Ekonomija

Magična moć i prokletstvo novca: neomonetarizam, liberalizam i monetarna politika (2)

Socijalna drama razbijenog društva

U svojoj najnovijoj opsežnoj analizi pod naslovom "Magična moć i prokletstvo novca", naš ugledni ekonomista prof. dr Slobodan Komazec postavlja ključno pitanje za ekonomski opstanka građana Srbije: da li je moguće i dalje ograničavati ličnu potrošnju i kojih slojeva, može li se to činiti u socijalno izrazito raslojenom društvu? Drugim rečima rečeno, postavlja se pitanje, kome je to "Vođa" svojom ličnom diktaturom omogućio da dobro živi, a kome je to pravo oduzeo. Iskustvo sa njim, posle sedam godina autoritarne vladavine, govori da je nad građanima Srbije primenjen eksperiment obaranja realnih zarada zbog promene odnosa snaga rada i kapitala u korist kapitala i profita.

Prof. dr Slobodan Komazec

Ortodoksna neoklasična politika stabilizacije, koju preporučuje MMF. Najčešće se svodi na to „da pokušaj stimulisanja izvoza po svaku cenu pomoću liberalizacije trgovine ili agresivne depresijacije valute često može ugroziti stabilizacioni program i tako odložiti rešavanje krize dugova". Stoga mnoge države u cilju stabilizacije privrede prelaze na politiku precenjene domaće valute.

Interesantan je slučaj pritiska MMF na Boliviju i Argentinu da izvrše snažnu devalvaciju valute radi popravljanja stanja platnog bilansa i premošćavanja „deviznog jaza", radi omogućavanja plaćanja kamata na spoljni dug. Ustvari, predlog se svodi na korišćenje inflacije kao sredstva za finansiranje otplata dugova, ali po cenu siromašenja stanovništva, odliva realne supstance u inostranstvo i pretvaranje „deviznog jaza" u razvojnu nemoć. Naravno da je takva preporuka odbijena.

Receptura MMF sadrži i zahtev za vođenje politike realne kamate, bez obzira na njeno snažno redistributivno delovanje - odlivom dohotka u ruke vlasnika finansijskog kapitala.

Restriktivna monetarna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvijenim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. „...Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći ekonomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industrije, politiku koju zemlja nikada ne bi dopustila da je znala šta će biti učinjeno..."

Neoklasični model MMF danas predstavlja novu ortodoksiju u odnosu na nerazvijene zemlje - dužnike. Novija istraživanja otkrivaju u tome snažan uticaj novog monetarizma o „ekonomiju ponude" (supply side economics).

Reafirmacija tržišnog automatizma tipa Sayovog zakona, reprivatizacija sredstava proizvodnje, alokaciona funkcija tržišta i deregulacija privrednih tokova, praćeni zahtevom za „otvorenom ekonomijom", ali i stalnom stagflacijom, visokom nezaposlenošću rada i kapitala, potisnutom inflacijom, odlivom akumulacije i kapitala u inostranstvo - elementi su i karakteristike sistema koji se međusobno isključuju.

S druge strane , visoka zaduženost privrede , slaba efikasnost i potpuna demotivisanost za razvoj i stvaranje akumulacije u inflaciji (uz „marginalnu efikasnost kapitala" koja se kreće oko 0-1%), očigledno je potpuno drugačiji „ambijent" u kojem treba voditi restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku, ograničavanje svih oblika potrošnje. Potrošnja redovno izgleda „preterana", uz potpuno „ohlađenu" konjukturu. Takav koncept stabilizacije može dovesti samo do produbljivanja krize.

