Amerika

Šta nam poručuje vojni budžet Sjedinjenih Država

Kupuju ratove na odloženo

Vojni budžet Sjedinjenih Američkih Država iznosi 824,6 milijardi dolara. To je budžet za fiskalnu 2018. godinu koja pokriva period od 1. oktobra 2017. do 30. septembra 2018. Od toga osnovni vojni budžet Ministarstva odbrane za striktne potrebe vojske iznosi 574,5 milijardi, a ostatak uključuje troškove za raznorazne ratove i vojne operacije. Primera radi, 64,6 milijardi namenjeno je za borbu protiv džihadista Islamske države. Ako se vojnom budžetu doda i količina novca namenjena za Nacionalnu sigurnost, što bi uključivalo CIA i druge špijunske agencije, budžet za odbranu bi postigao oko biliona dolara (hiljadu milijardi). Novac koje pojedine države Sjedinjenih Država troše na odbranu, a da nije pokriveno novcem federalne vlade, nije uključen u ove cifre. Realni procenat koji je dodeljen odbrani zemlje je 5 - 6 odsto BND što je identični procenat kao i u Ruskoj Federaciji čiji je vojni budžet nešto manje od 80 milijardi, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Amerika potroši više novca na odbrambene snage od devet zemalja koje je slede zajedno. Sledeći budžet za Ministarstvo odbrane procenjen je na 892 milijardi dolara. To bi bilo po zakonu koji je američki predsednik potpisao prošlog 13. avgusta i obuhvata period od 1. oktobra ove godine do 30 septembra 2019. Vojna potrošnja je najveća stavka u američkom budžetu nakon penzijskog fonda. Taj vojni budžet sastavljen je iz četiri dela. Prvi je 616,9 milijardi za Ministarstvo odbrane. Drugi deo iznosi 69 milijardi i namenjen je takođe Ministarstvu odbrane ali za sukobe sa Islamskom državom. Treći deo koji iznosi 181,3 milijardi namenjen je svim agencijama koje učestvuju u odbrani. Ministarstvu veteranskih poslova - 83,1 milijardu; Ministarstvu spoljnih poslova - 28,3 milijardi; Otadžbinskoj bezbednosti - 46 milijardi; FBI i Sajber bezbednosti iz Ministarstva pravde - 8,8 milijardi i Nacionalnoj nuklearnoj bezbednosti iz Ministarstva energetike - 21,9 milijardi. Još je dodato 18,7 milijardi iz „po potrebi" troškova Ministarstvu spoljnih poslova i Otadžbinskoj bezbednosti za borbu protiv Islamske države. Značajno je da budžet za Ministarstvo odbrane ne sadrži sredstva za ratne operacije. Zakon je odobrio sedam milijardi više nego što je tražio američki predsednik. Kongres je izglasao taj zakon poslednjih dana septembra.

Već duže vreme u Americi se diskutuje kako bi mogao da se smanji budžet za odbranu i dok se o tome razgovara i pljušte predlozi, taj budžet raste. Osnovno je pitanje kako bi Ministarstvo odbrane moglo biti efikasnije. Na prvom mestu se insistira da bi trebalo da smanji troškove na civilnu radnu snagu koja je tokom poslednje decenije porasla na 100.000 ljudi. Potom, predlaže se da se smanje plate i beneficije svakom vojniku, a u međuvremenu se planira da se one povećaju. Na trećem mestu, neki kažu najvažnije, bilo bi da se zatvore „nepotrebne" vojne baze. Po nekim procenama to Ministarstvo odbrane operiše sa 21 odsto većim kapacitetima nego što je potrebno u tim bazama. A opet, Kongres neće dozvoliti zatvaranje vojnih baza i dvopartijski budžetski zakon iz 2013. blokirao je buduća zatvaranje bazi. Mali je broj kongresmena koji bi bili voljni da reskiraju gubitak lokalnih radnih mesta kao posledice zatvaranja vojne baze u njihovim državama. Ne bi ostala druga mogućnost osim da Pentagon smanji broj vojnika u svakoj od tih baza. Postoje i druge ne manje radikalne ideje kako bi vojni troškovi mogli da se smanje.

