaja od stare romantičarske i poezije mitova i olimpijskih Bogova. Ona ide dalje, prodire dublje u bića i stvari, te je i na taj način sveopšta. Zato se današnja poezija odvaja visinom tona i boje od stare. To nam je najbolje posvedočio Valt Uitmen, kočijaš i pesnik." U istom listu Raka je u jednom tekstu koji se ničim nije doticao poezije, ispisao bezrezervnu pohvalu pesniku Disu, za čiju poeziju su tadašnji naši moderni imali izuzetne simpatije, dok su ga tradicionalisti, poput Skerlića, u potpunosti odbacivali.

Nije se libio ni da napadne čuvenu „Antologiju novije srpske lirike" Bogdana Popovića, koji je svojim profesorskim autoritetom označavao sami temelj stare pesničke škole. „Nadali smo se da je „Antologija..." dopunjena ali, nažalost, u njoj je ostao stari red. Nama je potrebna antologija mladih pesnika i mi je sa oduševljenjem očekujemo."

Kad se Rade Drainac (to će mu postati pesničko ime, uzeo ga je po selu Drainovići na Rogozni. Prethodno se potpisivao kao Rogožnjanac) već nametnuo kao predvodnik novog talasa modernih pesnika, iznenada je doživeo novi udar, kao posle prve knjige. Naime, kad je izvesni valjevski lekar dr Milivoje Milenković objavio zbirku pesama "Akordi vremena", Milan Bogdanović je u Srpskom književnom glasniku pisao nepovoljno o njoj.

Već u sledećem broju Bogdanović se pohvalno izrazio o jednoj Drainčevoj knjizi. To je ponukalo valjevskog lekara da napiše knjigu od 140 stranica "Novo doba, nova poezija, nova kritika?" protiv "izvikanih veličina", "genijalnih pozera", od kojih je najizrazitiji Rade Drainac! Za Drainca je lekar napisao da je "otrovao poratne generacije svojom poezijom i asocijalnošću, unoseći u nerazumne stihove anormalnost nagona i nadahnuća". Po ovoj psihoanalitičkoj "ekspertizi", Drainac je "ubio i ono malo lepoga u čoveku, razrivajući perom sve svetinje".

Drainac je, po ovom lekaru, "jednostavno bio "najviše izvikani poratni tip", koji je "neukusno" zamutio vode litarature, bacajući u slepilo i dezorijentaciju čitavo jedno doba"! Drainca je zaveo i obmanuo Zapad! - uzvikuje valjevski lekar. "Ta zapadnjačka odora ubila je u njemu, bar za poslednjih deset godina, jednu književnu fizionomiju koja je mogla da postane "rasna i balkanska"." Drainac ne može da se iščupa iz čeljusti zapadnjačke "modernističke dijalektike".

Valjevski lekar, smrtni neprijatelj Zapada i modernizma koji otuda dolazi, založio se za spasavanje Drainca od ovih pogubnih uticaja. "I, kad sam čitao Drainčeve pesme, kada sam studirao njegov život, kada sam pisao protiv njegovih stihova, mene nije rukovodio rušilački nagon za uništenjem radi uništenja, već da bih mu pomogao u toj borbi između Zapada i Istoka, u borbi protivu 'samoga sebe'..."

Valjevcu je odgovoran Drainac kao predstavnik prestoničnog sveta koji donosi "zapadnjačke, zagušljive, dijalektičke magle". "Draincu je vrlo dobro poznata moja književna izolovanost" - piše Valjevac - "pa sve ovo što budem ovde naveo neće biti po recepturi ni jedne koterije, ni grupe, već rezultat istih utisaka i zapažanja".

Drainac se kratko i sa visine osvrnuo na pamfletsku knjigu valjevskog lekara. Taj lekar od svog ličnog neuspeha pravi zlobno nipodaštavanje uspelih pesnika. „Njega je kosnuo moj literarni banditizam, u kojem nije hteo da vidi svirepu istinu ovoga veka."