Restriktivna monetarna politika, uz pozitivne kamatne stope, trebalo bi da dovede do smirivanja inflacije, povećane efikasnosti upotrebe novca i novčanog kapitala, a to u osnovi znači da se polazi od pretpostavke da je inflacija u svim privredama monetarnog porekla. Izvozno orijentisana strategija, pomognuta ubrzanom devalvacijom valute, trebalo bi da podstakne izvoz i osigura dovoljan devizni priliv za „zatvaranje deviznog jaza" i smirivanje pritiska ili „omče dugova". Da li prelaz sa uvozno - supstitutivne na „izvozno - ekspanzivnu" strategiju stabilizacije i razvoj može dati (i u kojem periodu) zadovoljavajuće, ako ne i spektakularne , rezultae? Mada su iskustva nekih „otvorenih"ekonomija (Sigapur,Tajvan, J.Koreja ), kratkoročno posmatrano, pozitivna, da li je ovakva strategija opšteg karaktera i primenjiva na sve zemlje i sve uslove razvoja? Rezultati su bili izuzetni sve dok pod pristankom MMF i svetske banke nisu prešle na sistem neoliberalne dogme. Od tada su rezultati daleko slabiji.

Postoji tvrdnja da je „...prirodni pratilac ovakve rudimentarne, tržišne ekonomske politike, čak i u tržišnim privredama, porast inflacije, a ne njeno suzbijanje". Međutim, deflacije i deflatorni šok tresu ove privrede, ali i veliki broj razvijenih država.

Zastarela tržišna struktura , rudimentarna privreda , nizak nivo proizvodnje i per capita dohodak, mala i nedovoljna ponuda robnih fondova za pokriće domaće tražnje i potrošnje (koja je inače niska i neadekvatna) ne osiguravaju dovoljne izvozne viškove robnih fondova.

Prirast društvenog proizvoda nije dovoljan ni za plaćanje obaveza po kamatama na inostrane dugove. Pritisak potrebnog izvoza praćen je stalnom i sve bržom depresijacijom deviznog kursa, ali uglavnom bez pozitivnih efekata na izvozne sektore privrede. Porast izvoza se, dakle, osigurava uglavnom kontrakcijom domaće potrošnje uz sve ubrzaniju devalvaciju i ubrzanje inflacije (uz brojne preraspodele u privredi, ali uglavnom neproizvodnog karaktera i prebacivanje najvećeg dela resursa na finansijske operacije). Nastaje zapravo začarani krug stalne devalvacije, povećanja kamatnih stopa (i težnji za dostizanjem realne kamate), a zatim i indeksaciju primanja - što se sve slama u opštem inflatornom haosu i hiperinflaciji. Tako „oslobođeni tržišni mehanizam" samo otvara inflatorni proces, bez pozitivnih efekata na proizvodnju i zaposlenost, odnosno popravljanje i postepeno uklanjanje platno - bilansne neravnoteže i devizne krize.

„Kontrapukt života"ovih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu, uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomilanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

Jačanje finansijskog na račun proizvodnog kapitala

Fiskalna politika uz snažne redistributivne efekte na dohodak bogatih slojeva (koje obično kriza ne pogađa) i njegovo ubacivanje u proizvodne procese, stvaranje dodatnog dohotka , uz nužnu kontrolu cena, moraju biti sinhronizovani s odgovarajućom politikom dohodaka. Povećanje poreza viših dohodnih grupa i poreza na imovinu efikasniji je metod antidepresivne politike u odnosu na redukciju javnih rashoda, čime se ravnomernije raspoređuje i teret stabilizacione politike , naravno, ukoliko se pri tom izabere strategija smirivanja potrošnje. Deficitarno finansiranje proizvodnog sektora ( ne državnih budžeta kao u klasičnom sistemu deficitarnog finansiranja, odnosno kejnzijanskom deficitarnom budžetskom finansiranju), moguće je koristiti za aktiviranje faktora razvoja i mrtvih kapitala. To ostaje jedini pravac agresivne razvojne politike i stvaranja ex ante štednje čije stvaranje ove zemlje „ne mogu čekati nekoliko godina". U takvim odnosima smirenih cena moguće je tražiti zonu „pozitivne realne kamatne stope" i deviznog kursa. Veliki problemi nastaju što u nepripremljenom privrednom sistemu politika traženja realnih cena finansijskih agregata samo vodi jačanju finansijskog kapitala na račun proizvodnog kapitala, uz brojne preraspodele na račun stvaranja društvenog proizvoda i dohotka.