Moglo bi, na primer, da se odustane od najnovijeg lovca F35 koji je preskup i pri tome sumnjivog kvaliteta. Jedan se nedavno srušio u samoj Americi. Argument za tako nešto je da Amerika u ovom trenutku nije u opasnosti od Rusije jer je ta zemlja deset puta ekonomski slabija od Amerike i na teške jade izdržava svoje vojne snage. Kina se uzdiže, ali će još nekoliko decenija kaskati iza američkih vojnih snaga. Današnje naoružanje inače bi moralo da se nadgradi ukoliko u budućnosti bude bilo potrebno. Tvrde da bi jača američka ekonomija bila i u takvoj situaciji korisnija. Među idejama se nalazi i ona da bi moglo da se koristi efikasnije prskanje vegetacije za uništenje avganistanskih polja sa kojih se proizvodi droga koja finansira antiameričke snage u toj zemlji, a i širom sveta. U realnosti stvari stoje ovako: Pentagon je tražio 70 novih F35, koji se prave u tri verzije, za vojno Vazduhoplovstvo, Marince i Mornaricu, po ceni od 10,8 milijardi dolara. Kongres je ubacio dodatnih 2,9 milijardi da bi se dodalo još 20 tih aviona. Od 235 F35 koji su sada u upotrebi samo su tokom 26 odsto vremena svi oni sposobni i spremni. Pentagon je takođe tražio 14 novih aviona F/A - 18 Super hornet, koji su bazični avioni za Marince i Mornaricu, ali je Kongres dodao još 10 uz dodatni trošak od 739 miliona dolara. Skoro trećina tih aviona u Mornarici su prizemljenja radi popravki i nedostatka rezervnih delova.

Boing tvrdi da su Apači najbolji helikopteri na svetu. To isto misli i američki Kongres jer kada je Pentagon zatražio dodatnih 63 komada u vrednosti od 1,4 milijardi, Kongres je odlučio da ubaci još 577 miliona za dodatnih 17 Apača. UH-60 Blek havk helikopteri su primerna platforma za kopnene snage i Pentagon je tražio još 48 komada. Kongres je dodao još 108 miliona povrh cene od 1,1 milijardi za dodatnih osam letilica. Takođe je priložio još 400 miliona za osam komada pomorske verzije za Mornaricu, MH-60R, koji se koristi na lov na podmornice. Litoralni borbeni brodovi, koji mogu da operišu u plitkim vodama su uključeni u zahtev Pentagona. Tražili su dva nova od tih brodova mada oni imaju značajne kvarove u pogonskim mašinama. Mornarica je tražila četiri milijarde za dva dodatna razarača sa raketama sa navođenjem. Ti su brodovi deo osnovnog oružja američke mornarice. Sa njih mogu da se ispale i rakete koje su dizajnirane kao odbrana od balističkih raketa. Kongres je takođe dodao 178 miliona na pentagonski zahtev od 454 miliona za rakete presetraće. Svaka od njih košta po 15 miliona dolara. Novi budžet uključuje i 5,5 milijardi za dve nuklearne podmornice klase Virdžinija. Te podmornice nose Tomahavk rakete koje gađaju ciljeve na zemlji i MK48 torpeda za neprijateljske brodove i podmornice. Mornarica ima 13 podmornica klase Virdžinija i dodatnih 15 koje se grade. Potom, Kongres dodeljuje američkim vazdušnim snagama novac za novih 18 aviona KC-46A tankera koji su sposobni da veoma brzo dopune gorivo borbenim lovcima i bombarderima. Vojno vazduhoplovstvo je tražili 15 novih komada, ali su dobili tri više, a sve uz cenu od 3,6 milijardi dolara.