Drainac kaže: „...Dakle: Govorim, kao što govorim, a ne po ukusu publike, a još manje po receptima ovoga lekara - pesnika. Pevam kao što pevam: na svoj glas, uglavnom, ma koliko bio buntovan i rapav. Svakako, ne želim da se utopim u opštu literarnu orkestraciju 'zdrave', 'rasne' literature, u koju, g. doktor, 'dobronamerno', ubraja i svoje stihove. Kakva skromnost!"

No kako lekar nije ostavljao na miru Drainca, Topličanin mu je odgovorio sa žestinom sklonom ovom podneblju. „U poslednjem broju Pravde g. dr Milenković ponovo se osvrće sa ironijom na moju poeziju. Čini mi se, na svoju veliku nesreću, moraću ubuduće da se poslužim metodom ovdašnje, literarne polemike, u kojoj ću, možda, otvoreniji biti nego u svojoj „izvikanoj" poeziji." (...) „Toga puta, unapred se ograđujem, biću izvan svake forme i lakovanih rukavica, baš tako, kako se u zadnje vreme ovaj doktor (moj nesrećni kritičar!) nepismenim napisima osvrće ne mene. Za sada sam posmatrao borbu drugih, podvlačeći ideološku liniju, ovlaš, tek da i sam progovorim, a ubuduće žaliću ako budem primoran da izvršim obdukciju nad lešom jedne neuspele poezije iako nisam lekar kao moj kritičar, koji po tvrđenju svoga predgovorača „uspešno radi ovde svoj posao (valjda u Valjevu?)."

Nema sumnje da je neuspeh prve knjige Rad. Jovanovića duboko kosnuo. Uopšte, Raka je bio preosetljiv, razdražljiv, ali u isto vreme i prkosan, inadžijski, neukrotiv. I kao što to redovno biva, brodolomnici se odaju piću. Posle svog pesničkog brodoloma, Raka se odao kafani. Ako nije izašao na glas kao pesnik, pročuo se kao pijanac.

Inače, Raka se trudio da bude prepoznatljiv, kako po neobičnom izgledu i odelu, tako i po bučnom kafanskom nastupu. "U ono doba, 1920, godine, dva prerafaelitska tipa bejasmo Vasa Pomorišac i ja, obojica obrasli u kose do ramena, sa kravatama iz doba ampir i sa pelerinama uvijenim oko tela kao srednjovekovni skitači i probisveti. Treći naš sabrat beše Mika Petrov, slikar, koji je, pored mladalački crne kose, nosio galsku bradicu, lep kao skinut sa nekog flamanskog portreta."

No jedan slučajni susret bitno je uticao na pesničku sudbinu još uvek Radojka Jovanovića. Proviđenje je htelo, pisao je Raka kasnije, da mu se, ovako obeleženom, jedne večeri u Moskvi, došavši pravo sa železničke stanice, obrati Avgustin Ujević.

Kao da su se dugo tražili, iako jedan za drugog teško da su znali. Tin je u Raki, verovatno, video ne samo kafanskog sabrata, nego i svog beogradskog boemskog pandana, kakvog je priželjkivao. Raka je u Tinu video sve ono što bi sam hteo da bude, pesničku ličnost liderskih sposobnosti. "...Slušao sam ga kao nikog do tada. Sve što je on govorio bilo je čudno, logično i ludo, uzbudljivo i hladno kao kararski mermer. Ja sam se prvi put zadivio zlatousnosti čoveka. To me je osvajalo, bacalo prašinu na sve moje dotadanje sanje. Mislio sam da se to znanje, taj red, ta skala ne mogu nikad dostići..."

Od tada će se Raka za duže vreme vezati za Tina Ujevića i to će ostaviti odsudan trag u njegovom životu. Tin ga je opčinio svojom elokvencijom, enciklopedijskim znanjima, spremnošću da sa osećanjem superiornosti ulazi u rasprave o svim pitanjima ovoga sveta. Ne samo da je postao njegov stalni pratilac na beskrajnim sedeljkama po beogradskim kafanama, nego i odličan đak. Tako su se našli, profesor i učenik, majstor i šegrt, sabraća po piću, braća po pesničkoj vokaciji, da zaluđuju ondašnji noćni Beograd.