Problemi se zaoštravaju i činjenicom da u tim zemljama ne postoje razvijeni svi oblici tržišta, a posebno efikasno tržište kapitala koje bi „višak" kapitala i „prinudnu štednju" efijasno usmerilo u racionalna i proizvodna ulaganja. Tako stvoreni višak kapitala ili se preliva u čiste finansijke spekulativne transakcije, ili se odliva u inostranstvo, ili podstiče finalnu domaću tražnju, ili se jednostavno transformiše u devizna sredstva i čistu sterilizaciju kroz proces tezauracije. Treba odoleti zahtevima MMF da se otvori bankarski sistem i pređe u ruke inostranog kapitala. Upravo je to urađeno - bankarski sistem je gotovo u potpunosti prešao u ruke stranog kapitala.

Osnovno pitanje koje se mora postaviti glasilo bi: zbog čega MMF i IBRD ne preporučuju striktnu primenu novog liberalizma (monetarizma, „ekonomije ponude") i za SAD koje imaju ogroman deficit trgovinskog bilansa, fiskalnu krizu i ogroman deficit budžeta, ali i enormno visoki javni dug, drastično oboren kurs dolara, visoku nezaposlenost, pad korišćenja kapaciteta - što je i opšta karakteristika i zemalja u razvoju. Deficit trgovinskog i platnog bilansa, i pored stava SAD administracije o smanjivanju , stalno raste , uloga javnog sektora i budžetskog deficita se povećava, javni dug je povećan, uvoz kapitala je ogroman, što sve privredu ne održava više izvan zone recesije. Stalnim obaranjem kursa dolara trudi se da održi konkrentna sposobnost na svetskom tržištu. Sve je to praćeno izvoznom inflacijom i nezaposlenosti u druge industrijski razvijene i nedovoljno razvijene zemlje.

Jasno je da bi takav scenario bio glatko odbačen, jer, radi se o koncepciji razvoja koja sadrži čudnu mešavinu kejnzijanske i monetarističke teorije (ali i drugih pravaca). Istina, SAD imaju ogroman priliv stranog kapitala kojim finansiraju brojne deficite, razvijeno tržište kapitala, brže mogućnosti prilagođavanja zbog brzog tehnološkog razvoja, dolar kao svetski novac, „socijalno obilje" preko sistema kreditiranja i visok per capita dohodak, odnosno ekonomski nivo uz razvijenu „državu blagostanja", što sve nemaju zemlje u razvoju. Time je otpor ovih zemalja filozofiji i preporukama za stabilizacionu i razvojnu ekonomsku politiku MMF u svim zemljama u razvoju znatno ograničen.

„Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno i svakodnevno vidi disfunkcionalnost preporuka MMF, ali se one i dalje upornoi nameću.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva ostaju barijere za slobodno kretanje radne snage, posebno iz nerazvijenih u razvijene zemlje. To nema nikakve veze sa ovim talasom izbegličkog egzodusa danas.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda - danas je to postalo potpuno jasno. Tu se krije i njihov veliki interes za proces globalizacije. Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno - bilansne politike.

Većina uspešnih privreda u svetu imala je vrlo povoljne (niske) kamate i kurseve valuta, odnosno i jedno i drugo. To je pratila „razumna politika nadnica" pri čemu je potpuno respektovana produktivnost. Snažan rast beleže vlade „koje su odustale od reformskih poteza", koje su im kao hitan program preporučili profesori ekonomije „čikaške škole" SAD. Upravo su SAD izvele svoju privredu iz krize pomoću državnih mera. Ovo je posebno došlo do izražaja u novoj finansijskoj krizi gde je država preduzela niz mera i intervencija u spasavanju banaka, berzi, krupnih korporacija i osiguravajućih društava.

„MMF se pretvorio u centar bogatstva i moći" (J.Stiglic)

Politika MMF zasnovana na principima i na osnovu odluke o osnivanju, nije u stvarnosti provođena. Mada je osnovan da pomogne zemljama članicama za lečenje platno - bilansnih deficita, održavanje likvidnosti u međunarodnim plaćanjima i očuvanju stabilnosti deviznih rezervi i deviznog kursa, postepeno je napuštana ova uloga. MMF je postao instrument krupnog (zapadnog) kapitala, a posebno SAD (koja ima dominaciju u odlučivanju MMF, daje i najveću kontribuciju u formiranju sredstava Fonda , čime se praktično ni jedna odluka Fonda ne može doneti bez saglasnosti SAD). Programi MMF su diktiraniod strane SAD, bez kojih se i ne provodi njegova politika.