Tu su i poznati avioni A-10 vorhog za koje je odlučeno da će se penzionisati, ali je kasnije promenjena odluka jer su se veoma dobro pokazali u borbi protiv Islamske države i sličnih grupacija. Taj je avioon svojevremeno dizajniran za borbu protiv sovjetskih tenkova i pešadije. Sada u floti postoje 283 komada tih aviona, ali Vazdušne snage kažu da će jedno 40 od njih morati da podvrgnu popravkama tokom sledećih tri godine i da su potrebna nova krila. Taj je avion stupio na dužnost 1977. godine. P-8A Posejdon je najnapredniji lovac na podmornice i izviđač koje poseduje američka mornarica. Kongres je odlučio da odobri 2,1 milijardu dolara za 10 komada tih aviona koliko je traženo, ali je dodao još tri letelice uz dodatnu cenu od 501 milion. Kongres je takođe odvojio novac za obezbeđenje baza koje bi bile ugrožene klimatskim promenama. Predviđeno je da te baze, u planu za odbranu od poplava u sledećih 100 godina, budu dizajnirane da mogu da budu bezbedne sa dodatnih 60-70 santimetara visine vode. Kongres takođe hoće da Ministarstvo odbrane ispita kineske aktivnosti na Arktiku i autorizovao je upotrebu ledolomaca. Ministarstvo odbrane ima želju da smanji vojni budžet, ali im to Kongres ne dozvoljava. Mnogi kongresmeni tvrde da bi smanjenjem izdataka bila ugrožena nacionalna bezbednost. Zatvaranjem nekih vojnih baza u samoj Americi, kao i ukidanjem nekih programa naoružanja, izgubilo bi se dosta radnih mesta, a to političari nikako neće u njihovim izbornim jedinicama. Inače, po nekim podacima, svaki šesti Amerikanac povezan je na direktni ili indirektni način sa američkom vojskom.

Jedna od vodećih tvrdnji u korist velikog vojnog budžeta je da taj sektor kreira radna mesta. To je tačno, međutim, neka ekonomska istraživanja tvrda da vladini fondovi kada se potroše u drugim sektorima, kao što je edukacija, zdravstvo ili zelena energija, kreiraju više radnih mesta po uloženom dolaru nego što je to slučaj sa vojskom. Neki ekonomisti su izračunali da će Amerika trošiti oko 2050. godine preko bilion dolara (hiljadu milijardi) na zdravstvo vojnih veterana i na njihove invalidske penzije. Ovo bi se baziralo na vojnim sukobima koji su se odigrali do sada. Drugi problem u budućnosti, veoma skoroj budućnosti, je činjenica da će uskoro kamate vladinih dugova premašiti potrošnju na vojsku. Njujork tajms iznosi da će kamata na dugove dostići sledeće godine 390 milijardi dolara, a to bi bilo skoro 50 odsto više nego prošle godine pre svega zahvaljujući podizanju kamata i poreskih olakšica koje su uglavnom usmerena ka već bogatim građanima i korporacijama.

Bužetski deficit uprkos ekonomskom bumu vrtoglavo raste, a takva situacija, kažu ekonomisti, do sada još nije viđena. Više od 900 milijardi godišnje plaćanja kamata na dugove očekuje se tokom sledećih deset godina, kaže Budžetska kancelarija američkog Kongresa. Porast kamata uzrokovaće veća dugovanja čak i ako ne bude više pozajmljivanja, ali je smanjenje poreza iz 2017. godine još više pritislo federalni budžet i povećao deficit. Očekuje se da će sledeće godini budžetski deficit biti jedan bilion dolara. U prošlosti vladine pozajmice rasle su tokom ekonomskih depresija i padale tokom oporavka, ali sada je ekonomija u usponu, ali i isto tako i vladin deficit. To stvara situaciju da neće biti prostora za reakciju ukoliko dođe do ponovnog ekonomskog pada.