Raka nije bio dobar đak u školi, ali je u kafani bio odličan. Munjevito je učio od Tina i brzo mu se približavao, da bi desetak godina kasnije, u čuvenoj polemici, bio s njim ravnopravan. Što je bilo najvažnije, Raka je od Tina usvojio stav da pesnik mora da bude originalan, inovator, kakav je bez sumnje bio Ujević.

Drainac je u svom poetskom biću svakako nosio Vijona i Remboa, koje je usvojio još u Parizu, sad je trebalo samo da ih predstavi srpskoj poeziji. Kad je u martu 1922. godine u modernističkom časopisu Misao, koji je uređivao pariski đak Ranko Mladenović iz Pirota, objavio pesmu u slobodnom stihu Pozorište večnosti i potpisao je sa Rade Drainac, svima je bilo jasno da se pojavio pesnik kakvog dotad nije bilo i sa imenom koje je posve novo.

Drainac je tačno znao šta hoće, ali nije znao kako može. Hteo je da bude prvi u srpskoj poeziji i da ga svi slede, ali drugi to nisu hteli. Smislio je projekat koji je nazvao Hipnos. Kako je nastalo ovo ime, ispričao je Todor Manojlović. Ceneći Todorovu učenost, u želji da ga pridobije za svoju ideju, Drainac ga je za stolom u kafani Moskva upitao kako se na grčkom kaže san. Todor mu je rekao da se u grčkoj mitologiji bog sna zove Hipnos, i to je za Drainca bilo dovoljno: - „Znači Hipnos - hipnizam!" Drainčev literarni suparnik iz Bolijea, Velibor Gligorić, koji je još 1921. godine pokrenuo Novu svetlost, bio je sređen i temeljan, još kao đak se nametnuo za književnog vođu, imao je šta da uloži u svoje vođstvo, nasleđenu očevu kuću, dok je Drainac bio samo fantasta, bez pare u džepu.

Ipak, početkom aprila 1922. godine, Drainac je na umetnički sto u Moskvi trijumfalno položio prvi broj Hipnosa, mesečnu reviju za intuitivnu umetnost. Kao sedište Redakcije je navedena baraka u Beogradu u kojoj je Drainac sa mnoštvom beskućnika noćivao. Šta je hipnizam? "...Hipnizam je preživljavati, mnogo krvi davati meditacijama i živeti od svega i u svemu putem sna, koji je najbeskrajniji da otkrije, bar u prividnim konturama, što inače sve drugo zaokružava - donekle - određenim linijama. Hipnizam je direktna iluzija svega, duševnih drama i metafizičkih dubina. Hipnizsm je - San ekstaze, bez krugova i opredeljenja..."

Više od toga, ovaj gladni čovek, (odštampao je pesmu Glad: Glad mi je beskrajna... nigde ništa nemam!) odlučno se odredio kao protivnik starog reda stvari u umetnosti, posebno u poeziji: „Dosta sa mrtvim linijama na papiru, koje zanimaju bogate dame po budoarima, dosta sa mehaničkom muzikom, bez izraza, dinamike i bez imalo ekspresije. (...) Dosta ste nas gnjavili sa ženama, balkonima, serenadama, sa Dučićevim epitafima i izmišljenim markizama. (...) Umetnost više nije radi lepote, uokvirene estetike, da trpi dogme!"

Kad su se 1923. godine u izdanju Hipnosa pojavile dve Drainčeve zbirke pesama, „Erotikon" i „Voz odlazi", bilo je jasno da se u srpskoj poeziji pojavio nov veliki pesnik, koji nikog ne ostavlja ravnodušnim. Književna javsnost mogla je da bude za ili protiv Drainca. Tako ga je časopis Samouprava dočekao sa oduševljenjem, njegove pesme su „vrlo dobre i tačne - i bolne i ljudske i istinite i pesničke", dok su tradicionalisti (i onaj valjevski lekar) u njemu videli samozvanca, drskog provokatora, opasnog skrnavitelja poezije.