MMF je pored Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije (STO), postao glavnii nosilac i tenor liberalnog kapitalizma i stub procesa globalizacije. Na osnovu Vašingtonskog konsenzusa (MMF, Svetska banka i Trezor SAD) provodi se, najvećem broju zemalja u svetu, potpuno pogrešna koncepcija stabilizacije i razvoja. Provođenjem ideologije slobodnog tržišta i tržišne supremacije (neoliberalizma) MMF je dospeo na teren „ideološke ostrašćenosti".

Upravljanje tranzicijom zemalja članica ka tržišnoj ekonomiji MMF je direktno nametao svoj program gotovo jedinstven za sve zemlje. On proklamuje politiku smanjenja deficita, opšteg povećanja poreza (uz smanjenje poreza nosiocima kapitala), monetarne restrikcije, povećanja kamatnih stopa, stabilnost cena i kursa, realne kamate i realnog deviznog kursa - što je u najvećem broju zemalja koje su primenile ovaj program dovelo do opadanja privredne aktivnosti, porasta nezaposlenosti rada i kapaciteta, produbljivanje krize i propadanje banaka i preduzeća.

Izgleda da je definitivno prošlo vreme kada su snalažljivi ekonomisti iz Čikaga putovali svetom i preporučivali recepte koje u SAD niko ne bi hteo primeniti - radikalno sniženje javnih rashoda, što više kamate i politiku realnog kursa uz vezivanje domaće valute za neku čvrstu valutu (Videti odličnu studiju Naomi Klein: Doktrina šoka - uspon kapitalizma katastrofe (2008).U mnogim zemljama je došlo do pravog ekonomsko - socijalnog sloma. Nametanjem neadekvatnih rešenja silom i ucenom MMF je zauzeo imperijalistički stav „upakovan" u ideju liberalizma i ideologiju slobodnog tržišta. Novi konzervatizam i kolonijalizam preko „nove ekonomije" su na sceni, a pod oreolom neoliberalizma.

Prevremena i brza liberalizacija tržišta vodila je globalnoj nestabilnosti privreda i kriminalizacije društva sa teškim posledicama socijalnog raslojavanja. MMF je provodio interese finansijskog krupnog kapitala, a trebalo je da pomaže zemljama u krizi i da unapređuje globalnu ekonomsku stabilnost. Finansijski interesi razvijenih su dominirali. Stručnjaci u MMF veruju da je program koji provode u opštem interesu. Tržišni fundamentalisti dokazano je, dominiraju u MMF. U svim privreda 199ma u kojima je MMF nametnuo svoje „savete" doveo je do kraha privreda (Meksiko 1994, istočnjačka kriza sa lomovima gotovo 40% svetskih finansijskih tržišta, Rusija 1998, Brazil 1999. i Argentina 2001. Poljska, Češka, Mađarska i dr.). Globalna finansijska kriza je u osnovi produkt MMF. To znači da su recepti zasnivani na neoliberalnom konceptu bili pogrešni. Šok terapija je praćena liberalizuacijom novčanih tržišta i tržišta kapitala, liberalizacijom spoljne trgovine (ukidanje carinskih i dr. zaštita), liberalizacijom cena, kurseva, kamata i dr. bila je siguran put u produbljivanje krize i razaranje ekonomije i socijalne strukture društva. MMF primorava zemlje članice da „pritegnu kaiš", što vodi imploziji tražnje i razvoja. MMF se pretvorio u „centar bogatstva i moći" (J.Stiglic). Novi konzervativizam u ekonomiji je na sceni pod velom neoliberalizma.