U takvoj konstelaciji visina vojnog budžeta i ne izgleda mnogo, osim ako se poredi sa onim što troše druge države. Amerika ima ekonomiju deset puta veću od Rusije, ali zato na vojne potrebe takođe troši deset puta više. Odnos prema Kini nije toliko drastičan što se tiče vojne potrošnje, ali je i dalje to neuporedivo. Postala je uobičajena tvrdnja da Sjedinjene Države troše mnogo više na vojsku od bilo koje zemlje, ali da li je to baš tako? Američki šef generalštaba izneo je pred Senatom neke cifre koji su poljuljali opšte mišljenje da je odnos svetske potrošnje za odbranu takav kakav izgleda na prvi pogled. General Mark Mili tvrdi da je jedna stvar moć potrošnje, a druga kupovna moć. General tvrdi da kada se iz budžeta izdvoji novac koji je potreban za plate i beneficije vojnika i civilnih službenika u vojsci, a to je skoro polovina budžeta po nekim merenjima, onda se ono što ostane koristi za oružje, vojne operacije i vežbanje i tada bi moglo da se tvrdi da je kineski odbrambeni budžet veći od Američkog. „Video sam komparativne brojeve američkog budžeta za odbranu u poređenju sa kineskim, američki budžet i ruski i još nekih zemalja", tvrdio je general Mili pred Senatom maja meseca ove godine. „Ono što se ne komentariše je cena rada i radnika...Mi smo daleko najbolje plaćena vojska na svetu. Cena ruskog i kineskog vojnika je mali delić toga što se plaća u Americi... Dakle, trebalo bi da izravnamo podatke u nameri da poredimo jabuke sa jabukama i pomorandže sa pomorandžama... Takođe mislim da će te otkriti da su ruske i kineske investicije, modernizacije, novi oružani sistemi itd. što je sve u vlašću vlada, mnogo jeftiniji."

Ipak, nagađanje koliko Rusija i Kina zaista troše na svoje odbrane je vrlo komplikovana rabota. Još je komplikovanije odvojiti plate i beneficije vojnicima od ostatka paketa. Ruske vojne penzije, na primer, plaćane su iz vojnog budžeta sve do sredine devedesetih godina prošlog veka, a od onda više se na plaćaju odatle i sada se ne zna koliko sve to iznosi. Potom, standardno poređenje međunarodne potrošnje za odbranu pretvara sve u američke dolara po tržišnom kursu. Ali zemlje kao Rusija i Kina kupuju veći deo svoje opreme od domaćih snabdevača i uglavnom ih plaćaju domaćom valutom. Većina tih firmi su ili u vlašću vlade ili delimično pripadaju vladi i njihovi proizvodi su mnogo jeftiniji od sličnih koji se prave u Americi. Bilo kako bilo, budući da ne može sa preciznošću da se koliko Rusija i Kina troše na vojni personal, ali sigurno manje od Amerike, onda ne može da se zna ni koliko ulažu u oružje i razvoj novih sistema. Ipak kad se na neki od načina uporede američki i kineski budžet za odbranu, onda kineski, ako nije veći, nije ni manji od američkog. Kada se koristi bilo koja metodologija, ruska potrošnja i dalje je samo manji deo američke mada i ona brzo raste. Druga je stvar što zdrav razum tvrdi da se obično dobije ono što je plaćeno i američki vojni lideri i dalje tvrde da je američki vojni personal, njihova umešnost, posvećenost i inicijativa, važniji čak i od američke napredne vojne tehnologije. Ali, možda i režimi koji nisu mnogo galantni prema svom vojnom personalu mogu i dalje da dobiju ono što se od vojnika očekuje i da im pri tome ostane mnogo više novca za oružje.