U Beogradu, Drainac nastavlja da živi po starom. Ugledajući se u svemu na Tina, politizirao je svoje kafansko boemstvo. Ujević je u kafani mogao da priča svašta, da grdi vlast, jer ga je vlast smatrala neuračunljivim i nije ga ozbiljno tretirala. Ipak, kad je u svemu prekardašio, Uprava grada Beograda ga je prognala 1925. godine u Zagreb. Ali Tin se posle godinu dana vratio i više ga niko nije dirao. Drainac nije imao tu privilegiju. Zar je moja krivica što sam najbolje godine sahranio uz flašu i Ujevića?

Dočekujući Božić 1928. godine u jednoj beogradskoj kafani, upravo kad je proglašena Šestojanuarska diktatura, Drainac je, sa glumcem koga su zvali Hamlet, govorio svašta protiv režima. Neko je to dojavio, pa je u zoru došla policijska patrola i odvela izgrednike u zloglasnu Glavnjaču, gde su smeštani politički.

U zatvoru je tih dana tamnovala grupa istaknutih komunista, u kojoj su bili Sima Marković i Otokar Keršovani. Drainac je kažnjen za izgred a ne za političko delovanje sa trinaest dana zatvora. Po izlasku iz zatvora, Drainac je pričao svašta o svom tamnovanju, između ostalog da mu nisu dozvolili da ga pregleda lekar. Razume se da je taj slučaj dospeo u novine, pa je Seljačko-demokratska koalicija iznela slučaj pesnika na sednicu Narodne skupštine 29. februara, optužujući režim da guši slobodu. Bila je to burna sednica, koja se pretvorila u tuču.

U junu 1928. godine desila se prava poetska bomba, objavljena je Drainčeva zbirka pesama „Bandit ili pesnik". Knjigu je izdao Cvijanović, koji je ranije dva puta odbio Drainca. Korice je napravio Mika Petrov. Bilo je to reprezentativno izdanje.

Čim se pojavila, knjiga je bila senzacija tog vremena. U njoj se u potpunosti ogledao autentični Drainac: cinik, razmetljivac, izrugivač, melanholik, očajnik, glumac, psovač, zanesenjak, lirik...Ako je dotle Drainac negiran, sad je priznat. Za kratko vreme objavljeno je dvadesetak kritičkih osvrta i gotovo svi su bili afirmativni. Milan Bogdanović, Marko Ristić, Zorovljev... čak i Velibor Gligorić, nisu mogli a da ne priznaju Drainčevu originalnost i samosvojnost. Vladan Stojanović Zorovjev, koji je pre nego što je postao novinar i pisac bio kaluđer, u Draincu je video nežnog brata. Dok se Drainac razmetao svojim banditstvom i piratstvom, on ga je nazvao „blagim čovekom sa očima blagim kao u irvasa", što je, svakako, takođe bila Drainčeva priroda.

Boško Tokin je u Letopisu Matice srpske napisao da je Drainac jedan od najizrazitijih srpskih pesnika i stavio ga uz rame Crnjanskom, Rastku Petroviću i Tinu Ujeviću (pošto je veći deo vremena provodio u Beogradu, Tina su ubrajali u srpske pesnike).

A 1. Svima se zamerio

Nema sumnje da je Rade (Raka) Drainac još u svom početničkom stadijumu postao najnapadaniji pisac u srpskoj književnosti. Iako ovim nisam otkrio ništa novo (na jednom mestu sam Drainac kaže da je samo u jednoj godini na njega bilo preko tri stotine napada!), ne mogu a da ne postavim pitanje zašto je Drainac bio toliko omražena ličnost. Iz njegove biografije se vidi da je bio vesela priroda i da je bio sklon kavzi samo u pijanstvu. Ali to važi za sve boeme, pa drugi nisu ni približno navukli na sebe toliki gnev.

Drainac, dakle, nije bio u stalnim sukobima sa svojim okruženjem što je bio boem, nego zbog svojih ideja. On je otvoreno govorio šta je imao da kaže, pa nek bude šta bude. Glad mu je bila beskrajna a ruke večno prazne! Koje kao novinar, koje kao pesnik, Drainac je uspeo da se zameri svima, i s leva, i s desna, i u centru, pa su mu oponenti uzvraćali gde god su stigli. Pri tom nisu birana sredstva, ni s Drainčeve ni s njihove strane i te svađe su trajale čitav period između dva rata, tačnije od pojave Drainca pa do njegove smrti.