U razvijenim privredama ostaju i dalje (što otvorene, što skrivene) trgovinske protekcionističke barijere, dok se u zemljama u tranziciji preporučuje i nameće se sveopšta liberalizacija. To je politika koju razvijeni sami sebi ne bipreporučili. Tramp je samo otvoreno uveo određene protekcionističke mere. Vrlo su snažne barijere za slobodno kretanje radne snage (to je „kapital" nerazvijenih) dok je došlo do liberalizacije u kretanju novca i kapitala (to je kapital razvijenih) i osvajanje tržišta u svetu stabilizacije. MMF insistira i na fiskalnoj strogosti kao protivotrovu za sticanje poverenja stranih investitora.

Liberalizacija fiannsijskih tržišta i prodaja domaćih banaka stranom kapitalu nije (i uz povećanu konkurenciju) dovela do snižavanja kamatnih stopa. To je učinjeno pod delovanjem politike tzv. kvantitativnog "popuštanja" centralnih banaka (kao u Srbiji, prim. red.). Radnici brinu za zaposlenost i nadnice, a finansijeri za kamatne stope. Visoke kamatne stope radnici doživljavaju kao nešto što usporava razvoj, a to znači i veću nezaposlenost.

Upravo je to jedan od razloga koji je doveo do velikog odliva spekulativnog kapitala iz tih zemalja. MMF stvarno „ne zna da upravlja krizama" (od 130 kriznih situacija su samo 14). Tranzicijom od komunizma ka tržišnoj privredi se loše upravljalo, pri čemu je uglavnom došlo do eskalacije siromaštva, dok su dohoci strmoglavo pali (Stiglic, str.225). Tu je i odgovor zašto tržišta ne mogu biti prepuštena sama sebi. Ina tada generišu stalnu nezaposlenost. Uloga države u privredi (neophodna i dalje u svim zemljama) „zamenjena je mantrom (svetom formulom) slobodnog tržišta". Upravo je potreban radikalno drugačiji pristup ekonomskom razvoju i stabilizaciji privreda, sa prenošenjem tržišta na ekonomski rast (bez čega nema ni trajne stabilizacije privrede). Liberalizacija nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. Za ogroman broj ljudi to znači siromaštvo , a za zemlje politički i socijalni haos. Socijalna infrastruktura se ruši u svakoj državi pod naletom neoliberalizma. Raslojavanje dobija neviđene razmere . Odvija se prava socijalna drama raspolućenog društva.

„Postojeća zaposlenost se brže uništava nego što se stvara i povećava nova zaposlenost". Zbog toga raste nezaposlenost uz rast siromaštva najvećeg broja stanovnika. Koncentracija kapitala dobija neslućene razmere , nasuprot masovnom siromašenju najvećeg dela stanovništva. Magična snaga tržišta za zemlje u razvoju sa jedva uspostavljenim bankarskim sistemom, otvaranjem svojih finansijskih tržišta, dovodi ove privrede da razlikuju:

1) Masovne stečajeve i likvidacije domaćih banaka (što se već desilo u nizu zemalja u tranziciji),

2) Dovođenje stranih banaka i odliv kapitala preko njih (smišljeno i legalno bekstvo kapitala sada je opšti proces),

3) Masovne stečajeve i likvidacije preduzeća i ogromnu nezaposlenost.

Kritičari globalizma ističu pet najvećih neprijatelja globalizacije: 1) Suverena nacionalna država koja radi u korist naroda, a ne internacionalnog kapitala, banaka i korporacija, 2) Obnova i očuvanje nacionalnih valuta i nacionalnih monetarnih politika, 3) Da se nacionalne države postepeno oslobađaju spoljnog duga, budući da se ciljevi globalizma ostvarju kroz dug koji guta čitave države, 4) Svaki sistem koji je podređen novcu nije demokratski. Stoga javne institucije treba da se oslobode dominacije novca, 5) Obnova vrednosti - porodičnih, socijalnih, moralnih, uz povratak religiji je novo traženje „pravog puta" izlaska iz sveopšte krize.

Privrede se prebrzo otvorene za konkurenciju pre nego što su uspostavile snažne finansijske institucije i pripremile se da prihvate izazove svetskog tržišta. Istovremeno se od zemalja traži da vode kontrakcione politike (monetarnu i fiskalnu politiku) više nego što bi to same radile bez „preporuka" Fonda.