U 2017. totalna svetska vojna potrošnja bila je 1.739 milijardi dolara, a to bi bio mali rast od jedan odsto u odnosu na prethodnu godinu, tvrdi Stokholmski međunarodni istraživački institut mira (SIPRI). Tokom prošle godine kineski vojni budžet ponovo je porastao, a ruski je pao po prvi put još od 1998. godine. Američki se drži manje više bez veći fluktacija u poslednjih nekoliko godina, sve do ove. Vojna potrošnja je 2017. predstavljala 2,2 odsto globalnog Bruto nacionalnog dohotka., ili 230 dolara po osobi. Povećanje svetske potrošnje na odbrambene snage poslednjih godina duguje se najviše povećanju potrošnje u zemljama Azije i Okeanije, kao i na Bliskom istoku. Pre svega radi se o Kini, Indiji i Saudijskog Arabiji. Kina se nalazi na čelu povećane vojne potrošnje u Aziji i Okeaniji. Veća potrošnja Saudijske Arabije povećala je potrošnju na Bliskom istoku. Sumom od 69,4 milijardi godišnje Saudi se nalaze na trećem mestu na svetu, posle Amerike i Kine, a tokom 2017. godine. Inaće, Saudijska Arabija troši 10 odsto svog BND na odbranu; Oman, 12 odsto; Kuvajt, 5,8 odsto; Jordan, 4,8 odsto;; Izrael, 4,7 odsto; Liban, 4,5 odsto i Bahrain, 4,1 odsto od svog BND. Vojna potrošnja u Južnoj Americi porasla je za 4,1 odsto tokom prošle godine i to uglavnom zbog povećane potrošnje Argentine i Brazila. U Centralnoj Americi i Karibima potrošnja je pala za 6,6 odsto i to pre svega jer je Meksiko smanjio izdatke za odbranu za 8,1 odsto. U Africi generalno potrošnja na vojske spala je za 0,5 odsto. Srbija godišnje za svoju odbranu troši 830 miliona dolara, a mnogo manja Slovenija celih 790 miliona. Na poslednjem mestu po potrošnji, mestu 136. nalazi se Butan sa potrošnjom od 10 miliona dolara godišnje.

„Boj ne bije svetlo oružje već boj bije srce u junaka". Najveći broj tih junaka ima u Kini čija vojska broji 2.330.000 vojnika. Vojni rok je u toj zemlji obavezan, ali se u praksi ne primenjuje jer broj dobrovoljaca nadmašuje potrebe vojske. U Kini se koristi selektivni sistem služenja, slično kao i u Americi. Na drugom mestu po broju vojnika nalaze se Sjedinjene Države sa 1.490.000 vojnog osoblja. Potom sledi Indija sa 1.325.000. Iza Indije nalazi se Severna Koreja sa 1.190.000. Potom Rusija sa 845.000, Pakistan sa 640.000, Južna Koreja sa 630.000, Iran 520.000, sledi Turska sa 510.000 vojnika i Vijetnam sa 482.000. To bi bile prvih deset država po broju vojnika stajaće vojske, a po podacima od 1. novembra 2017. godine. NATO nema svoje sopstvene snage, ali bi 29 zemalja članica tog saveza brojčano premašile broj kineskih vojnika, makar dok ne dođe do svetskog sukoba. Obično kada se porede jačine oružanih snaga atomsko oružje se napomene, ali se uglavnom ne računa na njihovu upotrebu jer bi to obesmislilo svaki rat koji bi se poveo između velikih sila. Nuklearne bombe više služi kao sredstvo za odvraćanje mogućeg neprijatelja nego kao agresivno oružje. Nuklearne bombe poseduju čudnu vrednost - one su vrste oružja za koje države troše ogromnu količinu novca, a u stvarnosti nemaju nameru da ih koriste. I dok se hemijsko oružje koristilo mnogo puta tokom ratova, nijedna zemlja nije detonirala atomsku bombu u nekom sukobu još od kraja Drugog svetskog rata.

Nema sumnje da je razvoj i proizvodnja nuklearnog oružja veoma skupo i da je to oružje ekstremno opasno, ali nije jasno da li je ono i toliko korisno. Prvi problem sa nuklearnim bombama je da su one prljave i ako jedna strana baci bombu na neprijateljske vojnike radijacija se proširi i na one koji su bombu detonirali. Zavisi od veličine bombe, ali jedna zaista velika radijacijom može da ugrozi dobar deo planete. Jedna studija iz 1976. potvrdila je da bi samo jedna bomba bačena na Ameriku tamo ubila 20 miliona ljudi koji bi bili van domašaja te bombe. Ako bi se bacila manja bomba sa namerom da uništi jednu zgradu, odnosno fabriku, ona bi razorila trećinu tog grada. Bilo kako bilo, pobednička strana ne bi mogla da uđe i koristi teritorije koje je sama bombardovala. Međutim, nuklearno oružje, njihova tehnologija, taj duh, ne može više da se vrati u bocu, a u međuvremenu pretnja nuklearnom odmazdom drži druge nuklearne sile na distanci. Izrael poseduje nuklearne bombe, ali o tome ne govori jer se zna da ih oni imaju i samo to znanje je dovoljno da drži neprijatelje podalje od pokušaja za „konačan napad". Osim toga, proizvodnja nuklearnog oružja, uz sve što uz to ide košta lepe nove i na taj se način takođe iscrpljuje neprijatelj. Inače, cena nuklearnog oružja se čuva u dubokoj tajnosti, ali postoje i neki podaci koliko Amerika troši, ili je trošila, na nuklearne bombe. Po jednom dokumentu iz 1998. Godine Amerika je potrošila pet biliona (pet hiljada milijardi) od 1940. godine za razvoj i održavanje svog nuklearnog arsenala.