Očekivana konkurencija među bankama u zemlji kroz liberalizaciju finansijskih tržišta i „čišćenja bankarskog sistema (masovnim likvidacijama i spajanjem banaka) nije dovela do zdrave konkurencije, pobošljanja poslovanja banaka i obaranja kamatnih stopa. Sve se svelo na „seljenje depozita" i veću ponudu cene novca i kredita. U svim zemljama rezultati na ovom segmentu su poražavajući. Propao je veliki broj banaka, dok kontrola banaka nije uspostavljena.

Zatvaranje domaćih banaka se širi kao proces u privredama u tranziciji (u kojima zapadne banke zauzimaju i preko 90% bankarskog tržišta). Time one ostvarju monopol u izboru projekata i firmi koje će finansijski pratiti, kao i izbor preduzeća i pojedinaca koji će dobiti kredite za učešće u projektima privatizacije. Time se utiče i na koncepciju i strukturu razvoja. Država mora da zadrži bankarsko jezgro, ako želi kontrolisan, a ne dalji destrukturni proces privatizacije. Samo državne banke to mogu da prate i dobiju odgovarajuću podršku centralne banke u ovom sistemu kreditiranja (ulaganja u akcije preduzeća, ulaganja dobijenih kredita u fond za razvoj preduzeća, ali i na bazi akcija u rukama zaposlenih).

4) Nametnutu preko tih banaka drugačiju stategiju i politiku kreditiranja (ne u interesu domaćih preduzeća).

5) Dominaciju svetskog finansijskog kapitala u domaćoj privredi sa njegovom logikom ponašanja (koja često razorno deluje na privredu).

6) Gubitak finansijske i ekonomske samostalnosti (u osnovi gubitak suvereniteta). Treba odoleti MMF da se „otvori bankarski sistem". Ovo posebno u uslovima kada ne postoji adekvatna regulativa finansijskog tržišta. To dovodi do nekontrolisanih tokova, kriminalizacije društva i „burazerske privatizacije".

Nakon liberalizacije trgovine i kapitala u najvećem broju zemalja nastala je prava pustoš. Liberalizacija ima poražavajući efekat na privredu tih država, posebno onih koje nemaju izgrađene institucije ili koje su urušene.

Međutim, da bi dobile „pečat saglasnosti i pristup svetskom tržištu kapitala sve zemlje članice moraju slediti recepte MMF (teorija slobodnog tržišta). Time MMF umesto da „upravlja krizama" i pomaže zemljama - članicama da prebrode krize (likvidnost, platnobilansne i sl.) on ih izaziva preko svoga „programa strukturnog prilagođavanja" Uspešni programi traže posebnu brigu u pogledu njihove primene, postupnosti i redosleda, ali i posebno uslova u privredi i društvu (početne osnove) u kojima se provode.

Svet je osetio da je „lišen prava na sopstveni razvoj, odnosno izbor". Dakle, izgubio je pravo na sopstvenu, samostalnu makroekonomsku politiku i izbor ciljeva razvoja. Politika MMF i drugih međunarodnih finansijskih institucija u osnovi je u interesu razvijenih zemalja (finansijski i komercijalni interesi).

MMF vodi politiku pre svega u interesu kreditora, a ne podsticanja rasta i stabilizacije privreda zemalja članica. Programi MMF obezbeđuju sredstva vladama pre svega za otplatu zajmova zapadnim kreditorima. „To je besramni problem moralnog hazarda, jer su davaoci sredstava očekujući „bailoit", spuštali kriterije".(J.Stiglic). Stoga često insistiranje MMF da se uredno isplate inostrani kreditori, pre nego što se pomogne domaćim preduzećima da nastave poslovanje, samo pokazuje da je MMF u funkciji finansijskog kapitala razvijenih zemalja. Međutim, MMF kao svetska finansijska institucija primorava zemlje - tražioce kredita, da prihvate te „reforme" Fonda, a to traže svim sredstvima prinude do ucene (dobiti li ne dobiti sredstva, odnosno „zeleno svetlo" za pristup Londonskom i Pariskom klubu). MMF ne interesuje kako sistem funkcioniše i njegove specifičnosti. Poznato je da ne postoji jedinstven tržišni model (drastične su razlike kod razvijenih između japanskog tržišnog modela doživotnog osiguranja, i verzija nemačkog, švedskog i američkog modela. Evropski model kapitalizma je socijalnog partnerstva , američki model je čiste tržišne privrede. Veće osiguranje socijalne pravde je obaveza vlada. Da li MMF uopšte to interesuje? Vlada treba da osigura da društvo i privreda funkcionišu efikasno i pravedno. Da li to može da osigura samo kapital? Pretpostavka od kojih polaze tržišni fundamentalisti (savršena tržišta i i informacije) nisu održive ni u razvijenim , a kamo li u u nerazvijenim privredama.

Ekonomske strukture su u zemljama izrazito različite, a i same se stalno menjaju. Istočna Azija nije sledila politiku Vašingtonskog konsenzusa i razvila se brže od ostalih delova sveta , ali sve dok pod pritiskom MMF i SAD nisu napustili svoju „nacionalnu" politiku i sopstveni koncept razvoja. Isti je slučaj i sa novom politikom Islanda. O tome ovde želim da navedem samo osnovne poteze u programu.

Implikacije monetaristiko - neoliberalnog modela i makroekonomske politike na razvoj

Insistiranje MMF da se pre ostalog uredno isplate strani kreditori (obaveze po inostranim dugovima) pre svega što se pomogne domaćim preduzećima da nastave poslovanje - pogrešna je i promašena strategija. To je antirazvojna strategija.

Mometarno - kontrakciona (restriktivna ) kruta politika i fiskalna uravnotežavajuća politika, najčešće dovode uz samo monetarnu (izvedenu, veštačku i kratkoročnu) stabilizaciju, do velikog nereda u privredi i društvu. MMF tera gotovo svaku zemlju - tražioca kredita da „pritegne kaiševe", što je redovno dovodilo do implozije tražnje i razvoja, uz nagli rast nezaposlenosti. Uz to ni jedna država nije uspela da uravnoteži budžet i da se oslobodi rastućeg deficita platnog bilansa (što je i osnovna platforma politike Fonda). Fond je konstantno insistirao na fiskalnoj strogosti kao „protivotrovu" za fiskalni deficit i stabilizaciju privrede - da bi se sticalo poverenje stranih investitora.

Zvanično se priznalo da MMF navodi zemlje na pogrešan put. „MMF je ekspert za tranziciju, uz što je moguće bržu privatizaciju". MMF treba da unapređuje globalnu stabilnost, pomaže zemljama u tranziciji da ostvare ne samo stabilnost, već i ekonomski rast.

Zar se korifej koncepcije MMF (Džefri Saks) nije javno odrekao svojih koncepcija, mada je bio glavni savetnik vlada niza zemalja u tranziciji. „Posipanje pepelom" i naknadno otrežnjenje nije mnogo pomoglo ovim zemljama. Međutim, to je jedan od snažnih udara na koncepciju i politiku MMF. Drugi, daleko jači udarac, usledio je u izvrsnoj knjizi prof. Stiglic-a (Protivrečnosti globalizacije , 2002).

Nema više nikakvog smisla tvrditi (u to niko više i ne veruje) da su politike MMF bile dobre, ali su se loše primenjivale, ili se nisu do kraja provele. Neuspesi MMF nisu slučajni - to je rezultat pogrešne ocene situacije i pogrešne terapije. Pacijent preskupo plaća ovu terapiju. Sve to ukazuje na činjenicu da MMF nema doslednu i razrađenu celovitu teorijsku osnovu za svoje preporuke i nametanje rešenja zemljama korisnicima kredita. „Od Kejnzovog predloga do sadašnjeg MMF nastalo je gubljenje intelektualne doslednosti" (J.Stiglic, str.232).