A 1. Najskuplje vojne igračke su nosači aviona

Nosači aviona su veoma skupi brodovi. Skupo je da se projektuju, da se izgrade, da se koriste i da se održavaju. Amerika ima daleko najveći broj nosača koji su ujedno i najveći na svetu. Poslednji nosač aviona klase Nimic pod imenom USS Džordž H. W. Buš naručen je 2009. po ceni od 6,2 milijardi dolara. Novi nosači klase Ford naručeni prošle godine već su dostigli cenu od 13 milijardi po komadu. Američka mornarica zamenjuju Nimic klasu nosača, koji operišu od sedamdesetih godina prošlog veka, sa klasom Ford koji će biti pogodniji da se njega poleću i sleću lovci F35. Novi nosači imaće sasvim novo-dizajnirani elektromagnetski katapult koji će zameniti one na hidrauliku. U ovom trenutku jedan nosač pod imenom Džerald R. Ford prolazi kroz testiranje i očekuje se da stupi na redovnu dužnost 2021. godine mada su iskrsli neki neodređeni problemi. U međuvremenu Nimic klasa nosača, njih 10, nastavljaju sa patroliranjem morima.

Inače, 13 zemalja poseduju nosače aviona, ali neki od tih nosača su manji i u stanju su da udome samo specifične avione. Pored nosača aviona neke zemlje imaju i nosače helikoptera. Bilo kako bilo, Amerika ima 20 nosača aviona od kojih su 11 na nuklearni pogon. Japan i Francuska imaju po četiri. Egipat, Velika Britanija, Italija i Australija imaju po dva nosača, a Rusija, Južna Koreja, Indija, Tajland, Kina i Španija imaju po jedan. Neki od nosača, jedan italijanski i jedan japanski, na primer, imaju palube dovoljno dugačke da sa njih poleti lovac, japanski nosač samo služi da na njega slete avioni, ali nemaju hangare ispod te palube. Kanada, Nemačka i Holandija imali su nosače aviona tokom prošlog veka ali su od njih odustali. Argentina je takođe digla ruke od svog nosača aviona. Inače, Japan je pre Drugog svetskog rata bio pionir i lider u pomorskoj avijaciji, ali je kasnije odustao jer su nosači aviona pre svega ofanzivno i ne defanzivno oružje a Japan u svom Ustavu ima klauzulu kojom im je zabranjeno da vode ofanzivne ratove.

Kinezi su razvili rakete DF-21D i DF-26 koje su namenjene da gađaju brodove na otvorenom moru i tvrdi se da su sposobne da pogode cilj na 900 nautičkih milja udaljenosti. Međutim, postoje neke sumnje u njihovu sposobnost da unište metu u pokretu, osim toga, nosači se brane višeslojnim linijama odbrane. Ipak, kineske rakete prestavljaju potencijalnu opasnost za sve brodove, a naročito za nosače aviona koji bi morali da operišu mnogo dalje od obale. Upravo zbog toga Amerika razvija nove dronove koji bi uzletali sa nosača aviona i mogli bi da operišu na razdaljinama od skoro dve hiljade kilometara, a da pri tome dospu gorivo tokom leta. Ta razdaljina operacija je dvostruko veća od one koju je sposoban da izvede lovac F-18.