Stiglic je preporuke MMF nazvao „kuga nekoherentnosti lekova, ali i njegovih dijagnoza". Pogrešna dijagnoza - pogrešna terapija. Bolesnik (privreda) je osuđen na brzo umiranje i nestajanje sa svetske pozornice4 kao nekakav faktor u međunarodnim finansijskim i ekonomskim odnosima. S druge strane, milijarde dolara su potrošene da bi se održao devizni kurs na neodrživom nivou (Tajvan, Kina, Rusija, Izrael, Brazil, Argentina, Srbija i dr.:) Vlade su morale redom da pokleknu pod pritiskom Fonda, da prihvate njegove „preporuke" (u „Pismu o namerama", često diktiranom od strane savetnika Fonda u tim zemljama), da smanje potrošnju, što je dovodilo do „produbljivanja recesije u kojoj su milioni radnika ostajali bez posla".

U razvijenim privredama nezaposlenost se povećala na preko 40 miliona. Stope nezaposlenosti se stalno povećavaju kao i armije nezaposlenih. Milioni ljudi ne veruju u ove recepte neoliberalne dogme i pružaju otpor vladama koje ih provode.

„Važnije je održati privredni rast i odložiti porast deviznih rezervi za par godina kada privreda bude ponovo na uzlaznom putu".(Stiglic).

Neoliberalizam je politički eksperiment neoliberala, koji svim privredama u svetu nude sledeći program:

1) Deregulacija privrednih i finansijskih tokova (potpuna liberalizacija),

2) Defiskalizacija bogatih (kapitalističkih) slojeva,

3) Antisindikalna represija,

4) Redistribucija bogatstva u korist bogatih slojeva, na štetu miliona zaposlenih, a još više mase nezaposlenih,

5) Masovna i brza privatizacija javnog sektora. Neoliberalni maksimalizam nastupa s nizom radikalnih mera i dr. „Radi se o koherentnom militarnom korpusu koji želi da promeni svet ambicijom neoliberalizma planetarnih strukturnih transformacija. Najveći broj privreda u svetu je postao „laboratorija za neoliberalne eksperimente". Neoliberalizam, kao antiteza državnom inrevencionizmu, nije doveo do novog uspona privreda zrelog kapitalizma (razvijene privrede), dok rast profitne stope u spekulativnoj finansijskoj sferi nije doveo do oživljavanja realnih investicija. Ovakav sistem kapitalizma nalazi se pred slomom. Razvija se pravi „antisocijalni krstaški rat" (razaranje socijalne države) u korist profita i uskog sloja ukupnog kapitala.

Neoliberalni ekstremizam, kao opšti i silom nametnuti ekonomski „pokret" u svetu, prioritete usmerava na suzbijanje inflacije. Dezinflacija treba da osigura uslove za uzlet profita i ekonomski rast, dok se politika i cilj pune zaposlenosti potpuno zapostavlja. Porast profitne stope u privredama OECD sa 4,1% na 4,8% u poslednjim godinama, bio je praćen rastom stope nezaposlenosti sa 4% na preko 10%. Rasponi u dohocima su se značajno povećali. Neoliberalni cilj je revitalizacija razvijenih kapitalističkih privreda i povratak stabilnih i visokih stopa rasta u ovim privredama, ali ne i u perifernim, gotovo kolonizovanim, privredama.

Porast stope i mase profita nije pokrenuo proizvodne investicije. Ova stopa u privredama OECD u šezdesetim godinama je iznosila 5,5%, sedamdesetih 3,6% i osamdesetih 2,9% da bi i dalje padala. Porast profitne stope nije doveo do rasta proizvodnih investicija zbog deregulacije finansijskih tržišta - slobodnog kretanja kapitala, masovne prodaje i kupovine hartija od vrednosti, stvaranja novih finansijskih instrumenata (derivata) i sl. Spekulativne investicije postale su profitabilnije od proizvodnih. "...Rentijerski, parazitski karakter kapitalizma je pojačan". Finansijsko učešće države u društvenom proizvodu i pored težnji, nije smanjeno (bez obzira na redukciju socijalnih davanja). To je rezultat porasta troškova za nezaposlenost, ali i veliki rast broja penzionera , pri čemu je javni dug doživeo alarmantne razmere. Deflacionistička politika, rasturanje javnih službi i državnih regulativnih funkcija, veliki procesi privatizacije, uz razvoj kapitalističkog sektora povezanog sa mafijom, socijalno raslojavanje - siguran je put u neokolonijalni položaj mnogih država.